Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (18. део)

мај 17, 2014
Никола Варагић

Никола Варагић

 

 

ПРОМЕНА СВЕСТИ (18. део)

 .

Закон ДВА СМЕРА (5. део)

 

 

 

Да ли Срби, у 21. веку, у оквиру Србије, могу да реше “кризу модернитета“ – “противречно симултано присуство мноштва и власти која хоће да га редукује на власт једног“? Нико, до сада, ни са једне стране, и “грађанске“ и “патриотске“, није уклонио “арогантне синтезе“ (Једно-исто) и одустао од “апсолутног пројекта“ (“мреже синтеза/система“), те владајућа елита (“изгубљена“ генерација) није омогућила услове за “политику плурализма“ (Друго-различито), нити се изборила за државну самосталност и поштовање традиције (Једно-исто); између осталог, није успела да се избори за државну самосталност зато што постоји мноштво, али не постоји српски Центар. Дакле, да ли је могућ српски Центар (Једно-исто, континуитет, кохерентност), тако да опстане мноштво/плуралитет, да свако задржи “језгро свог идентитета“ (да опстане богатство различитости, “аутономија индивидуалног деловања“) и да се са “победничке на поражену страну прелази без штете“ (и без насиља)[1]? Да ли Србија може добити нову елиту која би превладала све идеолошке сукобе и себичне интересе, која би постигла консензус и хомогеност око новог државног уређења, одбране и развоја Србије, тако да се истовременои поштује традиција и да опстане мноштво, богатство различитости, да се развија критичко мишљење, слобода мишљења и говора и задржи отвореност према свету?

Већина левичара и либерала (тј. атеиста, научника) верује у утопију – да људи могу да живе савршеним животом на Земљи. Атеисти и научници су оптимисти: могуће је изградити рај на Земљи – не буквално – али, левичари и либерали верују да је (без Бога, уз помоћ науке) могуће постићи далеко савршеније друштво, верују да сви људи могу бити савршенији и да међуљудски односи могу бити далеко више складнији, у свету без зла или са далеко мање зла. Унутар ове групе људи, која код нас у Србији у већини чини другу или “грађанску“ Србију, има и оних који нису утописти – неки због тога што су нихилисти, неки због тога што су зли (егоисти) и не теже општем добру. Међутим, прави проблеми за оне који се представљају као демократе настају када се појаве Други-различити. У нашем случају, за њих (из друге Србије), то су православни хришћани (духовници) и делом национал-комунисти – они који унутар владајуће генерације чине прву или “патриотску“ Србију. Прави хришћани (искрени верници) су у Србији у мањини, и они нису утописти (већ је објашњен хришћански песимизам и оптимизам). Православан Србин који је искрен верник не може да сања о миру у свету (у том смислу је песимиста), али може да се посвети и уради оно што може, “овде и сада“, у Србији, где реално, постоје могућности да се изгради боље друштво, далеко боље него што је оно данас (и у том смислу је активан и оптимиста, али не и утописта). Међутим, већину прве или “патриотске“ Србије чине формално религиозни и неокомунисти, који су делом утописти. Они су или мало толерантни или су потпуно нетолерантни према Другом-различитом, а то су, за њих, припадници друге или “грађанске“ Србије, међу којима, исто тако, већину чине они који су или мало толерантни или су потпуно нетолерантни према Другом-различитом, тј. према овима из прве или “патриотске“ Србије и према свим православним хришћанима (искреним верницима). Када не би било тих других, утопија би била реална! Дао сам пример Зорана Ђинђића, као једну у низу жртви дисхармоније/поларизације између “коначне синтезе“, Једног-истог, са једне стране, и, слободе, “аутономије индивидуалног деловања“, Другог-различитог (кроз разне друштвене групе и “интересе“), са друге стране, тј. као жртве насилног, “разобручене субјективности“, тотализације/тоталитарног и себичног (издајничког – Јуде које се продају за сребрњаке), у људима, у Србима, на обе стране. То је мало подсећање за утописте колико смо далеко од утопије. Не знамо, ове 2014. године, ни ко је организовао убиство председника владе 2003. године, можда су ти људи и данас на власти (у јавности или владају из “сенке“), а неки грађани данас у Србији (још увек) сањају о “вечном миру“ у свету. Зато треба радити корак по корак, кренути од темеља, постићи консензус око таблице вредности, бринути о свом народу и својој држави, што је задатак нове елите.

У хоризонталном смислу, у ширим друштвеним слојевима, после 1990. године, разноликост у Србији је велика, али је та разноликост деструктивна јер не постоји српски Центар. Свако ради за себе, свако мисли за себе, тако се не ради за опште добро, а тек када се оствари опште добро свако може очекивати заиста бољи живот у Србији. На пример, ако мислите само на себе, можете да се “снађете“ у овом систему и купите кућу и ауто из снова, али, када изађете из куће чекају вас рупе на путу, ако нема струје кућа ће вам бити у мраку, ако пукне цев остаћете без воде, деца ће ићи у школе које немају уређена купатила, игралишта, сале, итд[2]. У вертикалном смислу, када се посматра владајућа елита (и унутар владајуће елите они који заиста имају моћ и власт), а пошто је Србија под “меком“ окупацијом (и КиМ под војном окупацијом), не постоји разноликост и плуралност, све је монолитно – антисрпски и антихришћански усмерено. Нова влада прво укида помоћ за породиље, а одмах затим организује параду поноса. Влада Србије под окупацијом је, наравно, антисрпска и антихришћанска[3]. Прве мере нове владе уперене су на то да у Србији живи што мање Срба. То одговара само страним окупаторима, несрбима. Они, међу Србима, који спроводе такву политику јесу – сарадници окупатора. То важи и за генерале војске и полиције који служе квислиншкој влади. Када је стање такво, нема смисла говорити о разноврсности, плуралности, слободама… у Србији данас. У Србији је слободан само онај ко не угрожава власт, тј. окупацију. Пошто влада (тачније: владајућа елита) води Србију у економску пропаст, у банкрот, у распродају јавних предузећа и свих осталих привредних и природних ресурса, што ће значити да ће “тројка“ (ЕУ/САД/Нато, тј. њихове банке и финансијске институције попут ЕБРД, ММФ, СБ), као у Грчкој – као “стечајни управник“ – преузети потпуну и отворену контролу у Србији, када већина грађана изгуби економску независност, нестаће и у хоризонталном смислу свака илузија о разноликости и слободи, јер ће сви бити сиромашни, а то ће бити зато што нису слободни – у економску (не)зависност довели су их они који су им одузели слободу (и против који се нису борили, напротив, већ две деценије за њих гласају, а нису се бунили ни за време комунизма)[4]. Србија неће бити слободна све док је владајућа генерација – “изгубљена“ генерација; све док припадници “изгубљене“ генерације чине владајућу елиту.

Како ће нова елита настати, како, када настане, да постави нове темеље, које прве кораке да учини? Промене у Србији, на боље, не може да покрене народ, то је нешто превише апстрактно, промене могу да покрену само конкретни појединци, особене личности, јаки карактери, храбри људи, духовници – “нуклеус праведних“, “семе за племе“ – који ће се окупити и створити нову, добро организовану, владајућу елиту – српски Центар. Ако нова елита негује родољубива осећања и демократске вредности, ако брине о економији и развија домаћу привреду, народ (грађани) подржаће ту елиту.

Нова владајућа елита мора прво унутар својих редова да негује разноликост, само на тај начин и може доћи до њеног демократског утемељења у народу, међу грађанима. Истомишљеници треба да буду (они који ће чинити нову елиту или аристократију) само око основних људских вредности, Устава и нових друштвених правила и спољне политике, око чега ће бити постигнут консензус и што се више неће доводити у питање. Неко може да буде родољуб, а неко локалпатриота, оно што им је заједничко јесте брига о заједници у којој живе. Неко може да буде православан хришћанин, а неко космополита, оно што им је заједничко јесте љубав према људима, човечанству. Припадници нове елите морају да буду и појединачни и општи људи, морају да буду и родољуби (локалпатриоте) и космополите (православни хришћани). Тачније, међу припадницима нове елите треба да буде присутно и родољубље и космополитизам. Неко може бити више родољуб (верник), неко више космополита (атеиста), битно је да постоји консензус око основних начела: 1. лојалност, брига о својој заједници, својој држави (љуби свог ближњег); 2. поштовање универзалних људских вредности (ближњи може бити и други, и незнанац). Зато сам истакао да Србија треба да опстане као хришћанска држава (пошто је Православље основа српског идентитета), и да само као хришћанска држава Србија може (п)остати антифашистичка (антинацистичка), тј. демократска, држава.

Једноумље које су наметали атеисти (комунисти) није било одрживо. Срби су у великом броју остали православци, неки су прешли у будизам, неки су постали мистици, теозофи, метафизичари… али нису сви Срби постали атеисти (опстали су и они који верују у Бога или неку вишу, нематеријалну, онострану силу) и не размишљају сви као комунисти, тј. материјалисти. (Слично је и на Западу, где је рационализам/атеизам победио хришћанску религију/Католичку цркву, али не и веровања људи у “више“ силе, зато су египтоманија и окултизам од почетка Модерне, а будизам и остале источњачке философије од 20. века тако популарне на Западу који никада није упознао или разумео исихазам). Нису ни сви атеисти били комунисти, нити су сви левичари. Не желе сви Срби да постану католици, или муслимани, или нешто треће. Такође, не желе сви Срби да буду православни хришћани. Нису никада били нити ће икада сви Срби бити православни хришћани. Увек ће бити другачијих Срба, и припадника других народа који ће живети у Србији. Унутар прве Србије постоји велики број разних фракција, различитих мишљења. Исто тако је унутар друге Србије. Затим, постоје и они који се разликују од ових[5] који себе сврставају у те две Србије. Ти трећи[6] су они који долазе, који ће чинити већину у народу у наредним деценијама.

Како (ће) изгледа(ти) српска разноликост у 21. веку? Какве генерације долазе, ко ће све чинити нову елиту? Припадници елите долазе са разних страна. Долазиће из Србије, али и из расејања. Биће међу њима православних верника, али и атеиста. Биће Срба, али и оних који нису Срби.

Међу данашњим “верницима“ унутар владајуће елите, “изгубљене“ генерације, већину чине формално религиозни а суштински атеисти, и, они који су, како их је звао Патријарх Павле, прикривени спиритисти. Међу таквим “верницима“ има “саморефлективних субјеката“ који су за “дијалектичке тотализације“, “коначне синтезе“ насилним путем. Зато се и међу њима могу наћи утописти, тачније, хилијасти, а то су, у суштини, јеретици. Кроз више фракција национал-комуниста и мањим делом зилота и мистика/масона/окултиста – опстаје субјективни субјективизам (укинуто субјективно у корист објективног тако да субјект – као ум, који сам себе конституише, или под одређеним сугестијама у случају мистика/масона/окултиста – себи приписује објективност) нереализованих квазилевичара и сличних пропалих антиглобалиста и националиста, и формално религиозних (делом слепих верника и квазиверника, и делом гностика/окултиста). За њих је свако ко не припада “патриотском блоку“ издајник и јеретик или антихрист, што, наравно, није истина, јер и међу онима који припадају другој Србији има родољуба и искрених верника, као што међу онима који припадају првој Србији има антихриста, издајника и спавача (пример СНС и оних који их из “патриотског блока“ подржавају[7]). Верници који ће чинити нову владајућу елиту биће искрени верници – родољуби и космополите. Дакле, не могу бити хилијасти (утописти), неће тежити “тотализацијама које теже потпуној кохерентности, свеобухватном континуитету или антрополошко-онтолошкој синтези“ у овом времену и простору. Имаће стално у свести да је “беседу о надсвесној удаљености заједнице Небеског Царства од сваке установе, па и државе, изрекао Свети Сава на Жичком сабору 1221. године. Правна свест јасно разликује царство земаљско од Царства Небеског, што је Свети Сава утврдио као темељ живота у свакој заједници. Душанов законик осуђује ‘латинску јерес’ зато што она – баш као и ислам – поистовећује духовну заједницу са државном.[8]“ Владајући дух “нове антике“, који је у модерно доба (од 19. века) усвајан са Запада, и који се у садашњој влади Србије под окупацијом фузионисао са духом оријенталног деспотизма и народњаштва (садашња влада радикала-напредњака, народњака и национал-комуниста тј. социјалиста са једне стране, и, неолиберала, црвених јакобинаца, либерал-комуниста и експерата “тројке“ са друге стране, који су се нашли на истом месту, са истим задатком), треба да замени “дух патристике“, али тако да се они, којима је ова идеја сада више него одбојна (а они су у већини – чак и међу радикалима/народњацима, тј. формално религиозним и спиритистима), када превлада “дух патристике“ не осећају као да живе у “мрачном“ (по њиховом мишљењу) Средњем веку. То значи враћање моралу чија је основа у аскетском искуству (светосављу), али, и обезбеђивање пристојних услова за живот својој деци, дакле и бригу о световним (материјалним) стварима. А све другачије од себе – поштовати. Светосавска традиција је цивилизацијска, а не варварска. Свети Сава је усмерио свој народ ка Исусу Христу – светосавска традиција је хришћанска, а не паганска (племенска) или гностичка (масонска, окултна). Страх од клерикализације Србије је неоправдан. Србији предстоји рехристијанизација. То не значи да ће бити успостављена или обновљена (средњевековна) теократија.

Међу данашњим атеистима (тј. свима који нису православни хришћани) унутар владајуће елите, “изгубљене“ генерације, већину чине они који су васпитани у духу титоистичко-коминтерновске идеологије (језуитско-јакобинске традиције). То значи да у себи носе, како ко и у којој мери, осећања мржње и презира (потцењивања) према свему што је српска традиција и православна вера. Они чине већину унутар владајуће елите – то су бивши удбаши, генерали ЈНА, функционери КПЈ… и они, преко својих наследника, чине већину унутар САНУ, универзитета, медија, привредника, синдиката… Превладала су учења оних којима је прво сметала “самовоља“ Бога, а затим и “самовоља“ (универзалног, апсолутног, космичког) ума или духа. Владају они за које је човеково деловање само производ његових сила, човек је део природе и биће које је стекло разум (способност мишљења), а сама природа је финални узрок природе и развија (креће) се путем закона еволуције (човек је животиња која стоји на врху ланца исхране и стекла је моћ да упозна природу, а затим и да се игра са природом, да ствара вештачке материјале… шта ће бити после смрти – како мене као појединца тако и осталих људи – није важно… вероватно ће и људски род нестати са Земље или ће еволуирати у нешто савршеније…). Свест таквих људи формира се само на основу личних опажаја (онога што се може опазити чулима и осећајима – а телу треба што више угађати), искуства и потврда у експериментима – само на основу егзистенција и појава које можемо уочити или опипати – то је оквир мисли и на основу тога доносе судове. Ако и признају немоћ и несавршеност човека (без Бога), то је само тренутак немоћи и несавршености на путу развоја и усавршавања (еволуције). Већину унутар владајуће елите, “већа стараца“ и “деце комунизма“, чине (још увек убеђени) материјалисти, (социјални) дарвинисти и богоборци. Зато је кроз више фракција либерал-комуниста (друге, “грађанске“ Србије), настављено доказивање проблематичности “вере у синтетишућу моћ разума која живи од религијског типа легитимације“, уз “саморефлексију субјекта“, тј. оних (субјеката који “аутономно делују“ и) који морал налазе само у цркви, а не иду у цркву, који следе “циљ оправдава средство“ или покушавају да “страстан живот уподобе природи која у себи не допушта страсти“ те бирају пакао у његовој “умеренијој или хладнијој варијанти“. Неродољубива (анационална) политика, уз верску нетрпељивост, тачније нетрпељивост према свему православном, настављена је од стране либерал-комуниста и после 1990. године, и после 2000. године. Част изузецима. Неко то ради и без осећања, само због новца, као конвертит или квислинг. Неко из глупости. Већина либерал-комуниста и њихових наследника данас се крије из покојног Зорана Ђинђића, који је овако размишљао и писао: “Тек уклањањем из политике великих арогантних синтеза, као и неприкосновених дијалектичких тотализација, створили би се услови за једну политику плурализма, у којој би поред истомишљеника постојали и противници, а не непријатељи или злочинци“. Православни хришћани и српски родољуби нису непријатељи атеиста и агностика, левичара и либерала, католика и муслимана, тј. “грађанске“ Србије, нити су сви десничари (навијачи и слични) злочинци. “Потребни су ми људи који ће да ураде посао. Могу некога да прихватим и ако је десничар и ако је левичар, ако је монархиста или републиканац зато што се у овој фази постављају темељи, а не фарба се фасада“, говорио је Зоран Ђинђић 2002. године[9].

За оне, са обе стране, који су и даље у старим рововским поделама на левицу и десницу (партизане и четнике, еврофиле и русофиле, прве и друге), подсећање да је “историјска стварност спој и мешавина континуитета и дисконтинуитета, тотализације и детотализације, аналитичког и синтетичког“. “Криза модернитета“ је криза (свих, сваког) времена. Пред нама су два проблема која треба решити: 1. како се ослободити окупације, прво “меке“ а затим и војне, и, 2. како изградити демократску државу, како стварати друштво слободних људи. Србија није острво у океану, чак и да нова елита успешно реши, на унутрашњем плану, “кризу модернитета“, остају изазови који долазе споља, из региона, и из света у коме ће увек бити империјалне силе која жели да буде “власт која хоће да мноштво редукује на власт једног“. Зато је “криза модернитета“ онтолошко и есхатолошко питање. Оно што се у Србији у 21. веку може (покушати) јесте да се нађе мера, приликом стварања новог државног и друштвеног уређења, између демократије[10]– као система плуралности (разноликости), смењивости и пролазности, и,  монархизма (аристократизма)[11] – као система постојаности, саборности и континуитета. У Србији се могу неговати хришћанске вредности и најбоље из традиције хуманизма. Потребан је мукотрпан рад. Никада не може све бити идеално, савршено, али стање у држави може да буде боље него данас, а то неће доћи ако се не поправи психо-физичко стање грађана Србије.  

У свету се истовремено одигравају два процеса која су, (само) на први поглед, парадоксална (противречна, за оне који их неразумеју): са једне стране, на делу је атомизација човечанства, коју доноси глобализација, коју, са друге стране, користе одређене групе људи (одређене силе) за градњу Вавилонске куле (формирање светске владе, владавину антихриста). Ствара се привид (симулација) слободе избора, шири се индивидуализација (Друго-различито), али тако да долази до све већег (умног и емотивног) отуђења човека од другог човека, док се – истовремено, са атомизацијом – спроводи униформизација/унификација[12], тотализација (Једно-исто) и гетоизација, кроз чиповање људи и надгледање (видео надзор) од стране свевидећег ока/Великог брата. Економским речником: настају монополи, нестаје конкуренција. Радницима се даје “слобода управљања“, али се за све питају директори и функционери Партије. Човек (појединац, обичан грађанин) живи у стаду, али као аутиста. Српска владајућа елита униформисана/унификована је од стране окупатора, и заједно покушавају да униформишу/унификују све грађане Србије, цео српски народ, тачније, да свима који се не слажу са њима “промене свест“. То раде и рационалисти и окултисти. Данас гледамо врхунац таквих вишедеценијских “тотализација“, које су почеле још почетком 20. века, а замах добиле после 1945. године. Истовремено, и код нас као и у свету, на делу је симулација слободе избора и атомизација – отуђење човека од другог човека. Зашто током процесаатомизације (индивидуализације) долази до обезличавања појединца (ре-колективизације)? Како настаје “слободан“ човек са “интиктом стада“? Да ли неко ради на стварању таквог човека или је он плод еволуције? Са друге стране, како се кроз (хришћански) живот у саборности (заједници) постиже персонализација (непоновљива/особена личност, са јаким карактером)? Каква треба да буде та заједница, које вредности да негује, који систем образовања и васпитања да развија, да би се појединац осећао слободно, да би био заиста слободан? Да ли у Србији може да се заустави процес атомизације, али, да се не спроводи реколективизација – да се истовремено оствари саборност и сачува “аутономија индивидуалног деловања“? Одговори се очекују од припадника нове елите, из генерација које долазе. У суштини, нема потребе измишљати топлу воду, у нашој традицији можемо наћи одговоре, у нашој историји можемо наћи узоре. Времена су другачија, треба се прилагодити свету у коме живимо, зато је инвентивност неопходна и потребна. Елита није елита ако није и традиционална и модерна (савремена, инвентивна).

Хосе Ортега и Гасет је пре више од 70 година писао: “Побуна маса је идентична са чудовишним успоном људског живота у наше време. Али је друга страна исте појаве застрашујућа; ако са те стране погледамо побуну маса, она је идентична и са потпуним обесхрабрењем човечанства… Цивилизација 19. века је допустила просечном, обичном човеку да се удобно смести у свет изобиља у којем види само преобиље средстава, али не и тескобне стране живота“. Касније ћу се вратити на “Побуну маса“, пошто човек-маса није исти на Западу и међу православним Словенима, нити су услови за настанак човека-масе исти на Западу и на Истоку Европе и европске цивилизације. Такође, само делимично бих се сложио са Ортегом да човек-маса влада, у смислу суштинске моћи, на Западу или у свету. Нису руски бољшевици и српски и југословенски комунисти правили исте “грешке“, тј. показивали мржњу и спроводили насиље, попут француских револуционара, према свему традиционалном и хришћанском. Ту се ради о свесним намерама, о силама које имају знање. Они су обликовали човека-масу. Када говоримо о оријенталном деспотизму, треба се сетити крсташких похода Западњака, западњачке Инквизиције, лова на вештице и терора црвених јакобинаца (“просвећених“ апсолутиста), треба се сетити колонизације (робовласништва), Јасеновца и Аушвица. Зато се не чудим када видим да у Азији или Африци сарађују неолиберали из Њујорка и Париза и талибани из Саудијске Арабије. Зато се не чудим када недемократску власт у Србији данас, уз благослов “демократског“ Запада, чине неолиберали и неокомунисти (прогресивци) и радикали (као напредњаци, а у суштини народњаци)[13]. Тоталитарци (деспоти, диктатори), историја и искуство нас томе уче, долазе и из редова деснице и из редова левице; има их и међу верницима (међу онима који верују у онострано) и међу атеистима или агностицима (научницима). Тоталитарци међу верницима знају да буду веома рационални и да користе традицију рационализма да би дошли на власт и ту се одржали, као што тоталитарци међу рационалистима познају есотерију (окултно) и у помоћ позивају “више силе“, или, стварају симулацију “изабраности“ и религиозности, опијају масе којима говоре је хришћанство опијум за масе.

Истакао сам у претходним деловима да фараонско у људима није нестало, борба се води непрестано, и данас, јер увек постоје они који би да владају апсолутистички, који желе да постану “центар света“ и “средиште универзума“ и све доводе у ред према себи у складу са принципом Једно-исто (где је ово исто подређено Једном и зато нема Другог-различитог). Светом подједнако владају и научници и окултисти. САД су, тренутно, најбољи пример. То је држава научника и масона. Или, како је Ортега писао: “Америка је примитиван народ камуфлиран последњим изумима технике“. Са једне стране, на свету ће увек постојати верски фанатици или мистици који ће умишљати да су “изабрани“ и да стога све треба да буде подређено њиховој вољи. Са друге стране, незнабожаца и богобораца, који су тоталитарци, биће на овом свету до краја времена. Запад постаје тоталитаран, Исток се не демократизује, а пред нама је – откривање “божје честице“, “бесмртних ћелија[14]“, освајање Свемира. Нуклеарне бомбе имају, или их праве, и атеисти, са једне стране (Запад, Кина), и верници, са друге стране (Русија, Иран). Свет технолошки напредује, а духовно и образовно назадује. Спољашњи свет се цивилизује, унутрашњи свет се варваризује. Да ли Србија може да искочи из такве глобализације, да постане “оаза“ до краја 21. века, да ли унутар Србије могу да се одвијају процеси који неће имати ништа заједничко са описаним светским процесима?

Због тога сам постављао питања попут ових (да би одговоре сви заједно тражили):

Да ли један човек или једна група људи која би дошла на власт, колико год да је напредна, може “исправити“ људе који не могу да “живе себе самог“ (или живе само себе самог и никог другог и ништа више)? Како се на крају заврши масовно “исправљање“ других људи од стране мање групе људи (и сада, имајући у виду – моћ науке и технологија) и према којим мерилима се то ради: како да будеш Једно а да постоји различито, да Друго не буде исто, тј. како да имамо Друго, да различито буде исто у Једном? Зашто напредни Запад то није решио? Зашто мислим да је у Србији могућа појава такве врсте аристократије или меритократије?

Да ли је илузија моћ господарења овостраним и видљивим светом све док је човек у стању грехопада – моћ која се заснива на математичким теоријама, на “корпусу (научног) знања“, или, на “мистичким искуствима“ масонског типа?

Да ли је на земљи могућа заједница сиромашних духом? Колико људи живи у смерности, у смиреноумљу, у сиромаштву, не имања, већ духа?

Зашто је област изван чула (ноуменална стварност) проблем и да ли човек ништа не може знати о том свету или само они којима није “дат такав дух да не могу појмити брдо без долине или збир 1 и 2 који није 3“[15]? Па и они који немају такав дух, да ли могу да тврде да им идеје не долазе и из тог интелигибилно-ноуменалног света који не могу сазнати у емпиријском смислу[16]? Каква је улога тела у процесу мишљења и сазнања? Шта је човекова природа, да ли само из човекове природе и искуства потичу принципи сазнања?

Како субјективно (лично) постаје објективно (опште)? Да ли се и како се иза објективног (или нечег доброг) крије субјективно (или нешто лоше, зло)?

Како се човек бори против егоизма, како зна да је у питању егоизам? Како да разликује добро и зло, анђела од демона?

Да ли се “језгро“, “центар круга“ или “средиште универзума“ открива онима који траже “језгро“, “центар круга“ или “средиште универзума“ (ако “језгро“, “центар круга“ или “средиште универзума“ није Тросунчани Бог, шта је онда језгро/центар/средиште)?

Да ли ће “љубитељ (раз)ума“ (“љубитељ мудрости“) признати да га је ђаво могао наводити да дође до “суштине“ Бога чистим разумом и да одређује шта је могуће а шта немогуће за Бога, а затим и за људе, јер је он као љубитељ (раз)ума и мудрости у суштини љубитељ добра, он трага за појмом највишег добра, те због тога не може себе да не воли, нити има потребе да не удовољава телу и чулима ако може? На основу ког искуства тако нешто (да га је и ђаво могао “наводити“) може да порекне? Како зна да ђаво нема уплив у интелигибилни свет? Разум је убедио човека да Бог не постоји. Следствено томе (зар не?) разум је убедио људе да ђаво не постоји. Ђаво најлакше превари људе који су толико сигурни у себе, свој разум и своје (научно или мистичко) “знање“, а нису победили сујету света, нису свесни последица грехопада. Свети Оци рекли би за научнике или мистике који “све знају“ и самоуверено износе “теорију свега“ – “у име Бога“ или у име свих људи, да је расејаност почетак свих зала. Ђаво лако превари и оне који ништа не знају (и међу верницима – “слепи“ верници и квазиверници), који немају знања о свету, који немају ни рационалну ни емотивну интелигенцију, који не разликују духовно од душевног, који не познају себе, који ништа не знају ван пролазног (физичког) света а често не знају много ни о пролазном (темпоралном) свету. Таквом се ђаво може јавити у лику анђела или вољене особе, и он ће веровати да је имао контакт са анђелима[17]. Или ће бити самоуверен као Ортегин човек-маса (научник).

Ко тражи (рационалан) доказ (формулу) о постојању Бога? Шта ће да уради (ал)хемичар који нађе такав доказ (“врховни закон природе“)? Да ли ће моћи да хода по води и да ли ће желети да нахрани и излечи све људе? Ако ће и желети, да ли ће то моћи да оствари? Да ли ће тако победити смрт (да ли ће он одређивати ко може да буде бесмртан)? Да ли тада постаје “натчовек“? Да ли “воља за моћ“ долази из сујете света, из страсти душе и тела и интелигибилног света? Човек који би да спозна Суштину (једног-истог) или “теорију свега“, и да је представи свету, живи у самољубивој гордости, клици свих осталих грехова. Страсно тежити чистом (раз)уму који је “супстанца света“ јесте страст ума (умска страст). Имамо, са једне стране, страст онога који умује и жели да дође до знања о корену свих ствари, о суштини, да спозна апсолут, Бога, да створи Бога по својој мери, а са друге стране, хладан ум у својим категоријама, појмовима и законима, са вољом (за моћ) да буде бесмртан, без Бога у свету коначног стремећи ка самоочигледним, вечним и непроменљивим (створеним или нествореним) истинама. Ко је онај ко посматра (појми)? Да ли је он жив човек, са манама, у стању грехопада, колико тело утиче на његово (са)знање (колико је философа и физичара живело аскетски и заиста отишло у ванчулни свет, достигло “чист“/хладан ум)? Да ли постоји разумски (теоријски) егоизам? Да ли су границе моралности и самољубља толико јасне и толико оштро повучене да и најобичније око никако не може погрешити у разликовању (спознаји) добра и зла? Шта је етички егоизам? Да ли се иза разумоцентричке метафизичке или позитивистичке “истине“ крије и неки интерес (зашто је, на пример, једна од највећих мафија на свету – фармацеутска мафија/индустрија; зашто је у Србији у здравству, међу докторима/лекарима, највећа корупција)? Шта су у науци “забрањени плодови“ и колико људи није спремно да их куша? Или, научници који “стварају живот“, који стварају “новог човека“ из “себичног гена“ – на основу ког моралног искуства то раде? Ако то раде због “себичних интереса репродукције“, шта је ту морално и етичко? Да ли ће се и у Свемир пренети оно што је “развезано на земљи“, односно да ли ће се сукоби међу људима, народима и држава наставити и ако се открије “божја честица“ и ако и када крене насељавање неке друге планете? Да ли ће Царство Божје доћи пре отривања “божје честице“, градње Вавилонске куле и насељавања других планета, или након тога (ако до тога икада дође)? Ако је излаз из коначног (време) у бесконачно (ново небо, нова земља – нов ум, ново тело), шта остаје од коначног када наступи бесконачно (вечност)?

Већину одговора на ова питања можемо наћи у Светом Писму и Предању. Мишљење које се креће унутар закона узрочности и противречности – унутар “вечних истина“ које су откривене путем природне светлости и чулног искуства (које истину тражи у књигама, и за истину прихвата само оно што је егзактно и материјално), или, путем окултног – не може да дође до одговора на ова питања.

Православна вера развија се под утицајем исихаста и њиховог духовног искуства. Са друге стране, из схоластике развија се модерна философија – метафизика као практично осмишљавање постојећег и немоћ да се продре у онострано, и, одбацујући метафизику, развија се – емпирија (математичко-физички дух), да би картезијански дух постао интелект-демиург који ствара свет, који се игра са материјом, “креира“ свет.Бог се доказивао уз помоћ закона логике и математике (и док се признавало да је Бога немогуће спознати довољно), са самопоуздањем (у људски ум) расло је “сазнање“ шта је и какав је Бог, шта може а шта не може Бог, са циљем да се стигне до универзалне и математички доказиве “мере“ тако да не може “свако да има своју истину“. До такве “истине“ долазили би само они који би следили натпис изнад Платонове академије, само они за које су бројеви (или данас атоми и субатомске честице) “највеће добро“ које су људи “добили од богова“. Док се на Западу развијала наука, српски православан народ налазио се под окупацијом. Од 19. века, на исихазам (Свети Сава је отишао у манастир) гледало се као на нешто назадно, а дух науке и “нове антике“ освајао је душе Срба (Доситеј Обрадовић напушта манастир). Српски народ дели се на “црвене“ и “беле“ и та подела опстаје до данас. Међу “црвенима“ било је више оних који су следили француске милитантне револуционаре, него британске умерене либерале, а међу “белима“ у већини су били они који нису ништа, или су у суштинском смислу врло мало знали о својој вери. Због тога српски народ нема будућност ако не дође до покајања, преумљења, “промене свести“ у смислу поштовања православне традиције (упознавања исихазма), неговања демократије и одбране државе и народа од спољних непријатеља. Сада већину чине “космополите“ који нису родољуби (локалпатриоте), и “патриоте“ који нису хришћани (искрени верници).

Унутрашња сложеност колективног идентитета налаже да сви будемо као “једно“ –  као тотализација која тежи потпуној кохерентности и свеобухватном континуитету. До “једног“ не стиже се ако идентитет нема дијалошка својства. Када нема дијалошког својства, када нема културе синтетичко-аналитичког (када има само културе аналитичко-диференцираног, или, само културе религиозно-синтетичког), тада (колективни) идентитет трпи ефекте нежељеног – контрасврховитог повратка на пут насиља; са победничке на поражену страну прелази се са штетом; на делу су дијалектичке тотализације. Тада дијалектика, као “увод у антиномије (разума)“, не отвара “простор за веру“. Воља “невиртуелног себе“ која “хоће ништа“ после смрти и “моћ (бесмртност) богова“ за живота (који желе да стигну до “језгра“, “тачке Омега“, да владају “врховним законом природе“), јесте “синтетички континуитет“ – “коначности (дисконтинуитета)“. До такве воље долази се кроз утемељење “самог субјекта путем саморефлексије у самом себи“ – без Бога. Милорад Беланчић подсећа: “Афирмација континуитета је потврђивање свести, мислећег субјекта.“[18] “Бити у исто време појединачан и општи човек, то је одиста права животна вештина“ – пише Серен Кјеркегор.

Човек је и рационално (разумно) и интуитивно (духовно) биће. Појединац може бити више или мање рационалан или интуитиван. Логику је потребно развијати, логичко мишљење је неопходно оруђе за свакодневни живот. Не треба постати мрзитељ (раз)ума – треба бити уздржан када се ради о истинима до којих се долази картезијанским, хјумовским и кантовским (раз)умом. Ум и разум нису исто. Ум може бити чист само ако је срце чисто. Чисто срце ум чисти. Све долази од Бога, кога људски (раз)ум не може савршено спознати. Бог није разуман за људски разум – за разум у коме важе закони математике и геометрије, аристотеловско-схоластички закон (не)противречности или закон узрочности. Не може човек расуђивати шта је добро, а шта зло са “помраченим“ разумом – у трансцеденталној саморефлексији и на основу феноменолошког искуства “самоутемељеног субјекта“ или “субјективне свесности“, где јесве у сагласности са законима механике (класичне физике). Тада се разум (субјект) бави само садржајем који се налази унутар света феномена (објекта) и тај садржај прима путем чула и искуства, да би након тога анализирао и синтетисао мисли. По атеистима (дарвинистима), самосвест, као есенцију мисли, човек је стекао путем еволуције. Еволуционисти кажу да мисли настају у мозгу – свест је активност неурона око таламуса – епифеномен мозга који се кроз еволуцију развио и постао самосвестан. Самосвестан мозак више не поставља питање шта се дешава у природи, већ шта ће да се догоди – шта ће променити, доградити, порушити, направити – у природи или на себи (свом телу). Како тај мозак, који је самог себе свестан, разликује добро и зло? Како на његово расуђивање (“чисто“ разумско мишљење) делују емоције (осећања) тела? Неуронаука открива да су мисли и емоције испреплетане. Идеалисти теже ка потпуној слободи појединаца у савршеном јединству целине, ка хармонији међу људима и између људи и природе (у овом времену и простору). Али, како до тога? Зато (за почетак): не шта се дешава у мозгу (са неуронима), већ шта се дешава у уму (какве су нам мисли) и срцу (каква су нам осећања) – не може се философија, а посебно не морал, градити само на законима науке (математике и материјалних доказа). Дејвид Хјум је, као скептик, у духу сцијентизма и позитивизма (емпиризма), био противник метафизике – он је одлично констатовао емпиријску повезаност између датих чињеница, доносио је закључке на основу њему логичких и познатих принципа и тежио да се те истине употребе за опште добро. Нема других истина, то је оквир когнитивне науке – математика је нужна јер не зависи од искуства, производ је чисте делатности мишљења (математички судови су аналитички судови a priori и зато потпуно извесни). Имануел Кант је био мало уздржан. Кант је волео да размишља/умује. По њему, метафизика је нужна због (само)рефлексије, умовањем се разуме и осмишљава емпиријска овостраност. Ипак, са Кантом – који је следио њутновску механику, и који се на крају негативно одредио према Сведенборгу и сазнању које његовом (Кантовом) (раз)уму није било доступно – и етика је изједначена са математиком. Није имао снаге за онај Кјеркегоров покрет вере (ка Апсурду), самим тим за ступњеве сазнања верујућег које је описао Флоренски (1. Верујем јер је апсурдно 2. Верујем и разумевам 3. Разумевам верујући), односно, за “подвиг вере – умујућу веру“[19]. Ко нема снаге за покрет (подвиг) вере, за корак у непознато, држи се онога што има и што мисли да је сигурно – свог ја (ега) и својих чула (осећања), тј. солипсизма, са једне стране, и бројева/атома/бозона (само онога што научним експериментом може потврдити), са друге (материјалне/спољашње) стране. Затим, на основу тога што има (као појединац, субјективно) закључује шта је опште, универзално, добро… Код људи који су имали и имају мистичка искуства, који немају (само) картезијански или кантовски ум, већ и једну посебну способност, који не сумњају у онострану стварност (попут Сведенборга и Тесле), који су савладали своје (кјеркегоровске) стрепње и страхове, покрет вере – ка Христу, ка задобијању Христовог ума, и одбацивања окултног ума – изгледа другачије. Они се свесно не боре (само) са оним умским и нагонским (вољним) у себи (у чему помажу разум и логика), већ и са оним демонским (у чему помаже учење исихаста). Морал намеће свест. Зло је свесно наношење патње, бола и смрти другомe. Савест је највиши облик свести. Поштовати и волети човека значи поштовати и волети Бога. Када се демони уселе у душу и тело човека, делују и преко разума – ока душе, и преко осећања, прљајући срце – орган сазнања. Зато дијалектика, као увод у антиномије разума, уз борбу са страстима и срца и ума (са паклом у његовој “неумереној, односно врелој варијанти“ – дакле, без “тривијализације последице греха“), отвара простор за веру. Са расуђивањем које је “неупрљана савест и чисто осећање“ улази се у созерцање. У созерцању, молитвеном усредсређивању над надумним тајнама, налази се оно “што око не види, и ухо не чу, и у срцу човеку не дође“ (и тада се Бог и види и не види).

Надантиномијско мишљење није (само) разумско, логичко-дијалектичко мишљење. Оно је изнад дуализма ума/душе и тела, разума и срца. Дакле, надантиномијско мишљење/свест обухвата и (вољни) орган сазнања који се зове – срце (емоционалну интелигенцију; помоћ да се не упадне у замке рационализма), а не само садржај који добија и до ког долази разумом – оком душе (рационална интелигенција; помоћ да се не упадне у замке ирационализма), и из чулног света. Када се превлада тај дуализам, који подразумева победу над (умским и телесним) страстима, када се избегну замке мистицизма, може се ући у созерцање. Тамо не важи етика закона – људска етика, тамо не важе закони природе и закони Нужности (немогућности) која не слуша људска уверења (да је све могуће). Духовно је изнад разума и осећања. Духовно је тешко описати речима. Духовно не може да буде егзактно у људском смислу, а да ли човек може постати натчовек, превазићи себе, еволуирати до те мере да може бити егзактно и јасно сваком;или ће постати ништа, што је и био; или човек зависи од силе која није људска, и таква егзактност не може се догодити у овом времену и простору – у демократском друштву ствар је личног уверења. Ја, на пример, верујем да (хришћански) Свети Оци стварају једну врсту мреже аподиктичке рационалности која је објективна консензусом упућених, чији ауторитет почива на реализацијама и која зна за непосредно видљиву и опипљиву корисност.

У срцу се налази знање да ли је нешто могуће или немогуће. Срцем се спознаје да ли је нешто стварно или није стварно. Духовно делање је изнад осећања. Разум може разумети да не може спознати Бога до краја и да је разумно не тражити суштину. Од оног који верује да Бог постоји, глупљи је само онај који верује да Бог не постоји. Мало је сиромашних духом које не интересује “теорија свега“, или који нису нихилисти; мало је оних за које је тело храм Божји, а душа жива и после смрти – за које је формула бесмртности Љубав, који су спремни да се одрекну себе. Вером се човек одриче закона егоизма.

Садашње стање у Србији такво је да већина научника (посебно оних који се баве природним наукама) не би пристали да раде на (приватном) универзитету Свети Сава (можда би зато могао да се зове универзитет Свети Сава и Никола Тесла?). Садашње стање такво је да већина свештеника и епископа СПЦ на науку (философију) гледа искључиво негативно или као нешто небитно (отуда и у СПЦ премало вере и превише ирационалног). Зашто би српски свештеници (верници) и научници (атеисти) били у сукобу такве врсте да тај сукоб блокира цео систем, да опада квалитет образовања, да не могу да се договоре око реформе образовног система и томе слично? У образовном програму има места и за изучавање словенске (пра)историје, и за учење Радосне вести (Јеванђеља) и светосавске традиције и за учење математике, квантне физике и биологије (теорије еволуције). Не морају сви све да уче, и сви све да знају, не ради се о томе, већ да се могу створити услови да се свако развија и бира према својим уверењима и способностима, а да се они други не мрзе, потцењују, избегавају… само зато што су или верници, или атеисти, или пагани. Предложио сам оснивање Православног Универзитета Свети Сава на којем, поред Православно богословског факулета, постоје и факултети природних наука, институти за, на пример, квантну физику и развој нанотехнологија, као и факултети других друштвених наука, и где би се у раду примењивали сви научни принципи и стандарди, а у моралу аскетски; и да онда заједно теолози и научници одређују докле да се иде у истраживањима, шта се може производити, шта су људске потребе, шта лоше утиче на човека и природу, итд. Имајући у виду тренутно стање и расположење унутар српског народа, није могуће да на пристојан (уз сагласност већине) начин неко промени назив Београдског универзитета у БУ Свети Сава. Србија нема ниједан озбиљан приватан универзитет (кредибилан у Србији и свету), посебно не универзитет ка који би, у већем броју, долазили млади Срби из расејања и региона да студирају (и да могу да се врате у своје државе, ако желе, са дипломама које су признате) – приватан универзитет који ће давати надареној, а сиромашној деци, стипендије. На државним универзитетима владају следбеници “научног социјализма“, класичне физике и аналитичке философије, а међу приватним универзитетима који образују владајућу елиту истиче се масонски (окултни) и шарлатански Мегатренд, где се сједињују наука и (црна) магија. Дакле, Србија остаје без озбиљних научних радника и моралних узора међу интелектуалцима. Срећом, велики број научника и инжењера живи и ради у свету, и све што је потребно јесте да се створе услови за њихов повратак. Наравно, то није лак и једноставан посао. Основа је у моралном опоравку, одатле (из духовности) треба кренути, да би се стигло до материјалних услова за повратак инжењера и астрофизичара.

“Наша мисао о васпитању, о образовању људи мора произилазити из наше мисли о природи и о бићу човека, о његовом положају у животу и свету. ‘Како’ образовати, увек зависи и од ‘шта’ образовати. Јер, образовати – то значи давати образ, облик, лик човечји; и увек је ту питање: ‘а по ком подобију?’[20]

Као што учи Св. Јустин Ћелијски: “У личности Богочовека Христа… трансцендентна истина постаје иманентна човеку… Бог и човек су у Личности сједињени нераздељиво; разум човеков се не уништава, него се препорађа… чистота ума је плод вежбања у врлинама – практиковање врлина умножава благодат у човеку…  Не бог неке философске апстракције или религиозне трансценденције, већ Бог непосредне, земаљске историјске стварности, Бог међу нама и са нама, Бог у човеку, Бог који је постао човек, Богочовек. У затворени тродимензиони свет улази Бог са свима својим бескрајним савршенствима… У богочовечанском методу живота нема ничег нереалног, апстрактног, хипотетичног. Ту је све реално неодољивом реалношћу, јер се све заснива на опиту и искуству… Човек је Христовим оваплоћењем ухватио у тело – најсуптилнију, најудаљенију, најсавршенију реалност… Богочовечански метод је емпиричан, прагматичан… Христос је послао апостолима Духа Светога, који је очистио и усавршио њихов ум, стварно умртвио у њима старог човека страсти, а оживео новог, духовног човека“.

Разум се не уништава, него се препорађа, “ре-интегрисати дезинтегрисан (огреховљен) човеков разум“, логику је потребно развијати. Као што учи Свети Василије Велики (329-379): “Нећемо образовање понижавати зато што неки тако мисле о њему, него ћемо за неразумне и неваспитане сматрати оне који тако мисле, који би хтели да сви буду као они необразовани и неваспитани, да би се општим стањем сами прикрили и избегли критику због необразованости… Философија је потребна, јер је једно чувати овце и волове, адруго управљати људским душама.“ Дакле, потребно је упознати свет, човека, природу. Философија је, уз господарење страстима, основа за улазак у свет мистике. Исихасти упознају законе природе које физичари још нису упознали, али материјално (вештаствено) није оно што је суштина исихазма, већ духовно. Исихаста не одбацује (тродимензионални) свет (тело), већ побеђује свет (тело). На путу духовности потребно је избећи и замке мистицизма (лукавог). Св. Јустин Ћелијски пише:“Људи могу стицати знање о Богу зато што им је Бог усадио у душу способност за богопознање, за примање натприродног Откривења. Та способност, иако натприродна по себи, назива се природном, пошто се налази у богозданој природи људској. Степен нашег богопознања зависи од степена наше пријемљивости. Природно богопознање допуњено је и усавршено натприродним Откривењем… Савршено знање о Богу припада једино самом Богу.[21]“ Надантиномијско мишљење је изнад дуализма ума/душе и тела, разума и срца. Надантиномијско мишљење/свест обухвата и (вољни) орган сазнања који се зове – срце, а не само садржај који добија и до ког долази разумом – оком душе (Св. Исак Сирин). Са расуђивањем које је “неупрљана савест и чисто осећање“ (Св. Јован Лествичник) улази се у созерцање. У созерцању, молитвеном усредсређивању над надумним тајнама, налази се оно “што око не види, и ухо не чу, и у срцу човеку не дође“.

Свети Григорије Синаит учи: “Ко очекује да схвати заповести без њиховог испуњавања и да кроз учење и читање оствари то што жели, личи на човека који уместо истине уображава сенку.“Изучити и познати силу, деловање и својство сваке врлине и страсти, јесте циљ, посебно оног ко је од Духа Светог добио на дар њихово познање и разликовање. “Ако успешно утихњаваш и очекујеш да будеш са Богом, никад не примај ишта чулно или духовно, што ти се представља споља или изнутра, био то лик Христа, или потребитог анђела, или прилику свеца, или умом предочавао и маштовито утискивао светло… Спомен о Богу лечи се поступно, дејством молитве у којој се он, сједињен са Духом, из природног стања узноси у натприродно“ – учи Св. Григорије Синаит.

Св. Никола Кавасила учи да се од спасавајућег једино тражи да не гуши Духа – сваки човек, монах или световњак, може по Богу да устројава своје мисли. Али, да се вратимо на Св. Григорија Синаита, мора да изучи и позна силу, деловање и својство сваке врлине и страсти. И да додамо речи Патријарха Павла о спиритистима: “Инсистирати, из просте радозналости да оно што нам није откривено, или зато што не бисмо могли разумети, или нам не би било од духовне користи, ипак дознамо околишним путем, – нити може бити добро, нити изаћи на добро. А то баш чине спиритисти, по речи московског митрополита Филарета: ‘Слично лоповима, спиритисти настоје да отворе врата вечности лажним кључевима“’.

Св. Григорије Палама учи да ако би човек на исправан начин користио своја чула, невидљивост Божју познао би и видео у његовим створењима. “Као што се приликом усмеравања наших очију на гледање спољашњих ствари и наш ум расплињује по тим стварима тако исто приликом усмеравања очију унутра, то њихово кретање, сасвим природно, повлачи унутар срца и ум, сабирајући га извана унутра“. Св. Григорије Палама подсећа и учи да је “срце скривени храм ума и први плотски орган мисаоне силе. Надзирање наше мисаоне силе могуће је сабирањем нашег расејаног ума и његовим увођењем у срце које представља храм помисли… У време молитве није боље држати свој ум изван тела, (већ) не занемарити оно што нам је Јован, творац лествице за небо, одлучно обзнанио: ‘Тиховатељ је тај који бестелесно суштаство своје – душу, настоји да задржи у границама телесног дома.’ Тако су нас учили сви духовни оци. Ако ми не затворимо ум унутар тела, како ћемо га усредсредити у себе? Пази на све у себи… наравно умом… Сила молитве производи свето и најсавршеније узвишавање и узношење човека ка Богу и сједињавање са њим, везујући разумне твари са Творцем, пошто је страсти и зле помисли сама молитва победила силном скрушеношћу. Усхођење ума ка Богу почиње молитвом… само у онима који постојано пребивају у молитви, находи се велика благодат Божја… а души дарује способност учествовања у натприродним силама… Написано је: Дом Мој дом молитве нека се зове… Срце је трезор разумне способности душе и главно телесно оруђе расуђивања.“ Срце хармонизује деловање душе и тела. Његов наследник Св. Никола Кавасила учи: “Почетак сваког дела јесте жеља, а почетак жеље је – помисао. Дакле, најбитније је одвраћати душу од свега сујетног, а срце испуњавати богоприличним помислима и тиме онемогућити злобним помислима да га заокуће… Најбитније је да сачувамо тело у чистоти, јер је са нашим телом Христос сједињен тешње од било ког природног јединства“.

Само у онима који постојано пребивају у молитви, находи се велика благодат Божја… а души дарује способност учествовања у натприродним силама. Св. Симеон Нови Богослов учи: “Бог је свет, и саопштава од Своје светлости онима са којима се сједињује по мери њиховог очишћења… Они који се налазе у прародитељској тами… сматрају непријатељима оне који су се поново духовно родили од умне светлости и разговарају о делима светлости, зато што их такве речи силно жалосте и рањавају… причињавају му бол и муку и покреће га на противречје и мржњу према оном који говори (о делима светлости). Ако још неко од таквих има високо мишљење о себи и сматра да много зна, премда ништа не зна како треба, онда би он прогонио и Анђела, ако би му дошао са неба… Као што слепи и који не види сунчеву светлост не може читати списе осветљене светлошћу, тако и онај ко је умом слеп и нема Христов ум никако не може да разуме и појми ствари које су у светлости Христовој“.Зато, научници не треба да се љуте на исихасте. О “делима светлости“ разговарају они који су достигли “меру раста висине Христове“ (и владају законима природе).Тада се са Духом Светим учествује у дешавањима у свету. До тога долази онај који зна да је све од Бога, да се ништа не може без Божје благодати. То може бити и научник. Они који су прошли кроз процес обестрашћења, који су очистили срце и ум, опажају Бога, јер је Царство Божје унутар нас (Лк. 17, 12).

Љубити Христа више и пре него себе и своју породицу значи држати се прве Христове заповести – љуби Бога свим срцем својим. Почетак, за сваког хришћанина, је да се поштују две Божје заповести на које је Христ указао као најважније: љуби Бога свим срцем, сваким елементом свога ума, сваким делом своје душе и сваким атомом свога тела, и, љуби ближњег свог као себе самог. То су заправо три заповести – прва је да се љуби Бог целим својим бићем, а друга се дели на две које су нераздвојне – љубити друге, али, љубити и себе, прво. Човек може да воли Бога, да воли друге људе, да победи грех, само ако воли и себе. Христ је описао и ближње – нису то само чланови најуже породице, то су сви људи, сваки незнанац, други, поред ког прођеш и треба му помоћ. То нас враћа на прву и најважнију заповест – љубити Бога – јер је сваки човек Божје створење. Ко љуби Бога љубиће сваког човека (незнанца, другог), неће мрзети људе (људски род). Неће мрзети себе. Ко љуби Бога – не мрзи, у њему нема мржње. Ко воли Бога, воли свет, и све што је у свету створено, јер је све створио Бог. “Човек треба боголиком душом својом светлети свој твари“ (Св. Јустин Ћелијски). Бити “господар природе“ не значи уништавати природу. Ко поштује прву заповест и свестан је да ништа није могао постићи без Божје благодати, не може бити егоиста, не може да умисли да је месија и слично, нити може постати идолопоклоник неког “месије“… Није срећа бити савршен у несавршеном свету. У несавршеном свету нема савршене слободе. У несавршеном свету срећа је волети. Љубав ослобађа. Живот без љубави је живот без Бога. Бог је Љубав. Бог који је Љубав јесте Бог који је Реч. У почетку беше Реч. И Реч беше од Бога (који је Љубав). И све беше добро. Зашто човек мора сазнавати шта није добро? Човеку је потребно да живи и да воли. 

(Међутим, ми живимо у грехопаду, у свету у коме ђаво има моћ. То се не сме превидети.)

Када осетиш Бога у себи више никада ниси сам; знаш да ће све сакривено бити откривено. Знаш да није на теби да доносиш (коначан) суд. Не ужасава те таква “самовоља“ Бога. Напротив, побеђујеш егоизам, самољубље. Постајеш Личност. Некада су компромиси нужност, а склоност ка компромисима врлина. Некада је обрнуто. Човек мора бити бескомпромисан, али и склон компромисима. Са једне стране, “савршенство се крије у разликама“, а са друге стране, неке разлике суштински деле, јер се неке разлике не могу премостити. Отуда стално подсећање да се не тривијализују последице греха, али и да су сви људи једнаки пред Богом, који суди. Хришћански је имати став (мислити својом главом) и поштовати другог и другачијег. После Христа, са настанком хришћанске Цркве, у хришћанској цивилизацији, долази до пуног признавања и поштовања Личности. Црква је заједница оних који су се одазвали позиву Бога, који су се окренули ка Богу. Са Богом никада ниси сам, Бог је други, Христ је Личност, када си у Богу, када Христ живи у теби, када си стекао Христов ум, ти си и са другима, који су у Богу. Зато је Црква, као тело Христово, заједница људи, тј. Личности. Када такве Личности живе у саборности, онда се ту не ради о колективизацији (униформизацији), о превласти општег над појединачним. Са друге стране, саборност зауставља атомизацију, тј. индивидуализацију и потпуно отуђење човека од другог човека. Таква саборност Личности, где ће све бити у хармонији и свако слободан и савршен, није могућа на овом свету, у овом простору и времену. Без Бога, уз помоћ науке, није могуће изградити савршено друштво, где су сви људи савршени, а међуљудски односи складни, у свету без зла. Царство Небеско настаје са Другим доласком Христа. Ми, смртници, ка томе можемо само да тежимо, можемо да градимо друштво на богочовечанским темељима, да нам као појединцима Христ представља идеалног човека и оно што треба постићи на личном плану, а са тим у вези и идеал Царства Божјег као живота у заједници, у друштвеном смислу. Са таквим тежњама, или ка таквим циљевима, ка којима би ишао већи број појединаца, Србија може (п)остати једна од ретких држава у (постхришћанском) свету за коју се може потврдити да је заиста демократска, антифашистичка и хришћанска.

 


НАСТАВЉА СЕ…

 


 

[1] Напомене: 2, 4 и 6 (16. део), 15 и 16 (15. део)

[2] Наравно, они најпохлепнији и најмање родољубиви, када се довољно “накраду“ могу да се преселе у неку богатију и уређенију државу, што многи од њих и раде.

[3] Владимир Јокић: “Анђели чувари“, Данас, 28.04. 2014.  www.danas.rs/andjeli_cuvari

[4] Из поста који сам написао 14. септембра 2013: Извод/уверење из Специјалног суда је нов услов за учествовање на тендерима. Први пут сам отишао у Специјални суд пре пар дана. Описао сам вам како изгледа “организација“ у суду, и како нова-стара влада ствара “амбијент“ за развој малих и средњих предузећа… У неком ширем контексту, и дугорочно гледано, ова мера, уверење из Специјалног суда, има смисла. Али сада, овако организована, само је за спрдњу. Колико је има људи који су осуђени за организовани криминал? Да ли се ради више од 10 људи? Или 50 људи? Зашто због њих, који су у евиденцијама МУП-а и судова, посебно Специјалног суда, малтретирају осталих 10 000 или више десетина хиљада предузетника? То су, дакле, директори Агробанке, Азотаре, Галенике, они који су прали новац за нарко картел… Сви знамо ко су они. Свима, који су ухапшени, трају суђења. За аферу Индекс суђење траје скоро 10 година. Проћи ће године док се ова лица не осуде, ако се икада осуде! И знамо да они који су на врху организованог криминала у Србији нису осуђивани, нису привођени, на слободи су, несметано раде. Због чега је, онда, потребно да хиљаде поштених предузетника, или оних који дају све од себе да у овим ненормалним условима послују што више по законима, одлазе у Специјални суд по уверење да нису осуђивани за неко од кривичних дела као чланови организоване криминалне групе, ако се већ у Први суд одлази по уверење да нису осуђивани за кривична дела против привреде, кривична дела против животне средине, кривично дело примања или давања мита и кривично дело преваре? И ако већ одлазе у Специјални суд, да ли све мора да буде овако бедно организовано? Знамо шта се крије иза овога. Ово је део фронта који окупатор спроводи у Србији. Повезан је са присилном наплатом потраживања и борбом против “сиве економије“. Циљ је да се за потребе страног окупатора прикупи новац за исплату спољњег дуга. “Цедиће“ се сваки динар из малих и средњих предузећа, од радника и грађана, да би се вратиле рате ММФ-у, Светској банци, банкама у Србији и осталим окупаторима. Као што ће људима пленити станове ако немају за рату за кредит, или дугују за струју, тако ће и предузетнике да хапсе и кажњавају ако не измире све хараче које су влада и окупатори прописали, а које не занима како ће предузетник то платити, нити да ли је држава измирила своје обавезе према њему. Фискална дисциплина је потребна, потребна нам је и лојална конкуренција, тога нема у Србији, то је чињеница, али ово није начин како да се до тога дође. “Ванредни избори – тражи се добитна комбинација

[5]DRAGOLJUBPETROVIĆ: DveSrbijeu turbo-folku (Данас)

[6] Никола Варагић: ТРЕЋА СРБИЈА (Београд); Бошко Обрадовић: Трећа Србија (Слобода, Чикаго); NatašaB. Odalović: Treći ćebitisve brojniji (Данас)

[7] На пример, они који су окупљени око сајтова попут Видовдан, Нови Стандард… Велики број “патриота“ провлачи се тако што корумпирају корупцији склоне руске бирократе и дипломате, па се намећу пред народом као велики русофили иза који “стоји“ Русија. За такве, “Тома је преварен од стране мангупа у својим редовима, Тома није такав“, као што “Слоба није знао“, као што пре њега “Тито није знао“ шта се ради око њега, или су за све криве њихове жене, и слична глупа оправдања. Сада се чује како су људи као А. Вучић, М. Гојковић и слични заиста били “патриоте“ када су били радикали, па ће се када схвате грешку опет вратити на прави пут (и тада ћемо заборавити све лоповлуке, гушење медија и сличне радње које су чинили док су били на власти)…

[8] Жарко Видовић: “Свети Сава и Римско право“, из књиге “Тајна светосавља“, Catena Mundi, 2013.

[9]http://www.zorandjindjic.org/citati?page=1

[10] Хоризонтале, атомизма.

[11] Вертикале, холизма.

[12] Мекдонализација

[13] “Скупштина Србије је болест Србије, али и болест Европе, којој се ТО допада, спакована у један неоархетип, чије име не смем да изговорим, које буја у скупштинским клупама, а метастазира по целој Србији. Скупштина је манифестна, а Влада је латентна болест Србије.Све је обухватила буразерска синергија опозиције која влада позицијом и обрнуто.“ – Наташа Б. Одаловић: “Бекство из скупштине“, Данас, 16. 05. 2014. www.danas.rs/bekstvo_iz_skupstine

[14] “Научници се још увек надају, да ће захваљујући генетском поремећају ћелија HeLa они успети да дођу до сазнања, како се може зауставити процес распада ћелија, да се спречи њихова смрт, и да се истовремено раст задржава у оквиру нормале. Уколико то буде могуће, онда ће човечанство имати један проблем мање – проблем старења. Зашто се оне могу сматрати бесмртним? У овим ћелијама дошло је до поремеђаја и отказивања лимита делења, такозваног лимита Хејфлика, током којег долази до постепеног старења и смрти ћелија. Пре појаве HeLa било је невероватно тешко вршити истраживања у различитим областима биомедицине, јер су друге културе ћелија веома брзо умирале.“ Глас Русије http://serbian.ruvr.ru/Sposobnosti-besmrtnih-celija

[15] Рене Декарт: “Пошто је Бог узрок чија моћ превазилази границе људског разумевања и пошто нужност ових истина не превазилази наше знање, следи да ове истине јесу нешто мање од непојамне моћи Бога, те да су њој подређене… Ја тврдим само да ми је дат такав дух да не могу појмити брдо без долине или збир 1 и 2 који није 3… И уистину није чудно што је Бог, стварајући мене, ставио у мене ту идеју (себе самог) да буде попут знака творчева утиснута у његову творевину – и није потребно да тај знак буде ствар различита од саме творевине“.Везаност за природну светлост, коју је парцијална реалност искусила у лику медитативног субјекта, за саму је ту рационалност апсолутна и непрелазна границаСве несагласности морају бити у сагласности са природном светлошћу. Предраг Милидраг: “’Попут слика ствари’: Темељи Декартове метафизичке теорије идеја“, (Институт за филозофију и друштвену теорију и ИП Филип Вишњић, Београд, 2010.) и Предраг Милидраг: “Самосвест и моћ. Декартов Бог као causa sui“, (Институт за философију и друштвену теорију и Океан, Београд 2006.)

[16] Имануел Кант: “Можда постоје интелектуална бића са којима наша моћ опажања нема апсолутно никакве везе, али наши појмови разума као просто мисаоне форме за наше чулно опажање не доспевају ни најмање до њих“. “Критика чистог ума“, Дерета, Београд, 2003.

[17] Узмимо пример са недостојним епископ Ваљевске епархије који је недавно доделио црквени орден недостојном председнику Србије под окупацијом. Недуго после тога (док ово пишем), река Колубара је поплавила Ваљево, делови града су евакуисани (исти епископ дозвољава потапање Ваљевске Грачанице). Поплављени су и други градови у том делу Србије, и другим деловима Србије, Београд је буквално “на води“, Шабац угрожен као 1987. године (година одржавања 8. седнице ЦКСКС), у току је “одбрана Шапца“ јер је Сава изнад “историјског максимума“ (а републичка власт користи ситуацију да се обрачуна са локалном влашћу). Поплаве се дешавају други пут у кратком року (плус снег који је уништио малињаке у западној Србији, око Голије и Ариља) – после формирања нове владе Србије под окупацијом која има задатак да “промени свест“ српском народу (не заборавимо: нова влада прво укида помоћ породиљама, а онда организује параду поноса; у Београду не раде музеји али се организује “ноћ музеја“ у коме је главна атракција окултни музеј “црне магије“ и масона; ту владу, и РРА, подржава и врх СПЦ, тренутно траје Сабор СПЦ, за Патријарха није проблем да Католичка црква прогласи за свеца усташког злочинца, итд.). Наравно, за већину неверника у Србији, који чине већину унутар народа, и који у већини гласају за невернике на власти, ове кише и поплаве само су “елементарна непогода, и ми ту ништа не можемо“. Наћи ће се и они који ће странце да криве, гејеве, да сумњају на ХААРП… Биће и оних који ће рећи да је то због немара, корупције… и да се могло спречити да је рађено на време и превентивно, али шта је узрок немара и корупције, одакле онда тај ХААРП у Барајеву? Зато, сетимо се приче о Мојсију и фараону, да се не би догодиле нове пошасти, за које неће вредети ни бране ни насипи (ако би их изградили “пре рока“), или ако би уклонили ХААРП из Барајева. Бог Мојсија против богова фараона – ко је победио?Видети део из холивудског филма “Десет Божјих заповести“ када Бог шаље пошасти www.dailymotion.com/deset-bozjih-zapovjesti; Послушати гостовање Марије Маје Недељковић (15. мај) у радио емисији “Душа ћирилице“ (Снага народа) https://www.youtube.com/H7; “Стање ствари“ о потопу (поплавама) http://stanjestvari.com/2014/05/17/ и Милица Јовановић “Друштвена непогода“ http://pescanik.net/drustvena-nepogoda/

[18] Напомена 1

[19] “У ‘дијалектичком’ смислу увид у антиномије разума ослобађа ‘место за веру’ – али не у правцу практичког ума (како би се кантовски очекивало) већ у правцу спекулативног духовно-теоријског ума, за који се залаже Флоренски… Разум може ступити у подвиг себепревладавања у име вере, којом откривена Триједна Истина постаје онтолошки извор живота. Ако нема антиномије разума онда је начелна претпоставка разума целовита, а не располућена. Али онда (за Флоренског антиномичан) догмат као услов умног општења са Богом=Истина не може бити формулисан, нити постављен као Објекат-Субјекат ума, тј. умујуће вере… Флоренски-Поповић: Духовним искуством (изведеним из реалног живота Цркве) ре-интегрисати дезинтегрисан (‘огреховљен’) човеков разум, како би умом вере или верујућим умом, сагледали себе и свеколику твар као израз божанске Љубави, Силе и Премудрости (Софије) која, кроз логос, хармонију и красоту, позива човека да заједничари са Богом као стваралац уз Створитеља – уједињујући у Триједном Богу све.“ – Богдан Лубардић: “Јустин Поповић и Кант: рецепција и сукоб – о проблему хетерогених традиција мисли“, Историја српске филозофије I, Evro Guinti, Београд, 2011.

[20] Владимир Вујић: “Педагогија Светог Саве“, из књиге “Тајна светосавља“, Catena Mundi, 2013.

[21] Из “Догматике Православља“: “Вечне истине догматске нису ни апстрактни појмови, ни силогистички закључци, ни логичке хипотезе, већ догађаји и доживљаји у свој својој историјској непосредности и стварности, јер су оне објављене, откривене, виђене, чуте, остварене у простору и времену међу људима… Нема догматске истине која се може сасвим сместити у чауру људског огреховљеног разума, те стога нема догмата који се може потпуно логички схватити, логички објаснити, логички образложити… Због своје ограничености, релативности и немоћи људска природа је неспособна да поднесе визију Божанске суштине и да је позна… Бог је открио себе људима сразмерно способности, моћи, границама и обиму њиховог сазнања. И људи могу сазнати из Откривења о Богу оно и онолико, што им је и колико им је могуће знати.“

 

———————————–

 

Advertisements

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (17. део)

мај 5, 2014

 

Никола Варагић

Никола Варагић


ПРОМЕНА СВЕСТИ
 (17. део)

 .

Закон ДВА СМЕРА (4. део)

 

 

“Аристотел је учио да у васиони постоји непокретна ‘ентелехија’ која све покреће и мисао је њен главни атрибут. Исто тако ја сам уверен да је цео космос обједињен како у материјалном тако и у духовном погледу. Постоји у васиони неко језгро откуда ми добијамо сву снагу, сва надахнућа, оно нас вечно привлачи, ја осећам његову моћ и вредности које оно емитује целој васиони и тиме је одржава у складуЈа нисам продро у тајну тога језгра, али знам да постоји и када хоћу да му придам какав материјални атрибут, онда мислим да је то светлост, а када покушавам да га схватим духовно онда је то лепота и самилост. Онај који носи у себи ту веру, осећа се снажан, рад му чини радост јер се и сам осећа једним тоном у свеопштој хармонији[1]“. Никола Тесла признаје да није продро у тајну “језгра“кроз којеје “цео космос обједињен како у материјалном тако и у духовном погледу, у коме се налази моћ и вредности које оно емитује целој васиони и тиме је одржава у складу“. Св. Максим Исповедник (7. век) стање обожења описује као “вечнокретно мировање“ или “мирујућу вечнокретност“: “Коначни повратак верних њиховом почелу је остварење њихове крајње жеље… испуњење у вечнокрећућем мировању око жељенога.“ Анаксимандар је учио да порекло ствари није у промени у материји, него се у безграничном телу, унутар бића, супротности излучују. За Теслу научне и уметниче замисли “долазе из истог извора“, “цео космос је обједињен како у материјалном тако и у духовном погледу“ (“Сваки човек је склон да верује у неку врсту више силе. Сви морамо имати неки идеал који ће управљати нашим понашањем и који ће нас задовољити, али није важно да ли је то вероисповест, уметност, наука или нешто друго, све док делује као нематеријална сила“ – писао је Тесла у Њујорку, у доба настанка“new age“ идеологије).

Да ли у “језгру“ (центру/средишту/златном пресеку/тачки Омега), или кроз “језгро“ и “етар“ могу да делују (узмимо ово само као пример за сликовитије објашњење, без дубљег улажења у законе физике) и центрипетална и центрифугална сила – у оквиру истог система? Да ли су до таквих знања долазили у Платоновој академији они малобројни који су морали да буду добри – математичари? Да ли је Никола Тесла од свих математичара (научника), па чак и мистика/магова, отишао најдаље, стигао најближе језгру/центру/средишту/златном пресеку/тачки Омега – “врховном закону природе“, да ли је тако спасао Земљу и људски род од велике катастрофе[2]? Садашњи закони природе, до који је наука дошла, кажу да ове две силе (центрипетална и центрифугална) не могу да делују у оквиру истог система, јер би се у том случају тело зауставило. Да ли постоји сила која то може, која је јача и непозната, која чини систем унутар кога је то могуће? Да ли се може открити та нематеријална сила и тај систем ако се дође до “језгра“ (или: да ли ће се открити, доказати, тако моћна – димензија)? Они који су били даље од “језгра“ производили су једносмерну струју, Никола Тесла је свету донео наизменичну струју (проток наелектрисања кроз проводник када оно повремено обрће смер кретања).

За Бога – све је могуће. А за човека – као појединца и смртника – који се није покајао и преумио, који се није ослободио греха, постао обожен, који се није предао Христовој Личности, да би постао стварна личност, да ли је и за таквог човека све могуће, и ако јесте, шта он – као појединац – може да ради са таквим моћима (када је, како мисли, близу “језгра“, “ентелехије“)? Суштина није у бројевима, до рајског мировања и плодова са дрвета живота (или како су питагорејци веровали – ослобађање од “точка рођења“) не долази се са добрим познавањем бројева (или гена/ДНК) – знањем “добитне комбинације“. Знање јесте део вештине живљења, али спасење не зависи од таквог знања. Вера је са оне стране знања. Добро није ре-активно (реакција на зло), добро је афирмативно – у почетку, пре пада у грех (егоизам, самољубље, гордост) – све беше добро. Бројеви (или гени/ДНК) плодови су са дрвета познања добра и зла. “И рече Господ Бог: ето, човек постао као један од нас знајући шта је добро а шта зло; али сада да не пружи руке своје и узбере и с дрвета живота, и окуси те довека живи!“ (1. Мој. 3; 22). Платон у “Тимају“ пише: “Да никад нисмо видели звезде, и сунце, и небо, ниједна реч коју смо исказали о васиони никад не би била изречена. Али сад, призор дана и ноћи, месеца и смена година, створили су број и дали нам појам о времену; и моћ да истражујемо природу васионе; и из тог извора ми смо изградили философију од које веће добро никад богови нису дали нити ће икада дати смртном човеку.“ За демиурговог човека, за човека који следи великог архитекту, бројеви су “највеће добро“ које је човек добио “од богова“. За хришћане бројеви нису matrix, хришћански “програм“ не зависи од бројева, односно, математике. Хришћанин са вером, уз Благодат, може да помера планине и хода по води, а да не зна како се промена (бројеви, шифре, лозинке, кодови, добитне комбинације… – закони природе) врши у matrix-у, јер га то и не занима – довољно му је да ужива уз дрво живота и све остале рајске плодове. Рајско незнање није буквално незнање. Господ Исус позива човека да узме свој крст и одбаци себе (своје земаљско “ја“). То је пут за за стицање Христовог ума – пут ка оном супротном од сопствене грешности, ка безгрешном Богочовеку. “Крст је врх пирамиде спасења“ – учи Свети Јустин Ћелијски. Крст је пресек вертикале и хоризонтале.

Појединачно не може да разуме целу целину, а целина не сме да гуши оно појединачно. “Личност се јавља као јединство општег и појединачног… Бити у исто време појединачан и општи човек, то је одиста права животна вештина“ – пише Серен Кјеркегор. По Тесли “нема индивидуалитета… Не можете рећи да талас у океану има индивидуалности. Постоји само следовање таласа један за другим. Ви данас нисте иста особа која сте били јуче. Ја сам управо низ егзистенција које су приближно, али не потпуно сличне. Овај ланац је оно што производи дејство трајности, слично покретљивости слике.“ Никола Тесла је био, може се рећи, екцентрични индивидуалац, пример непоновљиве, изузетне, личности, али, није сумњао у “вишу“, “нематеријалну“ силу, веровао је да постоји “језгро“ кроз које је “цео космос обједињен како у материјалном тако и у духовном погледу“, када му придаје материјални атрибут “онда је то светлост“, а када покушава да га схвати духовно “онда је то лепота и самилост“, и, “онај који носи у себи ту веру, осећа се снажан, рад му чини радост јер се и сам осећа једним тоном у свеопштој хармонији“. Као појединачан човек схватао је општег човека. Емануел Сведенборг преноси да “анђели кажу… да све постоји по једном Првом… тако да оно што није у сталној вези преко посредног с Првим, пада одмах и распада се“. Православна теологија: “Личност је апсолутна стварност која превазилази елементе који битишу у њој[3]“. Личност постаје онај ко је стекао Христов ум, у коме живи Христ. Свети Максим Исповедник: “Стање обожења достиже се онда када престану активности човека и у њему дела Бог“. Хришћанство учи да је сваки човек непоновљива личност, али и да су сви једно у Богу[4]. Суштина хришћанске вере је у (личном) обожењу и животу у заједници са другима. Дакле, напустити концепт колективизације, тј. психологију масе и “инстикте стада“ (целина да не гуши појединачно=непоновљива личност), али и зауставити атомизацију (отуђеност, себичност) и човекобоштво (појединачно не може да разуме целу целину, да влада над целином и не може да постоји и опстане ван целине=Бог). Љубити Бога значи одрећи се себе, старог себе (палог Адама), да би се поново родио (као нови Адам). До тога се стиже кроз покајање и преумљење, тако што се Христ ставља у центар свог живота. Како уче Свети Оци Православне Цркве, “човек није творац Истине, стога је акт сазнања – акт усвајања већ објективно дате истине“. Човек показује своје право лице пред Лицем Другог, пред собом има стварну Личност Господа Исуса Христа – трансцедентна истина постаје иманентна, престају активности човека и у њему дела Бог, човек постаје стварна Личност, јер су Бог и човек у Личности сједињени нераздељиво.Свети Никола Кавасила (14. век) пише: “Сам Христос све оживотвара и прикључује себи… мења и наше тело које се ослобађа греховног расположења и наклоности… Он постаје лично ‘ја’ (које је сачувало аутономију разума и воље)… Блажени живот састоји се у савршенству хтења… Хришћанска радост рађа се из туге: туговати значити избегавати зло, пошто туга или жалост зависи од мржње, а мржња од познања зла – радовати се значи стремити добру…  Као што добро стреми према свему, тако дозвољава да све стреми њему… Ко учествује у добру и на себи потврђује природу добра тај је у себе примио закон ‘саопштавања’ и издигао изнад земаљског закона природе (по коме је задовољство сједињено са остварењем ‘својих’ жеља). Најчистија форма задовољства је када душа престане да брине о себи и о своме, када се не хвали својим и када не љуби само из користи, када човек љуби добро ради самог добра, а не ради интереса, када се радује гледајући друге… Не да се потражује одрицање или удаљавање себе од субјективног задовољства, него узвишавање и уздизање изнад граница субјективности и достизање ступња на коме задовољство прима садржај, који се по својој суштини састоји у ‘распростирању’ и никако се не умањује чињеницом ако и други приступе овом сарадовању… Врхунац савршенства огледа се у пуном одсуству егоистичних побуда, у свестраном ширењу радосног духа, што се не може остварити другачије сем развијањем личног живота у Творцу васељене – Сведржитељу – Богу. То је радост у Богу. Сваки учесник ове насладе дужан је да упозна себе на висини испод које лежи земаљска мешавина радости и плача; да позна себе на висини до које не доводи егоистична наконлост пошто га сада окружују само светле слик небеских благослова… Живот у Христу потврђује се светлошћу добрих дела, а то је љубав. Јер у њој је светлост сваке врлине и она подстиче живот у Христу.“ Кјеркегор тврди да су људи постали “сувише објективни да би стекли вечно блаженство: вечно блаженство се састоји у страсној, бескрајној заинтересованости.[5]“ Лав Шестов наставља: “Људи су хиљадама година проповедали Анаксимандрову идеју према којој је индивидуално постојање некаква грешност – безбожништво, да све што је појединачно вређа Бога или природу, и стога треба да буде уништено… Ни камен, ни орао, ни човек, нису имали право да изађу на слободу индивидуалног постојања[6]“. Треба разликовати целину као Апсолут/Бог, и целину као људски колектив/тотализацију или неку копију оригинала. Платон (у “Законима“) пише: “Целина није настала ради тебе, него ти ради ње“. Ниче је био против плебса и маса, тј. колективистичког. “Нема пастира, постоји једино стадо. Свако хоће исто, сви су једнаки.“ Личност не постаје онај ко је део масе, ко је превише објективан, ко нема своје “ја“ и зна само за “ми“ које гуши свако “ја“ које се издваја, које је изнад просека, другачије од осталих… Свако време и свака генерација треба да остави свој печат постојања. Сваки човек треба да покаже да је непоновљива личност. Треба бити и субјективан и објективан у исто време. Јер, како истиче Св. Максим Исповедник: “Цео свет бића, дели се на духовни свет, којег сачињавају духовна и бестелесна бића, и овај чувствени и телесни свет који је величанствено изаткан од многих облика и природа. Па опет свет је један (и јединствен) и не дели се заједно са својим деловима, него напротив и разлику својих делова, која произилази од својства природе, ограничава, узводећи их у своје јединство и недељивост. Ови делови су истоветни сами себи и један другоме, несливено се прожимају, показујући да сваки део у целости улази у други као целину. И као делови оба заједно они образују свет као целину, истовремено они се образују њиме, једнообразно и целосно, и као делови образују се целим… Ни један од тих светова, спојених у сједињењу, не одбацује и не одриче онај други, по закону који их сједињује. Сагласно томе закону, у њих је заложен принцип (логос) обједињујуће силе, који не дозвољава да се, с обзиром на сједињење, не препознаје њихово поистовећење по ипостаси, и поред њихове природне различитости. Такође, тај принцип не допушта могућност да специфична својства њихова, која карактеришу природу свакога од ових светова, и воде у деобу и раздвајање, буду јача од пријатељског сродства, које је стављено у њих у сједињењу њиховом. Сагласно томе сродству, остварује се различитим обликом у сваком бићу, на општи и једини начин невидљиво и несазнајно присуство Узрока, који одржава све у свему, и који их чува, сваког засебно и међусобно несливене и нераздељиве, и показује да припадају, по том обједињујућем сродству њиховом, више једно другоме, него ли свако само себи. И тако до оног момента док Ономе Који их је свезао уједно, не буде угодно да их разреши ради неког вишег и тајанственог домостроја, у време очекиваног општег свршетка[7]“.

Исус је (за разлику од Ничеа бринуо о болесним и сиромашним и) био против законопоклонства. Говорио је да није човек суботе ради, него је субота човека ради. У Посланици Галатима пише да “Закон доноси проклетство“, али и да “Љубав испуњава Закон“. Са једне стране, имамо поруке као што је “цару царево“, а са друге стране да је Христ “свршетак Закона“, да нас је “ослободио проклетства Закона“. Кјеркегор и Шестов поручују да је највећа несрећа човека – који је у стању грехопада, са огреховљеним, помраченим “оком душе“ – безусловно поверење у умско мишљење. Истину не тражити од ума са његовим ограниченим могућностима. Јер, не желећи да призна своју немоћ, ум је смислио етику. “Ум хладно сведочи о крају могућности, етика у стопу прати ум и наговара човека да покорно и кротко носи свој усуд.“ Њих двојица следе библијског Јова: “Треба уништити то одвратно чудовиште, које је узурпирало право да у име ума изриче пресуду живом човеку, и захтевати у име морала да он ту пресуду сматра светом и занавек ненарушивом.[8]“ “Јовова величина је у томе што се патос његове слободе не може исцрпити лажним изјавама и обећањима… Јов доказује ширину свог гледања и поимања света оном непоколебљивошћу коју супроставља подмуклим лукавствима и смицалицама етике.[9]“ Етичко (палог Адама) рођено је истовремено кад и умно (палог Адама). Али, и лик Божји сачуван је у палом Адаму. “Част потиче од етичког“. Са падом у грех, зло је ушло у свет, почела је борба добра и зла. “Цару царево“, али не заборавити бунтовну страну Господа Исуса Христа, као и да се Бог љуби свим срцем, а пут до Бога је пут до Христа, пут до Христа је пут одрицања себе. Против зла се не треба борити чинећи зло. Човек, без помоћи Бога, не може победити зло у свету, не може искоренити зло из света. Зато Патријарх Павле подсећа да је само “Спаситељ могао бити тај који је јурио трговце из храма“. (Зато је Косовски Завет монашки, а не ратнички.)  Јер, Христ није дошао да “донесе мир, већ мач“. Међутим, бити “сведок вере“ не значи савијати се пред Нужношћу. Посебно када је у питању нека земаљска хијерархија која гуши људске слободе. Херман Хесе пише: “Ако између личности и хијерархије настану сукоби, то баш у тим сукобима видимо пробни камен за величину личности.[10]“ Апостол Петар три пута се одрекао Христа, да би на крају страдао на крсту као и Исус. Мигел де Унамуно пише: “Ко је био историјски Христ? Историјски Сократ, бесмртни, није био човек од крви и меса који је живео у одређеној епохи у Атини, већ је то био онај што је живео у сваком појединцу који га је чуо, да би се од свих њих уобличио онај Сократ што је своју душу оставио човечанству. И он, Сократ, живи у њему.“ 

Некада су компромиси нужност, а склоност ка компромисима врлина. Некада је обрнуто. Човек мора бити бескомпромисан, али и склон компромисима. Са једне стране, “савршенство се крије у разликама“, а са друге стране, неке разлике суштински деле, јер се неке разлике не могу премостити. Отуда стално подсећање да се не тривијализују последице греха, али и да су сви људи једнаки пред Богом, који суди. Зато није тако једноставно, како неки мисле, разликовати добро од зла (Кант је, да подсетим, мислио да су границе јасне и оштро повучене да их може видети и најобичније око).

Свето Писмо каже: “И рече Господ Бог: ето, човек постао као један од нас знајући шта је добро а шта зло; али сада да не пружи руке своје и узбере и с дрвета живота, и окуси те довека живи!“ (1. Мој. 3; 22), али, и “Богови сте, и синови вишњег сви“ (Пс. 82, 6), “синови Божји“ “које води Дух Божји“ (Рим. 8, 14). Како је и Николај Берђајев писао – зло долази из духовног света. Такође, и добро долази из духовног света. Постоје анђели и постоје демони. Већина људи нема способност да разговара са духовним бићима, да буде свесна тога, да их види и чује. Постоје они који могу и то раде. У свим временима било је таквих људи. Данас је у свету и код нас позната Барбара Ен Бренан, физичарка која је радила у НАСА, која преноси своја искуства са “астралним водичима“ и у биоенергетици. Емануел Сведенборг је објавио своје разговоре са духовним бићима. По њему (односно духовним бићима са којима је разговарао), “Царство Божје је царство сврха које су Користи, тј. царство Користи које су сврхе. Господ је створио Свемир тако да су Користи свуда заоденуте оним чиме су представљене у чину, или у учинку, прво у Небу, а затим и у свету; и тако по ступњевима до последњег у природи“. Како разликовати заоденуту Корист која долази од Бога и заоденуту Корист која долази од “палог анђела“? Сведенборг на то указује: “Пошто Господ утиче у љубав ка добру и у њој припадајућа осећања, и путем тих осећања у опажања и мисли, при чему сва опажања и мисли изводе оно што их чини истинама из добра у коме се човек налази, исто тако ђаво, односно пакао, утичу у љубав према злу и у њој припадајућа осећања, која су похоте, и путем њих у опажања и мисли… Умни су од Господа они који одбацују зло… јер љубав ствара мудрост помоћу својих осећања… Блаженства неба не могу се описати речима, иако су у небу доступни осећању, јер оно што је доступно само осећању не може да се опише јер их није могуће обухватити представама мисли и отуда речима… Постоји привид да што је неко присније сједињен са Господом, то је мање свој. Тако изгледа свима који су зли… Нико не може да разматра другог осим из сопственог у себи. Онај који другога воли разматра га из сопствене љубави према себи. Он заиста може да види да ли га други воли или не воли, али он то види из љубави у себи. Тако се он сједињује са другим уколико га други воли као што он воли њега… Човек може да мисли изнад мисли, гледајући је као да је испод њега. Они који не желе да разумеју ништа осим онога што потиче од света и његове природе, и који не желе да разумеју шта су морално и духовно добро и истина, не могу бити уздигнути од знања до интелигенције, још мање до мудрости, јер су блокирали те способности… Нико те способности не може да прими од Бога ако му не изгледа као да их схвата од себе… Добро може бити одвојено од истине и истина од добра, бивајући одвојени, и даље се јављати као добро и истина зато што човек има способност делања, која се назива својевољношћу, и способност разумевања која се назива разборитошћу. Од злоупотребе ових способности потиче то да човек може у спољашњостима да изгледа различито од онога што је у унутарњостима; сходно томе лош човек може да чини добро и да говори истину, или ђаво може да се претвара да је анђео светлости. Порекло зла је у злоупотреби способности својствених човеку које се називају разборитост и својевољност… Човек тако може бити у небу са разумевањем, али у паклу са љубављу… Добро и зло не могу бити сједињени јер су то супротности а супротности се сукобљавају све док једна другу не уништи. Они који су у злу и лажи, они који су у паклу, међусобно заправо имају моћ, јер онај који је зао може да чини зло, и то чини на хиљаду начина. Ипак, он може да чини зло само злим људима из њиховог зла, али не може ни најмање да нашкоди добрим људима, осим, као што се некада дешава, уз помоћ споја са њиховим злом. Одатле долазе искушења, која су напади злих који су у њима и битке које из тога настају, путем којих добри могу да се ослободе својих зала… Чудесно је да сви рђави људи за себе верују да су моћни, док сви добри људи за себе верују да су без моћи. То је због тога што они зли све ствари приписују сопственој моћи, па према томе подмуклости и злоби, а ништа не приписују Господу, док добри ништа не приписују сопственој мудрости, већ све Господу који је Свемогућ“.

Сведенборг је добијао и “информације“ из духовног света, које се разликују од онога што нам преноси Откривење и светоотачка традиција (посебно оне које се тичу самог духовног света и живота после смрти). Свети Оци нису желели много да говоре о својим мистичким искуствима, учили су људе да не показују своју врлину да не би упали у гордост, да је свака врлина крст, себе су подвргавали тешким подвизима и били су у непрестаној молитви. Са друге стране, Сведенборг преноси, открива своја мистичка искуства у више књига. На пример: “Љубав према владању која потиче од љубави према себи, извориште је ових (као што су љубав према чињењу прељубе, освете, преваре, крађе…) задовољстава. Она потичу од страсти које опседају унутарњости ума, одатле плове надоле у тело, и ту побуђују нечисте ствари које пријатно узбуђују влакна, и тако од задовољства ума, сагласно страстима, долази задовољство тела.“ Отац Тадеј (1914-2003), српски православни монах за кога се говорило да је пророк, поручује: “Сви смо ограничени и у сталном смо рату са злим мислима, јер су пали духови пуни злобе (зли духови нападају преко мисли – убацујући зле мисли у човекову главу). Окренимо се ка Апсолутном Добру, срцем, мислима и целим својим бићем. Сјединимо се у апсолутној љубави са својим Створитељем. Треба бити непрекидно у молитвиТреба молити Пресвету Мајку, анђела и Свете (да нас учврсте својом заштитом) да Га тако силно љубимо, јер тада ћемо бити блажени и овде и у вечности“. Сведенборг је био научник и проналазач (у његовој заоставштини постоје нацрти и пројекти подморнице, летелице теже од ваздуха, парне машине, аутоматске пушке…), који је разговарао са духовним бићима, “са Господом“, и са њима путовао по Небу где је видео монахе који су се на Земљи само молили, и деловали су му празно, ментално сиромашно[11], као да нису испунили сврху и да морају да се врате да проживе живот, јер не разумеју “анђеле шта говоре“[12]. Међутим, да ли је тако? Да ли су ти “анђели“ који све знају заправо демони, у служби демиурга? Да ли су монаси који су се само молили следили Свето Писмо које каже да “знање надима“ и “блажени сиромашни духом, јер је њихово царство небеско“? Да ли је необично око Сведенборга јасније разликовало добро и зло у односу на најобичније око Канта? Отац Тадеј прво истиче срце, па мисли. Свети Григорије Палама, исихаста, православни мистик из 14. века, који је живео строго аскетски на Светој Гори, поучавао је о увођењу ума унутар тела, враћању у себе: “Ми сматрамо да је зло кад ум борави у телесним мудровањима, али ако је ум у телу онда то није зло пошто тело – није зло… Ако апостол и назива тело смрћу… то под овим схвати чулно и плотско мудровање… није тело криво, него наклоност ка греху… не назива се плот злом, него оно што живи у њој. Зло је то што није ум, а тај закон постоји у удима нашим и супроставља се закону ума који живи у телу. Противећи се овом закону греха, ми га изгонимо из тела и настањујемо тамо ум… Еванђеље каже: ‘Не погани човека оно што улази у уста, него оно што излази из уста, то погани човека. Из срца излазе зле мисли и помисли’… Дакле, срце је скривени храм ума и први плотски орган мисаоне силе. Надзирање наше мисаоне силе могуће је сабирањем нашег расејаног ума и његовим увођењем у срце које представља храм помисли… У време молитве није боље држати свој ум изван тела, (већ) не занемарити оно што нам је Јован, творац лествице за небо, одлучно обзнанио: ‘Тиховатељ је тај који бестелесно суштаство своје – душу, настоји да задржи у границама телесног дома.’ Тако су нас учили сви духовни оци. Ако ми не затворимо ум унутар тела, како ћемо га усредсредити у себе? Пази на све у себи… наравно умом… Сила молитве производи свето и најсавршеније узвишавање и узношење човека ка Богу и сједињавање са њим, везујући разумне твари са Творцем, пошто је страсти и зле помисли сама молитва победила силном скрушеношћу. Усхођење ума ка Богу почиње молитвом… само у онима који постојано пребивају у молитви, находи се велика благодат Божја… а души дарује способност учествовања у натприродним силама… Написано је: Дом Мој дом молитве нека се зове“. Ум се бори против страсти које су повезане са помислима. Врлине одвајају ум од страсти, созерцање од простих помисли. Срце је унутрашње тело тела. “Срце је трезор разумне способности душе и главно телесно оруђе расуђивања.“ Срце хармонизује деловање душе и тела. Његов наследник Св. Никола Кавасила пише: “Почетак сваког дела јесте жеља, а почетак жеље је – помисао. Дакле, најбитније је одвраћати душу од свега сујетног, а срце испуњавати богоприличним помислима и тиме онемогућити злобним помислима да га заокуће… Најбитније је да сачувамо тело у чистоти, јер је са нашим телом Христос сједињен тешње од било ког природног јединства.“ Њихов претходник у исихазму, Свети Григорије Синаит, пише: “Истинито светилиште у човеку јесте чисто срце, без злих помисли; њега директно подстиче Дух Свети, јер се у срцу све савршава и говори се духовно… Кад осетиш бујање мисли не обазири се на њих, макар оне и не биле рђаве; непрестано држи ум свој у срцу и вапи Господу Исусу… Спомен о Богу, или умна молитва, налази се изнад било које делатности; она је главна врлина, као љубав Божја… Ко очекује да схвати заповести без њиховог испуњавања и да кроз учење и читање оствари то што жели, личи на човека који уместо истине уображава сенку.[13]

Вратимо се Тесли, научнику и мистику попут Сведенборга. Сведенборг је уведен у свет духовног, оностраног (транс-људске свести) да би основао нову цркву, али он то није урадио (као лутеранац желео је да створи нову цркву али у оквиру хришћанства), само је писао и делио књиге више деценија, мада је касније настала црква коју су основали његови следбеници. Тесла је одмах после смрти заборављен и није оставио више писаних докумената о себи и својим искуствима, а научна достигнућа није хтео више да разрађује (верујем да би тако радио и да је имао инвеститоре који би га подржали у свему до краја), остао је тајанствен што се тиче патената и својих сазнања. По Тесли, чуло вида, тј. око, изнад је свих осталих (телесних) чула. Око “нас обавештава о осталим световима, бескрајно далеким, али ‘језиком’ који не можемо увек да разумемо. А зашто не? Јер живимо у средини пуној ваздуха и других гасова, пуној пара и густе масе чврстих делића који се ковитлају око нас растурајући вибрациону енергију пре него што она приспе у наше око. Кад бисмо били у стању да уклонимо сву пондерабилну материју из видног правца једног дурбина, он би нам показао чуда о којима и не сањамо, али би и само око могло разликовати у ситној средини ситне предмете удаљене стотинама а можда и хиљадама километера!“. Ево пар примера како је око необичан орган. У Русији је пре више година урађена телевизијска емисија о студенткињи медицине која има “рендгенске очи“ – двоструки вид. Зове се Наташа Демкина и како сама сведочи има “два вида“. “Могу их заменити било када у случају да желим да видим унутрашње органе неке особе. То пребацивање ми није тешко, само морам да помислим на њега. Тешко је објаснити како идентификујем болест. Болесни органи производе неко зрачење“ – изјавила је Наташа. Њене дијагнозе су некада тачније од оних које поставе лекари након снимања магнетном резонацом. Шокираној новинарки набројала је све повреде које је ова имала приликом саобраћајне несреће и показала тачно место на ком је имала фрактуру леве ноге. Код нас у Србији познат је случај Бојане Даниловић из Ужица коју већ деценију истражују Харвард и МИТ. Она књигу чита тако што је окрене за 180 степени, и креће са читањем из доњег десног угла, здесна налево, све до врха странице. Исто и пише, ређа слова и речи од дна до врха папира. Слику на телевизији види нормално, али титлове чита на свој начин. Проходала је уназад и има натпросечну интелигенцију. (Рационалисти и атеисти за истину прихватају само оно што својим очима могу да виде. Али и маловерни.[14]). Св. Григорије Палама учио је: ако би човек на исправан начин користио своја чула, невидљивост Божју познао би и видео у његовим створењима. “Као што се приликом усмеравања наших очију на гледање спољашњих ствари и наш ум расплињује по тим стварима тако исто приликом усмеравања очију унутра, то њихово кретање, сасвим природно, повлачи унутар срца и ум, сабирајући га извана унутра“ – пише Св. Григорије Палама.

Танка је линија између добра и зла по којој човек, конкретан појединац, хода. Посебно се то односи на људе са даром какав су имали Никола Тесла или Емануел Сведенборг, на људе који се приближе боговима, близу моћима демиурга. Ево како Тесла описује своја искуства: “Никада нисам могао да контролишем блеске светлости… Понекад сам видео како је све око мене испуњено пламеним језичцима… Видео сам светлост у којој као да је било мало сунце… Угледао сам облак са ликовима анђела чудесне лепоте и једног од њих како ме посматра са пуно љубави, а који постепено поприма изглед моје мајке… у том часу, био сам сигуран… да је моја мајка умрла баш тада. И то је била истина.“ Дуго је тражио спољни узрок те “чудне појаве“ док није видео “слику прослављеног уметника… са групом анђела… Све се то исто појавило у сну осим привида моје мајке.“ (Милорад Павић у “Хазарском речнику“ пише: “Око нас нема јаве једног човека коју неки други човек негде у овом људском мору не сања вечерас и нема нигде сна једног човека који се не обистињује као јава неког другог“.) Крајем августа 1937. године предосетио је да се сестри Марици нешто лоше догодило у Краљевини Југославији. Послао је одмах телеграм из САД, а када је од рођака добио телеграм, видео је да је била повређена и да се то догодило баш онда када је предосетио да нешто није у реду са њом. Тесла је виђао светлост, имао визије. Приликом дављења “у бљеску светлости“ долази му идеја како да се спаси. Док је гледао своју голубицу и када је схватио да ће умрети, видео је “светло из њених очију – снажан сноп светлости. Да, била је то стварна светлост, снажна, блештава, заслепљујућа светлост, снажнија од светлости и најјаче лампе у мојој лабораторији.“ “Понекад сам видео како је све око мене испуњено пламеним језичцима… Видео сам светлост у којој као да је било мало сунце.“ Св. Григорије Палама учествовао је у исихастичким споровима, или споровима између паламита и ваарламита. Ваарлама је био против учења исихаста о нествореној таворској светлости. Св. Григорије Палама подсећа да су апостоли видели телесним очима нестворену светлост која је обасјавала Христа. “Ова светлост није Божанска суштина, јер је она недокучива и непојмљива; она није анђео, јер носи знамење Господа. Она понекад чини да човек изађе из тела, и не одвајајући га од њега, уздиже тело до несагледивих висина. Понекад, пак, преображава тело, уносећи у њега своју красоту, док на чудесан начин ова светлост која обожује тело не постане видљива и телесним очима.“ Таворска светлост јесте део Божјег дејства и јављања, а суштина Божја остаје недостижна и недоступна човеку, те је она нижи Бог пошто је видљива очима човека. Свети Симеон Нови Богослов (православни мистик, крај 10. и почетак 11. века) учи да је светлост увек знање, али знање није увек светлост: “Бог је свет, и саопштава од Своје светлости онима са којима се сједињује по мери њиховог очишћења… Они који се налазе у прародитељској тами… сматрају непријатељима оне који су се поново духовно родили од умне светлости и разговарају о делима светлости, зато што их такве речи силно жалосте и рањавају… причињавају му бол и муку и покреће га на противречје и мржњу према оном који говори (о делима светлости). Ако још неко од таквих има високо мишљење о себи и сматра да много зна, премда ништа не зна како треба, онда би он прогонио и Анђела, ако би му дошао са неба… Као што слепи и који не види сунчеву светлост не може читати списе осветљене светлошћу, тако и онај ко је умом слеп и нема Христов ум никако не може да разуме и појми ствари које су у светлости Христовој.“ То могу они који су достигли “меру раста висине Христове“.

Никола Тесла кратко, али јасно, описује како је све почело и на који начин развија идеје: “Још од детињства морао сам да се бавим самим собом… то је била срећа у несрећи, јер ме је то научило да уважавам непроцењиву вредност самопосматрања… У почетку сам морао да потискујем своје жеље, међутим, постепено су жеља и воља постајале једно. Неколико година после оваквог овладавања умним, моралним и физичким способностима, потпуно сам загосподарио собом, тако да сам се поигравао страстима које би уништиле и неке много снажније људе… Човек може да се спасе само сопственом вољом… Апстиненција није увек била по мом укусу… Непрестано умно напрезање развило је моју моћ опажања и омогућило ми да откријем… да је појави слика у мојој машти увек претходила стварна визија догађаја… постао сам свестан да је свака моја мисао наметнута спољним утиском… Свест о спољнем утиску који ме подстиче на било који напор – умни или физички – увек постоји у мени… Чим ми се јави идеја, одмах почињем да је развијам у својој машти… Моја најбоља утеха била је да једноставно идем даље у својим визијама, стичући утиске све време“. Православље учи да савршенству молитве подвижника (који је загосподарио својим страстима, победио све телесно) помаже самоудубљивање и пажња усмерена на себе. Како учи Св. Григорије Палама, ако неко приступа Богу, онда се Бог приближава њему својим дејством. Та дејства назива “благост“ и то су: провиђање, моћ, свезнање, предзнање, премудрост, власт, чудотворење, моћ стварања, моћ суда, седам дарова Светог Духа, таворска светлост – било које пројављивање и дејство Божанства. Суштина Божја врши утицај посредством тих дејстава, све учествује у Богу учешћем у Његовим дејствима (енергијама).

За Георгија Гурџијева, мистика који се бавио телепатијом (и био савременик Тесле), људско мишљење протиче искључиво у складу са законом који су “древни мудраци“ звали “законом асоцијације“, тј. “асоцијативни ток мисли“ који се не прекида и тако одржава у животу свест човека (на путу сазнања, у мистици). “Тачно мишљење условљавају код човека географски и климатски услови, време и уопште читаво окружење у коме човек расте и достиже зрелост. У свести људи који припадају различитим народима и живе у различитим пределима и у различитим условима, доживљај једне те исте ствари и идеје добија различитенезависне форме које за време асоцијативног кретања мисли изазивају одређене осећаје и одређене ликове који се изражавају овим или оним речима, што служи једино за површно-субјективно изражавање тих идеја.[15]“ Своју прву књигу написао је пред смрт (друга објављена постхумно) и на почетку пише: “Нисам имао ни најмању жељу да пишем, али су ме на то присилиле околности на које апсолутно нисам могао да утичем, мада још не знам да ли су оне биле случајне или су их изазвале неке спољне силе. Знам само да су ме те околности натерале да пишем.“ Још један модерни гностик, Рудолф Штајнер, теософ који је записао “акаша хронику“ и изучавао ауру и астрал, пише: “Уместо да пустимо да нас спољашњост подстиче на било коју представу, уочимо једну представу коју смо извадили сами из своје унутрашњости (душе, а не сећања), и ставимо у њу средиште свести… Доживљава(ј)мо оно што се развија из нас самих у правцу спољашњости. Обично сећање даје оно што се развија из спољашњег света према нама.[16]“ Штајнер је учио да духовно биће можемо доживети ако применимо способност љубави коју смо развили посматрањем природе, а са друге стране, правио је потентизовани раствор (од зечева) за прогон зечева, зато што су чинили штету на једној грофовији. Писац “Житија Светих“ Свети Јустин Ћелијски избегавао је да гази по трави да случајно не би убио неког мрава. Такви су исихасти који проповедају о Љубави. Духовну љубав нико не може да оствари ако није просвећен Духом Светим. Православни мистици усмерени су на “овде и сада“, јер ће, између осталог, на крају “све сакривено бити откривено“. Штајнер је објашњавао да је “акаша“ запис менталног нивоа у коме се чува сва прошлост и будућност и у коме су записани сви догађаји материјалног нивоа, не само на нашој планети, већ у целом свемиру. Тако у вези митске Атлантиде пише: “Снаге душа ових првих Атлантиђана још су поседовале нешто од сила природе. Ти људи су били уже повезани са бићима природе која их је окруживала него што су били њихови наследници. Њихове душевне снаге су биле повезаније са силама природе него данашњег човека. Тако је говорна реч коју су производили имала нешто од снаге природе. Они нису само именовали ствари, него је у њиховим речима над стварима као и над њиховим судруговима постојала снага. Рхомоахалац није само била реч која је имала значење, него исто тако и снагу. Магична моћ речи је нешто што је било далеко истинитије за ондашње људе него што је то за данашњег човека. Када би Рхомоахалац изговорио реч, та би реч развила снагу сличну оној коју има објект на који се указује. Због тога се у то време речима могло лечити, оне су могле убрзати раст биљака и припитомити бес животиња и обављати друге сличне функције. Ово све је постепено губило на снази код каснијих подраса Атлантиђана. Рхомоахалци су осећали да је ово обиље моћи дар моћне природе и њихова веза са природом била је религиозног карактера. За њих је језик био нешто посебно свето. Злоупотреба неких звукова, који су поседовали важну снагу, била је незамислива. Сваки је човек осећао да би таква злоупотреба морала њему проузроковати огромно зло. Добра магија таквих речи преокренула би се у своју супротност; оно што би донело благослове да је коришћено за добро донело би штету ономе ко би то користио за зло.[17]“ Да ли је сведочење Штајнера поуздано као сведочење математичара који се бави биоенергијом и регресотерапијом Милована Миће Јовановића (и који тврди да је у прошлом животу био лекар у Француској и да се звао Франсоа Робер Трудо)? “Да, Бог разговара са свима нама, само ми не чујемо“ – рекао му је, како наводи, Патријарх Павле поводом благослова да отац Радован Биговић буде рецензент и промотер његове књиге. Јовановић тврди да постоје “сродне душе“ – “двојници“, да је његова душа формирала још једну личност, и да се ради о редитељу из Мађарске, који сада тамо живи и ради. Такође, да је “разговарао са Ахтуном Реом“ који је, како Јовановић верује, био “духовни водич Исуса Христа“ (објавио је књигу разговора са “Ахтуном Реом“ – бићем из духовне димензије). Затим Јовановић додаје да “не постоји ђаво“, “не постоје демони“[18]. Ако му је то “Ахтун Рео“ рекао, онда нема демона. Да је Јовановић имао прилику да разговара са (неким) Светим Оцем, и да је кренуо да му прича своје “вечне истине“, добио би одговор од Светог Оца: “Миловане, видиш ону башту. Морамо да је окопамо. Сутра нас чека брање воћа. Прекосутра нас чека столарија…“ Свети Григорије Синаит учи да светлост може бити или од Бога или од ђавола. Изучити и познати силу, деловање и својство сваке врлине и страсти, јесте циљ, посебно оног ко је од Духа Светог добио на дар њихово познање и разликовање. “Ако успешно утихњаваш и очекујеш да будеш са Богом, никад не примај ишта чулно или духовно, што ти се представља споља или изнутра, био то лик Христа, или потребитог анђела, или прилику свеца, или умом предочавао и маштовито утискивао светло… Спомен о Богу лечи се поступно, дејством молитве у којој се он, сједињен са Духом, из природног стања узноси у натприродно“ – учи Св. Григорије Синаит. Св. Никола Кавасила учи да се од спасавајућег једино тражи да не гуши Духа – сваки човек, монах или световњак, може по Богу да устројава своје мисли. Али, да се вратимо на Св. Григорија Синаита, мора да изучи и позна силу, деловање и својство сваке врлине и страсти[19]. И да додамо речи Патријарха Павла о спиритистима: “’Већина њих долазе у цркву на богослужење, учествују са православнима у молитвама, тајнама и молитвословљима. Али се према Цркви ипак односе антагонистички сматрајући је недовољном, нижим ступњем духовног сазнања и доживљавања, и тек у својим посебним скуповима, ‘сеханама’, долазе до пуне истине и сазнања’… Инсистирати, из просте радозналости да оно што нам није откривено, или зато што не бисмо могли разумети, или нам не би било од духовне користи, ипак дознамо околишним путем, – нити може бити добро, нити изаћи на добро. А то баш чине спиритисти, по речи московског митрополита Филарета: ‘Слично лоповима, спиритисти настоје да отворе врата вечности лажним кључевима’. Борећи се против спиритизма, Црква се не бори против пророштва као таквог, јер оно постоји у њеној основи. Бог преко пророштва објављује своју вољу, ‘а сагласно овој Црква живи и дела’… Као непогрешно начело треба да буде опомена: ‘Треба угушивати у себи сваку жељу за откривањем (виђењем). Коме треба открити и шта – ствар је Божја. Да ми сами стремимо томе својом жељом сасвим је неумесно. Колико ми имамо искуства, таква је жеља увек била почетак преваре. Ђаво је посеје, и кад успе да је разгори и увуче, успева и да обмане виђењима и откривењима лажним’. ‘Црква је место дејства Духа… Дух живи у Цркви, и Црква живи Духом’…. ‘Христос је Духом Светим у Цркви и Црква је Духом Светим у Христу. Христос је глава Цркве; Дух Свети је душа Цркве’. Даља погрешка спиритиста је њихова вера да се душе покојних могу по вољи јављати људима и давати одговоре на њихову љубопитљивост… Немогуће је да се душе покојника јављају по вољи и жељи живих. ‘Није могуће овуда блудити души која се већ одселила од тела’, јер је ‘Бог за душама умрлих запро врата вечности и ниједној од њих није дозволио да се јавља живима, да се не би ђаво користио дозволом да може шкодити и варати људе’. Спиритисти су доспели до ових погрешних схватања и удаљили се од Цркве већином покренути гордошћу… уздижу себе и желе да имају првенство, тако и ови из сујете сматрају себе изабраницима Божјим, духовним људима којима је спасење осигурано. Свакако да се тим путем не може доћи Богу, ‘јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благодат’ (1 Петр. 5,5).[20]

Г. Гурџијев је у разговорима, како их је сам назвао и које је записао на руском и јерменском језику, са Белзебубом (што је у неким митологијама име за демона, “принца пакла“, “господара мува“), дошао до тога да је “уништавање свеприсутне супстанције Окиданох у природи наше планете и њеној атмосфери скоро еквивалентно свесном уништавању свих дела и резултата Најсветијег Праузрока свега постојећег… А када сам се… на основу асоцијација, сетио молбе великог туф-неф-тефа планете Марс, схватио сам свим својим бићем све кобне последице тих манифестација трицентричних становника Земље. Они су свеукупност и поједине делове те супстанце у различитим периодима различито називали, а у наше време, резултат сједињавања и узајамног уништавања двају делова те свеприсутне супстанце, они називају ‘електрицитетом’. Иако су и неколико пута раније, у разним епохама, већ откривали различите начине да из природе своје планете, из својих наивних егоистичких циљева, извуку и користе различите делове те свеприсутне супстанце, апсолутно неопходне за нормалан космичких процес, они је још никада до сада нису уништавали у оној мери у којој то чине у последње време“. Да ли је Тесла, који је помињао “марсовце“, био попут Прометеја, да ли се Белзебуб свети зато што је “отео ватру од богова“ и донео светло свету? Несумњиво, ходао је по танкој линији између добра и зла, поседовао је велику моћ, коју је лако могао да злоупотреби. Електрицитет, тј. струја, јесте и нешто опасно и смртоносно, а наука у себи носи и нешто демонско. Освајају се нове технологије, настају нова оружја за масовна уништења, за науку (научнике) не постоје “забрањени плодови“. Када се узму у обзир и Теслина истраживања са јоносфером, тзв. “зрацима смрти“ и слично, види се колико је та линија танка.

Тесла је био од људи који ни мрава не би згазили, и живео је делом као аскета. За њега је “настојање изумитеља у основи спасавање живота“. У емисији руске државне телевизије о феномену у Тунгуској области, где све асоцира на то да иза свега стоји Никола Тесла, каже се да је све предузео да не буде ниједне људске жртве. Желео је добро људском роду и свету. Његов живот није био једноставан, како сведочи: “Западао сам у разне потешкоће, опасности и неприлике из којих сам се извукао помоћу чаролије… то што сам данас здрав и крепак – право је чудо.“ Не заборавимо, Тесла је веровао у “вишу“, “нематеријалну“ силу, у “језгро“ кроз које је “цео космос обједињен како у материјалном тако и у духовном погледу“, а “онај који носи у себи ту веру, осећа се снажан, рад му чини радост јер се и сам осећа једним тоном у свеопштој хармонији“. Више пута је могао да изгуби живот, али је уз помоће неке “чаролије“, “чуда“, тј. “више“, “нематеријалне“ силе, доживео дубоку старост. Св. Симеон Нови Богослов подсећа да човек без помоћи Светог Духа није способан да учини ниједно добро дело: “Ја сам благодаћу примио Благодат.“ Имајући све то у виду, треба читати и ове Теслине реченице: “Ја сам само један аутомат лишен слободне воље у размишљању и деловању, који само одговара на утицаје околине… Ништа није уверљивије за искусног истраживача од механицистичке теорије живота, коју је Декарт донекле схватио и поставио.“ Декарт је, на пример, имао најобичније око, попут Кантовог. Дакле, Тесла није имао проблем да се одрекне себе, да одбаци своје земаљско “ја“, да буде “аутомат“ који се изборио са страстима и којим управља “виша“ сила, да буде “талас“ у океану, јер се и сам “осећа једним тоном у свеопштој хармонији“. Годинама је једну ствар примећивао али је схватао као случајност, док није схватио о чему се ради: “Кад год су мене или неког коме сам био привржен или дело коме сам се посветио други повређивали на посебан начин, који би могао најједноставније да се окарактерише као крајње ружан, осећао сам то као нарочит и неописи бол, који сам у потрази за бољим именом оквалификовао као ‘космички’, а убрзо затим редовно се догађало да су они који су наносили бол пролазили лоше“. Да ли се опет ради о оној “вишој“, “нематеријалној“ сили, која реагује на “космички“ бол који би осетио? Тесла је дуго био несвестан те појаве, не пише да је желео зло онима који су му наносили бол. То је човек, да поновим, који је написао и ово у вези себе: “У почетку сам морао да потискујем своје жеље, међутим, постепено су жеља и воља постајале једно. Неколико година после оваквог овладавања умним, моралним и физичким способностима, потпуно сам загосподарио собом, тако да сам се поигравао страстима које би уништиле и неке много снажније људе… Човек може да се спасе само сопственом вољом… Апстиненција није увек била по мом укусу.“ На основу проналазака Николе Тесле данас ради фамозни ХААРП систем, а он је само хтео људима да омогући бесплатну енергију (струју), и био је преварен од оних који су само хтели да зараде (увећају своје профите). Познато је да голубови представљају мир и позната је симболика голубице у Хришћанству, познат је и Теслин однос према голубовима и једној голубици, као и да му је отац био православни свештеник. Тесла је био од оних који су показали људском роду (тачније: онима без вере, који сумњају у човека и људски ум, који своде човека на животињу-аутомат) да је “све могуће“, али и да је знање (познавање закона природе, магије) опасност ако је у поседу оних који не могу да буду само талас у океану, који не могу да загосподаре собом и контролишу своје страсти, апстинирају ако је неопходно и којима неће бити једини циљ да зараде на том знању, као и да никада неће стићи до “језгра“ које би им омогућило “бесмртност“ (дрво живота), јер ће Бог чувати људски род до Судњег дана. Тесла је имао та моћна знања, али је био свестан да је човек далеко од савршенства (да је у греху), да људски род још није спреман за та знања, и зато није хтео да развија све своје идеје и патенте. (Зато нема ничег необичног што је Никола Тесла прихваћен од Српске Православне Цркве). Зато не треба стварати сукоб између верника и научника (о томе више у наставку.) Наравно, до краја времена биће оних који ће тежити интервенцији у природне феномене и залажењу у област ноумена, тражећи “језгро“, “тачку Омега“ у којој све силе у свету стреме коначном уједињењу, увек ће бити оних који ће маштати о могућности да се кроз јединство науке и мистике дође до сагласности, “с обзиром да се тачка Омега на крају подудара са математичким бесконачним“. За такве, врх пирамиде није крст.

Р. Штајнер добијао је “информације“ из астрала: “У наше време људи траже четврту димензију да би ушли у духовни свет. Истина је да чим из физичког света пређемо у духовни, не само да се не ствара четврта димензија, него отпада и трећа, и враћамо се у другу димензију, а можемо се вратити и на прву.“

Ђуро Коруга, професор са Машинског факултета у Београду који се бави теоријом “златног пресека“, себе сматра “једном од многих душа изгнаних из раја“. Верује, као научник, у “математику и законе природе; ако су они тачни, оно до чега сам дошао има смисла.“ Коруга тврди да “време није четврта димензија, већ је са светлошћу као испољеном појавом пете димензије у тродимензионалном простору, сачинилац четврте димензије. Светлост и време дају четврту димензију“. Следи нобеловца Лидермана по коме су закони природе постојали и пре него што је почело време. Коруга наставља: “Закони природе су информационо дати димензијама нула и један. За време је одговорна димензија нула. Када се то буде доказало – постаћемо ‘као богови’. Четврта димензија је јединство времена и светлости – ‘покретна слика вечности’, промена стања и кретање тела у тродимензионално простору, пресликаних из димензије нула. Пета димензија је најмање што може да постоји у нашем Универзуму, толико моћна да спаја ‘бесконачно мало’ и ‘бесконачно велико’. Наш ‘ментални свет’ којим гледамо спољни свет је петодимензионалан (као и светлост), али га преко димензије нула видимо као тродимензионалан.[21]

Заиста, заиста: блажени сиромашни духом, јер је њихово царство небеско! И још: нису сви посвећени у тајне и није у свакога разум способан за њих (1. Кор. 8, 7).

Тесла помиње “ентелехију“ (“непокретни покретач“[22]), “језгро“ (извор и материјалног и духовног), “свест о спољнем утиску“ (који га подстиче на било који напор – умни или физички), светлост коју виђа, господарење страстима и да је он “само један аутомат лишен слободне воље“. Био је ексцентричан индивидуалац(нпр. опседнутост бројем три) и осећао се као “талас у океану“, “једним тоном у свеоштој хармонији“. Зато пише да “данас нисте иста особа која сте били јуче. Ја сам управо низ егзистенција које су приближно, али не потпуно сличне. Овај ланац је оно што производи дејство трајности, слично покретљивости слике“. (Све у вези Тесле добило би више него изузетан смисао ако би се доказало да он стоји иза дешавања у Тунгуској области.) Због свега овога, нису у праву зилоти који Теслу нападају јер није био догмата (формално религиозан), и нису у праву они који Теслу сматрају само научником (који следи механистичку теорију) или ближим будизму него Православљу (поред тога што се изјашњавао као Србин и био син православног свештеника, када је умро опело је одржано у цркви Св. Јована Богослова, а кремација није била његова лична жеља, то је дело оних који су га сахранили. Изнад свега, то се види по томе што је веровао у “вишу“ силу, али није био нихилиста као будисти, не да није бежао од света, већ је ушао у свет, стварао свет који будисти желе да напусте. На крају, не треба заборавити да он није био теолог или философ, јер је највећи део свог времена проводио у лабораторијама и у свету идеја/маште у коме је развијао патенте, па је разумљиво да са теолошке и философске стране није више развијао своје идеје и своја сазнања).

Св. Максим Исповедник пише: “Око Истине ум налази границу свога кретања… Бог је Истина, и око Њега непрекидно и незаборавно креће се Ум, без заустављања, јер не налази крај своме кретању тамо, где не постоји уопште никаква раздаљина[23]“. Кретање природе је кретање према Богу. Мировање је есхатолошки циљ. “Коначни повратак верних њиховом почелу је остварење њихове крајње жеље… испуњење у вечнокрећућем мировању око жељенога.“ Створена бића нису самосилна и самопокретна, по својој суштини, могућностима и исходима бића су непокретна (Св. Григорије Богослов), и свако биће је по својој природи присиљено на покрет према нечему другом – остварење потенцијала сопственог бића не лежи у оквиру нас самих, те због тога нисмо самопокрећућа и самосилна бића. Циљ кретања је истовремено и почетак одакле кретање почиње. То последње и чини да се креће проузрокујући у њему енергију која тежи да у свом узроку нађе покој. Бића поседују страсти, као енергију, којом се бића крећу ка свом циљу. Циљ кретања свих бића која се крећу је да достигну вечно-добро биће. То кретање је праволинијско. Непокретност бића односи се на њихове заложене логосе, који представљају опсег бића. Тиме се “утврђују њихова непокретност и постојаност како на плану самог бића и његове суштине, могућности и остварења, тако и на ширем онтолошком плану који подразумева целину свега постојећег, у којој се одређује тачно место бића у том поретку. С друге стране, у погледу повећања и смањења, узрастања у својствима и величини, као и на основу смењивања једних другима, на начин да они што су дошли раније праве места за оне који долазе касније, бића се налазе у покрету. Ово кретање представља према Светом Максиму промену у својствима бића, као и у њиховим односима, док она суштински остају непокретна и непроменљива. Суштине су према томе ‘непроменљива начела сталности’, док су својства оно што носи индивидуалност и што кроз кретање настаје. Балтазар ће с правом приметити да покрет бића представља начин да се оно утемељи као посебно… Пратећи Светог Дионисија Ареопагита, Свети Максим тврди да постоје три начина кретања, праволинијско, кружно и спирално… У погледу првог узрока права линија би представљала, према Гершу, Божју иманенцију, круг би био трансценденција, а спирала истовремено и иманенција и трансценденција. Друго Гершовово тумачење донекле одговара Дионисијевој класификацији кретања у оквиру душе. Овде би права линија одговарала односу који бића имају међу собом, круг би представљао однос с Богом, а спирала оба односа заједно[24]“. Својство суштине изражава се у способности примања стања која су супротна једна другом. “Оно што се поима умом не спознаје се само по себи, него на основу супротнога. Тако и душа, будући непозната, не спознаје се сама по себи, него управо из својих пројава… Душа даје живот нашем телу, зато – сама по себи душа спознаје на основу онога што јој је супротно… Душа прима супротна стања иако не одступа од своје природе. У њој се могу видети праведност и неправедност, храброст и плашљивост, целомудреност и неуздржаност, стања која су супротна једно другом… Душа је проста, јер није састављена из делова. Душа је бестелесна. Оно што може бити дељиво, то је и растављиво. Оно што може бити растављено, то се састоји из делова. Оно што се састоји из делова, то има три димензије. Оно што има три димензије, то је тело. Кад се тело дода телу, то ствара гомилу. А душа која се налази у телу не ствара гомилу, него га оживљава[25]… Ниједно од постојећих бића није пропадљиво само од себе, будући да у почетку тога није било… Будући да је душа проста и није састављена из различитих делова, те будући да је несложена и нерастављива, она је због тога непропадљива и бесмртна. Оно што се покреће од нечег другог, нема у самом себи животно начело, него га добија од покретача, и постоји све док је поседовано од те покретачке силе… Ако све пропадљиво пропада због сопственог зла, онда оно што не пропада сопственим злом, непропадљиво је[26]“.

И Св. Григорије Палама разматра учења Св. Дионисија Аеропагита[27] о кружном кретању ума. “Ум, као и наше очи (којима све остало видимо, али оне саме себе не виде), сам себе не види. Ум и остале ствари покушава да види, а потом се враћа у себе, дејствујући обратним кретањем према себи и себе самог види. То дејство ума, у коме он некада бива изван себе и сједињује се са Богом, није њему најсвоственије… Јер, ум, не расплињујући се по спољашњим стварима, враћа се у себе и од себе, усходи Богу незаблудним путем… (На том путу може да добије помоћ анђела)… Анђео је прва светлосна природа после прве природе, од које добија блесак и друга светлост која истиче из прве Светлости и у њој учествује. ‘И кругообразни покренути божанствени умови сједињују се у безначалним и бесконачним блистањима добра и лепоте. Бог је прва и најузвишенија светлост која освећује сваку разумну природу.’ Да се не заборави: Божанска дејства су изнад творевине – нису ипостас, Суштина или природа Бога; али, јесу нестворена и вечна, пошто су божанствена моћ.[28]

Да завршим ова део речима Светог Јустина Ћелијског: “Друго име за сиромаштво духом јесте: смерност. Смерност је прво осећање које човека везује са небом; оно толико онебеси човека да и само царство небеско учини његовим. Господ је рекао: њихово је царство небеско, а не: њихово ће бити царство небеско. То значи: смерношћу човек постаје грађанин неба, сажитељ Анђела. Смерност води у царство небеско, у царство свих божанских врлина, којима бесмртно живе света небеска бића: Арханђели и Анђели. Позив Христових следбеника је да буду анђели на земљи. Смерност је сила, чудотворна и блажена сила, која се излива из Господа Христа и улива у христоносце. Она изгони из човека главну стваралачку силу греха: гордост. Јер гордост је збацила с неба првоанђела Луцифера, и његов рај претворила у пакао. То што је гордост урадила с првоанђелом на небу, ради и са људима на земљи. Чим уђе у човекову душу, и зацари се у њој, претвара рај њен у пакао. Уствари, пакао и није друго до апсолутно царство гордости. Гордости – која неће Бога, мрзи Бога, одриче Бога. Гордости – којој не треба Бог“. (И на другом месту): “Као што ми, земљано тело, живимо телесно у овом свету, и тако треба да се обучемо у небеског човека и да постанемо небески људи – вели Апостол Павле. Да се обучемо у кога? У Господа Христа… Човек је небоземно биће – то је Благовест Еванђеља Христова. Човек је у исто време и Небеско биће и земно биће… И зато, сваки од нас треба да живи у овоме свету као небеско биће, као небески човек, као пријатељ и друг Христов. У дивним молитвама црквеним много пута се понавља како сви покајани грешници задобијају љубав Господа Христа и постају Његови пријатељи. Пријатељи Господа Христа, каква част! Такву част може задобити сваки од нас“.

 


НАСТАВЉА СЕ…

 


 

[1] “Тесла“, Градац, Чачак, 2006.

[2] Имајући у виду дешавања у Тунгуској области и филм који је о Тесли радила државна телевизија Русије, погледајте и сами: “Тунгуска инвазија – 100 година са тајном“, РТР Планета https://www.youtube.com/watch?v=T2uoUuyttao

[3] Јован Брија

[4] Свети Григорије Палама (Беседе): “Сви смо ми браћа, јер нас је саздао један Господар и Творац, и у том смислу смо задобили заједничког Оца. Међутим, то опште братство имамо и у односу на бесловесну, па чак и на неживу (не-осетљиву, не-одушевљену) природу. Осим тога, ми смо један другоме браћа и зато што смо сви потекли од једног, земнородног Адама, и зато што смо једино ми створени по образу Божјем. Ово је заједничко и нама и свим народима уопште. Поред тога, ми смо један другоме браћа и тиме што смо истога рода и што живимо у истом месту. Најзад, браћа смо и по богатству да имамо заједничку Мајку – Свету Цркву и благочашће (побожност), којој је Началник и Савршитељ Христос, истински Син Божји, Који не само да је наш Бог, него је благоизволео да нам буде и Брат и Отац, и не само то, него и Глава Која све нас сабира у једно Тело и чини да будемо удови један другом и Њему Самом.“ www.verujem.org/palama_sabrane_besede

[5] Серен Кјеркегор: “Бревијар“, Модерна, Београд, 1990.

[6] Лав Шестов: “Potestas clavium“, Бримо, Београд, 2002.

[7] Свети Максим Исповедник: “Мистагогија“ www.svetosavlje.org/maksim

[8] Лав Шестов: “Кјеркегор и егзистенцијална философија“, Плато, Београд, 2002.

[9] Серен Кјеркегор: “Понављање“, Дерета, Београд, 2005.

[10] Херман Хесе: “Игра стаклених перли“, Словољубве/Народна књига, Београд, 1979.

[11] Истовремено су рационалисти попут Канта на Сведенборга гледали као “глупог“ јер је из света науке отишао у свет мистике, а то је за атеисте свет ирационалног, примитивног…

[12] “Он је, пре свега, веровао у спасење делима. У спасење не само делима духа већ и делима ума. У спасење интелигенцијом. Рај је за њега, пре свега, рај дугих теолошких разматрања. Анђели, пре свега, разговарају. Али, такође, рај је пун љубави. У њему се дозвољава венчање. Дозвољава се све што је сензуално на овом свету. Он не жели ничег да се одрекне нити да ишта пропусти.“ – Хорхе Луис Борхес о Сведенборгу, кога је назвао најнеобичнијом личношћу коју бележи историја.

[13] Еписком Алексије: “Византијски црквени мистици 14. века“, Хришћанска мисао, Београд, 1999.

[14] “После васкршњег славља Црква свима нама маловернима даје охрабрење подсећајући нас на Исповедање Томино или Неверовање Томино како често називају важан догађај са апостолом Томом. Тома се није затекао са осталим апостолима кад се на дан Васкрсења Христос појавио пред њима у соби док су врата била затворена. Није им поверовао да су заиста видели Васкрслог Христа. Морао је да додирне Христове ране да би се уверио. Иако су се многи и тада и касније саблажњавали маловерјем ‘Неверног Томе’, Христос је услишио његову жељи и поново се појавио међу ученицима недељу дана касније. Тома је заиста додирнуо Христове ране и исповедио ‘Господ мој и Бог мој’, а Христос му је само рекао ‘Зато што си ме видео, поверовао си; блажени који не видеше а вероваше’. Велики благослов за све нас који верујемо или се макар трудимо да верујемо а да ‘нисмо видели’. И велико охрабрење за наше маловерје. Петар, Стена, уплашио се на Велики Четвртак, одрекао се Христа чак три пута, да би касније пострадао за Њега, а Тома је морао да добије ‘материјалну’ потврду Васкрсења да би се учврстио у вери. А обојица су свети апостоли Христови. Ако су његови најближи ученици повремено падали у такве слабости, онда ни ми не можемо да очајавамо. Нисмо сви исти, немамо исте дарове, па ни дар вере није код свих исти, али стална жеља за Христовом близином учврстиће нашу веру. И то је разлог за нову радост.“ – Ђакон Ненад Илић: “Томина недеља“, 27.04. 2014. http://stanjestvari.com/2014/04/27

[15] Георгије Гурџијев: “Све и свја или Белзебубови разговори са унуком“, Бримо, Београ, 2001.

[16] Рудолф Штајнер: “Физички развој света и човечанства“, предавања, 1923. www.antropozofija.org

[17] Рудолф Штајнер: “Из акаша хронике“, Есотерија, Београд, 2005.

[18] Дневни лист Данас (специјални додатак): “Нема смака, има промена“, децембар 2012. www.danas.rs/Imebogajezivot.pdf  Такође, видети мој текст после тог специјалног додатка, на блогу: ПРАВОСЛАВЉЕ И МИСТИКА

[19] Или, Св. Максим Исповедник: “Никада душа не може стећи знање док јој се Бог не покаже и док се Бог к њој не спусти и док је не уздигне горе к себн. Јер уму људскоме мањка снаге да божанско досегне просветљење и да се Њему (просветливши се) прикључи, све док га сам Бог не уздигне онолико колико је то за људски ум могуће, божанским га светлом обасјавајући… Када је (нашим) делима и созерцањима Бог Логос у нама уздигнут, све ће (бивствујуће) к себи привући, освећујући тиме наше мисли и речи о телу, о души и о природи (свег) бивствујућег, (саме) делове тела и (наша) чула, стављајући их у врлини и у познању под Свој јарам (Мат. 11; 29-30)…. Божански Логос Бога Оца мистички присуствује у свакој од (Његових) заповести, а Бог Отац је по природи (својој) целосно и неразделно присутан у Логосу. Ко прихвата божанске заповести и ко се по њима влада, прима Логоса Божјег који је у њима. Ко преко (поштовања) заповести прима Логоса, задобија и природу Оца и Духа који су у Њему. ‘Заиста вам кажем: који прима онога кога пошаљем, мене прима, а ко мене прима, прима Онога који ме је послао’ (Јов. 13; 20). Тако, ко прима и држи се заповести, мистички прима Свету тројицу.“ (Гностички стослови: Први, Други)

[20] “Но морамо признати да у томе што су ови људи напустили ‘извор воде живе, и ископали себи студенце испроваљиване који не могу да држе воду’ (Јер. 2, 13), има кривице и до нас свештеника… Верни остаје сам са проблемима своје вере, без еванђелског одговора на питања која им постављају разни сектанти, или атеисти. Нити их као добри пастири водимо на добру пашу еванђелске науке, нити будно стражаримо над својом и њиховом вером да одмах приметимо долазак непријатеља, укажемо на њега и његово криво учење, на шта смо се заклели приликом рукоположења.“ – Патријарх Павле: “Који се дух јавља спиритистима?“, www.svetosavlje.org/Spiritisti

[21] “Научник из пете димензије“, Политика, 14. 01. 2007.

[22] Пре Аристотела, Платона… Анаксагора у 5. веку пре Христа пише/учи: „Ум је бесконачан, он влада собом и не меша се ни са једном ствари, него је један сам за себе. Јер он је оно што је најтање и најчишће од свих ствари, и о свему поседује свако знање и моћан је у највећој мери. И све што има душу – било да је највеће било да је најмање – потпада под власт Ума. Ум је завладао и над читавим кружним кретањем, тако да је том окретању дао почетак и прво себе ставља у кружно кретање почињући од малог, потом шири то кружно кретање, да би најзад све ставио у кружно кретање. А све што је смешано заједно, све што је раздвојено и разложено – све је то Уму познато: и како је требало бити и како је било оно што сада није и оно што сада јесте и како ће бити, све је уредио Ум, и то кружно кретање које сада врше и звезде и Сунце и Месец и ваздух и етар који се раздвајају; и густо се одваја од ретког, и топло од хладног, и светло од тамног, и суво од влажног. А у много ствари је много делића. Али ништа се потпуно не издваја једно од другог, осим Ума. А читав Ум је себи сличан, како онај већи тако и мањи; али ништа друго није једнако ничему, него свака поједина (ствар) јесте и била је најочитије оно чега је у њој највише“.

[23] Св. Максим Исповедник: “Мистагогија“

[24] “Свети Максим супротставља се оригенизму и аристотелизму учењем о кретању као кретању према Богу као циљу у којем свако кретање престаје. Тиме он побија оригенистичко становиште из којег следи да ако могућност кретања од Бога нужно постоји онда су бића осуђена на стални покрет. Истовремено Максимов поглед на кретање је и критика аристотелизма, јер он крајњи циљ кретања не сагледава у оквиру суштине крећућег бића, него у Богу који је извор и циљ сваког бића. Поред космолошког плана, Свети Максим развија учење о кретању на психолошком, односо на плану душе. Иако изгледа да се у свом учењу о души наслања на неоплатонистичку традицију, Свети Максим, пратећи Дионисија Ареопагита, развија учење о троструком кретању унутар душе ка Богу и у Богу заложеним логосима створења као процесу обожења. Коначно, Свети Максим, пратећи Григорија Ниског, развија учење о кретању не као преваљивању раздаљине у времену и простору, него првенствено као преваљивање раздаљине којом нас време и простор одељују од Бога. Тиме Свети Маским развија једно од најсуптилнијих учења о кретању, не само у византијском средњем веку, него у целокупној хришћанској мисли“ – Владимир Цветковић: “Учење о кретању Светог Максима Исповедника“, Теолошки факултет Архус универзитета, Данска  www.doiserbia.nb.rs/pdf

[25] Свети Јустин Ћелијски (Еванђељска блаженства): “Све што сачињава тајну спасења своди се на живот Сина Божјег у телу. Бог у телу и јесте Спаситељ. Не бог неке философске апстракције или религиозне трансценденције, већ Бог непосредне, земаљске историјске стварности, Бог међу нама и са нама, Бог у човеку, Бог који је постао човек, Богочовек. У затворени тродимензиони свет улази Бог са свима својим бескрајним савршенствима. Зато је Богочовек једино под сунцем чудо које има почетка а нема краја. Ту је у најчудеснијем савршенству дато јединство Божјег и човечјег, натприродног и природног, оностраног и овостраног… Све што је Богочовеково не може се потпуно ухватити ни у меру људске мисли, ни у меру људске речи, ни у меру људске делатности“.

[26] Свети Максим Исповедник (блаженог Максима Монаха): “О души“, www.svetosavlje.org/Dusa

[27]Време настанка Ареопагетика није пре 476. године јер је то година када је уведен обичај да се на литургији пева (проузноси) Символ вере, док је происхођење ових списа било не касније од двадесетих година 6. века. Место њиховог настанка је, по свему судећи, у Сирији. Убрзо по настанку, списи псеудо Дионисија Ареопагита брзо добијају на популарности у Источној цркви.

[28] Еписком Алексије: “Византијски црквени мистици 14. века“

 


———————————–

 


%d bloggers like this: