Никола Варагић: Смрт и правда

Никола Варагић

У овом времену и простору, нема ни коначне награде, ни коначне казне – правду на овом свету траже само духовно неискусни људи, уче свети оци. Није на нама да судимо, постоји непоткупиви Судија. Постоји Спаситељ који није дошао да суди, већ да спаси свет. То што је неки зликовац живео дуго и срећно и што никад није одговaрао за своје злочине, а неки праведник прерано отишао са овог света или имао много тежак живот, са много несрећа и невоља, не значи да је зликовац награђен, а да је праведник кажњен – то не значи да нема Бога и правде и да ништа нема смисла. Смрт је доказ да има Бога и правде. Зашто?

Кад се зло појавило, човек је постао смртан, знамо из Постања. И док је у свету зла – биће и смрти и човек неће бити бесмртан. Смрт има смисла. Заиста, у шта би се свет претворио, кад би људи били бесмртни? Да ли би добри и слаби људи били вечно робови, а лоши и јаки људи вечно господари, и у вечном сукобу ко ће бити први, најјачи, једини. То би био пакао, само што би у том паклу живели и добри и лоши људи, и жртве и злочинци.

Зло налази пут као вода, или ваздух, нема безгрешних људи и не постоји друштво у којем нема зла, у којем је све добро. Никад није постојало и никад неће постојати на земљи. Кад један зликовац оде – други се увек појави. Једна генерација може да победи зло, али се већ у другој генерацији зло може (опет) појавити. Једна заједница може да победи зло, али у другој заједници зло може победити и желеће да учини зло оној заједници која жели мир на земљи и добру вољу међу људима. Јер, увек ће бити и људи који не желе мир и немају добру вољу. Увек ће бити неког Каина, увек ће бити неког Хитлера… све до антихриста.

Међутим, колико год да је неки зликовац успешан, славан, богат и колико год да има леп живот, том животу долази крај, и он умире као и сви остали људи. Злочинац ће да умре, исто као и његова жртва, пре или касније. Живот је пролазан. Слава брзо прође, а истина на крају увек изађе на видело. Кад не би било смрти и Страшног суда, где би био крај злу? Кад не би било непоткупивог Судије, богаташ-грешник могао би да купи улазницу у Рај.

Људи сопственим снагама не могу победити зло у себи или у свету. Желети савршенство у овом свету или победити све болести и смрт је утопија, хилијазам; таква жеља, без обзира колико у њој има добра, на крају рађа велико, највеће зло. И то је један од разлога зашто се зло не може победити у овом свету – људи често чине зло уверени да чине добро (пут у пакао поплочан је добрим намерама). Увек ће лукави неког преварити и навести да чини зло. Свему на челу је Ред, али због слободе дате људима, у овом свету, некад је јачи кнез овог света, јер људи лако падају, а добри људи мисле о позитивној страни живота и нису увек спремни, или није свако спреман и способан да се супротстави злу. Добри људи могу да буду и слаби, и да под претњом, због страха за живот, буду натерани да чине зло, или да се претворе у масу која има непријатеља који се мора дехуманизовати и убити.  

У сваком човеку сукобљавају се две воље – уче свети оци. Виша воља тежи добру, а нижа злу. У нама је увек присутно нешто што нас може гурнути од добра ка злу – добра и рђава жеља увек иду заједно. Бог је присутан у људима по мери њиховог очишћења. Човек ће да победи и велике и мале страсне склоности кад следи вишу вољу. Али у свакој генерацији или епохи, много је позваних, а мало изабраних. И изабрани могу бити изабрани да буду – мученици, да буду прослављени као мученици, да страдају невини. Међутим, они ће само мало раније отићи са овог света, јер живот брзо пролази, већ у следећем тренутку су мртви – насилном или природном смрћу умиру – мучитељи, зликовци који су мучили, убили оне изабране. Мученичка смрт није казна за изабране – то је награда, јер ко не чува свој живот и следи вољу Божију, добиће вечни живот. Веће муке на земљи, већа слава на небу.  

У Богу нема смрти и зла, а то значи да зло, у било ком облику или на било који начин – не може да уђе у Царство Божије. Ко жели да спаси душу, дакле, боље да не чува овај живот (своју душу), него да чини зло. Ако је то воља Божија, сачуваће и овај живот, а да не чини зло – неки људи су победници и у овом животу. Такви победници славе Бога и све успехе приписују Богу. Такви праведници победили су зло у себи и разликују грех од грешника и праштају. Бог може да уђе и у срце грешника и грешник може постати светитељ. Без тих победа и победника или праведника или стражара, свет би се одавно претворио у пакао.

У овом свету, некад победи добро, а некад победи зло. Бог је дао људима слободу, па неко следи вишу вољу и чини добро, а неко следи нижу вољу и чини зло. Зло не долази од Бога и Бог не тера људе да Га следе (да верују у Бога). Сваки човек пред собом има два пута и сам бира којим ће путем ићи – путем који води ка Богу и путем који води ка ђаволу. И ако већина иде путем ка ђаволу, то је њихова одлука или избор. Али бесмислено је да се за зло у свету окриви Бог. Криви су људи, који чине зло, а зло чине зато што су отпали од Бога и слушају ђавола. Ђаво убеђује људе да нема Бога и да је све бесмислено или да ће победити смрт ако не служе Богу, већ ђаволу. Ко служи ђаволу, одлази у нихилизам или сатанизам и не задобија вечни живот. А на Христов други долазак, у трен ока сви умрли ће се окупити на место суда, и „изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда“ (Јн. 5; 19-30). Колико је човеку који је задобио вечни живот важно ко је (био) популаран, први или господар на земљи?

На крају, правда ће победити и свако ће да прими плату према својим делима, према својој вери. „У ону ноћ два ће бити на једној постељи, један ће се узети, а други оставити“ (Лк. 17; 34). Недостојним (злим) слугама Христос је поручио: „По твојим ћу ти речима судити зли слуго“ (Лк. 19; 22). „Одступите од Мене сви који чините неправду“ (Лк. 13; 27). „Заиста вам кажем: не познајем вас“ (Мт. 25; 12). И још ће „сваки грешник у онај страшни дан суда угледати себи сличнога наспрам себе у животу вечноме и од њега осуду примити. Сваки грешник угледаће спрам себе себи сличног праведника, и сетиће се да је и овај био човек, да је и он имао душу и тело, исти положај, исту вештину, исти занат у рукама, али се он не хте на њега угледати. Кад грешници угледају себи сличне праведнике у Царству Божијем, стид ће их обузети“ (Св. Симеон Нови Богослов).

Смрт служи да се жито одвоји од кукоља и да жито живи без кукоља.

Речима Светог Јустина Ћелијског, живот достојан назива живота је једино онај живот који не умире – који васкрсењем прави мост у бесмртност.

Христос Воскресе!

Никола Варагић: Смисао и Промисао

Никола Варагић

Живот је леп, живот је чудо, једном се живи, живот се воли и слави. Али, живот је и тежак и суров, и за некога је цео живот само такав, или само део живота, и неко замрзи живот, толико да одлучи да себи и/или другоме, одузме живот. Живот је, пре свега, борба између добра и зла, истине и лажи, вере и сумње, борба због искушења, изазова, због слабог тела, губитка ближњих… Шта је смисао борбе (тј. живота), ако знамо да на крају умиремо? Шта подстиче човека да се бори (да живи) и да не пада у очај, у завист, да не мрзи живот, људе и Бога кад му је тешко, кад трпи бол и неправду, или, ако му иде добро у животу – да се радује успеху, срећи, здрављу (спасењу) и других људи, да прашта и свакоме жели добро (спасење)? Како да буде позитиван, радостан и испуњен смислом, иако је свестан да има пропадљиво (болесно) тело, да је смрт неизбежна, да је у свету много неправде и апсурда?

Људима који више воле овај живот, него вечни живот, више је стало до успеха (награда) у овом животу и теже подносе поразе у свом животу. Зашто, ако и успешни и богати, исто као и неуспешни и сиромашни људи, на крају умиру, а кад умру, живот иде даље, као да никад нису постојали? Ако нема Бога, све што радиш у животу је бесмислено јер на крају умиреш – то је крај твог живота (али и живота људи које волиш, које никад више нећеш видети), тј. тебе (твоје душе, личности) више никад нигде неће бити (осим код ближњих којима си остао у сећању, док су и они живи). Због таквих мисли о животу и смрти неки људи падају у депресију, постају безвољни и не налазе смисао; други постају амбициозни, као да никад неће умрети и везују се за оно што је пролазно. Како смисао живота може да буде да постанеш славан и моћан, и још да своју срећу, која кратко траје или своју славу која брзо прође, градиш на несрећи других људи? Који су то циљеви (лична задовољства) вредни уништавања туђих живота? Зашто неки људи желе да владају вечно и да одређују будућим генерацијама како ће да живе? Или, зашто се неки воде оном „после мене потоп“? Колико чине срећним друге људе и колико су лично срећни и реални људи који „хоће све“ и „хоће сад“ по сваку цену јер је „живот само један“? Са друге стране, како да спасиш своју душу (како да ти Бог помогне), ако се не бориш, ако не чиниш подвиге, ако се предаш?     

Постоје људи који верују да имају само овај или један живот, и воле тај живот, и плаше се смрти. Постоје људи који верују да постоји и живот после смрти и не плаше се смрти, јер више воле вечност, због чега, иако воле и овај живот (јер не би било ни њихове душе која задобија вечни живот), свој живот не чувају. Ко чува свој живот/душу, није спреман да се жртвује за ближњег (и ближњег ће пре жртвовати да би сачувао свој живот). Ко чува своју душу, није осетио љубав Божију која изгони страх и није нашао прави смисао живота. Јер, смисао живота је љубав. Неко може да живи кратко и да осети љубав Божију, а неко може да живи дуго, али окамењеног срца. Чији живот има више смисла? Љубав Божија (осећање љубави) даје смисао животу (осећање смисла). Смисао живота је – живети, али, живети у Богу који даје вечни живот и не прима зло, јер је смисао живота живети у љубави, чинити добро, бити радостан – вечно. Љубав (Благодат) је дар Божији. Спаса нема без Спаситеља.

Често чујемо од атеиста питање: ако постоји свемогући Бог, зашто је дозволио зло, зашто је дозволио нпр. да умре неко дете? За зло и смрт у свету одговорни су људи, којима је Бог дао слободу; они уређују међусобне односе (због зла постоји смрт у свету). Не знам зашто умиру деца на рођењу, или деца стара 2, 5 или 15 година, шта је смисао њихових живота – због чега су настале те душе и шта се дешава са њиховим душама и телима после смрти, како ће изгледати њихов живот у Рају? Христос је рекао ко је највећи у царству небеском, и да ће свако, ко прими царства Божијег као мало дете, ући у њега. Не могу да знам шта је смисао било чијег живота, осим свог, и то нико други не може да зна, осим мене. Свако мора сам да открије смисао свог живота. Бог је сваког човека због нечега створио, а неког  због нечега раније узима. Не знам зашто неко живи 31, неко 57, а неко 90 година, не знам ни колико ћу ја живети, захвалан сам Богу за сваки дан, и сваку годину, свог живота, као и за живот и за здравље ближњих. У животу има много непознатих, али (моја) вера је пут у непознато, са поверењем у Господа Исуса Христа или осећањем да је љубав јача од смрти.  

Нико не може да види Бога и нико не зна како изгледа живот после смрти. Ипак, верујемо толико да се одричемо земаљских наслада и (ако треба) жртвујемо – да би задобили вечни живот. Вера је осећање, искуство осећања, које даје смисао животу. Вера (осећање) долази од Бога, који је љубав, али и Логос. Вера је подвиг, који ум чини због (искуства) осећања љубави. Осећање (вера) води разум иза границе апсурда (бесмисла) и открива смисао, оно што је за разум било немогуће, постаје могуће, логично, са смислом. У подвигу вере, ум се враћа у срце, да се заједно очисте, да би се примила Благодат. Првославац зна да постоје створене и нестворене енергије или светлости Божије и разликује смисао живота од самог живота. Ако си поверовао у Христа (у натприродно откривење), то значи да си свестан да ништа земаљско није вредно губитка вечног живота, да је борба против зла свесна, да не можеш и не мораш све да знаш о свету или да спасиш свет (јер је свему на челу Ред и свет има Спаситеља; сакривено бити ће откривено, правда ће победити) и да је твоје да служиш Богу – и у малом. Постао си свестан своје слободе, личне одговорности само за спас своје душе, али и да спаса нема ван заједнице (Цркве) или вере која кроз љубав дела (Гал. 5; 6).

Људи могу да разликују добро и зло у стању грехопада. Човек је створен добар, по лику и подобију Божијем. Бог је дао човеку савест и шаље добре помисли и пред сваким човеком су два пута: пут ка Богу и пут ка ђаволу. Сваки човек је слободан да одлучи којим путем ће ићи. Можеш да следиш вољу Божију, или своју, телесну вољу. Није добро бити између, неопредељен, јер може доћи до расцепа или поремећаја личности. Живот је борба између добра и зла… Наша борба је, пре свега, невидљива или духовна борба. Смисао те борбе је стати пред Лицем Другог као личност, бити христолика личност. Без вере (осећања) нема аперцепције и саморефлексије, нема ни трансценденције, ни интроспекције. Кад следиш вољу и осећаш љубав Божију, Бог ти открива смисао твог живота, твој смисао постојања у овом свету, твоје место и задатак у твојој генерацији и заједници или у историји и следиш (примаш) послушно (смирен) вољу Божију – свестан да све води промисао Божија (ако је воља Божија да будеш губитник на земљи, прихваташ је као што је Христос прихватио).

Човек има бесмртну душу, непоновљиву личност, слободу воље и може да задобије вечни живот у Рају, након васкрса душе и тела. Бог је створио човека доброг и да живи у миру и љубави, срећан, без болести и без смрти. Бог није оставио људе након пада у грех, Отац је послао Сина – Бог се родио као човек – Богочовек је донео свету Радосну вест (победио је смрт) и оставио је Дух Свети да води људе. Без Радосне вести, људски живот нема смисла.

Христос се роди!

Никола Варагић: Бити личност

Никола Варагић

Од антике до краја модерног доба, европски човек веровао је да сопственим снагама може доћи до самопознања и разликовања добра и зла, да ће развити методу и технику помоћу које ће да достигне савршенство, највише стање свести и победити смрт, јер не признаје да постоји нешто више од њега или од његовог „ја“. Али никако да превазиђе самог себе, па сад жели да буде нешто друго, само да не буде човек. А бити човек значи бити личност.

Постоје биолошки, друштвени и духовни фактори који утичу на развој личног „ја“ сваког човека или сваке личности. Психолози су, међутим, искључили духовне факторе и сви феномени објашњавају се биолошким и социјалним факторима. „Интрапсихичка околина“ личности у којој је дошло до сусрета, дијалога са Лицем Другог, није иста као код оне која нема такво духовно искуство, није исти ни развој личности. Осим тога, као и у случају философије – не постоји психологија, него постоје психологије – постоји једино моја техника, мој метод, моја школа мишљења (или речима Сартра, „моја истина“). Зато нема „објективног консензуса упућених“ шта је више од „ја“ (шта је „над-ја“, „себство“, „јаство“, „сопство“), или како „ја“ да усклади захтеве из „оно“, „над-ја“ и „извора реалности“, или око односа субјекат-објекат, односа у мноштву… Психологија није попунила „метафизичку празнину“ у људској души (зато се шире антихуманизам и окултизам). Личност је више од резултата модификације биолошке природе под условима културе. Личност је више и од биолошки и од друштвено детерминисаног „ја“. „Где је Дух онде је слобода“ (Ап. Павле).

Психологија као наука „помаже поимању процеса и унутрашњих кретања која протичу у психолошкој структури човека“. Психологија се „првенствено бави хоризонталном равни, човеком као делатним бићем у времену и простору“. Међутим, пошто је „прецизном одређењу и мерењу подложна само спољашња страна душе, онај њен део који је окренут материјалном свету с којим душа комуницира преко тела“, психологија не може да нам „да одговоре на питања о коначном исцељењу човекове личности“. Душа је више од тела. Да би се дошло до тих одговора „неопходно је ,како?’ световне психологије, довести у везу са ,зашто?’ хришћанства… Проучавањем човековог душевног света, тражењем средстава и механизама у душевном ради стицања духовног бави се аскетика – светоотачко учење о борби против страсти и опстајању у врлинама (грчка реч аскео значи вешто обрађујем или вежбам се у нечему)… Аскетска традиција сматраобласттелесностидалеко сигурнијим путем к разумевању онога што се догађа удуховној области, него што је тодушевност… У Православљу већ око 2 000 година постоји психотерапеутска школа“ (Игуман Евменије^[1]).

Психологија је – као и философија – „потребна, јер је једно чувати овце и волове, а друго управљати људским душама“. Али, „неопходно је ,како?’ световне психологије, довести у везу са ,зашто?’ хришћанства“. Кад би се применила знања православне психотерапеутске школе, правила би се разлика између индивидуализма и персонализма, развијала „култура личности“, а не „култура ствари“ и „култура славних“; поштовало би се „право личности“, а не „право државе“. Не би настао антихуманизам. Личност и културу гради Дух који није потчињен телесној вољи, истинама разума и помраченим осећањима.

Јер, према светоотачком учењу, у сваком човеку сукобљавају се две воље. Једна воља је духовне природе и припада умном делу душе (виша воља, од Бога), а друга воља је чулне природе и припада телесној вољи (нижа воља, од ђавола). „Виша воља тежи добру, а нижа злу. То долази само по себи, те нам се добра жеља не урачунава у врлину ни зла у грех. Урачунавање зависи од нашег слободног опредељења… Добра и рђава жеља иду заједно – кад се појави једна, одмах се после ње јавља и друга. Ми се можемо слободно определити и за добро и за зло. У томе се и састоји наша невидљива духовна борба. Циљ је те борбе да се никако не дозволи себи повођење за жељама ниже, телесне и страсне воље, него да се увек иде за вишом, јер је она воља Божја… Ако човек, пошто је победио велике страсне склоности, неће да савлађује и мале“, ако се срце није одрекло угађања себи, онда служење Богу „даје карактер служења себи“ (Св. Никодим Агиорит). Одговорност је на човеку који је одговорност добио са слободом. Због тога „слабост није природна, него стечена нашим пристајањем. Човек, који је свестан себе и слободан, сам је узрочник свога унутрашњег стања, и ако је доспео у такво стање које се не може одобрити, па остаје у њему, сам је за то крив и одговоран пред Богом и људима“ (Св. Теофан Затворник). Нико не може да вас натера да нешто урадите ако сте слободни. Одговоран човек не криви гене или породицу, друштво или животне околности, за свој пад или грешке. Кад достигне тај ниво слободе и одговорности, индивидуа постаје личност. Они који теже самообоготворењу следе нижу, а они који теже обожењу следе вишу вољу или вољу Божју. Човек је истински слободан једино када је у Ономе који га подстиче да превазиђе самога себе.

Човек мора да учини подвиг вере, да покаже снагу воље, „јер у царство небеско продире се на силу и они који се отимају о њега успевају да га уграбе – оних су победни венци који добро трче, који се труде, који се боре, који издрже трудове од борби“. Важно је какав си „овде и сада“ (тј. какве су ти мисли и осећања, снага жеље или енергија воље). Потребно је уложити велики напор, рад, правити личне подвиге, међутим, пост, појање псалама или молитва, ништа не вреде ако се не врше пред Лицем Божјим. „Нико од људи није свет сам по себи“, светост сваки „добија од једног светог Исуса Христа“. Благодат даје обожење. Са обожењем душе обожује се и тело. Само пред Лицем Божјим човек постаје личност. Само је обожен човек савршена личност. Бог је Личност (Ипостас). Човек је створен према лику Божјем. Личност не настаје у космичком стварању, па не подлеже космичком распадању.

Бити личност значи постојати у односу са Другим – живети у заједници са Богом или са другим личностима – волети Бога и ближњега као себе самог. „Волети Бога значи стећи снажно осећање своје вредности у очима Божјим и истинску непристрасну одрешеност од свих ствари овог света“ (Пол Виц^[2]). Волети Бога значи победити самог себе и свет (свет се одбацује из љубави, да би се преобразио и спасао). Дакле, мораш да нађеш у себи оно што је изван свих датости, мораш да се ослободиш „онечишћујуће средине психолошког Ега“. Личност је изнад и биолошког и друштвеног детерминизма, изван је и психосоматских и социјалних процеса и односа и одупире се свим материјалним принудама и догађајима. „Личност-ипостас уједињује целог човека: његов ум, срце и вољу“ (Лоски). Личност је „апсолутна стварност која превазилази елементе који битишу у њој“ (Св. Јустин Ћелијски). „Личност се јавља као јединство општег и појединачног… Бити у исто време појединачан и општи човек, то је одиста права животна вештина“ (Кјеркегор). Делатност личности је увек личноколективна. Личност „осећа у својој посебности јединство целине и у целини своју посебност“ (Соловјов). Дакле, у Христу нестаје човекова гордост (его), а не човеково „ја“ (тј. не постаје ништа или безличан), као код Анаксимандра, Платона или Плотина, или као у будизму. Христолика личност није објекат својих страсти или другог човека – не покорава се људима, јер нема робовски менталитет и „инстикте стада“, и не објектификује друге људе – не покорава друге људе, јер нема „вољу за моћ“ или „инстикте господарења“. Личност је изнад индивидуализма и колективизма.

Бог ствара личност. Бог је човеку дао савест, као и слободу – Бог не присиљава човека да слуша глас Божји или да се уподоби „самовласном заповеднику који стоји независно међу појмовима и расуђивањима“ и разликује добро и зло. Од човекове воље зависи да ли ће да следи вишу вољу. Воља је владајућа сила душе, савест је највиши облик свести. Ко следи вишу вољу слуша савест, ко слуша савест следи вишу вољу. Човек превазилази самог себе кад настане „богочовечански синергизам“ између „човекове воље и Божје благодати“ (Св. Јустин Ћелијски). Што је ближи Богу, човек је савршенија личност. „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески – Бог“ (Мт. 5; 48). Дакле, обновите лик Божји у себи.

Личност је доказ да човек није и да не може бити киборг и мајмун. Довољно је да постоји само једна христолика личност у свету као доказ шта је истинска људска природа, тј. да је човек створен према лику Божјем и да је лик Божји сачуван у човеку и након пада у грех. Личност је човекова тајна, човек као Личност је тајна (Жарко Видовић). Човек је, дакле, и даље „тајна највећа“.

---

[1] Игуман Евменије: ,,Основни принципи пастирске психологије и психотерапије/Пастирска помоћ болнима душом“ (из књиге ,,Хришћанство и психологија у 21. веку“, Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, Београд, 2005).

[2] Пол Виц: ,,Психологија као религија“ (напомена 1)

Никола Варагић: Окултизам

Никола Варагић

Данас су људи више окренути материјалном него духовном свету и више верују у науку него у Бога. Ипак, у људима и даље постоји потреба за духовним светом, а остало је и још много нерешених мистерија (и страх од смрти). Наука не може да реши све мистерије, док у цркве све мање људи иде. Где људи беже из потрошачког и материјалистичког друштва или где траже духовну храну? Где људи, који у науци, или у цркви, нису нашли одговоре на нека питања, траже те одговоре? Траже их у гностицизму, теургији, теозофији, кабали, астрологији, спиритизму, есотерији, магији, односно, окултизму. Зато не чуде вести, попут оне из Загреба, где је у црквеном торњу отворен музеј магије и окултног. У медијима и јавном простору може да се појави све што је окултно, слободно се показују сатанистички симболи, масонски симболи су свуда око нас, за све то постоји толеранција, али кад је у питању црква нема толеранције, постепено се забрањује проповедање хришћанског учења, јер оно вређа осећања нехришћана. Окултизам је вековима био сузбијан од стране цркве и доживео је процват након тријумфа науке (атеизма) над вером (црквом) у модерном добу.

Од краја Средњек века, црква губи моћ и повлачи се пред науком, али и пред окултизмом. Током борбе између гвелфа и гибелина у Италији, широм Западне Европе појављују се масонске организације, слободни зидари и темплари. Масони су, од доба крсташких ратова, били у сукобу са Римокатоличком црквом (доба Данте Алигијерија и Mајстора Екхарта – 13. и 14. век). После крсташких ратова, преко Мавара, ширила су се гностичка, паганска (античка), али и нова кабалистичка и исламска (исмаилаца и асасина, суфијска братства или тарикати појављују се, од 12. и 13. века, од Персије до Шпаније) мистичка учења (у то доба долази до развоја банкарства и трговине, што је био један од главних разлога за сукоб између паписта и масона). Појављују се и алхемичари, херметичари, компањони, мартинисти… У 16. веку, Парацелзус живи и ради у Швајцарској, Аустрији и Италији. Недуго после смрти Мартина Лутера, у Немачкој рађа се Јакоб Беме, мистик чије учење је постало веома утицајно (Хегел га је прогласио првим немачким философом, његово учење су усвајали и философи попут Николаја Берђајева). У 17. веку, у Немачкој, Кристијан Розенкројц оснива тајно, мистично друштво и објављује књигу „Алхемијско венчање“, а у 18. веку, у Шведској и Енглеској, живи и ради Емануел Сведенборг, мистик, философ, научник и проналазач чија су учења утицала на велики број људи. На Западу есотерија је постала популарна, завладала је египтоманија, а забрањен је „лов на вештице“. Истовремено, у философији одбацују се све метафизичке спекулације…

Крајем 18. века (тј. пред почетак Француске револуције) у Немачкој (Баварској) појављује се тајно друштво илумината (рационалисти и просветитељи, а васпитани и школовани као језуите) који су били противници Католичке цркве и (католичких) масонских организација (јовановаца, розенкројцера…). Ред се проширио на Аустрију, Чешку и Мађарску (и Гете је, једно време био илуминат, па се дистанцирао од њих). Крајем 19. и почетком 20. века у Лондону тајна друштва преузима или оснива окултиста Алистер Кроули („Златна зора“ и „Ред источног храма“, био је у вези са британском тајном службом, а неки његови ученици били су међу нацистима). Почиње отворено да се велича сатанизам. У Великој Британији основан је и Тависток институт. На руском царском двору боравио је Распућин. Ирац В. Б. Јејтс писао је „Визију“ у којој је преносио оно што чује од „духова“. А Ирац Г. В. Расел је преко „Херметичког друштва“ промовисао окултизам. Након разлаза са теозофима Мадам Блавацки, Рудолф Штајнер основао је Антропозофско друштво, користио је тзв. „астралну шпијунажу“ и водио „магијски рат“ са „туловцима“ – групом црних магова која је служила нацистима… Алистер Кроули постао је идол на Западу (Кроулијев лик Битлси су ставили на омот албума из 1967), и данас је веома поштован и помињан, а у Латинској Америци постоји на стотине школа које се зову по Штајнеру. Утицајан је био и Гурџијев. Између два светска рата у Европи појављују се традиционалисти попут Италијана Јулијуса Еволе и Француза Рене Генона, који су развијали идеју мистичког „средишта света“. „На Западу још увек постоји традиција која нема ништа заједничко са циркуском вревом, пародијом и привидом онога што се данас сматра окултизам“, писао је у то доба италијански масон, математичар, питагорејац, паганин, тј. окултиста Артуро Регини[1].   

У то доба и далекоисточне философије постају популарне у Европи. После долазе Хаксли, „деца цвећа“, Барбара Ен Бренан, итд. Дакле, упркос све већој рационализацији, везаности за материјалне ствари и трци за профитом, људи осећају да су и део неке духовне Целине, да човек може да доживи „просветљење“… Томе доприноси и new age покрет или идеја да се уједине све религије. Зато је данас све више оних који се нису ослободили унутрашњег ропства, у којима господари оно што не сме да господари, а верују да су се сјединили са универзумом, да су проширили своју свест до просветљења, или да се цео свет врти око њих, јер не знају први може да буде последњи и да „у Богу нема центра и периферије“.    

„Поставити се у средиште круга значи поставити се у тачку у којој се те две тенденције уравнотежују: као што кажу муслимански посвећеници, то је ,божанско место у којем се измирују супротности и противречности’, то је средиште ,тачка ствари’, према индијском изразу, или ,непроменљиво средиште’ далекоисточне традиције, непокретна тачка око које се ротирају сфере, непрекидно мењање појавног света“ – писао је Рене Генон^[2]. Окултиста жели да се постави у „средиште круга“, научник да открије „врховни закон природе“, а  философ да дође до „корена свега“. Јер ни „философи се никада нису задовољавали улогом једноставног ,спекулатора’“, они су, такође, „хтели да стварају чуда“ (Шестов).

И према Џ. Џ. Фрејзеру, „магија је сродна науци по томе што је заснована на човековом веровању да може директно да утиче на природу ако упозна законе који на магичан начин њоме управљају“. За разлику од науке, „магија је заснована на специфичним искуствима емотивних стања у којима човек не посматра природу, већ себе, у којима се истина не открива разумом, већ дејством емоција на људски организам“ (Малиновски). Жреци су били први „научници“ у историји, проучавали су лет птица, анатомију… Окултисти верују да су сазнали „унутрашњу природу ствари“, само што су на другачији начин у односу на научнике, дошли до тог сазнања. Научник који жели да открије „теорију свега“, сличан је мистику који верује да је доживео „просветљење“, а не види светлост у којој нема таме. Масони се клањају великом архитекти и надају се да ће доћи до сагласности (уједињења) – како је то објаснио Марко С. Марковић – у „тачци Омега“^[3] (рецидив оригенизма?).

Позитивисти (атеисти) верују у „мит о генију“ и у науку (прогрес), док окултисти верују у „чаробњаке“ и да ће се „наука и техника преобратити у магију“, а „снови мађионичара и астролога реално остварити“ (Берђајев) у овом времену и простору. Позитивисти верују да се природом може владати позитивистички. Они одричу постојање мета плана, али, траже matrix, „врховни закон природе“, „божју честицу“… Окултисти верују да се природом може владати магијски. Масони користе и магију и науку да овладају природом и друштвом. То је оно што их повезује, и на неком нивоу уједињује против хришћанства, које одбацује таква учења (сазнање „ђаволског добра и зла“), утопије и друштвене инжењеринге и такво „господарење“ природом. Прави победник у рату између науке и вере је окултизам. Што се више цркава затвара, расте број окултних друштава, јер вечне истине или истине разума не могу да нахране људску душу духовном храном као што то може спознаја срцем.   

У окултизам или есотерију улазе две врсте људи. Првој врсти припадају егоисти који желе да буду изнад других, да све поседују и контролишу, и такви људи су зли, свесно желе да чине зло и зато траже помоћ више силе. Другој врсти припадају добри али наивни људи, који желе да побегну од материјализма и траже духовност, али нису нашли то што траже у цркви, или никад нису ушли у цркву, и као неку замену налазе лажну духовност. Такви људи несвесно улазе у окултно, јер су духовно неискусни, а неки и превише сујетни (не могу да прихвате послушност). Дакле, у потрази са духовном храном људи који не налазе смисао живота у материјализму или пролазним стварима, а нису учинили подвиг вере и духовно су неискусни, праве грешке које на крају могу скупо да их коштају. Окултисти не могу да избегну замке мистицизма и не могу да разликују добро и зло. Али могу да убеде људе да су проповедници Добра, да стекну и одведу следбенике на погрешан пут. Дакле, ко упадне у замке мистицизма, не разликује добро и зло и није дошао до Добра, јер се није уздигао „изнад граница субјективизма“ (Кад верник упадне у замке мистицизма, упада у јерес, отпада од Бога.) Огромна је разлика између хришћанске и нехришћанске мистике.

Људи окултизам прихватају, углавном, као помодарство, као критику и науке и цркве, али окултизам води људе на погрешан пут и може да постане опасан. Јер није свеједно да ли сте на путу који води ка Богу (спасењу) или ка ђаволу (у пропаст), или да ли служите Богу или ђаволу. Не постоји трећи пут (ко верује да може да се самообоготвори, постаће оруђе ђавола на крају). Величина Православља или Православне Цркве је у томе што одолева, са једне стране, пред налетом борбеног атеизма (или „рационализацији свега“), а са друге стране, одолева налету „хибридних форми плитке магије, рудиментарне религиозности“ (Елијаде) и „препороду шарлатанства, чудотворне медицине, култа ишараних идола, моди спиритуализма, демонизма и окултизма“ (Ренак). Ако у нашем народу буде више искрених хришћана (који ће сачувати Српску православну цркву као стуб и тврђаву Истине), биће мање, са једне стране, нихилистичког материјализма и трансхуманизма (антихуманизма), а са друге стране, сујеверја, шарлатанства, окултизма, сатанизма, секти и тајних друштава.  

---

[1] Артуро Регини: ,,Симболи духа“, Укронија, Београд, 2006.

[2] Рене Генон: „Дантеов езотеризам“, Градац, Чачак, 2002.

[3] Француз Ив Марсодон, масон 33. степена шкотског обреда (прешао у Православље да би православце увукао у масонерију и вршио притисак на Католичку цркву), признаје да је масонерија везана за све религије, а не само за хришћанство, те је морао тражити неку ,,дијалектичку синтезу којом би трансцендирао те очигледне противречности између хришћанства и масонског космополитизма. То бар привидно идеално решење проблема донела му је еволуционистичко–пантеистичка теорија језуите Тејара де Шардена, по коме све силе у свету стреме коначном уједињењу у тачци Омега. Тачка Омега налази се на тако удаљеном нивоу у односу на догме, да у њој нема више ничег апсолутног. А на тако узвишеној области мисли није забрањено маштати ни о могућности начелне сумње која, кроз јединство науке и мистике долази до одсада могуће сагласности, с обзиром да се тачка Омега на крају подудара са математичким бесконачним“ – Марко С. Марковић: „Православље и Нови светски поредак“, Хришћанска мисао, Београд, 2003.

Никола Варагић: Спознати срцем

Никола Варагић

Aко је мислити исто што и осећати (Декарт), зашто научник (атеиста) не разуме верника? Да ли се питање истине своди на мишљење већине (consensus omnium) или на закон јачег?

Таквим питањима бавио се пољски философ Лешек Колаковски у делу „Религија“[1], које је нека врста замишљеног дијалога између скептика и верника, кроз који Колаковски износи аргументе и контрааргументе обе стране. Скептик је, у овом случају, према Колаковском, заправо полускептик, пошто је присталица научне философије и није сумњичав у погледу критеријума који се примењују у научним истраживањима – подржава полагање права на истину у оквиру науке, позивајући се на мишљење већине и на критеријуме ефикасности. Међутим, истина дефинисана критеријумима ефикасности је произвољна; да би се таква истина прихватила, потребан је – чин вере. Наука тражи философско самооправдање, али, „логички гледано, наука не мора претпоставити да оно што је по њеним критеријумима прихватљиво, треба, такође, да буде истинито“ – подсећа Колаковски. Зато ће верник, који учествује у том замишљеном дијалогу са скептиком, да изнесе следеће аргументе (укратко ћу изнети суштину коју је Колаковски изложио кроз дијалог): Моја сигурност (сигурност верника) укорењена је у увиђању које производи кохерентну слику света. Сви људи, који имају слична искуства, разумеју се без потешкоћа. Нико не претендује на то да вера може заменити научно сазнање, као ни на то да се човек, уместо рада, може помолити, и добити исти исход – хришћанство је експлицитно забранило ову врсту обмане. Дакле, питање за скептика је: на основу чега скептик тврди (а јасно је да он то чини), да је оно што знамо ограничено на оно што можемо оправдати уз помоћ метода усвојених у модерној науци, колико год их прецизно или непрецизно дефинисали? Одакле потиче овај појам сазнања или сазнајне вредности – на основу чега је искључено оно сазнање које не може да изађе у сусрет тим захтевима? Скептик не може убедити верника у његову темељну премису – искључивог права које имају скептикови (научни) критеријуми да дефинишу шта је (све) (са)знање. А аргументи скептика су, укратко, следећи: Зашто сам ја неспособан да видим оно што ти тврдиш да видиш? Ако је то само ствар воље, а не сазнајног напора (као што ти тврдиш), онда ме не можеш убедити. Дакле, ако ти тврдиш да твоја вера има сазнајну вредност, ти претендујеш да знаш истину која је мени недоступна. Стога, твоје гледиште побија само себе, уколико немаш начина да ме убедиш на сазнајним основама. А са друге стране, научни метод може предвидети шта ће се догодити. Иако су научни методи мање или више (не)позудани, услови су довољно јасни. Дакле, чак и ако не могу да те убедим која права на истину имају научни критеријуми, ти критеријуми су свеопште прихваћени, док у религиозним проблемима (условно речено, јер из угла скептика то нису проблеми), нема општеприхваћеног начина просуђивања и решавања проблема који је у спору. На то ће верник да одговори да се онда све своди на – мишљење већине или consensus omnium, а скептик ће то да потврди: нека је и тако, то ми уопште не смета – тим речима Колаковски завршава овај замишљени дијалог. Верник и скептик немају начин да убеде један другог, а нема врховног судије да реши спор.

Дакле, верници имају посебну врсту „свима заједничке свести“, с тим што и верници имају исту ону „свима заједничу свест“ атеиста или скептика, пошто виде исто својим физичким очима као и атеисти, познате су им све сумње и стрепње скептика, итд. И кад би сви људи гледали само телесним очима, не би било проблема. Проблем је то што постоје људи који имају духовне очи и духовна искуства. А то што телесно око атеисте и скептика нешто не види, не значи да то не постоји. Међутим, хришћанство упозорава да није ни истина или постојеће све што долази из духовног или несвесног. Хришћанин чува здрав разум. Зато се слажем са Колаковским да није недоследно или невероватно бити и скептик и верник. Скептик да не упаднеш у замке психологизма и мистицизма (да те лукави не превари), а верник да би поверовао без доказа и кренуо у непознато слушајући интуицију и осећања.

Психологија је наука о души, али у тој науци, или међу психолозима, постоји дилема да ли постоји нешто као емоционална интелигенција или као социјална интелигенција – главна струја у тој науци негира да постоји таква интелигенција. Каква је то наука о души и какве су то душе које искључују осећања? Искрени верник зна да су осећања основа мисли и да постоји, оно што је Данијел Големан, назвао емоционална интелигенција[2]. Разум мисли о искуству осећања. Големан је, као научник, строго у границама науке и теорије еволуције, доказивао да је мислећи мозак израстао из емоционалног – емоционални мозак је постојао много пре рационалног, да је то суштински другачији начин спознаје и да је спознаја кроз емоционалну интелигенцију (емоционални ум или спознају срцем) дубља врста уверења него рационална спознаја исте ствари. Своје закључке Големан доноси након увида у сва најновија истраживања у медицини и на основу теорија, тестова и техника у психологији и примера из праксе, али није ни попут Колаковског склон прихватању „закона бесконачног изобиља“. Међутим, они могу да се сложе са Декартом да је – мислити исто што и осећати. И кад скептик прихвати срце као орган сазнања, почеће да разуме верника, а и да спознаје Бога. Ако осети праву љубав у срцу, и највећи скептик може да доживи покајање, а после долази до промене „обновљењем ума свог“ (Рим. 12, 2). Дакле, кроз спознају срцем стиче се „знање заједничко за све који су надпојмовно веровали у Христа“ (Св. Јустин Ћелијски).   

Главну улогу у стварању духовне аподиктичке мреже – духовне „свима заједничке свести“, игра срце. Срце је сазнајни орган и храм помисли – речима Св. Григорија Паламе – први плотски орган мисаоне силе и главно телесно оруђе расуђивања. Срце је „духовно тело тела“. Срце хармонизује деловање душе и тела, у срцу се сабирају ум и воља. Православни духовници мање су се „интересовали за појединачне чинове“, пошто су појединачна дела „видљива, лако приметна, о њима се чак може судити“. Али „човек није оно што мисли и одлучује у датом тренутку. Његово право ,ја’ крије се дубоко у његовој души и није увек у сагласју с оним што у тренутку ради и мисли“. Православни духовници настојали су да „схвате какво је стање људског срца с којим су општили, какве су његове стабилне одлике“ пошто се „у источној духовности срце не сматра посебним органом, који се разликује од интелекта и воље, већ изразом интегритета и свеукупности људског бића. Права спознаја не може се достићи само интелектом“ (Томаш Шпидлик, кардинал пореклом из Чешке[3]).

Дакле, спознаја кроз емоционалну интелигенцију је дубља врста уверења него рационална спознаја исте ствари, јер разум може да буде помрачен. Међутим, и осећања могу да буду помрачена и срце нечисто, зато се права спознаја не може се достићи ни само интелектом, ни само дејством емоција на људски разум. Емоције и мисли су испреплетане, а страсти су повезане са помислима, зато осећања морају да буду чиста, као и ум, а то није могуће без подвига вере и помоћи Духа Светог, јер само Дух Свети може очистити ум и срце. Срце је извор сваког покрета и управља свим органима. Ум прати покрете срце и намеће морал. Бити моралан значи бити саосећајан и савестан. Савест jе осећање, дато од Бога.

Вера за разум делује као претња, као лудост, разум се свим снагама бори за своје законе и логику, али срце и воља човека који је поверовао покрећу и његов разум да иде ка апсурду и парадоксу, тј. да учини подвиг вере. Разум мисли о искуству осећања (Жарко Видовић). Вера је осећање љубави. Човекова љубав према Богу, односно, љубав Божја према човеку, рађа веру у Бога. Ко је скептик у свему, значи да није осетио праву, безусловну љубав, или јој се није (још увек) предао свим срцем. „Вера је пут у непознато са поверењем у Бога“. Бог је љубав. Љубав је јача од смрти. Ко стекне христолику љубав, стиче вечни живот као христолика личност. Вера је подвиг човеков, љубав је дар Божји. Верник мора да уложи и напор, да се одрекне себе, јер без умног рада и телесног труда нема приближавања Богу.

„Испит хришћанског живљења подразумева и одвојеност од овог света и делање у њему; љубав према Богу и ближњем“ (Пол Виц). А љубав према Богу и ближњему је „тежак рад, свети рад, непрекидни рад. Циљ је љубави да двоје постану једно, и то – једно суштином… Христолика љубав воли све људе: и праведне и грешне. Универзално остварење те љубави јесте крајња жеља и последњи завет Христов“ (Св. Јустин Ћелијски). Мировање чула или одвезивање од свакодневице, помаже уму да се очисти, али таква медитација нема ефекта,  јер ум не може самог себе видети (као светлост), ако се не врати у срце, а срце не испуни христоликом љубављу. „Знање надима, а љубав изграђује“ (1. Kop. 8, 1).

Када се ум врати у срце, а „врата срца“ затворе за „сваки страни елемент“, ум изгони закон греха из тела, уз помоћ Духа Светог чисте се и ум и срце. Срце прима Благодат. „У срцу се налази и природно добро и неприродно зло… Од (природног) добра (срца) рађа се познање Бога (,страх Божји’) и светост или чистота душе од свих страсти (савест). Човеку који… почне да избегава свако зло… помоћи ће Господ Својом благодаћу“ (Св. Антоније Велики). Човек мора да се одрекне свега онога што није његова истинска природа и да крене ка вишем од себе, да призна себи је у Његовој власти – да би могао да појми ствари које су „у светлости Христовој“. Делатност вере испуњује се у чисто умском (духовном) делању.

Разум нема „моћ да самог себе исправи у оним грешкама које у заједници са телом прави“, али ум који се вратио у срце и очистио заједно са срцем уз помоћ Духа Светог има ту моћ. Помрачен разум и помрачена осећања морају се осветлети светлошћу Христовом, да би били очишћени. То се постиже кроз покајање и молитвено тиховање. Зато је исихаста Св. Григорије Палама питао схоластичаре: „Ако не затворимо ум унутар тела, како ћемо га усредсредити на себе?“. Циљ је „коначно постигнута чистота осећања“. Дакле, „ако из себе не протерамо порочне страсти које су овладале нашим душама, нећемо бити у стању да у себе примимо божанствену благодат“ (Св. Василије Велики). Истину Благодат саопштава, истина је дата од Бога. Бестрасан човек има „владалачки“ ум, који „се може зауставити на дошавшој помисли“, може да разликује помисли и да одбије оне које долазе од ђавола. То је најдубља, најважнија спознаја – разликовати добро и зло. Кад је срце чисто, достиже се расуђивање које је „неупрљана савест и чисто осећање“ (Св. Јован Лествичник).

---

[1] Лешек Колаковски: „Религија“, БИГЗ, 1992.

[2] Данијел Големан: „Емоционална интелигенција“, Геопетика, Београд, 2005.

[3] Томаш Шпидлик: „На изворима Европе“, Београдска књига/Партенон, Београд, 2007.

Никола Варагић: Истине разума

Никола Варагић

Према Декарту, парцијална рационалност на основу природне светлости спознаје Божју рационалност и та сазнања узима као „вечне истине“ које важе за Бога. Све је створено уз сагласност с принципом непротивречности и све несагласности морају бити у сагласности са разумом, у коме је Творац утиснуо „знак истоветности и посејао семе знања“. Истине разума не могу противречити истинама вере. „Бог се не може спознати“, „човек увек остаје субјекат“ и слободу мора остварити својом вољом и моћи^[1]. Декарт је веровао да разум може научити да дође до своје „чисте светлости“ и да разум може да „производи светлост“. Декарт је постао „отац рационализма“, а разум мера свих ствари.   

Кант се питао шта и колико могу разум и ум (правио је разлику између разума и ума), да сазнају независно од сваког искуства, и закључио да је то могуће у математици, пошто се у математици „чисти ум проширује сам собом и без икакве помоћи искуства“. Кант је веровао да употребљава мерила која премашују чула и одбацио је искуство као извор метафизичких истина. Кант је трагао за извором извесности без Бога, уз помоћ практичног и теоријског ума. Али „у теоретској спознаји наше ,ја’ није ништа више од бесквалитетног субјеката појава, трансцендентално, тј. недоступно спознаји у унутрашњем значењу, и као такво иманентно је практичном уму, тј. вољном односу према себи и предметима“ (Митр. Антоније Храповицки[2]). И зато, у пракси – да парафразирам Апостола Павла, Кантовом терминологијом – практични ум некад ради оно што теоријски ум не жели.

Хегел је није успео да врати примат спекулативном уму над формалнологичким разумом. Конт је основао нову науку социологију као „позитивну религију“ и утврдио сцијентизам. Долази до тријумфа британског емпиризма. Хусерл је овако дефинисао суштину модерне философије: наука ће „бити сам разум који поред себе и над собом не може имати ниједан ауторитет“, јер „наука је рекла своју реч и од тог тренутка мудрост мора од ње да учи“.

Међутим, разум не може да види даље од оних Спинозиних Oculi mentis, разум не може да се избави из „власти нужности“ или „свих оних очигледних истина које се хватају за ту нужност“ (Шестов), или за везе између појава чулног света. Разум је сам по себи потпуно инертан (Хјум), јер разум мисли о искуству осећања. А „само осећање је у души постојало због сусрета извесне представе и већ постојећег стремљења воље, која јесте извор жеља које се рађају, док осећању овде припада посредничка улога. Дакле, није осећање, и није разум, већ је воља владајућа сила душе и извор жеља“ (Митр. Антоније Храповицки). Које жеље рађа воља за моћ? Како човек разликује добро и зло, ако може да промени мишљење због слабости и интереса?

Зато је и истинољубивост – као „порив за сазнањем“ – и „метафизичка заблуда“, и „заблуда метафизике… То је ,одговарање ствари и разума’, или разумевање, то јест за нововековну метафизику после Декарта једно саображавање разумевања ствари, adaequatio intellectus ad rem. Управо овде Ниче интервенише како би рекао: не то није саображавање разумевања стварима, већ обратно – то је саображавање или подешавање ствари разумевању, моћима као и могућностима, а то значи вољи и ограничењима нашег ,људског, сувише људског’ разума“ (Новица Милић)[3]. Али, и Ниче је са својом „вољом за моћ“ утврдио „мит о генију“.   

И Шестов је приметио да су философи радо говорили о непостојаности земаљских блага и питао се зашто се философи љуте на њега кад он говори о непостојаности људских идеја. „Људска убеђења исто су благо као и друга блага – као и богатство и почасти. Човеку се забрањује да тежи богатству и почастима – то је сујета, а тежити поимању људске истине није сујета?“ – питао се Шестов, који је кроз пример „монаха“ Спинозе заправо питао: „Зар тежња ка моћи није libido, једна од оних страсти којих се он, давши завет, одрекао? Зар у геометрији има места за potentia?“. Дакле, шта су истине (природног) разума?  

„Истине разума јесу природне ,јер’ су самоочигледне: оне јесу нужне ,јер’, јер су логички изведене из природе самог разума: а природа изван разума није друго до огледало разума и обрнуто… Те ,истине’ учитавају се у природу под знаком истоветности природе и разума: природе и природе разума… Истине разума су нераздвојиве од историчности контекста њиховог настанка. Историчне су не само ,спољашње’ околности у којима истине настају, већ и саме истине, сама форма свести. Ко је посматрао – и како – поредак вечних истина без себе самог – временитог и обестемељеног, изван хоризонта људског стања?… Истине разума доведене у метафизички статус по правилу су форме извесног интереса, а интереси су подложни промени и адаптацији… Разумоцентричне метафизичке истине крију наше праве интересе“ (Лубардић[4]). Мишљење је увек и психолошко – несвесно утиче на свест. Морални судови изражавају личне жеље и осећања (Хјум). Разум не спознаје аутентичну реалност. Реалност нису конструкције интелекта или производи ума. Разум мисли чулним „сликама“, под утицајем је чулних и менталних представа које се „заодевају час у видљиве облике, час у мисаоне садржаје, а најчешће су и једно и друго“, тако да долази до упада „из физичких и психичких слојева несвесног“ у свест. Појава „слике“ не зависи од човекове воље, представе чулних предмета повлаче за собом неку мисао, свака људска представа има намеру, емоције и мисли су испреплетане и страсти су повезане са помислима, које долазе од чула. Несвесно (анимално, демонско) може да преузме вођство у свести.

Ако су вечне истине људског, сувише људског разума „мумије појмова“ (Ниче), ако се иза чулних појава које опажамо налази стварност која се од тих појава разликује (видимо само сенке праве стварности), шта је онда истина или како се спознаје истина? Исто онако како се решава парадокс рефлективне природе: покајањем и уздизањем, уз помоћ Духа Светог,  „изнад граница субјективности“. „Светлост је увек знање, али знање није увек светлост“. До истине се долази кроз спознају срцем – умом који се вратио у срце – да се очисте ум и срце. Ко се уздигне изнад граница субјективности види, чује и осећа оно „што око не види, и ухо не чу, и у срцу човеку не дође“. „Истина је једино оно што Благодат саопштава“.

---

[1] Медитативни субјекат само претпоставља важење вечних истина и за Бога. Декарт је говорио искључиво о Богу као узроку своје егзистенције, док „човек увек остаје субјект“ – Предраг Милидраг: „Самосвест и моћ. Декартов Бог као causa sui“, Институт за философију и друштвену теорију и Океан, Београд 2006.

[2] Митрополит Антоније Храповицки, из магистарског рада „Психолошки аргументи у корист слободне воље и моралне одговорности“ („Критика Канта“), Изабрана дела и чланци, Глава III,  www.svetosavlje.org

[3] Новица Милић, „Истина апокалипсе“, Градац, Чачак, 2003.

[4] Богдан Лубардић: „Философија вере Лава Шестова (Апофатичка деконструкција разума и услови могућности религијске философије)“, Православни богословски факултет БУ, Институт за теолошка истраживања, Београд, 2010.

Никола Варагић: Изнад граница субјективности (парадокс рефлективне природе)

Никола Варагић

Ако човек робује ономе што мора да буде у потчињеном положају – ако је објекат онога који господари у њему, ако човек доживљава другог човека као објекат за задовољавање личних жеља, не може да се уздигне „изнад граница субјективности“ и спозна истину.  

Психоанализа је указала да је однос субјекта и објекта веома сложен и да, како је Фројд то истицао, „укључује и области које су далеко од медицине и које доктор не примењује у пракси… уколико се не сналази у овим областима, аналитичар не може да учини ништа са информацијама које прикупља“. Али за Фројда оно што је нормално, како је он сам описао „представља тамну страну месеца“[1]. После Фројда, појавили су се психоаналитичари који нису били песимисти и детерминисти („слобода упркос детерминизму“) и који су признали да постоји део „ја“ који је здрав и може да послужи као темељ за душевно оздрављење, па су тежиште рада померили на свесне аспекте личности, али се не укључују оне „области које су далеко од медицине“. Само је Јунг ишао и у „области које су далеко од медицине“.

Према Јунгу, „его“ је центар „ја“, „ја“ је „центар свести“. „Его“ је „субјект свих личних дела свести“, место „индивидуалне воље, свести и самоодлучности“, односно, „искуство самог себе као центра жеље, жудње, размишљања и делања“, „почива на представи тела, а не на самом телу“ и „подложан је упливима емоција, фантазија и конфликта“, тј. „упадима из физичких и психичких слојева несвесног“. „Его“ је у интеракцији са „јаством“, док „јаство“ („сопство“, трансцендентни непсихолошки тип, главни „архетип“) Јунг смешта ван „психе“, „изван сфере личности“ (изван оквира субјективног), али у себи има и анималну природу. „Архетип“ може да се „појави у облику духа у сновима или производима маште, или се чак понаша као дух“. Кад „архетипске представе“ уђу у „его“, имају „глас, идентитет, мишљење и систем вредности“. Фројд није знао шта је здрава личност, Јунг није могао да разликује глас „чисте“ савести од гласа „рђаве“ савести. Јунгов „его“ није био у стању да „сопственим напорима, спроведе сједињење личности“, па је тражио „помоћ анђела“. У аутобиографији Јунг је записао „како је његов први учитељ о ,реалности психе’ био „Филемон“, лик који му се први пут појавио у сну и за кога се наредних година везао у активној имагинацији“ (Мареј Стајн^[2]). Шта је „психа“, ако људски ум/дух не може да се своди на тело/мозак?   

Свест је енергија, исто као и тело и материја. Мисли су у интеракцији, исто као и честице атома. Према православном учењу, постоје створене и нестворене енергије Божје. Наша психа, ум или свест је енергија, повезана са енергијама других људи, са створеним али и са духовним или нествореним енергијама Божјим. Тако је нешто што је појединачно или партикуларно („монада“), енергетски (и видљиво и невидљиво) повезано са универзалним, са целином, са другим деловима, са прошлим и будућим, са пролазним и непролазним…

Наша свесност је селективна и субјективна, а у васељени постоје образци који се уздижу изнад чисте коинциденције и који свему у њој дају форму и релевантност – сва жива бића црпу информације својствене тим образцима, па и наша тела која поседују нешто што већ постоји изван једне соме (тела), нешто саманско – сматрао је биолог Лајл Вотсон. Наша свесност је селективна и субјективна толико да неки мисле да човек не може да се уздигне  до трансубјективног, транценденталног Ега, пошто људска свест не може да буде објекат сазнања (Јасперс), јер би субјекат сазнања и хтења морао да има могућности да постане објекат (Вајнингер). А „ко је посматрао – и како – поредак вечних истина без себе самог – временитог и обестемељеног, изван хоризонта људског стања?“ (Богдан Лубардић). Свест постаје мисао (искуство) психолошког Ега, а нема ни објективног консензуса упућених.

Парадоксом рефлективне природе бавили су многи философи, попут Хусерла. Хусерл је откривао скривене слојеве свести, али, како је то објаснио Колаковски, није било никаквог последњег и коначног темеља за који се није морало питати „шта је његов темељ“ (исто су се питали и квантни физичари који су тражили елементарну честицу – додао бих овде). Никакав се коначни одговор не може наћи на питање „како знамо да је трансцендентални Его непогрешив?“. Затим Колаковски констатује да је теже смислити доказе за постојање трансценденталног Ега, него за Бога, пошто није замисливо да се трансцендентални Его (који нема сопствени онтолошки статус), може ослободити од случајности и неизвесности људске искуствене свести. Јер „кад би постојао тако савршен увид, чист од случајности људског духа, узео би један од три облика: 1. нов псеудоним за Бога (што Хусерл не жели) 2. чисто апсолутно становиште без субјекта (нешто као мјаукање без мачке) 3. видљиво својство психолошког Ега које учествује у његовој погрешивости“. Можда је непогрешив увид замислив у чистој иманенцији себепосматрајућег Ега, али то је неподесан израз с обзиром да „не можемо да замислимо свест која види саму себе без посредства огледала“. Колаковски предлаже да говоримо „о самоистоветности, пре него о себепосматрању“, иако „сазнајно савршенство једне такве свести не би било од користи, пошто би, шта год да покуша да нам саопшти“, сматра Колаковски, „неизбежно пролазило кроз онечишћујућу средину нашег психолошког Ега“. „Хусерлов покушај да открије пут који води истини (тј. непогрешивости), не обраћајући пажњу на Бога је неодржив. Декарт је тога био свестан“[3].

Према Декарту, „интуиција“ (инстиктивно мишљење) је оно што се разуму намеће тако да „присуство сопствене воље или напора у њиховом конституисању уопште није у стању да уочи“; једино „применом воље на разум, а не обрнуто, дух се усредсређује на себе и своје садржаје, на просте природе или интуиције“[4]. Али које воље,  ако могу да будем и објекат страсти и нагона, и објекат другог човека? Шта је моја воља? Применом „своје“ воље, која је извор (личних) жеља, а чији су извор и помисли (које долазе од „онога демијурга који је извор свих ,по мојој вољи’“ – Шестов), на разум, разум не може да види самога себе, и не може да разликује истину и лаж. Када делује „моја“ воља, ја нисам објективни посматрач и не знам шта се дешава у мени, пошто страсти ометају исправно расуђивање, телесна чула нису савршена, жеља за присвајање и поседовање (ствари и људи), за признање и владање (потчињавање себи) или „воља за моћ“ је нагон. Нагони су у основи (телесне или соматске, ниже) воље и несвесног. Ирационално стално утиче на „носиоца свесности“. Јунг је тога био свестан, као и много других философа или мислилаца после Декарта, али ни он није имао решење па је тражио „помоћ анђела“. Али како мистик разликује глас „чисте“ савести од гласа „рђаве“ савести, или, своју (нижу, телесну) вољу од Божје (више, умне) воље?

Јер, од православца се једино „тражи да не гуши Духа“, али се не потражује „одрицање или удаљавање себе од субјективног задовољства, него узвишавање и уздизање изнад граница субјективности и достизање ступња на коме задовољство прима садржај“. А кад се човек покаје, „сам Христос све оживотвара и прикључује себи“ и тада „мења и наше тело које се ослобађа греховног расположења и наклоности. Он постаје лично ,ја’ (које је сачувало аутономију разума и воље)… Ко учествује у добру и на себи потврђује природу добра тај је у себе примио закон ,саопштавања’ и издигао изнад земаљског закона природе (по коме је задовољство сједињено са остварењем ,својих’ жеља)“ (Св. Никола Кавасила)^[5].

Декарт је улазио у медитацију, а Јунг тежио активној имагинацији одбацујући хришћанску аскезу. Човек прво мора да достигне смиреноумље и бестрашће, да позна самога себе, а не одмах да жели да види Анђела. Без помоћи Бога не може – оно што је Декарт желео – да дође до чистог разума кроз медитацију. Само „вера ослобађа ум категорије чулности“ (Св. Јустин Ћелијски). Да би добио помоћ Бога и анђела, прво мораш да победиш гордост и да гушиш у себи жељу за виђењем (активну имагинацију), а не да је подстичеш попут Јунга. Права духовна борба не води се против тела, него против греха у телу, јер грех не припада природи умних бића, која су бестрасна. „Зло је то што није ум, а тај закон постоји у удима нашим, и супроставља се закону ума који живи у телу. Са тих разлога ми, противећи се овоме закону греха, изгонимо га из тела и настањујемо тамо ум“ (Св. Григорије Палама). Ум се бори против страсти, страсти су повезане са помислима. Ум је „око душе“, разликује кретања (добро и зло) и контролише настајање помисли. Срце је извор сваког покрета и храм помисли и хармонизује деловање душе и тела. Тако се разликују помисли које долазе од Бога од помисли које долазе од ђавола и глас „чисте“ од гласа „рђаве“ савести.

Када човек победи „егоцентризам свога охолог разума, подивљале воље и огреховљеног срца“, не постаје безличан, већ постаје личност. У православној аскези се не тражи мучење тела, толико да се уништи живот, да би постало безосећајно („индиферентно према болу и радости“), него да би достигло „ступањ на коме задовољство прима ,садржај’“. „Бестрашће (очишћеност од страсти) није безосећајност или тупост него напротив коначно постигнута чистота осећања“ (Жарко Видовић). Или: нестворене енергије Божје себи прилагођавају и посличњавају организам (тело) који их је примио у себе. Када прекорачи „границе свога ,ја’“ и уђе „у нову, транссубјективну и трансцендентну реалност“, живот човека испуњава се радошћу која бескрајно превазилази „задовољство индивидуалног поседовања себе“. И тада Христос постаје центар „ја“, „центар свести“, као савест и Личност (или као огледало да видим самог себе Његовим очима и савршен образац или узор за развој личности). Тако човек спознаје самог себе (објективно) и праву стварност (а не само сенке стварног света). Према богочовечанском методу, који се „заснива на опиту и искуству“, када човек пронађе „у себи боголики центар свога бића, он тим самим проналази и центар надкосмичког Божанства у овом видљивом свету, савлађује време и гледа себе из вечности. И види себе надвременским и надпросторним, бесмртним и вечним“ (Св. Јустин Ћелијски). „Човек је Личност и по тој Личности се њему дешава да буде Христолик а да се у међувремену сећа тих момената Христоликости и жели да се они опет појаве. А та појава је литургијска“ (Видовић). Тако се ствара духовна аподиктичка мрежа – духовна „свима заједничка свест“. И задобија вечни живот у Царству Божјем као непоновљива личност.

---

[1] „Психоанализа на размеђу векова“, Гутенбергова галаксија, Београд, 2000.

[2] Мареј Стајн: „Јунгова мапа душе“, Лагуна, Београд, 2007.

[3] Лешек Колаковски: „Религија“, БИГЗ, 1992.

[4] Јасна Шакота Мимица: „Декартова метафизика тела“, Мали Немо, Панчево, 2006.

[5] Еписком Алексије: „Византијски црквени мистици 14. века“, Хришћанска мисао, Београд, 1999.

Никола Варагић: Нема „вечних истина“

Никола Варагић

Више не постоје „вечне истине“, сад постоји само „моја истина“. То не значи да не постоји истина, или, да могу да постоје две истине. Међутим, да ли је смрт крај или постоји вечни живот, нико не зна (тј. нема доказ) до тренутка смрти. Ако постоји живот после смрти, ако душа не умире, они који напусте овај свет не могу пренети истину живима. Ако не постоји живот после смрти, ако душа постаје ништа као и тело које се распада, они који напусте овај свет не могу пренети истину живима. Дакле, за живог човека, коначна или последња истина је ствар вере. Пошто људи имају различита уверења, а мањак правне свести, долази до сукоба мишљења, често и до физичког сукоба, због разлика у веровањима и учењима.

Све је ствар личног уверења, жеља и осећања, кад се говори о смислу живота и последњој истини. Основа просветитељског либерализма била је верска толеранција или аутономија духовног живота и слобода мишљења и говора. Међутим, увек постоје они који, речником економије, јавно теже слободном тржишту или слободној конкуренцији, а приватно желе монополски положај; они које покрећу „порив за сазнањем“ и жеља за potestas clavium. На крају, све је воља за моћ, might is right. Класа господара контролише масу, а маса гуши све што излази изван задатог, сваку личност. То је највећа мана демократије. Довољно je да неко има утицај на јавно мњење, придобије већину на своју страну и прогласи – зато што „сви тако мисле“, јер је то „очигледно“ (consensus omnium) – да је у поседу „вечних истина“.

Философи попут Декарта, Спинозе, Канта или Хусерла градили су философију по образцу математике, као строгу науку. То је наслеђе хеленске философије. Према Хусерлу, „само наука може решавати и њено решење на себи носи печат вечности“. Међутим, физичка теорија не бави се питањем смисла, морала или сврсисходности, а не може важити ни као сигурно објашњење чулних опажања и не открива реалитете који се крију иза опажљивих појава, пошто се иза чулних појава које опажамо, налази стварност која се од тих појава разликује (Дијем[1]). Не постоји објективна стварност, ми не посматрамо само физички свет – више су то сенке стварног света, јер ствари нису оно што изгледају да јесу. Веза између божанског апсолута и света, може се наћи само у метафизици, у поезији и мистици (вери) – ту не важе закони и истине разума философа и научника.

Ако оно што данас сматрамо природним законом сутра може бити другачије, ако су и чула као извор наших знања о природи – варљива, и ако нема ни универзалног исказа који може бити потврђен нагомилавањем појединачних тврдњи, онда истина није „опште“ већине или масе. Против такве „објективности“ борио се Лав Шестов – „корен свих наших философија не треба тражити у објективним опсервацијама, већ у захтевима нашег властитог срца: у субјективним, моралним потребама“. И други философи устали су против „вечних истина“ и апсолутизације „идеалног“ – највише философи егзистенцијалисти и економисти, који су се бавили стварним животом или реалним проблемима људи, а не тражењем тачке Омега, корена свега, теорије свега, уједињеног поља, коначне синтезе, „средишта круга“…

Према Башелару, нема апсолутног ума, научни ум је дијалектички ум – ум који се стално исправља и није констутуисан вечним и апсолутним принципима a priori. Сартр је писао да „не постоји философија, него философије“ и „моја истина“ – „нема више интелигибилних вредности a priori, нема више добра a priori, животног смисла a priori, значи свакоме остаје да живећи даје животу један смисао“. Ками је увидео релативност свих људских идеала о коначном решењу^[2].

Попер је тврдио да нема коначних научних теорија и зато све теорије третирати као хипотезе. Мизес је одбијао Поперово разликовање научних и ненаучних  хипотеза (свих a priori теорија); супротставио се и покушајима да се економски феномени анализирају методологијом природних наука, и покушајима да се економска наука сведе на историју. Ојкен је хтео да помири „историју“ и „теорију“, кроз посматрање свих појава у динамици – у сталном кретању и преображавању (Ојкен је тражио основне конститутивне „чисте форме“ или „идеалне типове“ у различитим економским поретцима). Према Хајеку, либерална демократија је спонтани процес – не зна се унапред чије ће уверење и вредности превладати, чији ће предлог бити прихваћен, а „сцијентизам“ је схватао као нелегитимно преузимање поступака природних наука и њихову примену на друштво. Берлин је сматрао да природне науке нису парадигма знања коју треба да следе и друштвене науке, затим да либерализам почива на плурализму вредности и негативној слободи, и да не би требало искључити ирационално и несвесно. Берлин је настављач идеје мислилаца из 18. века који су доводили у питање „вечне и коначне истине“, до који се долази стриктном употребом људског разума, разбијао је илузије о могућности постојања једног коначног одговора о најбољој организацији људског друштва (био је противник социјалног инжењеринга), није веровао у завршене приче и затворене теоријске системе^[3].

У прошлом веку као реакција на „рационализацију свега“, појављују се и писци попут Хесеа и Кастанеде, научници попут Тесле, Хајзенберга, Бора, Бома, Капре… Теорија релативитета и квантна физика уздрмале су представе о материји, времену и простору. Експерименти у атомској физици открили су да је природа апсурдна (Хајзенберг). Али у томе нема ничег апсурдног (Колаковски).

Дакле, „постметафизика је одустајање од претензија да се појми последња истина о томе какве ствари јесу у бити и зашто“ (Хабермас). Са друге стране, постаје јасно и да постоје: неки образци, неки ред и смисао, нека целина, нешто универзално и објективно; несвесно, ирационално, мистично и научно необјашњиво; да је све могуће, да је „експериментатор део експеримента“ и да је потребна шира дефиниција стварности, која укључује могућност дешавања одређених ствари кад су у њих уплетени људи (Вотсон); да истина може да буде само једна и да се не може изразити речима, појмовима и бројевима. И да ту нема „свима заједничке свести“ – нема истине која се ослања „на оно што је заједничко свима“. То не би био проблем кад не било оних који намећу своју „истину“ свету као коначну истину (што је теорија без доказа, за све оне који имају своје истине и своје метафизике), јер верују да су изабрани или интелектуално и морално супериорни – оних који немају правну свест.  

Истина је једна и она се никоме не намеће, а врата се отварају свакоме који куца. Ко позна Истину, не може је показати свету[4]. Они који су је познали не желе да је показују, и није им важно да задобију свет. Ко има уши, чуће истину; отвориће им се духовни вид. Истина остаје скривена онима који воде борбу на два фронта, па немоћ компензују вољом за моћ.

---

[1] Пјер Дијем: „Циљ и структура физичке теорије“, ИК Зорана Стојановића, Сремски Карловци, 2003.

[2] Бранко Павловић: „Метафизика и егзистенција“, Плато, Београд, 1997.

[3] „Теоретичари либерализма“ (Лакићевић, Стојановић, Вујачић), Службени гласник, Београд, 2007.

[4] У самом духовном виђењу, трансцендентна Божја светлост појављује се још потпуније скривена. Божја суштина је форма свих форми, али није форма, или изглед, и нема форме – она је суштина изнад сваког изгледа (Св. Григорије Палама). Да је Бог свуда – то знамо, али како – то не разумемо (Св. Јован Златоуст).

Никола Варагић: Борба на два фронта

Никола Варагић

„По старима, polemos је pater који је једне учинио слободнима, а друге робовима. Њихова мудрост не иде даље од тога. Модерни су ту мудрост напустили и заменили је борбом на два фронта. На једном, то је борба против других људи, против оних који се поробљавају и који се само труде да за себе изборе положај господара, а за друге људе положај слуге. На другом то је борба за господарење природом помоћу знања и технике. Овде се хоће природа поставити у окове за људске потребе. Ми још нисмо довољно промишљали шта собом доноси евентуални успех борбе на оба споменута фронта“ – писао је пре тридесет година професор историје философије Бранко Павловић[1]. Колико човек још увек мало зна, и колико је слаб пред природом, показала је и пандемија корона вируса (covid-19), али и колика је жеља и каква моћ постоји у свету да се сви људи ставе под контролу. Можда је ово последњи тренутак да се размисли куда свет иде од почетка ренесансе, хуманизма и просветитељства, под вођством европског човека[2]. Идеали су лепи, али резултати слаби.   

Модерна философија настаје одвајањем субјекта и објекта – картезијанци деле ум од тела. На првом месту, долази до разликовања и одвајања суштине и постојања Бога – Бог више нема утицаја у стварном животу, јер је одвојен и од човека и од природе. Природа постаје објекат, материја је мртва, или, како је писао Маркс – „природа у одвојености од човека, за човека је ништа“. Природа је само „материјал дужности“ (Фихте). Променио се и однос према животињама – „животиње су прешле у статус нехуманости тек током напредовања ума и хуманизма. Они који су некад жртвовали животиње, нису их сматрали животињама“ (Бодријар). У односе између људи уводи се рачун, други човек постаје објекат. Градови су постали мрачни и загађени. То су последице одвајања човека од Бога и природе. Европски човек је постао посматрач који све што налази у природи мери, квантификује, класификује и анализира, и верује да спроводи објективне експерименте, да може да спозна објективну стварност посматрајући физички свет. Европски човек је ставио себе на место Бога.

Први модерни философи и научници користили су дедукцију као сазнајни метод и тежили су ономе што је опште, непроменљиво, непропадљиво, вечно, универзално и објективно. Али одмах настаје реакција – развија се индуктивни метод, брани се индивидуално, негира се целина. Настаје идеја душе као атомизиране монаде, а свет се схвата механицистички, као велика машина. Али, са друге стране, шири се свест да је целина увек више од њених делова, да постоји нешто као апсолутни дух, па се са тим у вези шире и колективистичке идеологије, настају социологија и идеје о постојању народне душе, групне душе, памћења расе, све до појаве Јунговог колективно несвесног[3]. У експерименталним наукама, знање се увек ширило и допуњавало, увек су се појављивале нове чињенице, докази и теорије, веровало се да ће све тајне бити откривене. На пример, Декарт је веровао да може да (се) дође до једначине „у којој би се брзина корпускуларних кретања у спољашњим телима односила према телесној идеји онако како се телесна идеја односи према чулној идеји“, тј. да може да се открије грешка „у преносу корпускуларних кретања до мозга“. А Фром је писао да је „човекова гордост оправдана. Мада многи циљеви још нису достигнути, нема сумње да су врло близу“. Да ли су близу? Колико се напредовало од времена Декарта? Ако човек робује телу, да ли је субјекат или објекат? Зашто се води „борба на два фронта“?

Није се разумело да је једно истраживати природу, као објекат и феномен и независнo од човека, а нешто сасвим друго спознати самог себе, као друштвено биће, улазити у ноумен и кад је човек субјекат, у интеракцији са природом и другим људима. Тако је било све до појаве теорије релативитета и квантне физике. Тад се схватило да се ни природа не може спознати и истраживати као објекат. Разум је дошао до неких граница – заједно са језиком, али је и то био прелазак у крајност[4] – све се врти у круг, као вечно враћање истог. Јер, и даље се одбацује све што је метафизичко, и без обзира колико се то заснива на искуству, колико је дуга традиција, колико има сведока или колико је научно (чак и сама квантна теорија или оно што долази од несумњиво врхунских научника) – одбацује се, демонизује се, искључује се из академске заједнице и школа, из медија, из друштва, из државе. То је доказ у чијим рукама је „власт кључева“ и ко влада у време ванредног стања.

Историју борбе за „власт кључева“ вероватно је најбоље објаснио Лав Шестов у свом делу „Potestas clavium“^[5] („власт кључева“). Шестов корене види у античкој Грчкој и хеленским философима, од којих су „власт кључева“ преузели католици, а од њих модерни философи и научници. „Небо, као што је познато, никада није било у надлежности философа, и сви напори људског ума били су од искона усмерени на то да се ограничи самовоља неба и да се оно потчини законима земље“ – писао је Лав Шестов. Аристотел је, на пример, видео свет какав јесте овде на Земљи, у његовој Атини, и онда је пресликао такав свет и поредак на небо, на цео свемир. Платонове идеје су на крају постале сенке реалних ствари. Платон и Плотин „супротстављају интелигибилни свет чулном свету, они хоће само чисте идеје“. Пре њих, подсећао је Шестов, Сократ је учио да „добро није добро зато што га богови воле, већ обрнуто, богови воле добро зато што је добро“, тј. „пре Сократа добра уопште и није било нигде у васељени“. И схоластичар Тома Аквински сматрао је да истина „стоји подједнако и над савршеним и над несавршеним бићем“. Неки људи увиђају да више нема интелигибилних вредности a priori (попут Сартра), и колика је релативност свих људских идеала о коначном решењу (попут Камија), али већина гордо тежи „коначној синтези“.   

Potestas clavium је у рукама људи који воде борбу на два фронта – којa је поменуо Бранко Павловић: један је борба против других људи, против оних који се поробљавају и који се само труде да за себе изборе положај господара, а за друге људе положај слуге, а други је борба за господарење природом помоћу знања и технике и да се природа постави у окове за људске потребе. Историја је показала да критика – која не излази из сфере иманентног – не доноси жељене резултате. Чека се права хришћанска, тј. православна реакција, односно, алтернатива, на (пост)модерно доба. Ако ово нису последња времена.  

---

[1] Бранко Павловић: „Метафизика и егзистенција“, Плато, Београд, 1997.

[2] Карл Попер је критиковао Шпенглера, али сам Попер овако описује „у шта верује Запад“: „Kод нас на Западу имамо много лажних пророка и много лажних богова. Има људи који верују у силу и поробљавање других… у закон историје… који нам допушта да предвидимо будућност…“.   

[3] „Свакако нема никог ко није искусио да није убеђен у то да би изван свести могла да постоји још некаква самостална душевна активност у човеку… делатност која се догађа истовремено и мени и свима… која је доказ за постојање колективног, несвесног фактора… то је прастаро искуство: нешто објективно психичко, нешто туђе, нешто несавладиво стоји непомерљиво у сред наше самовоље“ – писао је Јунг.

[4] “Kад ствар досегне једну крајност, она се онда креће у супротном правцу“, каже стара кинеска изрека, која потиче од речи таоисте Лао Цеа: “Преокретање је кретање Тао-а“.

[5] Лав Шестов, „Potestas clavium“, Бримо, 2002.

Никола Варагић: Идемо на Марс, да правимо селфи

 

Никола Варагић

 

поводом обележавања 50. година од слетања на Месец

 

Недавно је у САД и широм света обележено 50. година од одласка на Месец. Дејвид Вујић је у интервјуу за српске медије изјавио да се у САД планира још један одлазак на Месец. Прва мисија је коштала 150 милијарди, друга ће коштати више од 150 милијарди долара. Сличне планове имају још неке државе. Неки се радују томе, јер верују да ће одлазак у свемир променити живот на Земљи на боље, неки верују да је то нужно јер нема довољно места за све људе на Земљи, неки су сигурни да ће се догодити еколошка катастрофа и да ће сви људи морати да се преселе на неку другу планету, итд.

Са друге стране, постоје људи који кажу да се новац, који се улажу у свемирске програме, може искористити да се смањи сиромаштво и лече болесни људи широм света. Али, да ли је одлазак на Месец или Марс, уопште реалан? Да ли је потребан? Да ли је данашњи човек способан за такав подвиг? Да ли постоје други, много важнији, подвизи? Да ли научно-технолошки напредак прати и духовно-морални и културни напредак?

Европски човек је истражио природу Земље, истражује свемир и планира одлазак на Марс, али, што се тиче самоспознаје, није направио велики прогрес. Европски човек је упознао свет, али, није познао самога себе – душа је остала „модус тела“ (Декарт). Ипак, то му није сметало да се прогласи за бога. „Човек је мера свих ствари, видљивих и невидљивих, и то – европски човек. Добро и зло је оно што он прогласи за добро и зло“ (Св. Јустин Ћелијски).

Европски човек (светог Јустина Ћелијског) постао је човек-маса (Ортеге и Гасета), и данас чини већину у свим друштвеним класама, у сваком потрошачком друштву. Поред медија, још много тога није како треба јер је све мање зрелих и одговорних људи. „Савремено дете свесно не жели да уђе у зону личне одговорности и да напусти зону комфора у којој све и сви раде за њега“ (Протојереј Андреј Ткачов). Напредак праве племенити људи, аскете.

Које су разлике између човека-масе и племства? Према Ортеги, „одабрани људи, а не маса, живе суштински подређено… Племство је синоним живота проведеног у раду и сталном улагању напора да човек превазилази самог себе“. Људи „који су спремни за спонтане и доборовољне напоре јесу одабрани људи, племенити, једини активни а не само реактивни; за њих је живот вечна напетост, непрестани тренинг, а тренинг је исто што и askesis. То су аскете“. Већина људи није кадра за било какав напор осим наметнутог и износи „сопствено мишљење о предмету без икаквог претходног напора да то мишљење обликује“. Човек-маса „сматра себе интелектуално потпуним“ и „верује да је савршен“. Али, „племенитости достојно је кад човек… прихвата као њему достојно само оно што га превазилази и што захтева улагање новог напора“[1] (у служби вишег циља).

Изворно племић, nobilis (noble), значи онај који се труди, надилази. У православљу, аскета је подвижник – онај који се увек креће, (само)усавршава, надилази, побеђује себе и свет, у подвигу вере… Такви људи су створили цивилизацију, без таквих људи ова цивилизација ће да пропадне. Некад су се такви људи поштовали. Данас, када влада човек-маса, такви људи се налазе на маргини друштва, у анонимности, њихов глас вреди колико и глас било кога из масе. Када сте чули савременог политичара да каже нешто мудро? У прошлости таквих владара је било. А велики научници попут Тесле били су аскете и метафизичари[2].

Човек-маса нема историјску свест. Размажено дете не увећава, напротив, губи наследство. „Лако је исфлекати оно што је мама опрала. Оно што је човек сам опрао и испеглао чува брижљивије и нерадо прља“, пише на другом месту прот. Андреј Ткачов. Слично је писао Ортега: „Препуштени властитим нагонима, било каква маса, плебејска или ,аристократска’, настоји да разори темеље свог живота“. Маса је научила да користи оруђа цивилизације коју је наследила, али „не познаје корене начела те цивилизације“. Масе интересује једино њихово благостање, „док истовремено кидају све везе са узроцима тог благостања“. Зато и неолиберализам и антилиберализам гуше добро у либерализму. Јер, „цивилизација је, пре свега, воља за животом у заједници са другима“ (личностима). Либерализам „прокламује одлучност да се живи у заједници са противником“ – да власт омогући и онима који имају другачије мишљење „место под сунцем“ (Ортега). Европски човек уместо права личности примењује право државе. Свако ко дође на власт, труди се да другом и другачијем одузме место под сунцем. То раде и савремени (нео)либерали. Да ли ће исто радити и на Марсу?

Човек из масе угледа се на друге људе. „Ако су други себични, без емпатије и учествују у корупцији, онда ћу и ја“ – размишља човек из масе. Човек-маса или ради исто што и други или ћути и гледа своја посла. Када људи у моралном и културном смислу постану варвари, долази до регресије у свему, почне да опада квалитет образовања, шире се непотизам и криминал, медији предност дају шарлатанима, па почну да пропадају путеви, болнице… Када већину чине и на власт дођу варвари, само је питање времена када ће се зауставити научно-технолошки развој, или, још горе, када ће такав напредак уназадити цео свет. Данас је лако направити машину, тешко се постаје личност (човек).

Људи су развили технологије које су омогућиле лакши живот људима. То је добро. Лоше је што људи постају лењи и што постоје људи који желе леп живот само себи и ближњима. На неки начин, наш век је мрачнији од мрачног средњег века. Ствара се „атомска техника“, остаје „прашумска етика“. Што је већа прогресија – то је декаденција већа. Револуционари уништавају, оно што аскете стварају. На Земљи је иста количина зла, а можда и више, него пре одласка човека у свемир. Много деце у свету и даље има тешко детињство, да би нека деца имала срећно. Нестанак средње класе и настанак прекаријата је нов облик варварства. Број лоших људи се не смањује, смањује се број добрих људи спремних да се супротставе злу и жртвују. Са таквим Европљанима, Европа не може да буде лидер у свету. Оно што је просечно стагнира, пропада, не напредује. Сада постоје веће масе од европске масе, јаче економски, са бољом технологијом, развијају и своје свемирске програме…

Није спорно то што европска култура почива на човеку као на темељу, него то што темељ европског човека није у Богу. Када је Бог у човеку, индивидуа постаје личност. Личност се постаје тешким радом. Физички и научни рад су важни, али је посебно важан духовни рад, духовно знање. Личност је највиша класа људи, и налази се у свим друштвеним класама. Што је више личности у друштву, друштво је мање маса, а више народ. Хијерахија мора да постоји. А када постоји права елита, не може да постоји социјални дарвинизам и нико није друштвени паразит. Најбољи дају пример просечнима и стварају услове да и они могу да се усавршавају (за оне који то не могу из било ког разлога, или не желе, прави се место под сунцем). Личности граде позитивни колективизам (саборност). Човек у маси никад не може да постане личност. То се односи и на плебејску и на ,аристократску’ масу. У маси се развијају лицемерје, гордост, љубомора, просечност, двоструки стандарди у моралу…

Све док постоји један морал (закон) који важи за моју групу, а други морал (закон) који важи за другу групу, одлазак у свемир неће променити живот на боље. Да ли генерали који нападају државе (и убијају људе) и банкари који су створили финансијски монопол (и од људи праве робове), воде свемирске програме? Да ли ће постати бољи људи ако стигну до Марса? Да ли велике силе могу да се договоре чији је Северни пол? А Марс? Да ли се то ради само због престижа – да нека нација каже да је прва стигла на Месец, или на Марс? (Русија и Кина показале би величину када би препустиле САД и ЕУ да „освоје“ свемира. За свет би било добро да Запад уложи све своје ресурсе у „освајање“ свемира.) Затим, ако је медицина толико напредовала и ако је живот људи постао много удобнији, одакле толико нових и неизлечивих соматских болести, а посебно, одакле толико депресије и других психичких или душевних болести, а посебно код људи који, споља гледано, имају срећан живот или све услове за срећан живот? Да ли ће то нестати ако се човек насели на Марсу? Да ли ће тада на свету бити више правде? Шта је циљ и смисао таквих мисија?

Човек не може да побегне од самога себе и неће постати бољи ако оде на Марс. Људи ће постати бољи ако поверују у Бога и разумеју шта су подвиг, смиреноумље, бестрасност и личност (ако имају духовно знање и надантиномијско мишљење). За човека-масу, то су само речи и појмови (Бог је само појам), чије тачно значење не (жели да) разуме, јер има своје мишљење и све зна. Иако има површно знање, своје „истине“ намеће другима, док не наиђе на неког јачег (реагује на закон јачег и страх од закона). Човек-маса је субјективан, све доживљава лично, не може да превазиђе самога себе и не признаје више ауторитете.

Утопија је да људи могу да створе Рај на Земљи, колико и да ће да се населити на Марсу. Али, то не значи да нема лепоте и доброте у оваквом свету и да не треба ништа радити. На Земљи има довољно и ресурса и места за све људе, да имају леп живот. Ко није на Земљи победио страх од смрти и нашао духовни мир, неће ни на Марсу. И на Марсу ће човек да умире као и на Земљи. Дакле, важно је спасити душу и ући у Царство Небеско, а не отићи на Марс. Важно је живети „по Духу“, а не по „телу“ (Рим. 8, 9). Људи, који могу да униште живот на планети Земљи, не могу да створе нов живот на другој планети. А људи, који не униште своју душу, спасиће и своје тело – чека их вечни живот после смрти, на Небу.

Православни човек боље познаје самога себе (више је у интроспекцији и бестрасан), него што европски човек познаје самога себе, зато што је православни човек познао Бога (под православним човеком подразумева се човек у подвигу вере). Бога може да позна једино човек који је познао (победио, превазишао) самога себе. Човек не може да позна (победи, превазиђе) самога себе, ако не позна Бога. Након тога мора да поставља још теже норме и чини још веће напоре и подвиге и да буде спреман за још веће муке и жртве (Лк. 12, 48). Одлазак на Марс није на листи приоритета. Када душа постане дух, отворено јој је Небо.

Човек-маса није господар ни свог живота. Ко високо лети, ниско пада.

__________________

[1] Човек-маса „као да је то нешто најприродније, тврдиће да је добро све што у себи затиче…  Човека елите од обичног човека разликујемо овако: први захтева много више од себе, други не захтева од себе ништа, већ је собом задовољан и штавише – очаран“. Дакле, „није реч о томе да се не сме радити шта је човеку воља, него да се ради оно што свако треба да уради… треба да радимо оно што нам није воља да чинимо. Подела друштва на масу и елиту није подела на друштвене класе, већ на класе људи. У сваком друштвеном сталежу може се наићи на масу и на праву елиту“. А „да би настала мањина – елита – сваки њен члан мора да се од мноштва издвоји из посебних разлога (уједињење са другим члановима елите долази после часа у којем се сваки члан елите већ био издвојио од масе)“ – Хосе Ортега и Гасет: „Побуна маса“, Градац/Алеф, 2013.

[2] „Још од детињства морао сам да се бавим самим собом… да потискујем своје жеље, међутим, постепено су жеља и воља постајале једно. Неколико година после оваквог овладавања умним, моралним и физичким способностима, потпуно сам загосподарио собом, тако да сам се поигравао страстима… Човек може да се спасе само сопственом вољом… Апстиненција није увек била по мом укусу… Непрестано умно напрезање развило је моју моћ опажања… постао сам свестан да је свака моја мисао наметнута спољним утиском… Свест о спољнем утиску који ме подстиче на било који напор – умни или физички – увек постоји у мени… Чим ми се јави идеја, одмах почињем да је развијам у својој машти… Моја најбоља утеха била је да једноставно идем даље у својим визијама, стичући утиске све време.“ („Тесла“, Градац, Чачак, 2006.)

Никола Варагић: Шта говори Дух православним црквама?

Никола Варагић

 

Анђелу српске цркве напиши: Знам твоја дела, и труд твој, и трпљење твоје, и да не можеш сносити зле, и искушао си оне који говоре да су апостоли, а нису и нашао си их лажне. И поднео си много, и трпљење имаш, и за име моје трудио си се, и ниси сустао. Но имам на тебе, што си љубав своју прву оставио. Опомени се дакле откуда си спао, и покај се, и прва дела чини; ако ли не, доћи ћу ти скоро, и дигнућу свећњак твој с места његовог, ако се не покајеш. Ко има ухо нека чује шта говори Дух православним црквама: који победи даћу му да једе од дрвета животног које је насред раја Божјег.

И анђелу антиохијске цркве напиши: Знам твоја дела, и невољу и сиромаштво (али си богат), и хуле оних који говоре да су хришћани а нису, него зборница сотонина. Не бој се што ћеш пострадати. Гле, ђаво ће неке од вас метати у тамницу, да се искушате, и имаћете невољу. Буди веран до саме смрти, и даћу ти венац живота. Ко има ухо да чује нека чује шта говори Дух православним црквама: Који победи неће му наудити друга смрт.

И анђелу руске цркве напиши: Знам дела твоја, и где живиш, где је престо сотонин; и држиш име моје, и ниси се одрекао вере моје. Но имам на тебе мало, што имаш ту који учаше да једу жртве идолске, и да се курвају. Тако имаш и ти оне који држе науку на коју ја мрзим. Покај се дакле. Ако ли не, доћи ћу ти скоро, и војеваћу с њима мачем уста својих. Ко има ухо да чује нека чује шта говори Дух православним црквама: који победи даћу му да једе од мане сакривене, и даћу му камен бео, и на камену ново име написано, ког нико не зна осим оног који прими.

И анђелу румунске цркве напиши: Знам твоја дела, и љубав, и службу, и веру, и трпљење твоје, и дела твоја, и да последњих има више од првих. Но имам на тебе мало, што допушташ жени која говори да је пророчица, да учи и да вара слуге моје да чине прељубу и да једу жртву идолску. И дадох јој време да се покаје од курварства свог, и не покаја се. Ево је ја мећем на одар, и оне који чине прељубу с њом у невољу велику, ако се не покају од својих дела. И децу њену побићу на место; и познаће све цркве да сам ја који испитујем срца и бубреге, и даћу вам свакоме по делима вашим. А вама говорим и осталима који немају науке ове, и који не познају дубина сотониних (као што говоре): нећу метнути на вас другог бремена. Осим који имате, држите докле дођем. И који победи и одржи дела моја до краја, даћу му власт над незнабошцима. И даћу му звезду даницу. Ко има ухо да чује нека чује шта говори Дух православним црквама.

И анђелу грчке цркве напиши: Знам твоја дела, да имаш име да си жив, а мртав си. Стражи, и утврђуј остале који хоће да помру; јер не нађох твоја дела савршена пред Богом својим. Опомињи се дакле, како си примио и како си чуо, и држи и покај се. Ако ли не узастражиш, доћи ћу на тебе као лупеж, и нећеш чути у који ћу час доћи на тебе. Који победи он ће се обући у хаљине беле, и нећу избрисати име његово из књиге живота, и признаћу име његово пред Оцем својим и пред анђелима Његовим. Ко има ухо нека чује шта говори Дух православним црквама.

И анђелу манастира Свете Горе напиши: Знам твоја дела. Гле, дадох пред тобом врата отворена, и нико их не може затворити. Јер имаш мало силе, и држао си моју реч, и ниси се одрекао имена мог. Ево дајем оне из зборнице сотонине да дођу и да се поклоне пред ногама твојим, и да познаду да те ја љубим. Јер си одржао реч трпљења мог, и ја ћу тебе сачувати од часа искушења, који ће доћи на сав васиони свет да искуша оне који живе на земљи. Ево ћу доћи брзо: држи шта имаш, да нико не узме венац твој. Који победи учинићу га стубом у цркви Бога свог, и више неће изићи напоље; и написаћу на њему име Бога свог, и име новог Јерусалима, града Бога мог, који силази с неба од Бога мог, и име моје ново. Ко има ухо нека чује шта говори Дух православним црквама.

И анђелу цариградске патријаршије напиши: Знам твоја дела да ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, будући млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих. Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа не потребујем; а не знаш да си ти несрећан, и невољан, и сиромах, и слеп, и го. Саветујем те да купиш у мене злато жежено у огњу, да се обогатиш; и беле хаљине, да се обучеш, и да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти очном помажи очи своје да видиш. Ја које год љубим оне и карам и поучавам; постарај се дакле, и покај се. Ево стојим на вратима и куцам: ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њиме, и он са мном. Који победи даћу му да седне са мном на престолу мом, као и ја што победих и седох с Оцем својим на престолу Његовом. Ко има ухо нека чује шта говори Дух православним црквама.

Откривење, главе 2 и 3

Божићна посланица

Пише: Никола Варагић

 

Христос је сажео све заповести Старог Завета у две највеће:

1. Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом. „Који чува живот свој, изгубиће га; а ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га“ (Мт. 10; 39). “Који љуби оца или матер више него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер више него мене, није мене достојан.“ (Мт. 10; 37). “И Он за све умре, да они који живе, не живе више себи, него Ономе који за њих умре, и васкрсе“ (2. Кор. 5; 14-15).

2. Љуби ближњега свога као самога себе. Ко воли Бога више него самога себе, Бог њега воли, а он осећа да је створен као икона Божја – осећа љубав Божју, која у њему буди само најбоље и најлепше (јавља се осећање достојанства вредности, важности, значаја у очима Божјим). Ко љуби Бога зна да је и други човек створен као икона Божја и ближњег воли као самога себе. Ако не љубиш свог ближњег (конкретног, живог човека поред себе), како можеш љубити Бога кога нико није видео? Христос је “за нас душу своју положио“, ми смо „дужни полагати душу своју за браћу“ (1. Јов. 3; 16). Када Бог постане субјекат у човеку, онда човек “не тражи што је његово, него сваки оно што је другога“ (1. Кор. 10; 24) и “угађа ближњему на добро ради напретка, јер и Христос не угоди Себи“ (Римљ. 15; 2-3).

+++

Други је пакао (Сартр). Европски човек се отуђио од другог човека, од природе, од Бога.

Почетак зла и смрти (први грех) је гордост (самољубље, егоизам).

Ти си Ја, Ја сам Ти, кажу на Истоку.

“Ко живи само ради себе, не марећи ни за кога другог, тај је сувишан, тај није човек, већ изрод рода људског“ (Св. Јован Златоуст). “Љубећи Бога и људе, човек реално и експериментално сазнаје да је његова душа христолика и бесмртна“ (Св. Јустин Ћелијски).

Други је друг. Други човек није “пакао“. Други није објекат за задовољавање “својих“ жеља.

Испит хришћанског живљења подразумева и одвојеност од овог света и делање у њему; љубав према Богу и ближњем (Пол Виц).

Бити у свету, али не бити део света!

Волети Бога (то захтева усамљеност за молитвену контемплацију, лични сусрет са Богом, обожење је лично), и, волети ближње, све људе (чинити “дела љубави“ у заједници).

У хришћанину нема сукоба између потребе да се издваја из друштва (да има свој лични простор) и потребе за односима и припадањем (породицом, друштвом).

Делатност хришћанина је увек лично-колективна (лична и саборна).

Што су људи ближи Богу, ближи су и једни другима. Ко воли Бога, воли и самога себе и другог човека.

У Христу настаје Ја које искључује презирање другог Ја.

Ако љубави Божје немам, ја сам (је) ништа.

+++

Људска душа је боголика, дух.

Али, пошто се човек налази у стању грехопада, људи се од рођења прво формирају према степену телесности и душевности.

Што је човек више везан за материјално (формиран према душевно-телесном или само телесном степену), слабије осећа најфинију космичку стихију и живи “по телу“ (али, никад до краја, јер “ни на једном степену човек није толико поробљен да не би могао да се ослободи, него увек има могућност да прелази из једног степена у други“).

Због тога, “за хришћанина, ‘ја’ није рај, него проблем“.

Дакле, човек се рађа са својим “ја“, које је од рођења и биолошки и друштвено детерминисано, у коме несвесно може да преузме вођство и да чини зло које не жели да чини.

У нама је, поред земаљског “ја“, од рођења присутно и духовно “ја“ (лик Божји присутан је у сваком од нас од рођења, и у стању грехопада; свака душа је непоновљива личност, са аутономијом разума и воље).

То духовно “ја“ је Христос. Христос може да постане моје лично, духовно, обожено “ја“ – ако се искрено покајем, пред Лицем Другог.

Духовно се испољава у душевном кроз савест.

Личност је изнад друштвеног и биолошког детерминизма, изван психосоматских и социјалних процеса и односа, одупире се свим материјалним принудама и догађајима, зато што је формирана према степену духовности.

+++

Као верник, имам свест о самоме себи (самосвест) и свест о Другом. Када мислим, мислим и о Њему, свестан да ме види и чује.

Ако верујем у живог Бога, верујем да је Други невидљиви и натприродни Дух, да је Бог преко својих “пројава и енергија“ присутан у свему што је створио, да “Дух Свети дише где хоће“, да глас Његов чујем а не знам “од куда долази и куда иде“.

Сваки човек има слободу воље, “ненадзирану слободу“. Али, све што (не)свесно мислим и осећам, односи се и на Другог и на ближњег (човек је друштвено биће). То излази изван граница моје “ненадзиране слободе“ (што је сакривено биће откривено). Бог прати покрете срца и мисли; душе светле или тамне.

Бог ми се показује ако свим срцем желим да Га познам. Ништа не вреде пост и молитва, ако се не врше пред Лицем Божјим – “очи Господа нашег које гледају на нас освећују нас као што сунце загрева предмете које је својим зрацима обасјало“.

“Почетак мудрости је страх Божји“ (самодисциплина ума и смирење срца). Почетак вере је љубав према Богу и љубав Божја према човеку (која у човеку изгони страх, и стрепњу/mysterium tremendum). Не бој се, говори Христос.

Колико познајем другог човека, толико познајем себе. Колико познајем себе, толико познајем другог.

Колико познајем себе (изворну природу), толико могу да познам Бога.

+++

Човек није ближи Богу ако следи етику закона. Благодат је слободни дар Божји.

Они који желе да се самообоготворе, не примају Благодат.

“Обожењем постајемо оно што никада не може да достигне сама природна сила. Само божанска благодат има својство да бићима даје обожење“ (Св. Максим Исповедник).

Нико од људи није свет сам по себи – светост се добија од Господа Исуса Христа.

Праведност и спасење не долазе од закона или технике, већ од – Спаситеља.

“Бог је свет, и саопштава од Своје светлости онима са којима се сједињује по мери њиховог очишћења… Ја сам благодаћу примио Благодат… Благодат долази од Бога за веру, пре свих добрих дела, и на њој се, као на тврдој основи, устројавају добра дела; добро није самим собом добро… јер је немогуће без благодати Христове“ (Св. Симеон Нови Богослов).

“Савршенство се рађа од чистоте срца. У срцу се налази и природно добро и неприродно зло…Човеку који се реши да се исправи (покаје) и почне да избегава свако зло, наоружавши се многим молитвама, помоћи ће Господ Својом благодаћу и избавити га од свих душевних страсти“ (Св. Антоније Велики).

Самообоготворење и обожење немају ништа заједничко.

Да бих стекао Благодат, морам да идем “изнад граница субјективности“, али без Благодати – не могу да идем “изнад граница субјективности“.

Суштина је у издизању “изнад земаљског закона природе (по коме је задовољство сједињено са остварењем ‘својих’ жеља)“ (Св. Никола Кавасила).

То се постиже једино кроз непрестану умно-срдачну (ноетичку) молитву (покајању). То је суштина исихазма или молитвеног тиховања. Суштина није у методи, или у техници (на пример, дисања), то су све помоћна средства. Суштина је Христос, вера у Свету Тројицу – молити се пред Лицем Божјим. Исихазам није покрет, није идеологија, него хришћански начин живота, живот у Христу. Кроз Христа се спасавамо, Христос даје моћ.

 

Мир Божји!

Христос се роди!

 

Božidar Mandić: Udarac u bol

Sve više sumnjam da je uvek bilo ovako. Takav stav je čista trgovina. Treba što više dobiti na vremenu i opravdati prevare. Oslanjajući se na prethodna vremena, s lakoćom zatrpavamo sadašnje stanje. Lakše je biti ćorav pred erozijom nego se suprotstaviti stvarnosti.

Čovek se plaši zla i lakše mu je da ga afirmiše nego da se suoči sa njim. Zbog toga niko više ne čita bajke, nego se samo okači o internet. Ljudi kad žele da opravdaju zlo, kažu – „uvek je bilo ovako“, a kad veličaju ekonomsku moć i tehnološki napredak, kažu – „svet ide napred“. To je stvar lične potrebe i koristi, a ne sagledavanja istine. Treba biti hrabar i suočiti se sa svojom patnjom – veli Simon Vejl, kao i sa zlom. Sada ljudi žele svoj život da predaju hibernitetu (nauci o uspavanosti). Revolucije i nisu ništa drugo do želje siromašnih da se približe bogatima.

Šta mene briga da li je uvek bilo ovolikog zla, zlo ovog vremena moja je odgovornost. I tu započinje priča o čovekovom probuđenju. Uvek je bilo ovako i nikad nije bilo ovako, dve opravdane teze koje i nisu opozicione, ali ih treba razlikovati.

Svi se sada sprdaju sa demokratijom, ali demokratija je super stvar jer neguje slobodu svih, zarade svima… svi za sve. Svi imamo srce, bubrege, želudac i dušu… i zato nam nisu više potrebni udarci. Ranjeniku se ne zadaje udarac, već se pomaže.

Kafka je pisao da jedino što imamo jeste naš bol. U našem dobu nagomilao se kao i tehnološki fundamentalizam. Bol se toliko nataložio u čoveku da čovek sve želi da proguta u jednom trenu. On je gladan emocija, nežnosti i prisnosti. Zbog toga je najlakše zadati bol onima koji ga već poseduju. Tako raste kapital superiornosti. Pogledajte samo koliko narasta agresija i arogancija. Svet napreduje, ali još se teško odlučuje da prizna da uživa u tuđem bolu. Treba puno hrabrosti pa se suprotstaviti jačem, ili – odbraniti slabijeg. U vremenu kad je mašina toliko uznapredovala u čoveku, čovek gubi bitku sa samim sobom. Bol se, kao zahtev surovog realizma, umnožava. Možda je uvek bilo bola na ovoj planeti, ali – nepobitno je – sada ga ima i bez razloga. Jer i posle završenog udarca ambiciozne beskrupuloznosti, nastavlja se agonija u ringu. Do beskraja.

Bez čovečnosti u čoveku, čovek će napredovati, ali se neće razvijati. Siromašenjem siromašnih zadaje se novi bol.

Onima kojima je bol zadat najlakše je servirati da su bol sami iskali. Materijalizovanu zahuktalost jedino je moguće zaustaviti duhom. Nismo svi jednaki, ali bi deljenje moglo biti ravnopravno. Zar Gandi nije govorio da je stvaranje siromaštva najveće nasilje. Zato, danas, treba imati puno hrabrosti i odupreti se svetu koji juri u proklamovanu hrabru prepotenciju. I moć.

Porodica bistrih potoka

http://www.danas.rs

The St. Herman of Alaska Brotherhood, California

St. Herman’s Monastery, Platina, Califonia

During the year 2000, Fr. Herman, in failing health, realized the need to rectify their status, and stepped down from his status as their leader. With his departure, the Brotherhood of St. Herman was able to enter the Western American Diocese of the Church of Serbia . Hieromonk Gerasim (Eliel) was elected abbot of the brotherhood, with hieromonk Damascene (Christensen) elected deputy abbot.

In 2009, Fr. Gerasim was canonically transferred to the Orthodox Church in America and began studies at St. Vladimir’s Seminary. Subsequently, Fr. Hilarion (Waas) was elected abbot, a position he retained until May 2013.

***

Iguman manastira, učenik Serafima Rouza, rođeni Amerikanac

I was born on July 16, 1961, in Torrance, California to Lambert Frank Eliel and Suzanne Jean Eliel (nee Butcher). I was raised on the Palos Verdes Peninsula.  My father, Lambert Frank Eliel, born on September 6, 1930, grew up in the small town of Dillon, Montana. My father moved to Los Angeles in about 1954 and began his graduate work at the University of California at Los Angeles where he met my mother. At that time he was involved in the Episcopal Church.

http://dosoca.org/files/esc/Gerasim.BiorevisedMarch14_27_2009.pdf

***

Monahinje, Amerikanke, u srpskom manastiru u Kalifoniji

***

Fr. Seraphim Rose

Eugene Rose was born on August 13, 1934, in San Diego , California . His father was Frank Rose, a World War I veteran. Eugene ‘s mother Esther Rose being a businesswoman was also a California artist who specialized in impressionist renderings of Pacific coast scenes. Raised in San Diego , Eugene would remain a Californian for the rest of his life.

http://orthodoxwiki.org/Seraphim_(Rose)

***

из текста:

ПРАВОСЛАВЉЕ И МИСТИКА

(…) Не следите, наивно, ”лажне пророке” као што је Мића Јовановић и зилоте којих има унутар Православља и Цркве, јер и једни и други немају ”ништа заједничко са истинском вером у Христа”. Узмимо пример оца Серафима Роуза, рођеног Јуџин, Американца из методистичке породице који је примио православну веру и постао свештеник Руске Православне Цркве. Отац Серафим Роуз је био прави припадник new age покрета, био је прави припадник (претеча) хипи генерације. Студирао је философију у Калифорнији, тражио је Истину у будизму, спиритуализму, у источњачким религијама. Научио је кинески језик. Затим упознаје једног Србина и једног Руса, који га упознају са православним хришћанством. Оно што није нашао у протестантизму, у философији и Ничеу, у будизму и осталим источњачким религијама, Јуџин је нашао у Православљу. Зато је зилотизам погрешан, јер зилоти немају разумевање и правилан приступ према људима као што је био млади Јуџин, док је спознавао себе и тражио Бога у спиритуализму и будизму. Oни који немају ”ништа заједничко са истинском вером у Христа” никада не би могли од младог Јуџина да створе оца Серафима Роуза. Да је млади Јуџин упознао неке православне зилоте никада не би постао православни хришћанин.

 

Отац Тадеј: О злим духовима

Отац Тадеј (Фото: Визионарски)

Христове речи: Много је станова у кући Оца мога, значе да постоје бића у универзуму различитог ступња духовне зрелости. Не треба мислити да нека од ових бића нису у стању да се материјализују и да нам се као таква појављују и уче нас духовним истинама. Наравно да постоје и демонска бића на различитом ступњу зла. Човек као слободно биће бира и одлучује. Оно што он мисли и како мисли, изазива треперење у васиони, он привлачи или одбија невидљива бића начином и јачином својих мисли. Космос је огромна централа мисли. Морамо бити испуњени добрим мислима да не бисмо дали места рђавима. Демонска бића, после Христа, не могу да наносе зла небу, остала им је само земља и човек. На човека она делују не само директно, већ и индиректно, некад преко умрлог који се показао спремним да послужи као нека врста канала демонског деловања на неког живог човека. Таквих припрема имао сам у монашкој пракси.

Чим се у нама роди једна мисао која није заснована на љубави, знајмо да смо примили упливе духова злобе. Примајући мисао зла, примамо самога врага у тело. Духови нису видљиви, ми им дајемо тело да буду видљиви.

Злим духовима ми дајемо тело да буду видљиви за овај свет, да можемо да их видимо како изгледају. Оно зло што се манифестује кроз човека, то видимо духа који је окупирао душу тог човека и показује се кроз њега, псује… Не вређа Господа та душа, она је рођена хришћанска, него онај који је њу окупирао и заузео позицију, па дрма како он хоће. И уместо да разумемо шта је живот, ми се противимо и упућујемо злу мисао човеку. Тако и сами постајемо зли. Колико пута смо се прогневили на оне чији је однос према нама био некоректан или увредљив? Помислимо му зло, значи убијамо му душу! Јер се пред Богом прима све оно – било добро било зло – што је сједињено мислено са осећајима срца, и срца са душом. Зато треба са разумевањем да опазимо зло и са разумевањем прихватимо добро. Да стално будемо на стражи и не пуштамо да у нашу клет уђу они што не мисле добро.

Духови злобе немају права насиља над човеком, да присиле човека, они само предлажу и досађују. Они немају силе да присиљавају, али ако се предаш њему онда он мора да те држи у својој власти, много што шта ти учини по вољи и онда бива да се многи баве магијом са духовима злобе.

Дух може заузети много већи простор него људско тело, али исто тако и много мањи простор од човечијег тела, тако мали као што је кубни сантиметар. Отуда је могуће да у човека уђе читав легион палих духова. Ти духови имају велику радост у томе да уђу у човечије тело, заузму га и тако се „оваплоте”.

Духови злобе немају мира и покоја, особито гоне оне који предано Богу служе. Нарочито са смиренима и кроткима се боре јер не може против њих ништа. Смирење и кроткост, то су Божанске особине. Духови који су пали изгубили су ту Божанску особину јер су се сами одрекли (Бога) па сад мисле да ако већину човечанства они заробе, да ће они ипак имати већину, па ће на неки начин стећи неко добро за себе, а то је погрешно. Видимо, овде на земљи и наши рођени и ближњи кад се удаље од добра не иде им како треба, све што почну, све им иде контра. Зато што сами ремете свој поредак и добро.

Духови злобе обраћају пажњу да ли човек обраћа пажњу на снове. Ако обраћа пажњу на снове (према његовим поступцима знају шта он може да уради и какве непријатности да направи некоме) дају му да он види те догађаје у сну и онда постане човек сањалица. Није способан за живот, стално очекује да сања да види шта ће бити.

Мисли духова злобе се противе љубави, противе се добру, такве њихове мисли нас удаљавају од њих. Сва бића су створена као узвишена, духови који су пали су створени као савршена бића али они су пали са умног савршенства у ниско мудровање и сад немају контакт (са Богом).

Пошто су се удаљили од извора живота (Бога), траже животну утеху у предметима, ближњима, то им је храна. Пошто су се удаљили од љубави они желе да копирају, знају како су били под руководством Духа Светог у пуној благодати па то варају и човечански род. Да би придобили људе дају им неку утеху. Људи живе тако, бавећи се филозофијом, размишљањем и достигнућима али све је то кратко, та утеха је кратка, и опет настаје чамотиња, усамљеност. Људи се на земљи осећају усамљени, зато што смо пали, деца смо падших родитеља.

Духови који су пали на земљу виде да је кратко време до Страшног Суда, знају да ће бити Суд, да ће Суд бити праведан и да ће бити потпуно изоловани. Они сад имају извесну слободу, крећу се мећу људима, у ствари заробљавају људе, задржавају многе душе у њиховом табору. Они сматрају да ће на крају да победе уколико имају више људи и више оружја јер они кроз нас мисле, кроз нас се јављају слабости тих духова. Ми смо предали срце, предали смо се страстима. Он (зли дух) дошао, пореметио све унутра, заузео команду и сад он командује. Зато стално треба да будемо на опрезу, свој унутрашњи мир да не бацамо у бесцење, да се за сваку ситницу нервирамо, да чекамо како ће то да среди Господ.

Лаж, увреда или клевета ваше личности олакшавају духовне тегобе вашем непријатељу, само уколико и ви одговарате, односно прихватате контакт са злим дусима. Уколико те контакте не прихватамо, онда се збива нешто чудно. Те исте, клевете и увреде уместо да постигну жељени циљ онога који их пројектује, као какав бумеранг се враћају на самог клеветника и повређују читаво његово биће.

Отац Тадеј / “Духовне поуке српском народу”

Визионарски/ВасељенскаТВ

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

• ПРАВОСЛАВЉЕ И МИСТИКА
• Философија/Религија
• ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА
• Бити Србин православац (данас, у Северној Србији)
• Отпадници од Христа и границe слободе и вређања
• Mario Kopić: Aktivizam sjećanja
• Девојци прете јер је прешла у православље
• Politički zatvorenik – Vladika Jovan (Vraniškovski)
• ВУКОВАР никада неће бити само VUKOVAR. Или хоће?
• Последице ”колективизације”
• MILAN DAMJANAC: SRBI SA KOSMETA
• У Србији је 1 од 3 гладан и православни Срби немају овакву организацију
• Неприхватљива је дилема „православље или тржишна економија“
• Проговорио син Мајке Храброст – прва реч “мама”
• Псовка – губа душе (цео филм)
• Јуниори постали први српски тим који подиже три спојена прста!

ПРАВОСЛАВЉЕ И МИСТИКА

II део текста: UDBA – ознака (не)квалитета

Никола Варагић

ПРАВОСЛАВЉЕ И МИСТИКА

 

  

+

 

Крајем децембра 2012. у листу Данас и на блогу Преврат појавила су се два текста чија је тема свет мистике, а долазе после еуфорије око ”смака света” поводом чега сам написао текст ”ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА”.

На почетку овог текста дајем краћи приказ из Данас-а и са Преврат-а, уз линкове да прочитате до краја текстове, и мој коментар  испод:

Ахтун Рео, биће из духовне димензије

У листу Данас појавио се необичан текст (сами уредници су тако представили овај текст) – специјални додатак ”Нема смака, има промена” – који садржи мишљења господина Милована Миће Јовановића (исцелитеља који се бави биоенергијом и регресотерапијом, који тврди да је у прошлом животу био лекар у Француској и да се звао Франсоа Робер Трудо) о човеку, Богу, природи, духовним бићима, религији и недавној фами поводом наводног смака света…

Милован Мића Јовановић у овом тексту преноси:

”Да, Бог разговара са свима нама, само ми не чујемо – рекао ми је Патријарх Павле поводом благослова да отац Радован Биговић буде рецензент и промотер моје књиге.”

Мића Јовановић тврди да је ”разговарао са Ахтуном Реом” који је био ”духовни водич Исуса Христа”. Објавио је књигу разговора са Ахтуном Реом, бићем из духовне димензије.

Затим додаје да ”не постоји ђаво”, ”не постоје демони”.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.danas.rs

>

Ко је био Димитрије Митриновић

Димитрије Митриновић, готово непознат у нашој јавности, заправо је био један од најзначајнијих европских мислилаца и визионара прве половине XX века. Након “политичке” фазе свог дејства, када је био спиритус мовенс “Младе Босне” и визионар тада још непостојећег југословенства, прешао је у “спиритуалну” фазу, прешао у Енглеску, где је живео све до до своје смрти, био у интеракцији са водећим духовима Европе свога доба, док је интензивно радио на духовном развоју појединца и читавог човечанства.

Његова основна идеја је била стварање уједињеног човечанства базираног на принципима науке, прогреса, хуманости и равноправности свих појединачних народа. Визија је била ре-креирање “првобитног Адама”, спиритуалног бића, архетипа илуминираног човека, који би резонирао са читавим човечанством, које би истовремено било и “универзални човек”, попут холограма у колективној свести.

Раних 20-тих година, Митриновић је приложио серију чланака названу “Светски послови” за “New age”, прогресивни часопис, издаван од стране А.Р. Орагеа. Овде је подцртао своје погледе на свет као развијајући организам са психолошке тачке гледишта у којој су исток, запад, север и југ представљали разлишите аспекте људске психе, а свака различита нација је играла функционалну улогу. Са ове тачке гледишта Митриновић је сматрао да Европа, као континент где се индивидуална самосвест прва развила треба да преузме иницијативу вођству остатка света у правцу интеграције.

Митриновић је предлагао да целокупно знање треба сакупити и превредновати у односу на човека, репрезентативно људско биће, које је Митриновић означио као Антхропос.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://prevrat.wordpress.com

 

 

—————————-

НАПОМЕНА

Да је Димитрије Митриновић имао прилику да разговара са Светим Оцем (уместо са теозофима, окултистима и прогресивцима из Лондона и Европе са почетка 20. века), и да је кренуо да му прича о својој ”мисији” и ”стварању царства небеског на Земљи”, добио би одговор од Светог Оца:

Димитрије, видиш ону башту. Морамо да је окопамо. Сутра нас чека брање воћа. Прекосутра нас чека столарија…

Другим речима, Димитрије би после 5 месеци, или 5 година, или 25 година, проведених уз Свете Оце Православне Цркве, да је имао прилику, схватио да је насео на лажи лукавога (ђавола), да је био под његовим утицајем, јер би се суочио, уз вођство Светог Оца, са грехом и ”палим Адамом”, у себи, прво.

Исто важи и за Милована Мићу Јовановића и његове разговоре са бићима из духовних димензија, попут Ахтуна Реа. Ђаво најлакше превари људе који су толико сигурни у ”себе” и своје ”знање” а нису победили ”сујету света”.

Мића Јовановић тврди да постоје ”сродне душе” – ”двојници”, да је његова душа формирала још једну личност, и да се ради о редитељу из Мађарске, који сада тамо живи и ради. Ко зна, можда постоје и три душе као једна душа (или још више, па су део Друштва како је учио Емануел Сведенборг) – три човека која живе истовремено, и можда је овај исцелитељ Мића Јовановић душа која је, поред душе тог редитеља из Мађарске, формирала и душу Миће Јовановића, власника универзитета Мегатренд, члана Социјалистичке партије Србије и домаћина масонске ложе Велики оријент Француске у Србији.

Сваки човек је непоновљива и јединствена личност, каже хришћанска наука. Личност не настаје у космичком стварању и не подлеже космичком распадању (законима еволуције). Личност остаје ван граница било којег психо-соматског и социјалног контекста. Хришћани верују у Васкрс (мртвих и живих, и васкрсење тела) а не у ”сеобу душе” (реинкарнацију). Мноштво људских личности (ипостаси) има заједничку природу исто онако као што заједничку природу имају три личности (ипостаси) Свете Тројице. За православну аскетику је важан садржај искуства из садашњости, садржај искуства човека ”овде и сада”, а прошло искуство се појављује као навика. У Православљу морал и етика не постоје ван аскетике, јер се хришћански живот схвата као духовни и телесни напор (вежбање), као подвиг који се постиже кроз аскетску борбу (аскете су подвижници). Унутрашњи живот подвижника је у сталном покрету, динамичан, увек ”овде и сада”.

Сва ова искушења је прошао Свети Отац. Ту је разлика, Свети Отац је прошао ова искушења, и зато је Свети Отац.

О мистицима (исцелитељима, маговима, теозофима, пророцима, гностичарима… и са њима повезаним масонима, илуминатима, темпларима…) као што је Милован Мића Јовановић имам следеће мишљење:

Са једне стране прихватам да свако може бити грешник који је то био зато што је искрено тражио и доста лутао и грешио да би се на крају покајао. Тако каже и Христ: на небу ће бити већа радост због једног грешника који је имао разлога да се покаје него због сто праведника који нису имали разлог да се покају. Дакле, неко може да током трагања за Богом и упознавања себе (тражећи одговор на питање ”Ко сам ја?”) сусретне и духовна бића која ће га убедити да демони не постоје.  Међутим, то и даље не значи да духовна бића која среће нису демони. Можда неко искрено тежи Богу, али све док је у њему јача ”љубав према свету” у односу на ”љубав према Богу” тај не може спознати Бога, није упознао себе, није се суочио са демонским у себи. Њега су демони завели. Њега не воде анђели. Воља (”снага жеље”) и осећање, као природне енергије личности, формирају позитивни или негативни садржај искуства. Несвесно није објективна реалност. Савлађивање греха може бити само свесно.

Ту долазимо до другог погледа, исто тако заснованог на Светом Писму: речено је да ће у доба пред долазак антихриста на Земљи бити пуно лажних пророка, месија, видовњака, исцелитеља и слично. Људи који попут Миће Јовановића тврде да демони не постоје а знају ко је био духовни водич Исуса Христа и кажу да је ”име за Бога живот”; људи који самоуверено тврде да су спознали све ”истине” о души, Богу, природи, животу после смрти, духовним бићима, еонима, о човеку, и који олако кажу да ће хришћанство нестати, да је Црква политичка организација, али да је ”Христово учење нешто друго” – јесу, по свим описима који су дати у Светом Писму – слуге антихриста. Свети Оци би рекли за људе који ”све знају” и самоуверено износе ”теорију свега” – у име Бога, да је расејаност почетак свих зала. То не значи да мистици ништа не знају, и да нема и неке истине у свему што говоре. Са друге стране, не значи да је сваки свештеник или монах Православне Цркве достигао ”меру раста висине Христове”. Са треће стране, атеиста може бити ближи Богу од неких свештеника и мистика (магова).

Моја порука је: покажите хришћанску љубав и према мистицима али не следите њихова ”учења”. Избегните замке ”господара лажи”, не верујте лажним пророцима. Грешника има и унутар Цркве, међу верницима.

Зато је Патријарх Павле дао благослов (ако је то истина) да отац Биговић буде рецензент књиге Миће Јовановића.

”Да, Бог разговара са свима нама, само ми не чујемо” рекао је Патријарх Павле том приликом Мићи Јовановићу.

***

Имао сам прилике да пар пута разговарам са оцем Радованом Биговићем и знајући да он припада оном (од споља названом) ”либералном” делу Цркве, могуће је да је Патријарх Павле дао благослов. Сумњам да би то урадио без благослова Патријарха. Ако је то тачно, зашто је Патријарх дао благослов аутору који је против хришћанске религије и Цркве (али није против Христове науке и духовности)? Зашто је Мића Јовановић тражио благослов од Патријарха? Шта је значио одговор Патријарха Павла?

Поред ”либералног” дела Српске Православне Цркве, медији често помињу да постоји и  ”конзервативни део”, из кога су отпали зилоти. Таквих расколника нема толико унутар Српске Православне Цркве колико их има у неким другим православним црквама. Међутим, има их и унутар СПЦ – мањи део тих расколника ствара нове српске православне цркве у Србији, већи број таквих је у расејању. Зилоти оптужују Патријарха и Синод СПЦ за јерес, екуменизам и издају српског народа. Зилоти су на оца Биговића гледали као на јеретика и екуменисту, а на људе као Мића Јовановић гледају као на личне изасланике сатане. Зилоти због своје искључивости и ”слепе вере” прелазе у расколнике.

У књизи коју је написао један Француз, ради се заправо о интервјуу са далај ламом – објављен као књига – далај лама је негирао постојање Бога јер га нигде није срео, али је оставио могућност да Бог постоји, да је Бог повезао Француза и њега и омогућио да се та књига објави.

Игуман Евменије: ”Религиозна зависност нема ништа заједничко са истинском вером у Христа. Њу одликује потреба да се одговорност за свој узајамни однос са Богом пренесе на јаког учитеља… да би избегао ту одговорност. При таквој уцерковљености човек је мотивисан ‘од’ а не ‘ка’, он тражи бекство од ђавола а не кретање ка Христу… У религиозном животу такав човек тражи могућност да сатера себе у тесне оквире формалне религиозности, то јест, оне која се ослања на форму, уместо да, по Апостолу Павлу, задобије слободу у Христу.”

Не следите, наивно, ”лажне пророке” као што је Мића Јовановић и зилоте којих има унутар Православља и Цркве, јер и једни и други немају ”ништа заједничко са истинском вером у Христа”. Узмимо пример оца Серафима Роуза, рођеног Јуџин, Американца из методистичке породице који је примио православну веру и постао свештеник Руске Православне Цркве. Отац Серафим Роуз је био прави припадник new age покрета, био је прави припадник (претеча) хипи генерације. Студирао је философију у Калифорнији, тражио је Истину у будизму, спиритуализму, у источњачким религијама. Научио је кинески језик. Затим упознаје једног Србина и једног Руса, који га упознају са православним хришћанством. Оно што није нашао у протестантизму, у философији и Ничеу, у будизму и осталим источњачким религијама, Јуџин је нашао у Православљу. Зато је зилотизам погрешан, јер зилоти немају разумевање и правилан приступ према људима као што је био млади Јуџин, док је спознавао себе и тражио Бога у спиритуализму и будизму. Oни који немају ”ништа заједничко са истинском вером у Христа” никада не би могли од младог Јуџина да створе оца Серафима Роуза. Да је млади Јуџин упознао неке православне зилоте никада не би постао православни хришћанин.

Међутим, шта спречава људе који ”знају”, чија ”вера” није ”слепа”, као што су Мића Јовановић или Димитрије Митриновић да буду прави православни хришћани и како не виде шта је суштина и смисао постојања Православне Цркве у свету? Они Србима проповедају ”знања” која је Јуџин из Калифорније одбацио. Да ли су за то одговорни ”демони који не постоје” па не могу лагати своје ученике (или слуге) те они верују тим духовним бићима из духовног света са којима разговарају? Отац Серафим Роуз је први амерички православни свештеник повезан са патристичком традицијом Цркве. Он се, као Американац, у добу када су владала деца цвећа и једини излаз био кроз врата перцепције, повезао са патристичком традицијом и Православном Црквом. Занимљив је и пример Владимира Соловјева који се пред крај живота вратио Цркви и на основу светоотачких знања написао је своје чувено дело о антихристу. Чуо сам за неке Србе који су живели у Индији и били ученици разних гуруа да су после доброг упознавања са источњачким религијама схватили да се кроз православну веру долази до Извора Живота. Бог је Извор Живота, није Бог ”природа”. Бог постоји изван и независно од Своје творевине. Бог у Свом бићу има Три Личности и Њима заједничку божанску природу.

Зато, још једном, не следите учења људи попут Миће Јовановића али их не прогоните као што би их зилоти прогонили. Можда је неко од тих ”лажних пророка” онај ”грешник” због којег ће бити ”већа радост на небу” када се покаје него због сто ”праведника” или ”религиозних зависника” који нису имали разлога за кајање. Према свакоме се понашајте како доликује једном Христовом војнику. Нико не може да зна шта се дешава у људском срцу, посебно у тренутку смрти, када је човек сам пред Богом.

Поштујте догмате хришћанске вере који се налазе у Светом Писму и Предању. Следите учења Светих Отаца Православне Цркве. Ове речи су упућене пре свега оним православним Србима који због ”комплекса ниже вредности” и не познавања своје вере мисле да је Православље нешто назадно и гаје бројне сумње према Православљу и СПЦ (због неких свештеника и владика који су на њих оставили лош утисак). Порука је упућена и неофитима, који не смеју да се одваже и сами себе потцењују али верно следе светоотачка учења. Затим зилотима који мисле да су они једини исправни тумачи Светог Писма и Предања. На крају, ове поруке су упућене и онима који ће се сложити са ставовима Миће Јовановића и њему сличних. Такође, и атеистима и свима другима који нису православни – износим своје мишљење.

Екуменизам није могућ јер нема компромиса око догмата вере. Католичка црква учи да је из Сина потекао Свети Дух, изједначила је папу са Христом, схоластички теолози или философи који су постали католички светитељи усмерили су западно хришћанство ка човекобоштву тако што су уклонили апсолут и рекли да се човек може ослонити на самога себе, те отворили пут појави лажних пророка, који су на таласу хуманизма и прогреса стигли и до Србије, у личностима какве су Димитрије Митриновић (почетак 20. века) или Милован Мића Јовановић (крај 20. и почетак 21. века). Томе је допринео и јудаизам, односно ширење јеврејских ”тајних учења” (старозаветна свест није признавала искуства душевних доживљаја, Христово учење о греху разликује се од учења талмудиста). Отворен је пут ка човекобоштву. Окултисти су верници који не верују у Бога. Окултисти су атеисти који верују у Бога. Окултисти нису спознали Бога али знају ко је и шта је Бог и обраћају вам се као Његови заступници. Окултисти следе свог бога, или богове. После извесног времена Европљани више нису могли да разликују праву веру од лажне вере, нису знали ко је прави хришћанин а ко није, и којој хришћанској цркви да се приклоне. Европљани су се окренули ка источњачким религијама, или материјализму.

У тајну људске личности најдубље су проникли Свети Оци. Они су најбоље схватили духовну страну личности, која се разликује од душевно-телесне стране а са којој је дубоко повезана.  Они су (сви прави подвижници) најбоље спознали цену борбе са ђаволом. Духовни живот не припада закону смрти. Учења Светих Отаца најверније преноси Православна Црква.

***

”Бог разговара са свима нама, само ми не чујемо” рекао је Патријарх Павле пре извесног времена Миловану Мићи Јовановићу, приликом давања благослова да отац Биговић може да буде рецензент његове књиге. Видимо, из специјалног додатка у Данас-у, да Мића Јовановић, који је тексту истакао ове речи и благослов добијен од Патријарха као нешто што је њему јако важно, још увек ”не чује” Бога и да слуша Ахтуна Реа. Наравно, Ахтун Реа није био духовни водич Исуса Христа. Не знам да ли ће икада ”чути” Бога. Можда хоће. Зато му је Патријарх (опет, ако је то тачно) дао благослов. Зато је Патријарх био благ и према зилотима, што су му замерали и многи верници и многи атеисти у Србији. Зато је Патријарх Павле пружао подршку и ”либералима” и ”екуменистима” какав је био отац Биговић или како данас зилоти називају Владику Иринеја (Добријевића). Када сам упознао Владику Иринеја он није знао ни за једног великог европског мистика нити је познавао езотерна учења. Поклонио сам му једну књигу Рудолфа Штајнера и мислим да је друга била од Рене Генона, да се упозна са европским мистицима и гностичарима, окултистима, јер је око нас много оних који то читају и следе таква учења те утицај таквих учења на животе људи, политичка дешавања и друге ствари, није занемарљив. Прочитао сам доста књига од гностичара, мистика, теозофа, читао сам књиге о будизму и зену, о исламској мистици, итд. Истовремено сам изнова и изнова читао књиге Светих Отаца, Свето Писмо, философе као што су Серен Кјеркегор и Лав Шестов. Са друге стране, упознао сам ”конзервативце” и неке зилоте којима је свака друга реч ”тако је говорио владика Николај”, или, ”тако је говорио Аве Јустин”, али нису упознали ни разумели учења њих двојице, а далеко су од познавања учења која су оставили Свети Оци из доба патристике. Водио сам полемику са једним православним Србином који је тврдио да би се Владика Николај (Велимировић) скаменио када би знао да је садашњи Патријарх српски Иринеј ушао у синагогу.  Замера му и сусрете са католицима. Позива се на Владику Николаја, а Владика Николај (Велимировић) је послат од стране Цркве и државе у САД да се бори за ”југословенску ствар” заједно са католицима и протестантима и сањао је уједињење свих хришћанских цркава. Против тога није био ни Отац Јустин, али, као и Владика Николај, после покајања јеретика. После неколико сусрета и разговора са Владиком Иринејем (Добријевићем) нисам видео ништа код њега и у његовим ставовима да одступа од учења Православне Цркве. Њега оптужују да је издајник зато што је од стране СПЦ изабран за представника СПЦ у Европском савету цркава (где су у већини протестантске црквене организације). Ради се о човеку који је рођен у САД и који је одлучио да свој живот посвети Богу и Српској Православној Цркви и српском народу. Сетимо се, и Владика Николај (Велимировић) је по задатку Цркве и државе обављао сличан посао који сада обавља Владика Иринеј (Добријевић). У вези са њим постоји још једна оптужба, везана за депеше амбасаде САД у Београду које су објављене преко Викиликса. У њима се Владика Иринеј  (Добријевић) описује као припадник ”умерене струје” унутар СПЦ коју треба подржати, али једну депешу у којој помиње Владику Иринеја амбасадор САД у Београду завршава речима: ”Ми упозоравамо да не треба међу владикама правити искључиво лево-десне разлике. Заправо је реч о конфузној византијској организацији с великим бројем испреплетаних интереса”. Заиста, тада је у јавности означен припадник ”умерене струје” унутар СПЦ и ”склоњен” у Аустралију (не знам праве разлоге, моје мишљење је да је то била Божија Промисао јер је Србима у Аустралији био потребан добар Владика), а ”тврду струју” унутар СПЦ тада су чиниле Владике Амфилохије, Артемије и Атанасије (Јефтић).

Пар година после тога, Владике Амфилохије и Атанасије (Јефтић) приморавају Владику Артемија да се повуче са положаја. Недавно је СПЦ, коју воде они који су рашчинили Владику Артемија, позвала Владу Србије и председника Републике да не продају Космет и да одустану од уласка у Европску унију ако је то услов. Пре тога Владика Артемије оптужио је Синод и Патријарха за издају. Сада ствара своју цркву, у катакомбама широм Србије. Има доста следбеника, и политичку подршку од стране неколико (националистичких) странака и невладиних организација. Када сам упознао Владику Иринеја (Добријевића) он је блиско сарађивао са саветницима претходног председника Републике, као и са самим председником, а онда је следеће године позвао у посету представнике покрета Двери српске, који су били политички противници тадашњег председника, као и ја, да обиђу српску заједницу у Аустралији. Недавно је Владика бачки Иринеј (Буловић), кога су у живот Цркве увели сада Свети Јустин Ћелијски и верујем једног дана Свети (Патријарх) Павле, у интервјуу за (патриотски) недељник, у коме је ставио до знања да је против ЕУ и за одбрану Космета, против доласка папе, похвално поменуо оца Биговића. Заиста је ”конфузна византијска организација” ”те СПЦ”. Недавно је у једном тексту угледни православни публициста Владимир Димитријевић, који припада ”конзервативном делу” СПЦ, политички је близак са покретом Двери српске, сарађује и са Владиком Артемијем и верницим који су око њега окупљени, описао један од својих сусрета са Патријархом Павлом: ”Сећам се, кад је Сабор СПЦ одлучио да изађе из Светског савета цркава, један духовник са својим монасима и ја ишли смо код њега у Благовештење да причамо о спровођењу одлуке, пошто се оклевало. Примио нас је, и причали смо, али се испоставило да то неће ићи тако лако, јер је патријарх тврдио да су неопходне свеправославне консултације.”

Српска Православна Цркве је део овог света, тај свет је данас у процесу глобализације, СПЦ још увек тражи одговоре и решења за све што  глобализација доноси и мења у свету.  Док се ти одговори не пронађу, не верујте у оне који преносе знања Ахтуна Реа или граде грађевину великог архитекте, и не верујте у оне који верују у Ништа (пре и после смрти) и ”вољу за моћ” (током живота). Уколико сте православни верник и имате доброг пријатеља или члана породице који је Јеврејин, ако некада уђете са њим у синагогу, као гост или туриста, због венчања или неког другог разлога, неће вас Бог проклети, нисте издали Православље, како мисле зилоти. Немојте се превише мешату у унутрашњи живот и устројство Цркве ако сте само верник или лаик. Увек можете имати, ако то заиста желите, саговорника из Цркве коме можете изнети мишљење на одређену тему. Српска Православна Црква у овом тренутку нема моћ да промени стање на Косову и Метохији и сарадња са онима који сада владају на КиМ не значи издају. Нико не тврди да су сви свештеници и епископи СПЦ савршена бића, СПЦ је организација коју чини доста различитих појединаца, са бројним проблемима и под великим притисцима.

У многим стварима зилоти су у праву, пре свега када кажу да не сме бити трулог компромиса са Католичком црквом и када одбацују екуменизам и светске и европске савете цркава. Против таквих процеса боре се свим снагама, и нико нема право да им оспорава право на борбу (за веру) и изношење свог мишљења. Јединство свих хришћана је циљ, али могућ само ако се Католичка црква (папа) покаје и врати коренима, а то је Православна Црква (то није исто што и екуменизам). Папа није споран као пастир католичких верника, спорно је да папа буде поглавар православним верницима и на челу Православне Цркве. Ту је и низ других спорних тема, попут поменутих разлика као што је проповедање Католичка цркве да је из Сина потекао Свети Дух, или када се папа изједначи са Христом… Зилоти греше јер нису исправно разумели све догмате хришћанске вере, јер се превише баве формом. Из таквог личног односа са Богом, којег код њих у ствари нема и самим тим није се добила ”слобода у Христу”, због превише значаја који дају спољашњој форми (и нацији јер у Христу нема ни Србина ни Хрвата), немају прави приступ према људима који другачије мисле. Христ није дошао због праведника, већ због грешника, да их позове на покајање. Верујем да постоје клирици унутар СПЦ који су спремни да прихвате екуменизам и по цену удаљавања од догмата и верујем да су они мањина. Да не постоје такви, претпостављам да би зилота било далеко мање, а јединства унутар Цркве далеко више. Кајање односно покајање, и праштање, одликује хришћане. Постоје ”хришћани” који од других увек траже покајање, а да никада нису спремни да опросте том истом од кога траже покајање. Међутим, најважније је лично покајање, за сваког човека, због одвојености од Бога сваког од нас и нејединства међу људима, у свету, у коме сви живимо после пада у грех првог човека. Православне аскете су после целог живота проведеног у кајању, када пред крај живота нису имали због чега да се покају, и даље говорили да немају времена ни за шта друго осим за (по)кајање. Треба бити чврст у одбрани вере, народа, и државе, али увек поштујући догмате вере, знати да страсти осуђивања, злурадости, суровости представљају породе гнева, мржње и злопамћења, а та осећања нису хришћанска и не доприносе одбрани вере, народа, и државе – ”будите лукави као змије и безазлени као голубови”.

Осим зилота, Свето Писмо и Предање не схватају и гностичари или мистици. Тачније, они потцењују та знања и мисле да знају више од Светих Отаца и да своје знање заснивају на искуству богатијем од Предања. Из мог искуства могу рећи да су они који су тражили Бога кроз Православље (кроз православну мистику а не путем формалне религиозности) много стабилније личности (скромније, здравије, боље познају себе, нису горди и немају осећај да су месије) од оних који су до Бога или Природе или Суштине, или како већ то свако од њих зове, долазили на основу свог разума, свог знања, уз помоћ разних духовних (астралних) бића, астрологије и нумерологије, тарота и слично. Не мислим да су сви мистици, астролози и нумеролози, магови и шамани, који не познају догмате хришћанске вере и који нису православни верници – слуге сатане, у служби антихриста, да нема паметних и зрелих људи. Упознао сам неке мистике (гностичаре, магове, исцелитеље…), познајем неке зилоте, са свима имам нормалан људски однос, они мене поштују, ја њих поштујем, иако се не слажемо и стално водимо полемике. Познајем особу која је одлазила код Миће Јовановића да би излечио њену болест и није јој помогао. Упознао сам исцелитеље који су помогли људима уз помоћ неких алтернативних метода лечења. Упознао сам добре људе који причају са духовним бићима и верују ”у неку вишу силу”, упознао сам атеисте који су добри људи. Упознао сам и исцелитеље и атеисте и свештенике који су лоши људи.

Моја порука је увек иста и за зилоте и за мистике (и за атеисте): ми се не можемо сложити, јер ја не напуштам догмате хришћанске вере, верујем у Бога и Христа. Око свега другог можемо да тражимо компромисе и нормално сарађујемо. На крају, вера је приватна ствар. Нико није присиљен да чита ове редове. Ја никога не убеђујем да верује у Бога и следи догмате хришћанске вере. Свакоме ћу објаснити како ја гледам на та питања, саслушаћу другог човека у вези његове вере или невере, саслушаћу његово виђење Бога, живота и човека, и нико ме не може убедити у супротно. Не мислим да је лош човек или будала или антихрист онај ко верује да је човек настао онако како се описује у теоријама које се баве (биолошком) еволуцијом. Тај став, и вера у Дарвинову теорију, сам по себи, не значи да је човек такав. Односно, лош човек или будала или антихрист може бити и онај ко (каже да) верује да је Бог створио свет.

Јерес је реч која означава погрешно или једнострано схватање било које хришћанске догматске истине. Зилоти погрешно или једнострано схватају догмате. Мистици често одбацују догмате или их погрешно схватају. Зилоти не воле СПЦ зато што мисле да је СПЦ под превеликим утицајем мистика (гностичара, окултиста…), делом и атеиста (комуниста), и верују да унутар СПЦ превласт има ”либерални део” клирика, односно екуменисти (еврофили). Мистици (и атеисти и агностици) не воле СПЦ зато што мисле да је под превеликим утицајем зилота (верских фанатика, ултранационалиста…) и верују да унутар СПЦ превласт има ”конзервативни део” клирика (русофили). Атеисти су нападали Патријарха Павла јер је био умерен према зилотима. Зилоти су нападали Патријарха Павла јер је био умерен према неверницима и непријатељима Србије. Драгош Калајић је оптужио патријарха Павла да није био довољно ратоборан. Многи конзервативци и зилоти нападају владику Иринеја (Добријевића), а волели су Патријарха Павла, који је изузетно ценио тада младог свештеника из САД. Исто је важило за оца Биговића. Наравно, много тога је лошег у СПЦ, и некада су и зилоти и атеисти у праву, свако са своје стране, када критикују неке ствари у СПЦ. Колумниста НИНа Драган Јовановић стално критикује Цркву, себе назива паганином и свештеником словенског бога Вида, али са друге стране показује да познаје православно хришћанство боље од многих верника који никада не би критиковали и нападали СПЦ на било који начин, или националиста који нападају Цркву а бране Православље. Он разговара са Црном и Јунгом, док пише колумне за НИН. Светислава Басару, писца и колумнисту листа Данас, многи православци националисти оптужују да је повезан са масонима и страним окупаторима (да је њихов агент, као и Драган Јовановић) а са друге стране он је монархиста и у својим колумнама преноси и учења Светих Отаца из доба патристике, некада много боље него многи са деснице који га нападају. Постоје људи који нападају зилоте због јереси а сами полако прихватају (неку другу) јерес. Постоје људи који мало знају о хришћанству, неки од њих су верници (како сами кажу), неки нису верници, и ти људи, који сами признају да мало знају, покушавају да успоставе нека своја правила која би важила за вернике и Цркву, одређујући наравствено/моралне норме. Неки Срби који не желе да љубе руке православном попу одлазе у Индију да љубе ноге неком гуруу. Масони верују да је могућ компромис са Православном Црквом (тако што би Црква прихватила њихова учења). Не судите ни зилотима. Зилоти су некада толико усамљени и одбачени од већине друштва да многи, из те већине, заборављају да су људи из катакомби људи као и сви други, да ни зилоти нису безгрешни и нису у свему погрешни и да и они имају своја (људска) права. Исто важи, на пример, и за председника СРС који је у притвору у Хагу годинама, нико не пита за његова људска и остала права, само зато што се већина са њим не слаже на политичком и културном пољу. Некада су углађени и културни либерали већи зликовци од зилота илирадикала. За зилоте исто важи што важи и за мистике, масоне, атеисте и за сваког од нас – никада не знате ко је онај грешник који се покајао и због кога ће бити велика радост на небу. Нико не може да зна шта се дешава у људском срцу, посебно у тренутку смрти, када је човек сам пред Богом. Комунисти су судили, а ја позивам да се не суди ни комунистима, и за њих важи исто. Нису сви чланови КПЈ, сви припадници УДБ и ЈНА, били злочинци, или они који сигурно иду у пакао. Нису такви били ни сви четници и антикомунисти. Само Бог зна и само Бог суди.

Манихејство је одбачено од стране Цркве пре више од хиљаду година. Време је показало да је православно учење заиста изворноа да је богумилство заиста била јерес. Српска Православна Црква је и сада најближа извору, изнад свих ”учења” која проповедају зилоти, мистици и атеисти. Зло се појавило у свету после настанка света. Зло постоји, постоје и демони. Људи некада не разликују демоне и анђеле. Како би рекао Лав Шестов, велики руски (православни и егзистенцијални) философ јеврејског порекла кога је водила Божија Промисао: ”Добро није Бог. Треба ићи изнад Добра, треба тражити Бога”. Демони се некада крију иза Добра. Руски философ не спори да се ”зло мора уништавати”. Веровао је уапсолутно Добро, у Апсурд, иза којег се крије Лице Бога Живога.

Ево још неколико реченица од Лава Шестова:

”И рече безумник у срцу своме – нема Бога. ‘Искуство’ – против ‘искуства’. Коме дати предност?”

”Зашто Берђајев и Кант ћуте о томе да је Бог вратио Јову све што је овај изгубио? Зашто они ограничавају улогу Бога чисто моралним деловањем? Одговор: гносис је преузео своја права, због тога су исправили библијско приповедање – једино такво схватање Писма, у коме се не претпоставља ништа што вређа наше сазнање, јесте схватање у духу и истини. Хегел је то формулисао овако – чудо је насиље над духом, чудо је насиље над природном везом појава (…) Егзистенцијална философија се ослања на Апсурд и не само што то не скрива, већ у свакој прилици наглашава (…) Творац је саздао слободног човека и његова слобода се и састојала управо у томе да он није имао потребе ни за знањем, ни за разликовањем добра и зла. Почетак сваког знања јесте страх. Слободан човек се не боји, ничега се не боји, слободан човек не пита, не осврће се – због тога се његов однос са према Богу не изражава знањем, већ вером. Вера и јесте она слобода коју је Творац удахнуо у човека заједно са животом (…) И ја мислим да се Берђајев, када, и ако буде морао да суочи гносис и егзистенцијалну философију, ни сам неће колебати у избору. Почетак мудрости јесте страх од Бога, а не страх од Ништа. Слобода, пак, не долази човеку од знања, већ од вере која отклања све наше страхове.”

***

Страсти осуђивања, злурадости, суровости представљају породе гнева, мржње и злопамћења. Не судите и неће вам се судити. Не показуј људима врлину своју, тако ћеш избећи да упаднеш у гордост. Страст је слабост душе. Против сваке страсти постоји супротна јој врлина. Постоје и страсти које су дате од Бога и служе на корист. Мудрац је онај који се боји Господа. Где преовлађује страх Божији, тамо влада и смирење, Бог се насељава у таквој души. Ничега се не плаше они који се боје Бога. Све што у вама буди радост потиче од анђела. То су (још нека од) учења Светих Отаца.

Бог све зна. Бог суди. То је учио Патријарх Павле. Када је 1994. године изјавио за једне италијанске новине ”Сви смо криви” видело се да је он прави хришћанин. Он није осудио Србе као кривце за злодела која су се догодила приликом распада СФРЈ (како су јеретици и ”безгрешници” са Запада протумачили, па су као грешници сви ”подигли камен” и каменовали/бомбардовали Србију) већ је подсетио да нико није безгрешан. Зато толико Срба поштује Патријарха Павла, истинског слугу Божијег. Поштовали су га сви – и зилоти и мистици и атеисти и верници СПЦ и верници других хришћанских и нехришћанских верских организација и припадници других етничких заједница.

Догмати Православне Цркве имају своју основу у Светом Писму и Предању. Сва друга учења – немају. Верујем да ће Српска Православна Црква остати јединствена, да ће пронаћи начин да расколнике врати а са атеистима и онима који нису верници начин за миран суживот, и да ће следити догмате и каноне као и до сада.

***

Хришћанство је после 1000 година ширења Радосне вести достигло врхунац када је на Истоку владала Византија а на Западу своју власт утврдила Католичка црква. Тада је достигнут врхунац у односима Цркве и световне власти, тада је Црква имала утицај на свакодневни живот свих људи унутар граница хришћанске и европске цивилизације. После Средњег века хришћанске цркве имају све мањи и мањи утицај унутар, до тада, хришћанских држава и народа Европе. Византија је нестала, Исток освајају муслимани. На Западу долази до секуларизације, хришћанске цркве губе позиције које су имале унутар државе и друштва. То је морало тако да се одвија.

Рај није могућ на Земљи, у овом свету. Није Цркви дато да буде господар земаљског царства, већ мученица унутар овог света. Само Бог може зауставити процесе човекобоштва и незнабоштва. У Светом Писму се јасно каже да ће антихрист, на кратко, постати владар овог света. Због тога је погрешно размишљати о стварању теократије – о Србији у којој би сви људи били православни хришћани, где би сва деца ишла на веронауку у основној школи, где би свештеници били министри и слично.

У Србији у последњих пола века превласт унутар интелектуалне елите и институција образовања имају они који не верују у духовна бића и анђеле, они којима су подједнако неразумљиви и заостали и они који разговарају са духовним бићима попут Ахтуна Реа или саЈунгом и Црном, и они који разговарају са анђелима. Наметнут је материјалистички поглед на свет и то је било неодрживо. Сви они који нису били атеисти, који нису до краја следили Дарвинову теорију еволуције, који нису веровали да је све Ништа или ”воља за моћ”, који су имали нека искуства која не могу рационалним и научним путем да се објасне, који су веровали у Бога и Христа, који су налазили истину у будизму или теозофији, тражили су начин како да опстану, како да долазе до књига и преносе знања и свој поглед на свет другим људима.

Међу Србима који су на попису сврстани међу православне хришћане има атеиста. Међу атеистима има оних који поштују православне обичаје јер су српски обичаји, али не верују у Бога, у анђеле, итд. То су у већини бивши комунисти који сада као социјалисти славе славе и децу крсте у цркви. Постоје атеисти који не желе да имају било какав контакт са СПЦ, религијом и традицијом.

Затим, имамо агностике. Међу њима има оних који мало више и оних који мало мање поштују СПЦ и традицију.

Имамо и оне који верују у Нешто. Они се придржавају традиције, али површно. Њима није довољно оно што знају о хришћанству, а знају мало, они траже више, даље. Они се венчавају у православној цркви, око врата носе крст на ланчићу, али имају урађене наталне карте, отварају тарот, у многим стварима се слажу са фројдовцима и дарвинистима, верују у реинкарнације, итд. У овој групи могу да се нађу и они који се јавно изјашњавају као атеисти, који у себи нису до краја рашчистили да ли верују у Нешто или Ништа. Зато је могуће да атеиста истовремено буде и окултиста и да слави славу због традиције.

Ту су већ довољно поменути и описани зилоти и мистици. Највећи број њих је међу оним Србима који се на попису изјасне као православни хришћани. Разлике између њих су очигледне као што је очигледно и њихово слабо познавање хришћанства. Међу таквом врстом православних верника има оних који заиста верују у Бога и поштују православну цркву, али се не придржавају учења Светих Отаца. Има таквих и философа, попут Николаја Берђајева: ”Ако философ верује у Христа он не мора да доводи своју философију у склад са православном теологијом, али он може да стекне Христов ум”. Прочитали сте текст Миће Јовановића, за кога је Црква ”нешто друго у односу на Христа”, али који тражи благослов од Патријарха српског.

Ту долазимо до верника који добро познају светоотачку литературу, Свето Писмо и Предање, који су добро изучили философију, мистику, друге религије, који заиста верују у Христа, у Бога, у Свети Дух, који добро познају догмате хришћанске вере, који су поред свог тог знања одани Српској Православној Цркви, али нису у пуној мери уцрковљени. Један од разлога зашто је то тако јесте зато што овом типу људи (или некима од њих) није потребан ”посредник са Богом” и нису потребни спољни ритуали па чак ни (материјални) симболи; делом је то тако зато што су (неки од њих) наглашени индивидуалисти (егоцентрици); а делом и зато што Црква некада, због својих слабости, не може да прихвати оне који мисле својом главом, који нису егоцентрици, али јесу личности, јаки карактери и веома образовани људи. Такви траже сапутника, саборца, и оног ко може да буде стуб саборности (уз очување различитости између људи од којих је сваки ”непоновљива личност”), а Црква некада не може да постигне тај степен саборности. Ту су и неки други разлози, као што је однос према претхришћанској традицији српског народа.

Сада смо код верника који су на попису православни хришћани али су више поштоваоци словенских богова и старе паганске религије. Они не поричу свој православни идентитет, али, за разлику од Цркве, не истичу као једини и незаменљиви. Многи од њих верују у Христа, али сумњају у библијску причу о историјском Исусу, неки прихватају мржњу према Јеврејима, затим, свима је јасно да је српски и словенски календар старији више од хиљаду година од јеврејског календара по коме се рачуна време од последњег потопа или настанка света, многи су Христа прихватили само као Бога Сунца, као Непобедиво Сунце, и томе слично. Један од таквих православних Срба, који се борио против западних империјалиста током деведесетих а који је био и следбеник Непобедивог Сунца, био је Драгош Калајић.

Поменуо сам неофите, тип верника који има проблем са поштовањем самог себе, то су они који не љубе самога себе, који не схватају узвишену улогу и божанско лице човека. Ови верници су потпуно уцрковљени. Они су под утицајем православне аскетике – морала и схватања живота који долази од стране монаха из манастира. Унутрашњи живот аскете је динамичан, живот у манастиру је статичан, у смислу да је ”време стало”. Живот ван манастира је динамичан, међутим многи верници, попут неофита, нити имају унутрашњи живот динамичан, нити спољашњи живот ”прати време”. Монаси су се издвојили из света, верници су део света, зато верници морају да преузму одговорност за живот у свету.

Ту долазимо до посебне теме, а то је како су православни монаси укључени у светске токове, колико разумеју проблеме својих верника, на који начин воде свој народ ”овде и сада”, у одређеном времену, ”које тече”, као што је сада овај тренутак, почетак 21. века. На пример, аскете не стварају породице, за њих не важи ”множите се”. Порука ”множите се” упућена је верницима. Аскета се одриче земаљског блага, сваке имовине, живи крајње скромно и сиромашно. Онај ко има супругу и децу не може да живи као аскета (Мигел де Унамуно: ”Хришћанство у ствари тражи савршену самоћу; хришћанин напушта оца и мајку и браћу и сестре због Христа, он одбија да оснује породицу, да буде муж и отац. Што је, уколико треба да опстане људски род, уколико треба да опстане хришћанство у смислу друштвене и грађанске заједнице хришћана, уколико треба да опстане Црква, немогуће. И то је најужаснија трагедија агоније хришћанства.”). Верници морају да живе у ”складу са временом”. У свету који се стално мења човек осваја нова знања и све више влада процесима у природи. Човек постаје ”господар природе”. Али, то је само привид, и тога је свестан један монах. То није ”власт над природом” каква је била пре пада у грех. Са друге стране, верник је тај који мора да се носи са изазовима времена, са искушењима којима је изложен у свету у коме живи, и то у сваком тренутку, ”овде и сада”. Да не ширим ову тему, напоменуо сам претходно јер долазимо до нове поделе унутар верника и Цркве, а то је подела на оне који су у току са светом и одговарају на свакодневне изазове и оне који су на неки начин у сукобу са савременим светом и желе да задрже прастари начин живота. Међу овим другим има противника науке који упозоравају да технолошки напредак води ка самоуништењу. Међу првима има оних који се слажу са Берђајевим да ”човек није биће које се само спасава, он је и биће које ствара… у човеку је садржана целовита загонетка и одгонетка света”. Земља заузима централно место у творевини јер се Бог оваплотио на њој. Где је граница, када се прелази у човекобоштво? Да ли се до искупљења због пада у грех, због тога што је Адам узео плод са дрвета спознања добра и зла, човек треба одрећи сваког (са)знања, да ништа не открива, проналази и ствара, да учини да ”време стане”? Ако то учине само Срби да ли могу да опстану у оваквом свету? Око оваквих питања постоји доста спорова зато што међу онима који се споре мало има оних који добро познају догмате, Свето Писмо и Предање. Добољно је узети пример Светог Саве који је као монах отварао школе и болнице. Сада се међу српским монасима у манастирима могу наћи и они који користе лаптопове и интернет, и многи критикују такве монахе и такве појаве унутар Цркве, али ја мислим да је то добро, јер монах не треба да изгуби сваку (спољашњу) везу са светом, са својим верницима и својим народом. Православна аскетика не унижава човека и тело, не учи да је ”тело затвор за душу”, аскете саветују верницима да поред бриге за спас душе воде рачуна и о телу, да је поред душевног здравља важно водити рачуна и о телесном здрављу. Берђајев је писао да је ”у основи философије претпоставка да је свет део човека, а не да је човек део света… у човеку се пресецају сви кругови бића”, писао је о смислу стваралаштва свестан да је ”човекова слобода сама за себе немоћна да човека окрене Богу, да победи грех”, свестан да ”човек у акту сазнања не може да се уздигне над Богом”. Постоје верници који не разумеју православну аскетику, постоје православне аскете које не реазумеју живот верника у свету, уз друге разлоге, попут разлога описаних у ”Агонији хришћанства” (Мигел де Унамуно), у вези процеса човекобоштва и користи од науке или тражења места (улоге) Цркве у држави (политичком животу) и права Цркве да заступа своје вернике, настале су бројне поделе међу верницима и различита тумачења ХХХристовог учења.

Постоје и друге групе верника, и друге поделе, али је ово до сада набројано довољно да се покаже како данас изгледа ”крвна слика” верника и клирика у Србији, међу Србима. Од десет верника у Србији тешко је наћи двојицу која се слажу око десет најважнијих тема везаних за православно хришћанство. Међу клирицима је мало боље стање.

Имајући у виду овакво стање међу верницима, затим, да у Србији не живе само верници Српске Православне Цркве, јасно је да је бесмислено укидати секуларни систем, одрицати се добрих страна либерално-демократског уређења државе и привреде. Плурализам постоји међу православним верницима, међу свим грађанима Србије, а православни верници су најбројнија група грађана Србије.

Једноумље које су наметали атеисти није уродило плодом. Срби су остали православци, неки су прешли у будизам, неки су постали мистици, теозофи, философи… али нису сви Срби постали атеисти и не размишљају сви као комунисти. Нису ни сви атеисти били комунисти нити су сви левичари. Не желе сви Срби да постану католици, или муслимани, или нешто треће. Не желе сви Срби да буду православни хришћани. Нису никада били нити ће икада сви Срби бити православни хришћани. Увек ће бити другачијих Срба. Зато истичем да је бесмислено залагати се против секуларног уређења друштва (наравно, унутар којег би се поштовала права верника, не само права мањина већ и права већине). Зато подсећам да ће антихрист, на кратко, завладати целим светом. Убрзо следи Други долазак Христов, када нестаје зло у свету, смрт и грех код људи, када настаје нови Јерусалим.

***

То не значи да се не треба борити, да сви треба да се предамо (молитви) и ништа не радимо, да престанемо да градимо, стварамо, рађамо и бранимо, јер ће антихрист сигурно доћи на власт. Као што је записано, антихрист долази на крају овог нашег времена и света, и владаће јако кратко над целим светом, а после тога настају ново небо и нова земља и нов живот за човека. Борба траје до краја света и века, до Судњег дана.

Шта је борба, за православног хришћанина, у секуларном друштву? То је борба са собом, са грехом у себи. Почетак је да се поштују две Божје заповести на које је Христ указао као најважније: љуби Бога свим срцем и љуби ближњег свог као себе самог. То су заправо три заповести – прва је да се љуби Бог свим срцем, умом и душом а друга се дели на две које су нераздвојне – љубити друге, али, љубити и себе, прво. Човек може да победи грех, да воли Бога, само ако воли себе, и исто тако своје ближње. Христ је описао и ближње – нису то само чланови најуже породице, то су сви људи, сваки незнанац поред ког прођеш и треба му помоћ.  Затим, ”не судите” јер ”Бог суди”, зато ”не судите и неће вам се судити”.

Како се борити а не судити?

Личност не постаје онај ко нема своје мишљење, коме је увек важније мишљење другог па се стално прилагођава мишљењудругог. Такви су неофити или зилоти према одређеним свештеницима или учитељима које слушају без изграђене критичке свести, без разумевања суштине вере, поштујући и следећи самоетику закона и идеалистички нормативизам. Такви су другосрбијанци који не смеју ништа да предузму ако се то не свиђа Хрватима, муслиманима, Албанцима, Западу…  те су смислили ”политички коректан говор” и често као некоректан говор илиговор мрже означавају оно што је српски интерес, што је Србима свето, зато што се то другима не свиђа. Последњи пример је извођење Марша на Дрину у згради УН у Њујорку, што се није свидело Бошњацима. Одмах су извођење марша осудили и другосрбијанци, иако је Марш на Дрину марш мира, а то вече у УН било посвећено слављењу Српске а не југословенске нове године[1]. На исти начин на који се повинују ”осећањима Бошњака” повинују се и закону нужности, па тако прихватају стање окупације, прихватају све захтеве и испуњавају све услове које окупатор наложи. Дакле, један део Срба (у овом примеру – другосрбијанци) није спреман да спроводи српске интересе јер се са тим не слажу други; затим један део Срба (у овом примеру – неофити) ништа не предузима за српске интересе, јер и иначе ништа не предузима, док му други не каже, јер није сигуран у себе, и слично. То су две групе људи, које данас чине велики део српског народа, које се практично уопште не боре за српске интересе. Имамо и групу зилота и ултрадесничара који се боре за српске интересе али често њихова борба доноси више користи непријатељима и доста штете самој Србији (продубљују поделе унутар народа, стварају лошу слику о Србији у свету). Личност је онај који има своје мишљење.Са друге стране, егоизам је грех. Црква је заједница оних који су се одазвали позиву Бога, који су се окренули ка Богу. Бог је Други. У Богу су и други. У Цркви су идруги. Треба бити сведок вере, тако се боре Христови војници.

***

Отац Николе Тесле је био православни свештеник и хтео је да му син постане свештеник. Никола Тесла је хтео да се бави науком и постао је велики научник. Имао је богато знање из религије, добро је упознао православно хришћанство, никада није заборавио да је Србин, али је касније, како је и сам на неким местима описивао, имао, како би неко рекао, одређена ”мистичка искуства”. Тесла је остао везан за своје корене, није заборавио своје порекло, није се одрекао своје вере или слично, али јесте по много чему био различит од већине православних Срба тог доба, у неким својим ставовима разликовао се од учења Цркве. Није био уцрковљен. Те детаље многи који су противници Цркве узимају као доказ да никада није био православни хришћанин нити је на било који начин везан за православну Србију, а унутар Цркве има исто тако оних који то узимају за доказ да је био ”отпадник од вере”.  Унутар Цркве данас су такви мањина, за Цркву је данас Никола Тесла био крштени православни хришћанин (на Архијерејском сабору СПЦ донета је одлука да се земни остаци Николе Тесле сахране на платоу испред Храма Светог Саве).

Многи оптужују Цркву да ”присваја” Теслу и да то не би била његова воља. Колико се Тесла као ”мистик” разликовао од православног хришћанина, колико је одступао од хришћанских учења? Да ли је био аскета? Да ли је жудео за профитом? Шта је оставио свету? Да ли су марсовци које је помињао можда били анђели?

***

Када би се појавио харизматични православани лидер кога следи велики број православних Срба и који тежи рестаурацији теократије, искључивањем свих других – какав би ефекат постигао? Када би се појавио харизматични мистик и окупио око себе велики број Срба, који су се окренули езотерији, окултизму и паганским култовима, са циљем стварања нове Југославије и нове (словенске) религије и новог писма (еклектичко-алхемијским путем), искључивањем свих других – какав би ефекат постигао? Када би се појавио харизматични комуниста око кога би се окупили српски левичари са циљем рестаурације комунизма, искључивањем свих других – какав би ефекат постигао? Цена увођења теократизма и рушења секуларизма није вредна колико ”плач једног детета”. Који је други начин? Мирним путем. Да ли то може да се испуни на земљи, на овом свету? Не. Јер, ако се то испуни, говоримо о царству небеском на земљи. А то се не разликује од утопизма комуниста некада. То нема везе са хришћанством.

Рат се добија у глави и срцу. Срби могу бити под физичком окупацијом, али док остану слободног ума и не предају се у срцу, има наде. Нема боље борбе за православље од те да постанеш добар хришћанин. Бити светосавац значи бити хришћанин. Без Христа Срби (и верници и они који нису верници СПЦ) не могу опстати, и преживети, до Судњег дана. Зато стражите, будитебудни.

Са вером у Бога,

Београд, 8. мај 2013. године

---

ПРАВОСЛАВЉЕ И МИСТИКА

[1] Друга је ствар што немам неко мишљење о Вуку Јеремићу и мислим да је можда агент Империје.

————————————————–

UDBA – ознака (не)квалитета

Драган Симовић: РАЂАЊЕ БУДУЋНОСТИ

Доба нове духовности и духовних теслијанских технологија.

Све старо што није усаображено са Духом Стварања мора да нестане, да би могло да се роди Ново што из Духа Стварања происходи.

Рођење Новог биће истовремено и васкрсење Древног!

У Древности је управо скривена Будућност која се пројављује у Новоме добу.

Сви електронски и штампани медији центара моћи, расплинуће се, растопити и нестати у времену долазећем.

Нису само писане новине прошлост, већ је и телевизија оваква каква јесте далека прошлост.

Нико словестан и освешћен више не чита жуту штампу

(а све дневне и недељне новине можемо сврстати под жуту штампу!), нити гледа телевизије политичке коректности чији су миљеници политички медиокритети и дембели, бесловесна руља лупежа и пробисвета, Велики брат и Животињска фарма.

Штавише, све дневне и недељне листове требало би што пре укинути, јер се због тог штампаног смећа свакога дана секу милиони хектара шума!

Управо би еколошки покрети, као и сви ини који осећају и препознају праискону тајинствену везу између Природе и Духа, требало да траже забрану свих штампаних медија, како би се сачувале шуме које живот на Мајци Земљи значе!

Заиста, све Старо мора да умре, да би могло Истински Ново да се роди!

Све прљаве технологије, које је створио прљави ум западног човека, морају да нестану да би могле на светлост Сунца да изиђу нове, духовне и одуховљене, теслијанске технологије, које су усаображене са Великим Духом Стварања.

Теслијанска друштвена мрежа јесте долазећа Будућност.

Интернет Духовне Будућности тек треба да се роди!

Све освешћене и стваралачке личности на Мајци Земљи морају да буду умрежене, повезане и скупа усаображене са Духом Стварања.

Тесла је на Земљу послан (послан од Духа Стварања!) зарад словесних, освешћених и самобитних личности, а не зарад армија дембела и паразита, који немилице, себично и саможиво, пљачкају и уништавају сваку Лепоту, Доброту и Дивоту на Мајци Земљи!

Ново доба мора да се роди, или ће Мајка Земља нестати!

10.05. 2013

 

Српски културни клуб

http://www.srpskikulturniklub.com/radjanje-buducnosti

Srbija da osnuje svoju svemirsku agenciju

 

Iz sve snage preporučujem Srbiji da se uključi u vasionsku industriju i da osnuje svoju svemirsku agenciju.

Razumljivo je da Srbija ima svoje finansijske poteškoće, ali odlaganje i odugovlačenje sa uključivanjem u kosmičku tehnologiju je ogroman gubitak ne samo za ekonomsku budućnost, nego i za bogatstvo koje se dobija kroz napredak tehničkih nauka. Svemirska industrija je neophodna za napredak čovečanstva i predstavlja neograničenu tehnološku budućnost novim generacijama.

Ovo u razgovoru za Danas kaže Slavoljub Sem Vujić, jedan od Srba koji je radio na američkim kosmičkim programima Apolo. Razgovor na relaciji Srbija – Kalifornija počeli smo povodom teorija o idejama za „kolonizaciju Marsa“, zbog čega je na tu crvenu planetu NASA i poslala robota-istraživača sa imenom Curiosity, koji gore i dalje vredno radi i šalje izveštaje. Ali onda se dogodio udar meteora u Čeljabinsku, tako da je to prosto izbilo u prvi plan:

http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/srbija_mora_da_se_ukljuci_u_svemirsku_industriju.14.html?news_id=256819

Doktora za rakete, inženjer Slavoljuba Vujića, zvanog Lala, upoznali smo 2009. godine kada je sa Milojkom Majkom Vucelićem došao u Beograd. Vucelić je umro prošle godine, a do poslednjeg dana je hteo da ponovo leti u svom avionu „čejen“. Vujić je rođen u Foeniu rumunskom Banatu, nekih sedam kilometara severoistočno od granice sa Srbijom, blizu Jaše Tomića, 15. marta 1934. godine. Pohađao je osnovnu školu u Fenju i Jaši. Za vreme rata familija se preselila u Jašu Tomić, gde je završio gimnaziju (malu maturu). Posle gimnazije pohađao je poljoprivrednu školu u Vršcu, ali je školovanje prekinuo jer je porodica emigrirala u SAD. Išli su preko Trsta gde su godinu dana čekali „papire“ da bi 1952. stigli u Detroit. Završio je počasno 1958. Armiju SAD kao vojni policajac, a potom se školovao za inženjera elektronike i komunikacija u Detroitu. Posle ženidbe 1960. preselio se u Kaliforniju, gde se zaposlio na razvoju i primeni raznih raketnih sistema odbrane i svemirskih programa kao inženjer elektronike, menadžer programa, poslovni direktor razvoja… Trideset godina je radio na raznovrsnim programima uključujući Apolo, Šatl, bombarder B-1, interkontinentalnim balističkim raketama (Ballistic Missiles – ICBM), raketama Minuteman, Polaris, Mirotvorac (Peace Keeper), kao i na programu Nacionalne raketne odbrane SAD. Dobio je mnogo nagrada i odlikovanja. Nakon završetka Apolo programa, Vujić i Vucelić sarađivali su na razvoju primene tehnologije, naročito mikroelektronike, za celu Istočnu Evropu, uključujući i bivšu Jugoslaviju i bivši Sovjetski Savez. Dr Sem Vuič (kako mu je zvanično ime od sticanja državljanstva 1960. godine) dobio je najviše ocene za doktorat koji je odbranio sa disertacijom o nacionalnom raketnom odbrambenom sistemu (Viable National Missile Defense System – NMD). Oženjen je Verom, poreklom iz Belorusije, a ima troje dece, Sonju, Ivana i Stefana.

Упокојио се у Господу протојереј-ставрофор др Радован Биговић

Протојереј-ставрофор др Радован Биговић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, упокојио се у Господу, 31. маја 2012. године, у Београду.

Заупокојна Литургија и опело биће служени у Духовски понедељак, 4. јуна 2012. године, у девет часова, у земунској цркви Светог Архангела Гаврила, а у тринаест часова биће сахрана на гробљу у Земуну.

Протојереј-ставрофор др Радован Биговић рођен је 1956. године у Никшићу. У Београду је завршио Богословски факултет Српске Православне Цркве, на коме је и докторирао; и Философски факултет у Београду. У два мандата био је декан Православног богословског факултета. Поред неколико књига објавио је око сто студија, чланака и есеја у разним часописима у земљи и иностранству. Био је духовник манастира Светог Архангела Гаврила у Земуну. Оснивач је и дугогодишњи председник Хришћанског културног центра у Београду, као и уредник едиције „Философско-теолошка библиотека” Службеног гласника Републике Србије.

• Архиепископија београдско-карловачка

Боже спаси, Боже брани

Боже спаси, Боже брани

БОШЊАКЕ, босанску земљу и бошњачки род!!!

У чему је проблем?

У коме је проблем?

Можда у онима који не желе да Бог чува Србе и српске земље? Зашто то не желе? Зашто се не моле Богу и за Србе?

Одједном се сви критичари разумеју у фудбал. Па још стварају теорију завере на основу чињенице да је српски селектор играо за римски клуб који је познат по својим профашистички оријентисаним навијачима.

Или помињу бесмислице типа ако Бошњак пева српску химну одмах постаје Православац.

Скоро нико се није бунио када је селектор дао тај уговор играчима. И свима је тада било јасно, ко прати фудбал, да је циљ селектора да репрезентација постане професионална: да играчи из Европе не долазе да се виде са породицом када дођу да играју за репрезентацију, да поштују државу, грб, химну, народ и грађане који долазе на утакмице, који гледају утакмице. То био мотив селектора Србије. У реперезентацији Србије играју играчи који су рођени у Србији или пореклом из Србије. Наша репрезентација није попут неких других у којима играју играчи због новца или неког другог разлога, а не због оданости и из љубави према својој држави  и људима који у њој живе.

Важно је да ли је играч потписао уговор па потом прекршио. Чак и уговор о певању химне. Тако је у свим другим делатностима, свуда се уговори потписују да би се поштовали, тамо где тога нема долази до раскида уговора. Селектор Србије не носи слику Аркана, нема истетовираног Мусолинија, није савршен човек, као што нико није савршен. Уколико он прекрши уговор, закон, јавно промовише говор мржње или слично, треба га осудити, сменити. До тада све оптужбе које се помињу су или бесмислене или са лошим намерама. И више говоре о тим критичарима.

Колико их разумем, Бошњаци су пали са Марса и са Србима нису род. Због тога им сметају речи српске химне. Не желе да се моле Богу/Алаху да спаси и брани српске земље и српски род.

На крају, да додам: нисам од оних који желе поделу БиХ, желим да БиХ постане држава и српског и бошњачког народа, да је заједно граде у миру и сложно. Да се заједно договоре и за нов грб, нову застави и нову химну БиХ. И да сутра ту химну у репрезентацији БиХ певају и Срби и Бошњаци и сви остали који буду играли. 

Фудбалера не кривим за свој поступак, не замерам му. Верујем да је под притиском обе стране.

Не браним ФСЈ. Људима који воде српски фудбалски савез и клубове, већини њих, ту (више) није место. Тај се проблем неће решити док не дође до дубљих промена у друштву и држави.

Што се српске химне тиче, мислим да треба да дође до промене. Уместо “српске земље“ треба да стоји “Краља“. 

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

ПРИХВАТАЊЕ РЕАЛНОСТИ

Дахије (ни)су Срби

Zavadi pa vladaj! Ili, vic o Bosancima?

Модерни нацисти

Спартак

 

Mario Kopić: Miris stabla u cvatu

Premda se ocem moderne japanske filozofije smatra Nishio Amane (1829-1897), koji je na podlozi evropskih filozofskih tekstova počeo oblikovati adekvatnu japansku filozofsku terminologiju, kao pravi se filozofski smjer u evropskom smislu te riječi formirala tek filozofska škola iz Kyōta, filozofska škola koja se u svojoj punoj zrelosti oslanja, s jedne strane, na zen-budizam, a s druge na evropsku fenomenologiju, odnosno mišljenje ontološke diferencije Martina Heideggera. Stoga je opravdano možemo smatrati i japanskom postmodernom filozofskom mišlju. Zašto postmodernom?

U filozofiji je sasma jasno kada počinje moderni, novi vijek. Počinje s Descartesom. Isto je tako jasno i kada novi vijek završava, odnosno kada počinje duhovno-povijesna postmoderna ili postmodernost. Granicu predstavlja mišljenje Martina Heideggera. Heidegger polazi od ontološke diferencije. Što to znači? Dok imamo ontološki identitet, identitet bivstvovanja i bivstvujućeg, kao vrhovno bivstvujuće nastupa Bog. U ontološkoj diferenciji, s obzirom na razliku između bivstvovanja i bivstvujućeg, nema više bivstvujućeg u smislu vrhovnog bivstvujućeg, u metafizici imenovanog Bog. Bog je mrtav! Naime, metafizički Bog. Bog jeste, još uvijek jeste bivstvujuće, ima bivstvovanje, ali nije ono što skolastičari imenuju čisto bivstvovanje, miješajući pri tom bivstvovanje i bivstvujuće. Tradicionalno metafizičko tumačenje bivstvujućeg potkopano je pitanjem o bivstvovanju kao bivstvovanju, odnosno pitanjem o smislu bivstvovanja. No Heidegger se pita i o bivstvovanju čovjeka. Postavlja pitanje o čovjeku kao čovjeku i time rastvara Descartesovo izjednačavanje čovjeka i subjekta, odnosno postavljanje čovjeka za jedinog subjekta posred svega što jeste, dakle pretvorbom svega onoga što je oko čovjeka u predmetnost, u sveukupnost objekata. Od mišljenja ontološke diferencije nadalje kadri smo razlučivati između čovjeka kao čovjeka (čovjeka kao egzistencije) i čovjeka kao subjekta (antropocentričnog ega). I dalje: između stvari kao objekata i stvari kao stvari. Čovjek nije samo subjekt, nego je prije svega i iznad svega čovjek, a priroda prije svega i ponad svega nije objekt čovjekove subjektivitetne manipulacije, nego postoji, jeste upravo kao priroda. Nije ni božje stvorenje ni čovjekov predmet. Tako se počelo afirmirati post-antropocentrično, takozvano postmoderno razumijevanje čovjeka i svijeta. U središtu svega što jeste nije više čovjek, nego samo bivstvovanje, konačnost bivstvovanja. Po svom je bivstvovanju svako bivstvujuće nešto konačno i stoga, ukoliko je posrijedi živo biće, smrtno ranjivo.

U najznačajnije protagoniste japanske postmoderne škole iz Kyōta spadaju Kitaro Nishida (začetnik škole), Hajime Tanabe, Keiji Nishitani, Shinichi Hisamatsu i Shizuteru Ueda. Danas su najintrigantniji njeni predstavnici Masao Abe, Ryōsuke Ōhashi, Shōtō Hase, Tsutomu Horio, Akira Ōmine, Masakatsu Fujita,Tetsurō Mori, Eiko Kawamura, Hideo Matsumura, Narifumi Nakaoka, Katsuaki Okada i Masako Keta. U traganju za stjecištem Heideggerova mišljenja bivstvovanja i zenovskog buđenja Shinichi Hisamatsu (1889-1980) je zacijelo bio najustrajniji i najdosljedniji. I u tom  smislu pripada mu status krunskog protagoniste japanske post-modernosti. U čemu se očituje taj suštinski pomak? Sadržajno, iz Hisamatsuovog razumijevanja ništine iz čistine bivstvovanja. Ništinu više ne podređuje praznini (sunyata), koju smatra preostatkom naturalizma, nego prazninu izjednačuje s ništinom, no tako da je smatra najautentičnijom prispodobom ništine.

Prema Hisamatsuu, svaki čovjek može postati Buda, a Buda kao budni, dakle samoprobuđeni može postati tek u onom času kad ne treba više nikakvog Budu. Ne postoji dakle jedan jedini Buda ili Bog, nego to može postati, probudi li se, svaki čovjek. Stoga Hisamatsu budizam označuje kao religiju bez Boga. To nije religija ateizma, ali jeste ateistička religija, preciznije post-teistička i post-ateistička religija. Kao Budnom, svakome se može objaviti da ne postoji nikakav Centar, nikakvo Središte koje mu ne bi dopuštalo slobodu, slobodu u smislu oslobođenosti, a ne u smislu raspolaganja drugim i drukčijim. Niti sam čovjek nije takvo Središte, nije Subjekt koji bi mogao stvari oblikovati i njima ovladavati kao objektima te na taj način njima zagospodariti. Budni kao Probuđeni jeste dakle onaj koji je uvidio da je svijet bez Centra, bez prethodnog cilja i značenja, da je bez date Istovjetnosti i zadate Svrhe. Onaj ko uvidi da su stvari jedino i samo fenomeni, samo prividi koji nisu ništa prividno, nego su ujedno istina, rađa se u novi svijet. Oslobađa se svake omamljenosti, kako omamljenosti Bogom kao vrhovnim Bivstvujućim tako i omamljenosti Sobom kao središnjim Bivstvujućim. Njegova probuđenost manifestira se kao uskrsnuće (yomigaeri), kao uskrsnuće od mrtvih, povratak (kroz ponovno rođenje) iz područja smrti. No ne na ravni bistvujućeg, nego na ravni bivstvovanja koje nije nikakvo bivstvujuće, na ravni koju u njenoj praznini ispunja punoća ništine: smisao bivstvovanja kao bivstvovanja.

Post-ateističnost i post-teističnost, i dakle postmodernost, budizma jeste, prema Hisamatsuu, u tome da se ne kreće niti na ravni tradicionalnog teocentrizma, niti na ravni modernog antropocentrizma, niti na ravni teo-nomije niti na ravni modernističke auto-nomije. Hisamatsu doduše govori o auto-nomnosti, ali ne u smislu samozakonodavstva, nego u smislu autentičnosti, autentičnosti koja proishodi iz sebe same i koja ujedno pušta da bude svemu bivstvujućem. To je budističko saučešće sa svim što jeste, saučešće iz sve-jednosti. Upravo u smislu o kojem nam priča zenovska priča „Istina zena“:

Neki je konfucijanski učenjak posjetio jednog zen-majstora i upitao ga: – Što je najdublja istina zena?

Majstor odgovori: – Vi u vašim analektima imate vrijednu izreku: “Nema ničega što bih krio od vas“. Tako i zen ništa ne krije od vas.

 – Ne razumijem – reče učenjak.

Kasnije su zajedno prošetali planinskom stazom. Divlji je lovor upravo cvjetao.

Majstor reče: – Osjećate li miris ovoga stabla u cvatu?

– Jest, osjećam – odgovori učenjak.

– Onda – reče majstor – ništa nisam sakrio od vas.

To nisu uobičajene riječi, to su riječi Probuđenog, onoga koji je ustao od „velike smrti“, oslobodio se izgubljenosti u besmislenosti, karakterističnoj prije svega za moderni nihilizam, ali prisutnoj odvajkada. Te su riječi zato izgovorene iz radosti bivstvovanja, iz radosti koja smrtni užas ništine ima već iza sebe. Za tu je radost dovoljan – miris stabla u cvatu!

http://pescanik.net/2012/02/miris-stabla-u-cvatu/

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 

Философија/Религија

Kierkegaardov samoizbor

Zapis o Spinozi

КЈЕРКЕГОР И ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА ФИЛОСОФИЈА

Peto evanđelje

Emanuel Svedenborg

Треће откровење

Ко је икад угледао око кроз које се све види?

Рођење и Долазак

(…) Ova bogootkrivena istina o drugom dolasku Gospoda Hrista sačinjava jedan od glavnih dogmata bogočovečanske vere Hristove, koji je Crkva oduvek unosila u svoje Simbole, i njegovu neophodnost za naše spasenje odogmatila na sva vremena unevši ga u vaseljenski Nikeo-carigradski Simvol vere, blagovesteći o vaskrslom i vaznesenom Gospodu Isusu: da će opet doći sa slavom da sudi živima i mrtvima, i Njegovom carstvu neće biti kraja.

Objašnjavajući ovu večnu istinu vere pravoslavne, sveti Oci su govorili:

„Mi propovedamo ne samo jedan dolazak Hristov nego i drugi, koji će biti daleko slavniji od prvog. Jer pri prvom On je pokazao Svoje trpljenje, a pri drugom – nosiće krunu Božanskog Carstva. Pri prvom dolasku On je ležao u jaslima, povijen pelenama; pri drugom – On će se odenuti svetlošću kao odećom (Ps 103:2). Pri prvom dolasku pretrpeo je krst ne mareći za sramotu; pri drugom – doći će u slavi, praćen anđelskom vojskom. Mi se stoga ne zadržavamo na prvom dolasku samo, nego i drugi očekujemo… Doći će Spasitelj ne da mu ponovo sude nego da sudi onima koji su Ga osudili. On, koji je nekada ćutao kada su Mu sudili, potsetiće zakonoprestupnike koji su pri krstu pokazali drskost svoju, i reći: Vi ste to činili, ja ćutah. Onda je Spas došao radi domostroja spasenja – δι οίκονομιαν -, poukama učeći ljude, a tada će se oni po neophodnosti, makar i ne hteli, pokoriti Njegovom carstvu.“

DRUGI DOLAZAK GOSPODA ISUSA HRISTA – Sv. Justin Ćelijski

(DOGMATIKA PRAVOSLAVNE CRKVE III. Str 778-782.)

http://www.pouke.org/upload/fajlovi/knjige/Ava%20Justin/Drugi_Dolazak_Gospoda-Ava%20Justin%20Popovic.pdf

Četiri perioda: «veče, ponoć, pevanje petlova i jutro»

 

U Moskvi na konferenciji «Nauka i hrišćanstvo» jeromonah Vladimir Maslov je napravio interesantan izveštaj «Pokušaj tumačenja Jevandjelja očima jednog naučnika». U prošlosti fizičar, a danas stanovnik Sveto-Ekaterinskog manastira (u gradu Vidnoe u Podmoskovlju) predložio je potpuno novo objašnjenje tekstualnih razlika izmedju četiri Jevandjelja.

(…)

– Oče Vladimire, rekli ste da će treći period «pevanje petlova» preći u jutro Dolaska tako da mi to nećemo ni primetiti. A da li ćemo primetiti da je nastupio treći period?

– U Jevandjelju se kaže da «o danu tom, ili času niko ne zna». Primetite o danu i času. Ali postoji još istorijska retrospektiva i o njoj nešto i znamo. U svakom slučaju tri perioda «veče, ponoć i pevanje petlova» se uklapaju u nju.

Ta retrospektiva je bila data u samom početku hrišćanstva. Na Krstu Raspeća je bila tablica sa tri natpisa «car» – na judejskom, grčkom i rimskom. Tako se istorijski i desilo: u početku su obećanom zemljom zavladali Judeji, potom su ih porobili Grci, a zatim Rimljani. U vreme Rimljana je bio Prvi Hristov Dolazak. Danas celom zemljom faktički vladaju «novi Rimljani» – zapadna civilizacija. I nije teško pretpostaviti da će u vreme sadašnjih Rimljana biti Drugi Hristov Dolazak.

I mi sada treba da se opredelimo šta da čekamo – nastupajuće jutro ili nastupajuće nevolje? U Jevandjelju od Luke – u Jevandjelju «pevanja petlova» – odzvanja upozorenje: «rod je ovaj lukav, traži znake» (Lk.11, 29). Ne treba tražiti spoljašnje znake, već se treba udubiti u sebe. Najava dolaska je «petlov krik» – koji nije spolja, već unutar čoveka. I tada će biti spreman na iskušenja.

Ja lično smatram da je period «pevanja petlova» već nastupio. A potom će doći jutro ali ne sa prvi zracima. Već su i petlovi propevali i Sunce svetli na nebu, ali za nas još nema jutra. Tako se dešava i u životu: dogadjaji se odvijaju, ali tek u nekom trenutku shvatimo da se DEŠAVAJU. Tačno tako će biti i sa Drugim Hristovim Dolaskom koji će nastupiti tog trenutka kada shvatimo da je već nastupio.

preuzeto sa http://rusvera.mrezha.ru/435/5.htm
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

CEO INTERVJU:

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=566 

Ко је икад угледао око кроз које се све види?

 

Не-биће је огледало, свет је слика а човек

око слике, у којој се лик скрива.

Ти си око слике, а Он је светлост ока.

Ко је икад угледао око кроз које се све види?

Свет је постао човек, а човек свет.

 

Махмуд Шабистари

Врт чудеса

 

——————————————-

 

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

 

Философија/Религија

Радио Атлантис: Велимир Абрамовић

КЈЕРКЕГОР И ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА ФИЛОСОФИЈА 

Nauka i religija 

Вера

uspela akcija „Bitka za bebe“

U Pioniru se okupilo oko 7.000 gledalaca koji su kupovinom ulaznice pomogli nabavci novih inkubatora, a pesmom su nosili igrače Zvezde do ubedljivog trijumfa. Košarkaši Crvene zvezde Beograd savladali su u Pioniru ekipu nemačkog Bajerna sa 80:55 (43:33) u prijateljskoj utakmici koja je bila humanitarnog karaktera.

Свештеник Александар Михаиловић: Иза одшкринутих врата

(…) Црква није ризница националних ритуално патриотских чинова, већ унутрашње било космоса, спас човека и еколошког система, осовина и платформа на којој стоји васиона, критички ум и алтернативни начин постојања. Због тога су појам Другог и Осми дан есхатолошког Царства нераскидиво повезани. Будући век је време великог Другог, време славног присуства Христовог. Човекова потреба за малим је слика и унутрашња потреба за вечним општењем са великим Другим, са Богом. По Мартину Буберу, Ти и Ја су зато нераздвојни.

Царство Божије, рај, односно вечно блаженство, по садржају су непрекидна заједница са радикално другачијим, различитим и увек Другим. Сва светска царства, опет, трагала су за њим, безуспешно покушавајући да остваре рај на земљи. Формирање цивилизације и стваралачка кретања ка унапређивању света, покушај су да већ завлада есхатон као вечна заједница, међутим, сва су се, као што знамо, показала безуспешним и пролазним.

Та носталгија за заједништвом и истинским односом у међузависном, холистичком складу, уверава нас да је есхатон, својим присуством, као Црква, оставио дубоке трагове на човека. Све то зато, треба пажљиво ишчитавати. Основна порука Цркве увек је била — заједничка слободна љубав као чинилац људскости и јединство у различитости, по узору на Бога Свету Тројицу, у којој слободно живи вечни однос Једног са Другим и Трећим, слободан и непоновљив, у пуноћи међуљубави и заједништва.

Есхатолошко назначење човеково је — у Цркви започети, епиклетички, стваралачку, динамичку слободну љубав према Христу, кроз другог човека, те померити границе свога бића и отворити себе за Светотројичан начин бивствовања који је, по преимућству, есхатолошки.

(…) Наводећи речи руског мислиоца Николаја Берђајева, да је „ниско заборавити на смрт макар и једног живог бића и ниско помирити се са смрћу”, уочавамо да је одсјај Христове васкрсне победе видљив и у лепоти сунчеве светлости, у звездама које трепере, у јасној ноћи, у плавом небу, у драгом камењу и цвећу, у лепоти и разноврсности животињског света — у жртвеној љубави за другог човека.

Говорити о рају као решењу човекових егзистенцијалних невоља, значи говорити о Цркви, а говорити о њој значи понудити свету космополитска решења. Космополитска, пак, јер је по речима блажене успомене о. Георгија Флоровског, „Хришћанство универзална истина, а не својина једне нације”.
Са таквом есхатолошком визијом, на прагу новог миленијума, Црква је опет у обавези да окрене своје благодатне луче према свету и савременом човеку.

(…) Свет вапије за преображајем очекујући да се јаве „синови Божји” и стога питања данашњице, попут: угрожавање људског достојанства, ратови, међунационални и међуконфесионални сукоби, глобализација и унификација света, глад, насиље, трговина децом, расна и полна дискрими­нација, еколошки проблеми и загађеност животне средине, који, како правилно примећује митрополит пергамски Јован, „обухватају нације и крећу се континентима”, ти и још многи други горући проблеми са којим улазимо у XXI век, решавају се и осветљавају есхатолошком визијом космоса, као једне, око Христа продужене вечне и целовите литургијске заједнице којој су сви потребни.

Стваралачко динамичко учешће свих у љубави, од елементарних кваркова, преко најразноврснијих биљака и животиња, до човека и анђела у Христу и око Христа, порука је Православне Цркве, васељенски упућена свима. Она зато у III миленијум улази, истина, без политичке и светске моћи, али са „силом Божијом која се у немоћи показује”. Њена је снага у њеном предању, у догматској чистоти вере, у евхаристијском етосу и подвижничком карактеру њене жртвене љубави за човека. У томе је преображајна и свеосвећујућа моћ.

Православна Црква није и никада неће бити гето овога света. Њена порука је јасна: jединство у различитости и слобода у љубави, два гесла која сам вечерас хтео да прочитам Вашој љубави. И стога, на крају, односно на почетку новог миленијума, пажљиво опет ослушнимо глас Откривења Јовановог које каже:

… Дух и Невеста говоре: Дођи!
И који чује нека каже: Дођи!
И ко је жедан нека дође,
И ко хоће нека узме воду живота на дар. (Отк 22, 17)

Амин!

Извор: Епархија браничевска

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.spc.rs/sr/sveshtenik_alekandar_mihailovitsh_iza_odshkrinutih_vrata

>>> ПОВЕЗАНИ ПОСТОВИ:

ИМПЕРИЈАЛИЗАМ И НАЦИОНАЛИЗАМ

Философија/Религија

Mnemosina, Leta i Lucifer 

Тешко је разумети Кјеркегора и Шестова 

Održan Piknik ponosa

Тешко је разумети Кјеркегора и Шестова

 

Можда је још теже социологу да разуме Теслу и Анјштајна

 

ALEKSEJ KIŠJUHAS, sociolog, Ateisti Srbije

(…) Iz famoznog CERN-a u Švajcarskoj odašilju se čestice nazvane neutrini, tako da ih hvataju detektori u Italiji, oko 700 kilometara dalje. I, jedna ekipa neutrina je u Italiju navodno i sasvim neočekivano stigla ranije, i to čitavih 60 nanosekundi ranije, time provocirajući najbržu od najbržih, njeno veličanstvo brzinu svetlosti u vakuumu. Da su u pitanju gosti, imali bismo vremena da sklonimo čarape sa poda (jedna nanosekunda je tek jedan milijarditi deo sekunde), ali pošto je reč o subatomskim česticama, fizičari su se zainteresovali. A koji vrag su uopšte te đavolje čestice koje, kažu novine, žure na sastanke, pa menjaju pravila fizike?

(…) Može opklada? U pedeset evra da će se sve ove vesti oko Ajnštajna koji je pogrešio u vezi sa brzinom svetlosti pokazati kao jalove. Drugim rečima, da čestice poznate kao neutrini ne putuju brže od svetlosti.

(…) Omiljeni domaći hitovi bili su: „Otkrivene čestice koje putuju brže od svetlosti“, „Poljuljani osnovni zakoni fizike“, „Ajnštajn više ne važi!“, „Pada teorija relativiteta“ i, posebno idiotski, „Nikola Tesla je znao da su neutrini brži od svetlosti“ i „Tesla ispravlja Alberta Ajnštajna“. Sve navedeno jednostavno nisu činjenice, nisu tačne informacije, a verovatno neće ni biti.

(…) Pre okretanja (n)ovog lista, važno je znati nekoliko činjenica. Prvo, moderna fizika sa dobrim razlozima počiva na ideji da je brzina svetlosti najveća moguća. Na konstanti brzine svetlosti umnogome počiva naš univerzum – u suprotnom bismo mogli putovati kroz vreme, posledice bi dolazile pre uzroka i svašta još. Drugim rečima, „Terminator“ bi se svrstao u dokumentarce, a Albert bi se prvo razveo od Mileve, a zatim je upoznao.

Ceo tekst:

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/terminator_kao_dokumentarac.889.html?news_id=224627

————————————————————————————————————————-

ТЕРТУЛИЈАН:

“ВЕРУЈЕМ, ЗАТО ШТО ЈЕ БЕСМИСЛЕНО“

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

КЈЕРКЕГОР И ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА ФИЛОСОФИЈА

ЛАВ ШЕСТОВ

 

ПОПИС

Дајем пуну подршку свим “атеистима који знају Истину и тачно порекло и настанак Човека, Земље и Свемира“ и који су због тога “нормални људи“ да се на предстојећем попису обавезно изјасне као атеисти, никако као православци – само да се не мешају са “ненормалним људима“. 

Дајем пуну подршку свим “правоверним православцима за које су сви осим њих јеретици и несрби“ и који једини знају шта је “Правда“, који једини носе “Христов крст (и Печат)“, да се на предстојећем попису обавезно изјасне као Апостоли или Архангели, никако као православци који припадају СПЦ – само да се не мешају са “јеретицима и секташима“. 

Зар Христ није рекао да је “много  позваних, мало одабраних“?

Зар Христ није рекао да се “жито одвоји од кукоља“?

Зар је лоше да се на попису “само“ “144 000 запечаћених Светим Духом“ изјасне као православни верници и припадници СПЦ?

 

 >>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Пацифизам и владавина права

Неверство 

Hrišćani 

Српска демократија и Империја(лизам) 

Božidar Mandić: Ilegala i radost

Аристократија и демократија

 

Српска демократија и Империја(лизам)

 

 

Обећавам,

када постанем Краљ, сви “чисти светосавски Срби – српски слободни радикали“, сви “националкомунисти који нису петоколонаши и лопови“ и сви “правоверни православци за које су сви осим њих јеретици и несрби“ – имаће сва права као што ће их имати све националне и верске мањине, имаће исту заштиту као што ће их имати сексуалне мањине, имаће исту могућност избора као и сви остали грађани, који су другачијег генетског порекла и идеолошког и верског уверења, и биће санкционисани као и сви остали грађани Србије ако крше Устав и законе. Наравно, у духу традиције српских краљева, исто важи за самог Владара уколико крши Устав и законе.

Обећавам,

када постанем Краљ, сви “либерали који су најпаметнији у друштву“, сви “прогресивци који мисле да су прогресивнији/напреднији од напредњака само зато што су хомосексуалци или феминизирани и хомосексуализовани“ и сви “атеисти који знају Истину и тачно порекло и настанак Човека, Земље и Свемира“ – имаће сва права као што ће их имати све националне мањине, имаће исту заштиту као што ће их имати верске мањине, имаће исту могућност избора као и сви остали грађани, који су другачијег идеолошког уверења и сексуалног порекла, и биће санкционисани као и сви остали грађани Србије ако крше Устав и законе. Наравно, у духу традиције српских краљева, исто важи за самог Владара уколико крши Устав и законе.

Господар Времена

ПС: Извињавам се Калету зато што због лудака користим његово уметничко име Господар Времена.

Видети:

Zna se – Gospodar Vremena, ko drugi?

————————————————————————————-

ЛИНКОВИ са блога:

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA 

Закон о реституцији и Трећа Србија

Нови народни договор и грађанска држава

Двери српске – Покрет за живот Србије и Покрет Tea Party (САД) 

ПРОСВЕЋЕНИ АПСОЛУТИЗАМ? 

ИЗБОРИ 2012. ГОДИНЕ

ПРЕДЛОГ ЗА РЕШАВАЊЕ СТАТУСА КОСМЕТА 

ИСТОРИЈА ЕВРОПЉАНА ОД ПАДА ЦАРИГРАДА И ОТКРИВАЊА АМЕРИКЕ (КРАЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА) ДО 21. ВЕК 

——————————————————————–

ЗА ЧИТАЊЕ:

1.

Ханс-Урлих Велер – “Национализам“

Светови Нови Сад, 2002.

“…Пошто национализам у принципу није поседовао посве недвосмислену духовну структуру, то је са том опсењујућом мешавином могао за себе да веже модерну визију будућности, која је била у стању да ослободи далеко већу и динамичнију разорну снагу него што је то могао било који ортодоксни конзервативизам… Национализам свуда жели да успостави јединство система вредности и норми са својом догматиком. Његова догматика у тежњи да превлада преовлађујућу хетерогеност склона је ниподоштавању правних баријера, насилном изопачењу и деспотији своје ‘политичке религије’…“ 

… Прави добитници у склопу процеса модернизације и у економском погледу успешно образовни и поседовни грађани махом су се индентификовали са националном доктрином… они никако нису били конзервативци с погледом унатраг већ више репрезенти једног новог света, обележеног научним достигнућима и индустријскокапиталистичким напретком… 

… Фундаментални дефицит национализма и националне државе као његове творевине састоји се у њиховој неспособности да на задовољавајући начин реше унутрашње и спољне проблеме и успоставе трајан мир… у склопу настојања за унутрашњом интеграцијом и заступања интереса према вани, обоје изазивају екстремно заоштрене конфликте…

Западну, још од просветитељства дубоко укорењену традицију, по којој се праву на самоопредељење индивидуе приписује квалитет природно-правног аксиома, пренео је, између осталог национализам на нације. Отада ‘право на самоопредељење народа’ спада у погонску снагу и психомоторику сецесијског и трансферног национализма. Вудро Вилсон и Лењин су то право истовремено прогласили међународно-правном максимом и основном идејом политичком морала…

… Национализам свуда жели да успостави јединство система вредности и норми са својом догматиком. Његова догматика у тежњи да превлада преовлађујућу хетерогеност склона је ниподоштавању правних баријера, насилном изопачењу и деспотији своје ‘политичке религије’…“ 

2.

Мајкл Хард, Антонио Негри – “Империја“ 

Игам, Београд, 2005.

“Националне државе су филтери токова глобалне циркулације и регулатори артикулације глобалног руковођења; другим речима, оне дистрибуишу и усмеравају токове богатства према светској власти и од светске власти, оне дисциплинују своје популације колико год је то могуће (…) Империја се схвата мање као владавина над универзалним простором и временом а више као кретање које саставља просторе и времена помоћу моћи друштвених снага које теже да се ослободе од природног цикличног карактера времена историје… Афирмација фрагментираних друштвених индентитета показује се као средство борбе против суверенитета како модерног субјекта тако и модерне националне државе, са свим пратећим хијерархијама (…) Бинарна концепција света имплицира есенцијализам и хомогеност индентитета на супростављеним половинама и, кроз однос преко те средишње демаркационе линије, имплицира супсумирање целокупног искуства у једну кохерентну тоталност…“

ВИШЕ:

ИМПЕРИЈАЛИЗАМ И НАЦИОНАЛИЗАМ 

Аристократија и демократија

ЕДМУНД БЕРК

3.

 Dr Michael Savage

“Liberalism is a Mental Disorder“ (2oo5)

summary:

http://www.tburg.k12.ny.us/hsking/Apgov/Liberalism%20is%20a%20Mental%20Disorder.pdf

“Abuse of Power“ (2011)

summary:

http://www.michaelsavage.wnd.com/2011/07/savage-to-make-his-fiction-debut/ 

Michael Savage – Historic Cambridge Speech

Први део:

http://www.youtube.com/watch?v=gfZiV57O7uw&feature=related

Други део:

http://www.youtube.com/watch?v=RG1eaanVFHM&feature=related

4.

Žan Bobero / Mišlin Milo   

Nastanak ideje svetovnosti 

iz knjige Žan Boberoa i Mišlin Milo, Svetovnosti bez granica (Bauberot-Milot, Laïcités sans frontières, Seuil 2011).

“… Pluralitet religija bio je glavni razlog koji je države primorao da iznađu način za ublažavanje verske diskriminacije i uspostavlajnje društvenog mira. Od pradavnih vremena, „putevima“ su cirkulisali ljudi, roba i ideje. Kao što je na evroazijskom kontinentu postojao put svile, postojali su i putevi vere, kojima su se prenosila različita poimanja Istine i kojima je pogodovala promena društveno-kulturnog okruženja (Hatori, 1984)…

… U samoj Evropi XVI veka, uspon protestantizma naneo je težak udarac hegemonijskim težnjama rimokatolicizma. U Velikoj Britaniji i Skandinaviji, po kneževinama i slobodnim gradovima Nemačke, u švajcarskim kantonima, „svetovna vlast“ se u potpunosti emancipuje od papske „duhovne vlasti“, a religiju premešta u domen političke organizacije zemlje. To je označilo kraj političkom pozivanju na kanonsko pravo i početak stvaranja nacionalnih crkvi koje će biti podređene svetovnim vlastim…

… Januara 1649, Čarlsu I je sekirom odrubljena glava, na temelju jednog pravnog akta koji se pozivao na legalnost. Njegovo pogubljenje će predstavljati političko-religijski prestup od prvorazrednog značaja. Ernst Kantorovič je u svom (inače) izvanrednom eseju o Dva kraljeva tela, ozbiljno potcenio značaj ove činjenice. Budući da se radilo o „Eseju o političkoj teologiji u Srednjem veku“, ta knjiga dotiče XVII vek na uzgredan način, ali se time ne može opravdati izostanak analize ovog legalnog kraljeubistva. Kantorovič dobro uočava da se na početku pobune pravila distinkcija između „političkog kraljevog tela, štićenog unutar i od strane Parlamenta“ i „prirodnog kraljevog tela [o kome se] tako reći nije ni raspravljalo“ (2000, str. 665 i dalje). On, za uzvrat, ćutke prelazi preko radikalizacije revolucije i ne poklanja nikakvu pažnju samom sudskom procesu i kraljevom smaknuću. Ograničava se na izjavu da je „Parlament uspeo […] da pogubi samo prirodno kraljevo telo, ne ugrozivši ozbiljno i ne naškodivši na nepopravljiv način političkom kraljevom telu“ (id., str. 672).

Izrazom „ne naškodivši na nepopravljiv način“ htela se napraviti aluzija na restauraciju monarhije 1660, ali je time zanemaren simbolički učinak samog čina i njegovo svojstvo presedana koji će imati nesagledive posledice na britansku i evropsku istoriju. Tvrdnja da „političko telo kralja“ nije bilo „ozbiljno“ ugroženo, istorijski je netačna. Političko-religijski prestup legalnog pogubljenja jednog kralja, „pape unutar svog kraljevstva“, prevashodno je pogubljenje njegovog političkog tela, pošto je praćeno drugim prestupom (koji Kantorovič ne pominje): sin Čarlsa I nije proglašen za kralja po smrti svog oca. Pored kralja, time je (privremeno) bilo obezglavljeno i samo načelo monarhije. Sve to jasno ukazuje na činjenicu da engleski kralj nije stekao suverenitet od boga, već od naroda koji ima svoje predstavnike u Parlamentu. To je značilo strukturalno preokretanje slike o suverenitetu i njegovo prećutno posvetovljenje.

Ova dva prestupa kojima je počinjeno „legalističko kraljeubistvo“ (što je čitav skandal činilo još većim), u Francuskoj i drugim zemljama doživljena su kao „najgnusniji zločin od raspinjanja Hrista“ (Labrus, 1985, str. 40). Pošto su Dva kraljeva tela postala klasično delo, koje se često navodi u literaturi iz raznih oblasti, ova analitička greška uticala je i na sva kasnija teorijska razmatranja. Analiza koja bi poklonila pažnju politički „desakralizujućem“ aspektu procesa posvetovljenja iznela bi na videlo štetu koju je tim razmatranjima načinilo izjednačavanje posvetovljenja i sekularizacije; no, razdvajanjem ta dva pojma obelodanilo bi se još nešto: činjenica da, u datom slučaju, prećutno posvetovljenje do koga je došlo tokom Velike pobune nije imalo sekularan karakter.

Slavna Engleska revolucija iz 1688-1689 i danas se smatra događajem koji je obeležio čitavu britansku istoriju. U Engleskoj, 1689. i 1701, nemamo kralja koji nameće svoju veru, već imamo Parlament koji, u ime nacije, zahteva od kralja da bude protestant. Ne radi se, dakle, toliko o pitanju veroispovesti, koliko o uspostavljanju veze između protestantske vere i građanskih prava i sloboda (religion, rights and liberties)…

… Prilikom izrade francuskog zakona o razdvajanju crkvi i države iz 1905, na slobodu ispovedanja vere isprva se gledalo kao na produžetak individualne slobode. To je, međutim, doživljeno kao objava rata katoličkoj hijerarhiji i kao „negacija ustrojstva crkve“. Rešenje je nađeno tako što su, između ostalih, konsultovane uredbe Slobodne prezbiterijanske crkve Škotske – koje su individualnoj slobodi vere pridavale kolektivnu dimenziju – kao i zakonodavstvo pojedinih američkih država (Larkin, 2004, str. 191). Engleska je, dakle, u ključnim trenucima uticala na francusko posvetovljenje.“

Knjiga će se uskoro pojaviti u srpskom prevodu u izdanju Karposa, u saradnji sa Francuskim kulturnim centrom u Beogradu

• • Udeo političkog
  • Udeo religijskog
  • Udeo antiklerikalnog
  • Od posvetovljenja do svetovnosti

http://pescanik.net/content/view/7480/1450/ 

————————————————————————————–

Видети:

Српски план за Космет

Mnemosina, Leta i Lucifer

 

The Island – Russian movie – Trailer

http://www.youtube.com/watch?v=c4eOwnQZhSw 

Somewhere in Nothern Russia in a small Russian Orthodox monastery lives a very unusual man. His fellow-monks are confused by his bizarre conduct. Those who visit the island believe that the man has the power to heal, exorcise demons and foretell the future. However, he considers himself unworthy because of a sin he committed in his youth.

“Srpski film“ – Šok koridor – A Serbian Film – Trailer

A Serbian Film – Trailer

http://www.youtube.com/watch?v=L_SIDOVFBTQ

 

 A Serbian Film (Serbian: Српски филм / Srpski film) is a 2010 Serbian horror film set in Serbia.

 

————————————

Teror političke korektnosti

Broj 606, Datum objave: 30.07.2011.

Piše: Nenad Jovanović

Gost nedavno završenog Fantastic Zagreb Film Festivala bio je i Aleksandar Aca Radivojević, dramaturg i koscenarist “Srpskog filma” i “Čarlstona za Ognjenku” te dobar poznavalac situacije u kojoj se danas nalazi srpski film.

Kad ste sa Srđanom Spasojevićem krenuli u poduhvat zvan “Srpski film”, priču o porno glumcu koji pristaje na igru s đavlom kako bi svojoj porodici osigurao egzistenciju, da li ste očekivali toliko kontroverzi, zabrana i sugestija za kraćenje? 

– “Srpski film” još je uvek aktualan u svetu i postigao je nezapamćen uspeh što se tiče domaćeg filma. Ne znam kad je poslednji put jedan srpski film išao u neki američki bioskop, pa makar i u cenzurisanoj verziji. Mislim da je napravio popriličan odjek u svetu, što još uvek ne jenjava. (…) Ne mogu da verujem da to može da se desi u takozvanoj slobodnoj Evropi, u kojoj caruju takav fašizam političke korektnosti i diktat dobrog ukusa, koji zaštitu nekakvih vrednosti provode kao što se provodi zabrana pušenja. Ali raduje me da smo i pored svih skandala uspeli sve to da srušimo.

Ja sam “Srpski film” shvatio i kao dekameron nasilja i seksualnih izopačenja. Da li je od prizora u filmu još strašnija činjenica da su svi ti slučajevi zabilježeni u crnim kronikama? 

– Svakako. Iako se skoro svakodnevno događaju kojekakve strahote koje smo prikazali u filmu, društvo želi da zaštiti narod od, po njihovom mišljenju, negativnih uticaja, kako bi mogao da živi svoje male nesrećne živote sa što manje uznemiravanja.

ceo intervju

http://www.novossti.com/2011/07/teror-politicke-korektnosti/ 

————-

Šok Koridor (insert iz emisije) 

http://www.youtube.com/watch?v=hhP_gYgaW48 

Šok Koridor – Low Budget filmovi

http://www.youtube.com/watch?v=6IgMFw4FUW4&feature=related  

ВИТЕЗ СВЕТЛОСНОГ РЕДА

Драгош Калајић

 

22. фебруар 1943 – 22. јул 2005.

 

У помен Драгошу Калајићу, последњем Хиперборејцу, првом Европљанину…

–
Драгош Калајић
КОДЕКС СОЛАРНОГ РЕДА

 

Кодекс соларног реда је једини позитивни одговор који сам у стању пружити издавачевој, љубазној, потражњи текст одређеног опсега а „спектакуларног“ садржаја. У питању је збирка упутстава која су ми указивала, и указују, почаст пристижући, током низа година, на моју адресу. Питању аутоства тих упутстава је беспредметно јер један метафизички усмерен ред, по дефиницији, представља облик над-индивидуалне реализације те су његови плодови идеално анонимни, односно имперсонални. Морам признати да су ми упутства изазвала различите реакције: од идеалног препознавања, преко запањености до интелектуалне срџбе, изазване дрскошћу аподиктичних тврдњи, лишених доказног поступка. Лектира неких упутстава изазивала ми је и смех, премда подозревам да је свест тиме настојала прикрити страх од редовних вокација сопства. Уосталом, етикеција ми налаже да се уздржим од јавног суда о даровима, препустајући слободу суда читаоцима.

Питање права објављивања упутстава или порука упућених особној намени разрешио сам под светлом доктрине о крају једног циклуса културе: обичај је да се у таквим периодима ломе печати тајни. Потрудио сам се да упутства, ради боље прегледности, сврстам у тематске целине, којима сам одредио наслове, у складу са њиховим садржајима. Напомињем да су у неким случајевима изложена сврставања усиљена или провизорна јер одговарајућа упутства садрже више тематских елемената. Уз помоћ особне, скромне, ерудиције, те уз консултације специјалиста, успео сам да одредим изворе навода који следе синтагму: „речено је у нашим, светим, књигама“. По редоследу, у питању су следећи извори:

I.1. – Chandogoya-upanisad, III, 13,7; imperator Julijan: Contra Galileos.

I.4. – Horacije: Carmina, III, 3, 7-8.

II.1. – Platon: Timaj, 42, b-d.

III.5. – Hajdeger: Uvod u metafiziku.

IV.20. – Voluspa, 58-63.

VI.1. – Pindar: Pyth., X, 29.: Venididad, II; Rig-Veda, I, 24, 10.; Taittiriya Samhita, IV, 3, 11.

У Сингидунуму, пролеће 1985.

Драгош Калајић

 

0.I. Ако високо вреднујеш доктрину соларног реда, коју сада учиш и усвајаш, мислима и делима – никад је другима нећеш наметати, нити ћеш од других захтевати или очекивати оно што од себе, доктрином васпитаван, изискујеш.

 

ЗВЕЗДАНЕ МАГНИТУДЕ

 

I.1. Пред питањем „ко су ти родитељи?“ – правилан одговор гласи: „моји родитељи су соларна традиција“. Речено је у нашим, светим књигама: „светлост која блиста над нама, која сјаји са оне стране свега, изнад универзума, у највишим световима иза којих нема виших – то је иста светлост која зрачи у човеку„. Речено је, такође, да је „сунце које видимо нашим очима – слика једног интелигибилног сунца које не видимо очима„.

I.2. Пред питањем „ко су ти пра-родитељи?“ – правилан одговор гласи: „моји пра-родитељи су лед и ватра Великог Праска“. Притисни палчевима ушне отворе и увери се: ослушни одјек свог пра-рађања: бујице и пожаре примордијалне космотворачке енергије Великог Праска.

I.3. Пред питањем „одакле долазиш, куда идеш?“ – правилан одговор гласи: „долазим са звезданих путева и идем ка звезданим путевима“. Свуда и у сваком тренутку буди при знању да долазиш из далека и да далеко идеш: ти долазиш из пра-историје и идеш ка над-историји.

I.4. Речено је у нашим, светим књигама, за својства човека соларне традиције: „и кад би се читав свет срушио – он би остао усправан, међу рушевинама“. Ти немаш тла – поглед ка звезданим магнитудама је твоје упориште. Непоколебљивост твог бића чини део упоришта стабилности звезданог поретка.

I.5. На путевима развојног покрета космичког бића, облик звани „човек“ је једна станица која га привремено придржава и задржава.

I.6. Тежи издвајању умне свести из станице зване „човек“ како би спознао њену двоструку улогу: благотворно подржавање и опасано препречавање развојног покрета космичког бића.

I.7. Буди увек при знању да човек и живот нису циљеви већ пука средства космотворачке делатности. Ти ниси рођен да би само живео већ живиш да би делао. Спрам живота одржавај суверенску дистанцу, као и спрам сваког другог средства, настојећи да њим потпуно овладаш јер ће, у противном, живот тобом овладати.

I.8. Овај свет је једна од арена космичке Игре, а у њему ти си један од играча. Ти не знаш, нити можеш знати, сва правила, те не можеш предвидети исходе своје игре; то се зове слобода.

I.9. На овој станици врховни задатак је напуштање станице у правцу бескраја званог „космички Ум“.

I.10. У идеалној пројекцији сопства космичког бића из тебе, ти ниси члан реда, већ је ред члан тебе, ти ниси јединка људске заједнице, већ је та заједница јединка тебе, ти ниси део света, већ је свет део тебе.

I.11. Без бића које сад почива у станици званој „човек“ – космос не би постојао; од истог бића зависи постојање космоса, дакле супремног поретка. Биће је функција космоса а космос је функција бића; то је смисао учења да су људски Ум и космички Ум субјективни и објективни пол јединствене стварности.

I.12. У теби почивају сви елементи свемира. Зашто? Осећај малодушности је знак да си заборавио то питање које поседује моћ окрепе и подстицања делотворности.

I.13. Ти си ученик а космички Ум је врховни учитељ. При највишој катедри учења најтеже питање гласи: „ко си ти?“ Одлични одговор гласи: „ја сам Ти“.

МЕТАБИОЛОГИЈА

II.1. Речено је у нашим, светим, књигама да човек „силну навалу која је прирасла уз њега, произашлу из ватре, ваздуха и земље, бучну и неразумну“ треба „савладати умом и доспети у облик свог првобитног и најбољег стања“. Тако магистрално означени пут борбе ума за обликовање садржаја инфериорних сфера људске „мешавине“, против психичке, егзистенцијалне и социјалне анархије – води повратку ка „првобитном“ завичају, ка „звезданим боравиштима“.

II.2. У овој арени космичке Игре, јединствени, усправни, положај човека је знамење идеалне усмерености: повратак „звезданим боравиштима“, кроз васпитавање посредством звезданих катедри. Усправни положај је и најнестабилнији положај: знак да биће човека у космичкој Игри игра на све или ништа.

II.3. Усвој опште учење да је човек оно што сам хоће: нека други верују како су постали од мајмуна – ти знај да је тај фамозни мајмун постао од деградације човека. Нек други неуморно копају земљу, безуспешно и патетично трагајући за фосилним доказима теорије о прерастању мајмуна у човека; ти њихову генеалногију врста користи за контемплацију обрнутог, дакле правилног, смисла: у питању је контра-еволуциони низ врста, до амебоидних и паразитских, који педагошки предочава негативну будућност бића у човеку, ако заборави своју мисију и изгуби правац одличног развоја те повратка „звезданим богатствима„.

II.4. Постојање мноштва врста облика живота доказује да су сви хомоидни облици пропали те је човек последња, преостала, могућност отпора деградацији и против-покрета, у правцу рехабилитације и рестаурације „првобитног и најбољег стања“. Знај да су сви опажани и изучавани геномски преображаји изразито дегенеративне природе: зато се ослободи и последњих илузија о некаквој спонтаној и напредној „еволуцији“ врста те одлучно устај против струје пропадања.

II.5. Буди при сећању да си ти плод космичких сила и миленарних напора дела и мисли низа генерација: продужи анабазу, пренеси соларну традицију.

УПУТСТВА СПОЗНАЈИ

III.1. Сваки облик тежи да истраје у бити своје улоге одређене правилима Игре космичког Ума. Значај облика званог „човек„ испољава се јединственом способношћу, у овој арени, да себи поставља питања о природи Ума и смисла Игре. Питања која себи постављаш о природи космичког Ума не могу довести у сумњу постојање Ума јер је он исходиште, основа, покретач и циљ свих питања. Зато спознај границе сумње: свака сумња је у функцији апсолутне извесности космичког Ума која не може бити доведена у сумњу јер је Ум узрочник свих сумњи.

III.2. Са становишта станице зване „човек“ – није могуће потпуно спознати космички Ум јер је он бескрајан и неограничен а сви људски методи спознаје су одмерљиви и ограничени.

III.3. Мотиви, симболи или алегорије су белези или оријентири спознајних истраживања. Разликуј означавање од означеног. Само-људске „истине“ су привременог и ограниченог значаја и значења.

III.4. Не допуштај да ти свест обмане привид логичког савршенства људских исказа у огледалу језика јер је језик само један од последњих, слабих и изобличених, одјека еха Великог Праска космо-стварања.

III.5. Све што није првобитно је само боља или лошија, ближа или даља, имитација првобитности. Хронолошке или историјске табле имитација обично осведочавају процесе поступних изобличења првобитности, до самог дна непрепознатљивости узора или негација, које су, по дефиницији, паразитске природе. Дакле, задатак је превазићи „декаденцију“ посредством веродостојног „другог почињања“, по упутствима наших светих књига: „да би се једно почињање поновило, не треба вратити себе уназад себе, као у нешто у прошлости, које је познато и које треба имитирати – већ треба учинити да то почињање почне још првобитније…“

III.6. Непоколебиво одолевај текућим, дакле променљивим, таласима значења речи. Држи се обале првобитних или најдревнијих, познатих значења речи. Ступањ древности значења – одређује ступањ исправности значења. Знај да је изопачење значења речи, у многим случајевима, дело свесне акције усмерене разарању вредности. 

III.7. Придај већу позорност те значај именима него дефиницијама суштастава. Имена су изведена из изравних искустава манифестација суштастава а дефиниције су покушаји разума да произвољно ограничи оно што је, по својој природи, неограничено.

III.8. Напредак је сећање. Зато је основни задатак спознаје сусређивање свести ка сопству и ширење светлости спознаје кроз време-простор меморије, ка обнови примордијалног знања. Знаћеш да си савладао први део пута спознаје када превладаш демонију времена-простора и одговарајућих ограничења, када „прошлост„, „садашњост“ и „будућност“ или „овде“ и „тамо„, будеш доживљавао као једновременост и свеприсутност себе.

III.9. Буди попут огледала: све слике света може примити али ни једна уз њега не пријања, нити га и једна не условљава. Ти носиш безмерну одговорност јер си творац свих слика света које опажа твој спољни или унутрашњи поглед. Врлином изложене одговорности, излишно је да се ти прилагођаваш свету – нек се свет прилагођава теби.

III.10. У сваком скупу облика препознаћеш хијерархијску вертикалу посредством знакова пораста сложености структуре и функција. У домену систематских или ограничених скупова облика препознаћеш хијерархијску вертикалу посредством знакова пораста разноврсности и антагоничности њихових компоненти.

III.11. Не поуздај се у критеријум лепоте, при одређивању квалитета облика, ако ниси успео све „стилове“ сагледати као различите аспекте динамике манифестације јединственог мега-стила, који обухвата људске и екстра-људске творевине.

III.12. Кoнтемплирај симбол yin-yang као космограм, општу схему космичке Игре: и у највећој сфери тријумфа хаоса или анархије опстаје један нуклеуc космоcа, из кога започиње циклус космичке обнове. Игри су неопоходна оба принципа, дакле дуалност архије и ан-архије (позитиван и негативан пол).

ETHOS

IV.1. Мисли, као да ћеш сутра умрети – делај, као да никад нећеш умрети.

IV.2. Мисли и делај неусловљив од претњи пораза или обећања победе. Нема победе вредније од верности себи у поразу, нити има већег пораза од издајства себе због победе.

IV.3. Не следи путеве акције због добитка нити одустај од путева акције због губитка: ако си веран себи, ако путпуно јеси – ти ништа не можеш више добити, нити изгубити.

IV.4. Ако се све циклично враћа, како уче наше свете књиге – онда настој да чиниш она дела која заслужују бити обновљена у следећим циклусима; то је пут слободе самоодређења.

IV.5. Боље је бити мртав лав него живи пас. У меморији потомства врли пример је моћнији и плодотворнији од живота који га је изнео у овој арени универзума.

IV.6. На путевима мисије препреке суочавај као средства уздизања, амбисе као средства превазилажења а апсурде као средства квалитативног преображаја сопства. Овај свет није друго до арена игре кроз коју се биће васпитава и проверава за више мисије, теже задатке. 

IV.7. Не тужи се на тежину задатка мисије јер је та тежина процена твојих вредности и могућности.

IV.8. Патња, туга или страх су различита имена твојих слабости. Зато не оптужуј друге или друго за своје недаће већ устај у борбу против сопствених слабости.

IV.9. Из речника описивања сопства избаци реч „грех“ јер она има моћ стварања одговарајућих осећања кривице, недоличних соларног редовника. У питању је извештачнео осећање које је убедљиво осведочено, кроз историју, погуним и трагичним последицама. Уместо речи „грех“ – употребљавај изворни израз који гласи: „грешка„.

IV.10. Са ове космичке станице зване „човек“ ми не видимо пределе иза прага званог „смрт“. Стога је сваки страх од смрти неоснован или изазван незнањем. Ако је у питању страх за материју тела – знај да у том домену никада нико није умро јер никада, ни једна, честица материје није била уништена. Попут честица материје – и искре ума су неуништиве, непомрачне, припадајући нашем „непобедивом сунцу„.

IV.11. Не допуштај да ти свест загађују и понижавају страхови или наде изазвани арбитрарним претпоставкама о природи смрти; својим делима и мислима ти посредно условљаваш природу смрти.

IV.12. По средствима препознај и процењуј циљеве. Само средства оправдавају циљеве.

IV.13. Искушавај сопствену целовитост и стаменост бића суздржаношћу у сред обиља, чедношћу у сред оргија, блиставошћу у сред мрака. Правилан пут испита сопства није затмољавање искушења већ суверенитет сопства над свим искушењима. „Пустињачка“ повлачења из света или физиолошке „аскезе“ су обележја слабости и кукавичлука те посредне глорификације искушења.

IV.14. Међу људима упутно је носити обележја и маске за поруге или зазирања, излагати се непријатељству порива ка нивелацији, стајати на местима којих се остали застрашено клоне, опстајати на изгубљеним, проклетим упориштима; тако ћеш себе одвикавати и ослобађати од мерила људског, превртљивог, морала те лакше усвајати вечну етику звезданих магнитуда.

IV.15. Не задржавај се код врлих људских мисли и дела јер су они само показатељи космичких узора, просијавање или одрази сјаја космичког Ума. Ка првобитним узорима стреми.

IV.16. Буди равнодушан спрам славе коју деле људи. Где је космички Ум – тамо је твоја слава.

IV.17. Буди искрен пред собом јер свака лаж прикрива слабости које прете помрачењем искре светлосне статуе твог бића.

IV.18. Лице је најнепосредније и најочигледније осведочење бића, особито очи за које је речено да су „прозори душе“. Реч „лице“ потиче од „чинити“ јер је лице синтетички израз скупа мисли и дела.

IV.19. Развијај у себи моћи гипкости и чврстине бића, као да је у питању израда ванредног мача у највишим радионицама умећа. Сама гипкост је поводљива а сама крутост је ломљива. Неопходно је поседовати обе особине: гипкост која служи чврстини, онемогућавајући преломе – и чврстину која служи гипкости, сузбијајући подвијања.

IV.20. Речено је у нашим, светим, књигама да ће после слома моћи (ragnarok) „земља други пут изронити из мора, опет зелена“, да ће „орао ловити рибу по планинама“ и да ћемо се поново окупити на нашим пољима, где ћемо „у трави наћи чудесне златне таблице за игру, које поседовасмо у прадавним временима“. Становаћемо у грађевини „лепшој од Сунца“. У питању је визија целовите меморије, која обухвата сва времена, а не некакво обећање које циља храбрити надом. Нада је лоше, недостојно и нечасно упориште мишљења и делања. Зато одбиј од свести сваку наду и буди оно што јеси, упркос безнађу.

МИСТИКА СВЕТЛОСТИ

V.1. Светлосни дискос је света подлога контемплацје вредности. Светлост је средство окупљања свег расутог Великим Праском. Буди у ноћи људског светлост која повезује инфинитивно и инфинитиземално.

V.2. Светковине љетњег и зимског солстиција састоје се из два периода; први, у знаку кермеса, посвећен је „опроштају од Сунца“, односу „дочеку Сунца“, а други, у знаку издвајања и осамљености, посвећен је контемплацији светлости коју означав ритуални поздрав уздижућем Сунцу. Кермес „опроштаја“ и „дочека“ је игра, коло, око идеје непобедивог, непомрачног и непомичног сунца, центра космичке империје који све путеве отвара, све путеве повезује. Дакле, при употреби слике небеског Сунца, у симболизму супремне светлости, неопходно је одстранити елемента „покретљивости“ и „променљивости“.

СЕКСТАНТ ЗА КРАЈ ЦИКЛУСА

VI.1. Речено је у нашим, светим књигама да пут повратка нашем земаљском пра-завичају „не може откривен ни морем, ни копном„. По закону коресподенција, изложено метафизичко учење упућује поглед и ка физичком аналогону: можда је наш пра-завичај недоступан јер почива под поларним ледом, некад зелен и плодан? Наше свете књиге садрже мноштво астрономских индикација и сећања поларног седишта и пра-завичаја. Речено је да „тамо звезде, Месец и Сунце само једном у години устају и полежу а једна година је као један дан (и ноћ „те да сазвежђе Великог Медведа просијава и гасне у дану“, високо над осмотриштем. Око осмотришта поларног пра-завичаја круже „тридесет зора, тридесет сестара… у групама од по шест, скупа напређујући ка истом циљу“. Са сјајем тих знања ослободи се и последњих веза за „сад и овде„: буди увек и свуда.

VI.2. У језицима, космогонијама, митовима, обичајима и психичким структурама индоевропских култура откривени су, и откривају се, белези и споменици јединства пре дијаспоре, у коме почивају темељне вредности. Трезори индоевропског јединства су основни циљ прегнућа твог сећања. Са знањем темељних вредности распрши илузије национализама. Формула звана „нација“ је патент трећег сталежа којим су жреци капитала и демоније капитализације легитимисали своју превласт, подривајући органоне вредности, изазивајући арбитрарне поделе и сукобе у циљу паразитске и лихварске експлоатације. Стога, за нас, „национална самосвест“ никако не може бити циљ, већ евентуално, само полазиште тензија око идеалног јединства, које хијерархијски и хронолошки надвисује и претходи првобитности.

VI.3. Од Атлантика до Урала, простори виртуелне ЕУ-топије су под милитарно-економско-културном окупацијом сила два система, чији међусобни односи су само привидно антитетички. У питању су само квантитативно и методолошки различити модели јединственог принципа, у знаку демоније економије, где су средства живота попримила ауторитет врховних циљева живота, подвргавајући човека и друштва финалитетима изопаченог поредка вредности. Развијенији и ефикаснији модел демоније економије подржава опстанак другог јер му посредно служи за остварење привредно-конкурентских виртуелности одређених подручја света, осуђених на примарне и секундарне активности те инфериорни положај у светском економском поретку – до припремања терена за лихварску експлоатацију. Привид антитезе такође је вишефункционалан: од пружања алибија за хиперпродукцију апсурда (пролиферација класичног, нуклеарног и „звезданог“ наоружања) – до затварања хоризонта могућности успостављања веродостојне, метаекономске, алтернативе. Особни задатак сваког редовника је да свој отпор одржава на поузданој дистанци од привидних антитеза, дакле у позицији апсолутне несврстаности.

VI.4. Историјско искуство привида антитеза „либералног“ и „државног капитализма“ сведочи да су оба модела економије јединствено делотворни у циљу подривања, уништења или затомљавања темељних вредности европске културе и цивилизације. Развијенији и ефикаснији модел је неупоредиво успешнији јер су његова средства негација суптилнија и далекосежнија. Парадоксално, примитивниј модел, бруталним ограничењнима људских слобода успео је да спасе одговарајуће подручје окупације ЕУ-топије од субверзивних деловања псеудо-културе развијенијег модела, док је пракса сирове присиле и вулгарне индоктринације изазвала, те изазива, обрнуте ефекте, посредно подстичући позитивне отпоре и будећи самосвесит о вредности специфичних наслеђа, које се у многим амбијентима развијају смером над-националних перспектива, у знаку европског препознавања и окупљања.

VI.5. Ми живимо у условима планетарног размаха доминиона лихварске и тровачке цивилизације чија је природа изразито паразитска или вампирска а званична култура ии псеудо-култура претежно алголагнијског, дакле садо-мазохистичког карактера. Изложена дефиниција је најсажетији закључак нашег истраживања значења „знакова времена“, односно знакова краја циклуса у знаку доминације културе трећег сталежа. Није у питању смак света већ смак илузија једног од низа светова у овој арени универзума. У изложеним околностима упутно је примењиватиначело звано „јахати тигра„: дакле, не супротстављати се, залудно, стихији већ је „зајахати“ и очекивати њено исцрпљење. Неопходно је стварати „паралелне“ просторе, уздизати цитаделе веродостојне алтернативе које су виртуелни центри кристализације нове, еу-топијске, културе. Дакле, препорука гласи: никакав „контакт“ са непријатељем, никакав сукоб или дијалог, полемика или компромис – већ издвојена делотворност отпора и припрема обнове вредности и радости живота.

VI.6. Овај свет није наше градилиште јер има више потреба за гробарима него за градитељима. При пројектовању грађевине „лепше од Сунца“ води рачуна да она мора задовољити три функције истовремено: кермес, стадион и катедрала.

VI.7. Под ударима непријатељстава, када те обузимају тескоба и малодушности, осећај безнађа и усамљености – поглед упути ка звезданим катедрама које нас надахњују лекцијама сувереног спокојства и сидералне ведрине. Тамо је наш дом.

СВЕТИ БРАК

VII.1. Брак је света установа врлином нашег начела које не признаје границе између сакралне и профане сфере те налаже задатак сакрализације свих битних облика и домена људске делотворности.

VII.2. Брак је еминентно метафизичко предузеће јер се оно супротставља процесима физичке сфере који теже промискуитету, потирању квалитативних разлика те нивелацији и, у крајњој консеквенци, „топлој смрти“ другог закона термодинамике. У свом идеалном одређењу и опредељењу брак је израз херојске одлуке бића за јединственост, за квалитет упркос квантитета, за форму упркос аморфије. Нико те не тера да ступиш у брак и преузимаш одговарајуће, херојске, дужности и одговорности; зато, раскидајући брачни савез не оптужуј установу већ своју слабост, односно немоћ извршења метафизичких циљева.

VII.3. Брак је један од облика верности темељним вредностима. Дисциплина брачне верности не врши се спрам некаквих, превртљивих, моралних обичаја, нити спрам супружника, већ пред сопством носиоца верности. У питању је верност сопственој одлуци, непомраченом соларном принципу људског елемента.

VII.4. Брак је основна ћелија људске заједнице те прелиминарни испит твојих могућности и моћи. Ако ниси у стању уздићи тврђаву породице високо над таласима ан-архије и стихије пролазности и променљивости – како ћеш моћи уздићи цитаделу кристализације енергија и вредности ширих опсега људске заједнице? 

ИЗДАВАЧКА КУЋА “НИКОЛА ПАШИЋ“

http://www.objave.com/phpBB2/viewtopic.php?p=102161

http://www.youtube.com/watch?v=MK2FfirxbVM&feature=player_embedded

—

ПОВЕЗАНИ ПОСТОВИ:

ЛАВ ШЕСТОВ

Треће откровење

УМНИ РАТ

БОГ СУДИ

Иду избори.

Поново ће на њима учествовати (посредно или непосредно):

• комунисти који су убили десетине хиљада невиних људи после 1941. и 1945. године

• убице и ратни профитери из ратова ’90-тих 20. века

• антиратни профитери

• страни плаћеници

• тајкуни

• исте политичке партије и исти политичари

• организатори убиства председника владе 2003. године

• организатори убиства новинара и судија у последњих 20 година

• српски новинари

• исти синдикати и исти синдикални лидери

Шта се може?

Свесни смо да док траје стање “пада“ на овом свету неће бити раја. Зато се мора радити на личном спасењу и спасењу ближњих. Оних који носе свој крст, свесно – “ко куца отвориће му се“ (Исус Христ). Са знањем да “Добро није Бог, да треба ићи изнад Добра, треба тражити Бога“ (Лав Шестов).

Морамо судити, морамо свакодневно доносити личне судове. Изнад личних судова је Божји суд, као коначни, најправеднији. Човек је слободан да бира.

Вера

Чиста срца и снажне душе

Буди Ми веран у невреме и ведре дане,

Ти испред мене иди

И назад не гледај,

А шта да чекаш испред –

Вером самом откриће се

–

Владимир Соловјев

из песме “У обећану земљу“

——-

ПОВЕЗАНИ ПОСТОВИ:

УМНИ РАТ

Дестаљинизација и рехристијанизација

Нова економска политика Србије (од 2012. године)

Средиште света

Simboli kontrole

Бразил

Nauka i religija

1. св. рат + 2. св. рат = 3 св. рат

Последње искушење

Исус Христ

Бела параноја

ИЗБОРИ 2012. ГОДИНЕ

Histri

—————————————————–

Beograd 18. 07. 2011

PRESS

Na narednim parlamentarnim izborima prvi put će učestvovati i Srpski sabor „Dveri“, najavio je za Press član Upravnog odbora te organizacije Branimir Nešić i dodao da će u ozbiljnu predizbornu kampanju krenuti u septembru.

– „Dveri“ su pre nekoliko dana donele definitivnu odluku da izađu samostalno na sledeće izbore – rekao je Nešić i naglasio da „Dveri“ neće formirati političku stranku, već će na izborima nastupiti kao grupa građana.

– Na izbore izlazimo pod sloganom „Pokret za život Srbije“ – najavio je Nešić i dodao da su početak kampanje planirali za septembar pošto formiraju još tridesetak kancelarija širom Srbije.

Mada „Dveri“ mahom svi dovode u vezu sa Srpskom pravoslavnom crkvom, naš sagovornik je istakao da neće tražiti podršku Crkve.

– Ne želimo SPC da dovodimo u bilo kakvu vezu sa našim izlaskom na izbore – obrazložio je Nešić.

On je istakao da su porodica, domaćinska Srbija i Kosovo i Metohija iznad Evropske unije ključne tačke njihovog predizbornog programa.

– Očekujemo da uđemo u parlament – optimista je Nešić, koji je dodao da su „Dveri“ pre nekoliko dana dobile podršku pedesetak nevladinih organizacija nacionalne orijentacije i iz Srbije i dijaspore za izlazak na izbore.

U „Dverima“ veruju da će biti u prilici da uđu i u buduću vladu, a u tom slučaju će insistirati na formiranju dva nova ministarstva – za porodicu i kulturni identitet, kao i na većoj ulozi Ministarstva za poljoprivredu.

– Porodica je ključ svega, a svi ozbiljni narodi rade na negovanju svog kulturnog identiteta. Zašto to ne bismo radili i mi Srbi – ukazao je Nešić.

On je poručio da „Dveri“ sigurno neće sarađivati sa strankama iz vladajuće koalicije, kao i sa Liberalno-demokratskom partijom Čedomira Jovanovića.

– Sa Srpskom naprednom strankom trenutno nemamo nikakvu komunikaciju, a videćemo da li će sa naprednjacima doći do saradnje u budućnosti – rekao nam je Nešić.

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/168908/I+%27Dveri%27+ho%C4%87e+u+Skup%C5%A1tinu.html

Kierkegaardov samoizbor

 

Mario Kopić  

 

Život Sörena Kierkegaarda spolja gledan bio je frugalan u događajima. Jednostavan, istkan od tek nekoliko presudnih relacija. Ponajprije od odnosa prema ocu, najdubljeg izvorišta njegovog intelektualnog, filozofskog i ljudskog napora: “Od dječje dobi bio sam pod utjecajem silne melankolije, čija se dubina može izmjeriti samo prema jednako tako silnoj spretnosti da to sakrijem pod prividom veselosti i joie de vivre (radosti življenja). Koliko mi pamćenje doseže, moja jedina radost bila je u tome da niko ne uoči koliko sam nesretan. Ovaj odnos (jednaka veličina melankolije i umijeća prikazivanja) znači da sam bio upućen na sebe i na odnos s Bogom… Kao dijete odgojen sam u kršćanstvu, kruto i ozbiljno. Već u najranijem djetinjstvu bio sam skršen teškim utiskom melankolije u koju je utonuo moj otac i koju je prenio na mene… Nikakvo čudo zato što mi se u tim vremenima kršćanstvo učinilo najneljudskijom okrutnošću – iako ga nikad nisam prestao poštovati, čak ni onda kad sam od njega bio najdalje. Donio sam čvrstu odluku da nikada nikoga neću uputiti u teškoće koje sam upoznao i o kojima, koliko sam čitao i čuo niko nije rekao ni riječi… Bio sam čvrsto odlučio da svoje snage upotrijebim u obranu kršćanstva, ili da ga u svakom slučaju prikažem u njegovu istinitom obliku. Već u ranoj dobi i zahvaljujući svom odgoju ustanovio sam da je kršćanstvo rijetko kad prikazano u svom istinskom obliku, da ga oni koji ga brane najčešće izdaju, iako, barem po mom mišljenju, i njegovi protivnici rijetko pogađaju cilj; ovi potonji, barem po mom mišljenju, često pogađaju etablirano kršćanstvo, koje se bolje može nazvati karikaturom istinskog kršćanstva, čudovišnom mješavinom nerazumijevanja, iluzije itd. i oskudno malenog obroka istinitog kršćanstva. Tako sam, na neki način, volio kršćanstvo, ono je za mene bilo dostojno poštovanja – ono me je, dakako, ljudski rečeno, učinilo izvanredno nesretnim. To odgovara mom odnosu s ocem, osobom koju sam najdublje volio“.

Potom je tu Kierkegaardov odnos prema Regini Olsen, s kojom se najprije zaručio, a zatim prekinuo zaruke: “Pretpostavimo da sam se oženio… Za pola godine, pa i manje, ona bi se satrla. Sa mnom je povezano – i to je ono dobro i ono loše u vezi sa mnom – nešto sablasno, nešto što ne dopušta nikome da me trpi ako mora biti sa mnom svaki dan i ako sa mnom ima stvarni odnos… U osnovi ja živim u duhovnom svijetu“.

I na kraju od Kierkegaardova odnosa prema svojoj crkvi s kojom se pred kraj života našao u frontalnom i oštrom sukobu: “Dokle god u Danskoj postoji hiljadu stipendija za učitelje kršćanstva, sve je učinjeno da se kršćanstvo onemogući… Ako bi država htjela spriječiti pravu poeziju, trebala bi dati hiljadu stipendija za kraljevske pjesničke činovnike. Na taj način cilj bi ubrzo bio postignut: zemlja bi bila prepolovljena ništavnim pjesništvom, a istinsko pjesništvo bilo bi onemogućeno“. I još: “’Da li je apostol Pavle imao ikakav oficijelni položaj?’ Ne. Pavle nije imao oficijelni položaj. ‘Da li je onda zarađivao mnogo novaca na neki drugi način?’ Ne, nije zarađivao novaca ni na koji način. ‘Da li je bio barem oženjen?’ Ne, nije bio oženjen. ‘Ali onda Pavle zaista nije ozbiljan čovjek’. Ne, Pavle nije ozbiljan čovjek“.

Kierkegaard je navodno uživao u relativno zdravom životu. No razbolio se krajem septembra 1855. godine i kolabirao na ulici 2. oktobra. Na vlastitu želju prenijet je u bolnicu Fredericks u Kopenhagenu, gdje mu se stanje naglo pogoršalo. Umro je šest sedmica nakon toga, 11. novembra 1855. u dobi od 42 godine. Uzrok smrti nije poznat, provizorna dijagnoza glasila je: spondylitis tuberculosa, tuberkulozno zapaljenje donjeg dijela kičme.

U posljednjem zapisu, nekoliko dana prije no što će onemoćati, iskustvo vlastitog života sabrao je ovako: “Svrha života je u tome da se dođe do najvećeg gađenja nad životom. Ko je dotle došao… prošao je u kršćanskom smislu ispit života i zreo je za vječnost. Nastao sam prijestupom; nastao sam protiv Božje volje. Krivica, koja na jedan način i nije moja, iako me u Božjim očima čini zločincem, jeste: dati život. Kazna odgovara krivici: nemati nikakve životne radosti, biti doveden do najvišeg stupnja gađenja nad životom… Većina ljudi danas je tako bez duha, tako lišena Milosti, da se kazna na njih uopće i ne primjenjuje. Izgubljeni u ovom životu, oni se lijepe za ovaj život; bijući ništa, oni postaju ništa, njihovi su životi izgubljeni. Jedino oni koji su do ove mjere zgađeni nad životom mogu Božjom Milošću pristati uz misao da je to Bog učinio iz ljubavi tako da ni u najdubljoj skrivenosti vlastite duše ne sumnjaju da je Bog ljubav; samo oni zreli su za vječnost“. Dugogodišnji prijatelj, pastor Emil Boesen posjetio ga je u bolnici dok je umirao i ljubazno mu rekao da mu je u životu inače dobro išlo. On je nato odgovorio: “Zbog toga sam i veoma sretan i veoma žalostan jer ne mogu podijeliti svoju sreću s nekim drugim“, nastavivši: “Molim se za to da ne budem očajan u času smrti“. Kierkegaard je uz to povjerio Boesenu da ne želi primiti pričest od svećenika, nego samo od laika. Na Boesenov sud da je tako nešto teško izvedivo, Kierkegaard je odvratio da će u tom slučaju umrijeti bez pričesti. “Ja sam izabrao!“ rekao je odlučno i pojasnio: “Svećenici su državni službenici, a službenici s kršćanstvom nemaju veze. Bog je vladar. Postoje međutim ljudi koji se radi udobnosti vlastitog života obraćaju na kršćanstvo. To su hiljade svećenika i niko u ovoj zemlji ne može umrijeti a da ne pripada tom krugu. Na taj način oni su vladari i svršeno je s Božjom vladavinom. Ali Njega će se slušati u svemu“.

Nažalost, Kierkegaardova mirna smrt bila je kratka vijeka. Znameniti pisac Hans Christian Andersen izvještava nas o skandalu koji se dogodio u Kierkegaardovom kierkegaardu (danski: crkveno dvorište). Uprkos neumornim i neumoljivim tiradama protiv degradacije kršćanstva koje čine danski pastori, Kierkegaard je sahranjen s punim crkvenim počastima, a hvalospjev je održao njegov stariji brat Peter Christian, biskup Aalborga. Bijesan zbog takvog licemjerja, Kierkegaardov nećak Henrik Lund održao je protestni govor. Ismijavao je svećenstvo, a napose biskupa Petera zbog toga što pokapaju nekoga ko se odrekao svake veze s onim što je Henrik nazvao “pastorovim glumatanjem kršćanstva“. Svoj govor je zaključio, obraćajući se gomili i pokazujući na svećenike, Kierkegaardovim riječima: “Držite lopove!“ Na nadgrobnom spomeniku uklesani su stihovi crkvene pjesme Hansa Adolpha Brorsona Det er en liden tid (Još jedno kratko vrijeme).

Sve u svemu, kao što kaže Denis de Rougemont u eseju Dva danska princa: Hamlet i Kierkeggard, Kierkegaardov život može se usporediti sa sudbinom Hamleta, na osnovu toga što su obojica bili melankolici, imali izvršiti jedan strahovit nalog, odrekli se lične sreće, odlučili se na dvoboj pri kraju svoga života i umrli u njemu.

O Kierkegaardu se s pravom govori kao o ocu filozofije egzistencije. Sloboda koju je prosvjećenost mislila u borbi protiv svakog autoriteta i protiv svega što čovjeka zarobljava, s Kierkegaardom traži svoje pozitivno određenje. Drama slobode ne odigrava se u spoljašnjim odnosima, nego u ljudskoj unutrašnjosti, u odnosu čovjeka sa samim sobom.

Ako slobodu mislimo kao mogućnost izbora, Kierkegaarda nećemo moći razumjeti. Imati pred sobom izbor između dvije ili više mogućnosti još uvijek ne znači biti slobodan. Suponiramo li da čovjek može birati, recimo, između dobra i zla, slobodu bismo mogli misliti i kao izbor zla. Neko bira zlo zato što je slobodan. Mogao bi i drukčije, ali budući da je slobodan, može birati i zlo. To što se može odlučiti za zlo pokazivalo bi da je slobodan. Za Kierkegaarda ovako mišljenje nije probilo ni u tajnu čovjeka ni u tajnu slobode. Jer čovjek je puno dublji i složeniji.

Moći birati zlo pokazuje upravo suprotno, pokazuje da čovjek nije slobodan. Samo neslobodan čovjek bira zlo kao što i svaki izbor zla uvećava neslobodu. “Niko nije tako užasno zarobljen, i ni iz kakvog zarobljeništva nije tako teško pobjeći kao iz tog u kojoj individua sama sebe drži zarobljenom!“ Nesloboda, neistina, demonsko je zatvoreno i ovisi upravo o onome protiv čega se zatvara. Nesloboda je upravo u neprekidnoj borbi protiv slobode, neistina je u stalnom kombatiranju istine, zlo je u neprestanoj borbi protiv dobra. Obratno, sloboda se ne ravna iz odnosa prema zarobljeništvu, istina se ne mjeri neistinom, dobro se ne pokazuje opirući se zlu.

Gdje se otvara sloboda? Začudno, tamo gdje nije posrijedi izbor između dvije ili više mogućnosti, nego izbor jednoga. Sloboda se otvara u trenutku kada čovjek bira samoga sebe onakvim kakav jeste, kada bira sebe kao biće koje svagda ima mogućnost da se izabere. Ne kada se odlučuje između različitih mogućnosti koje bi možda mogao realizirati, nego kada bira sebe onakvim kakav uistinu jeste i sa svim što jeste! U tom trenutku izbora samoga sebe ili samoizbora čovjek stupa u slobodu. Prisvaja samoga sebe: “Kad se sve stiša oko čovjeka, svečano kao zvjezdana noć, kada je duša u cijelom svijetu sama sa sobom, onda se ona ne susreće sa izvanrednim čovjekom, nego sa samom silom vječnom. To je kao kada bi se nebo otvorilo. I čovjek bira samog sebe ili, štaviše, prisvaja sebe sama. Tada je duša ugledala nešto najuzvišenije – nešto što smrtno oko ne može vidjeti, što se nikada ne može zaboraviti. Čovjek nije postao nešto drugo nego što je bio, već postaje on sam“.

Iz izgubljenosti dolazi k sebi i ulazi u slobodu. U uspjeloj formulaciji Waltera Schulza iz njegove knjige Fichte i Kierkegaard, “samoizbor je zahvaćanje sebe kao slobode, skok u slobodu koji se događa iz slobode“. Kada čovjek bira samoga sebe? U trenutku odluke za dobro. Odluka za zlo je, dakako, vazda otvorena. No ona nije na istoj ravni kao odluka za dobro. Odluku za zlo donosim iz neslobode i njome postajem još neslobodniji. Zlo koje odabirem već me drži u ropstvu. Odluka za zlo dolazi iz robovanja zlu i vazda vodi samo još većem ropstvu. Kierkegaard će zato izlaz iz stanja neslobode i neistine u koje čovjek zapadne svojom vlastitom krivicom vidjeti kao dar što ga donosi spasitelj, iskupitelj i miritelj. Italijanski filozof Emanuele Severino u svojoj Savremenoj filozofiji tu situaciju ovako interpretira: “Čovjek je iskonski u neistini, i ako mu je dopušteno ući u istinu… to se može dogoditi samo ‘u određenom trenutku’ vremena zahvaljujući Učitelju koji nije samo nosilac istine, nego koji pruža i uvjete za njeno razumijevanje, i koji dakle nije puki ‘Učitelj’, nego i ‘Spasitelj’, ‘Iskupitelj’, ‘Miritelj’, to jest ima karakteristike što ih kršćanstvo pripisuje Bogu“.

Bilo kako bilo, izvjesno je tek da zlo i dobro nisu na istoj ravni, da zlo živi od borbe protiv dobra, a da dobro ne živi od borbe protiv zla. Dobro naprosto vri iz sebe. Biti slobodan znači samo jedno: moći se odlučiti za dobro!

Nama ta Kierkegaardova odluka danas znači da se u odnosu spram drugoga moramo osloniti na vjeru da dobrota drugoga prethodi njegovoj zlobi, da se dobro vraća dobrim i da zato zlo neće prevladati nad dobrim. To ne znači ništa drugo nego da se s ravni bližnjeg i najbližeg pomičemo na ravan daljnjeg i najdaljeg i da zato transcendentna vjera u dobronamjernost drugoga više nego ikad prije zahtijeva vjerovanje u sebe.

Peščanik.net http://www.pescanik.net/content/view/7047/1226/

–

POVEZANI POSTOVI:

Tea Party movement

јун 13, 2011

God Is Not a Christian – Desmond Tutu

јун 2, 2011

Peto evanđelje

мај 20, 2011

Zapis o Spinozi

мај 11, 2011

Masa i moć

април 15, 2011

Тиха апокалипса

април 4, 2011

Саборност

март 1, 2011

Треће откровење

децембар 23, 2010

Ljudska prava – iza ateizma

октобар 8, 2010

Nauka i religija

октобар 7, 2010

Вера

септембар 8, 2010

ЕДМУНД БЕРК

јул 5, 2010

Исус Христ

март 28, 2010

Emanuel Svedenborg

август 2, 2009

 

Спортски дух

Пошто 1999. године није дошло до рата на копну нисмо сазнали да ли je Navy Seals заиста најбоља специјална јединица на свету.

СВЕТ(О)

„The Hero“, delo Marine Abramović

–

ПОВЕЗАНИ ПОСТОВИ:

Само Свет Србију Спасава

мај 10, 2008

Београд је свет

октобар 6, 2010

Zeleni i crni

децембар 27, 2009

Životinje

децембар 24, 2009

Бела параноја

мај 22, 2010

Исус Христ

март 28, 2010

Раскол

Патријарх Иринеј позвао председника СНС да прекине штрајк глађу и жеђу јер је то “нехришћански“. Председник СНС изјавио да ће у наредним данима решити неспоразум са СПЦ. У међувремену је дошло до неспоразума између потпредседника СНС и митрополита црногорског.

Из СПЦ је, практитно избачен, или је напустио, бивши владика из епархије са Космета који сада ствара своју цркву у Београду и остатку Србије. Њега, на неки начин и у одређеној мери, подржавају ултранационалисти у Србији; дакле, део парламентарних странака, део НВО организација, део народа, део медија. Нико га не подржава у тој мери да би га верно следио, али у расколу до кога је дошло они осећају уплив политике и блискост Синода и Патријарха са Демократском странком, Социјалистичком странком Србије и Уједињеним регионима Србије.

Патријархова изјава није помогла да се смањи раскол унутар народа, унутар СПЦ. Није помогла ни да председник СНС прекине штрајк.

Недостајао је други део изјаве:

“ПОДСЕЋАМ И ВЛАСТ У СРБИЈИ ДА ЈЕ НЕХРИШЋАНСКИ КРАСТИ, ЛАГАТИ И ВАРАТИ СВОЈ НАРОД. ПОДСЕЋАМ ПРЕДСЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ И ПРЕДСЕДНИКЕ ПОЛИТИЧКИХ САВЕТА ДСа И СПСа ДА НИЈЕ СПРОВЕДЕНА РЕСТИТУЦИЈА И ДА ЈЕ ТО УСЛОВ ЗА УЛАЗАК У ЕУ, УСПОСТАВЉАЊЕ ВЛАДАВИНЕ ПРАВА И ТРЖИШНЕ ЕКОНОМИЈЕ.“

Треће откровење

“Смисао стваралаштва“

Николај Берђајев

Глава III – Стваралаштво и искупљење

БРИМО, Београд, 2001.

Само ће подвиг слободног стваралаштва упутити човека ка будућем Христу, припремити га за сагледавање другачијег лика Апсолутног Човека. И ако је за искупљење потребна велика покорност, онда је за стваралаштво потребна велика одважност.

Потребна је смела жртва, подвиг одлучности да се отиснемо од свих безбедних обала. Потребна је врлина несигурне ситуације, способност да се неустрашиво стоји над безданом.

Треће, стваралачко откровење у духу неће имати свете списе, неће бити глас одозго: оно ће се одиграти у човеку и човечанству; то је антрополошко откровење, откривање христологије човека. Антрополошко откровење Бог очекује од човека и човек га не може очекивати од Бога.

Треће откровење не треба чекати, њега мора да изврши сам човек, који живи у Духу; да га изврши слободним стваралачким чином. У њему све трансцедентно постаје иманентно.

Треће антрополошко откровење, у коме се открива стваралачка тајна човека, јесте коначна слобода човека. Човек је потпуно слободан у откривању свог стваралаштва. У овој страшној слободи дата је читава боголика вредност човека и његова застрашујућа одговорност.

Врлина несигурне ситуације, врлина одважности – то су најважније врлине стваралачке епохе. Само онај ко је обдарен тим врлинама, само он ће угледати Будућег Христа, само ће њему Христ доћи у моћи и слави. Само пожртвована одлучност да се доспе у опасну и рискантну ситуацију, да се заплива од старих и чврстих обала ка непознатом и још неоткривеном копну са кога се не пружају руке спаса, само страшна слобода чини човека достојним да угледа Апсолутног Човека. Будући Христос ће показати своју стваралачку тајну онима који сами чине стваралачки подвиг, који припремају нову земљу и ново небо.

Пут ка другом доласку захтева делатну мушкост, а не само пасивну женственост. Човек је позван не само да чека и предосећа, већ да делује и ствара.

Лажна је и одурна она стара свест по којој се човек не сме усудити да ствара до свршетка искупљења у свету, до краја овога света. Ова свест је супротна најдубљој суштини хришћанства које чини Бога иманентним људској природи и због тога апсолутно не дозвољава трансцедентни расцеп између овдашњег света и оностраног света. Ова ропска самосвест се супроставља великој идеји Творца о човеку, у њој се показује пасивна покорност нужности, плашљиво и слабо одрицање од слободе у име мира и безбедности.

Стваралаштво је – религија. Стваралаштво је по свом религиозно-космичком значењу равноправно и еквивалентно искупљењу. Стваралаштво је – последње откровење Св. Тројице, њено антрополошко откровење. У свету све до сада није било ове свести, она се рађа у нашој епохи.

Пред Tворцем се људска природа коначно не оправдава својим гашењем, већ својим стваралачким изражавањем. Човек мора апсолутно да – буде. Људска природа, искупљена и избављена од зла, има позитиван људски садржај и позитиван људски задатак… Прочишћена, просветљена стваралачка екстаза остварује људско посланство. Покајање или прочишћење је само један од момената религијског искуства, једно од деловања Христове мистерије.

Бразил

Ирански председник Махмуд Ахмадинежад оптужио је Русију да је Иран „продала” САД тиме што је, како је рекао, поништила уговор с Техераном о испоруци ракетног система С-300. „Неки, под утицајем сатане, мисле да могу да једнострано и незаконито пониште уговор из области одбране… Једнострано поништавајући уговор, они (Руси) су нас продали непријатељима (САД)”, рекао је Ахмадинежад у говору који је директно преносила иранска државна телевизија.

–

Председник Комитета за спољне односе руске Државне думе Константин Косачов рекао је у Москви да би требало повући препоруку за ратификацију новог Споразума о смањењу нуклеарног наоружања (СТАРТ) након успеха републиканаца на изборима за Конгрес САД. „Мислим да ћемо поништити одлуку Комитета Думе за спољне послове о ратификацији споразума СТАРТ-а како би се преиспитало то питање“, рекао је Косачов, а преносе руске агенције. Републиканци су на јучерашњим изборима освојили већину у Представничком дому, али не и у Сенату, горњем дому америчког Конгреса, а за његову ратификацију у Сенату потребна је подршка две трећине сенатора што ће демократама бити тешко изводљиво. Републиканци су изразили страховања, посебно због будућности америчке антиракетне одбране, коју сматрају угроженом новим споразумом.

Бета, Политика 03.11.2010.

–

Саудијска Арабија, највећи противник Ирана унутар исламског света, недавно је купила за 60 милијарди долара оружје од САД.

Израел већ неко време има спреман план за напад на Иран.

САД су на острво Дијего Гарсија у Индијском океану послале стотине тз. бомби за дубоко пенетрирање, највеће бомбе у арсеналу нуклеарног оружја, које су уперене према Ирану.

Какав одговор спрема Иран?

Конвенцијалан војни одговор биће напад на Израел и напад на војне базе САД и савезника у Персијском заливу. Појачаће се напади на НАТО снаге у Ираку и Авганистану. Доћи ће до кризе на тржишту нафте и већих цена нафте. То ће Русији у првом тренутку одговарати. Као и нафтном лобију са Запада. Турска неће ометати напад, али, вероватно, неће учествовати у нападу на Иран. Чак је могуће и да ће пружити помоћ Ирану приликом напад на Израел и Европу. НАТО напад на Иран ће бити великих размера. Одговор Ирана ће бити жесток. У другом таласу контранапада следиће неконвенцијални методи ратовања – терористички и диверзантски напади на непријатеља. Уколико као непријатељ буде индентификована Русија покренуће се напади у пределу “меког трбуха“ Русије где Иран има велики утицај међу муслиманима. Иран ће користити и свој утицак међу муслиманима у Европи. У Европи ће добити велику подршку и муслимана који не припадају шитском исламу. Покренуће се напади на војне базе Нато на Балкану (Бугарска, Грчка, Македонија, Албанија, Косово и Метохија, Босна и Херцеговина, Хрватска). Доћи ће до напада у државама које имају велику муслиманску мањину – Француска, Немачка, Велика Британија, Шпанија и Холандија. Доћи ће до велике кризе унутар Европске уније и Нато пакта. Европа ће бити пред колапсом, економија у хаосу, евро ће пропасти. И то, још увек, одговара САД и Русији. Напад на Иран је, попут напад на Србију, борба за Европу, желе је под своју контролу, у што већој мери, и САД и Русија и муслимани. Свако има своје начине и своје рачунице за 21 век. Када се терен борбе пренесе на Европу, тада ће у велике проблеме ући и САД и Русија. Са отварањем фронта у Европи свет ће ући у још један велики рат, са већим разарањима него што је то било у прва два светска рата. После тога, свет неће имати никаквих сличности са светом какав данас познајемо.

Бразил је постао велики играч у светској економији и политици. Учествује у свим важним разговорима и процесима међу најмоћнијим државама света и међународним економским организацијама, унутар Уједињених нација. Има снажну економију која се развија, преко 100 милиона становника, велику површину територије богату енергентима и рудама. Изградио је одличне односе са новим светским силама – Кином, Ираном и Турском. Заједно са Аргентином и осталим државама Латинске Америке учествује у стварању континенталног економског, политичког и војног савеза. Бразил сада сарађује са свима, и сви имају утицај унутар Бразила и Јужне Америке – и Запад (САД, Шпанија, Велика Британија, Француска и Немачка), и Русија, и последњих деценија и година Кина, Јапан, Турска и Иран. Постоје и проблеми са којима се носи Бразил и они су слични у већини држава Латинске Америке, на првом месту то су велике расне и социјалне разлике међу грађанима. Услед велике кризе у Европи, што ће се пренети на Северну Америку и Русију, доћи ће до велике миграције становника ка Бразилу и Јужној Америци (Аргентини највише), што може додатно да отежа унутрашње околности. Што се тиче односа према остатку света, Бразил и Јужна Америка полако се утврђују као независтан, самосвојан, политички и економски фактор у међународним односима. Уколико се на унутрашњем плану Јужна Америка буде развијала у позитивном смеру, овај део света ће постати најбоље место за живот за 20 до 30 година. Можда и једино могуће.

Рат ће погодити северну хемисферу Земље – ЕвроАзију, Арабију, север Африке и Северну Америку.  Кина не може да избегне оно што се спрема у свету. У једном тренутку ће се и Кина умешати у рат против Ирана и пратећа дешавања. На почетку, рат и последице по снабдевањем нафтом и енергентима Кина ће решити трговином са Африком, Јужном Америком и једним делом са Аустралијом. Та трговина, између Азије, Афике и Јужне Америке омогућиће овим континентима да се развијају без туторства са Запада. Пошто је најкопликованија ситуација међу државама Азије и Африке, због великих етничких и религиозних разлика, Јужна Америка може постати најстабилнији део света. Такође, као последица светског рата, сасвим је реално да ће и САД да се распадну и да ће на простору Северне Америке настати најмање једна држава која ће бити под контролом грађана пореклом из Јужне Америке.

Сигурно је да САД и Нато улазе у рат са вером у победу. Тако исто и Иран улази у рат. Русија, Европска унија и Арапи праве своје рачунице. Истински победник ће бити Бразил у савезу са државама Латинске Америке.

http://en.wikipedia.org/wiki/Brazil_(film) Бразил, филм, по узору на Орвелову “1984“

http://www.youtube.com/watch?v=ZEUjQ1VTXwY&feature=related Бразил, Беби Дол, 1991. година, Евровизија

–

Повезани постови:

“Борба је цар свему“*

01.02.2010.

Светски рат

29.06.2010.

Кад је почео?

Пих, таман смо од војске почели да правимо успешно (жуто) предузеће које производи војну опрему и наоружање за извоз.

–

…novi film Oliver Stone-a

http://southoftheborderdoc.com/

Вера

Чиста срца и снажне душе

Буди Ми веран у невреме и ведре дане,

Ти испред мене иди

И назад не гледај,

А шта да чекаш испред –

Вером самом откриће се

–

Владимир Соловјев

из песме “У обећану земљу“

Беседа о оптимизму

 

Аутор: ВЛАДИКА НИКОЛАЈ 

Постоји један инвалид оптимист, кога сам ја својим очима видео. То је један војник из прошлог рата. Непријатељски куршум прошао му је кроз тело, поред саме кичме. Лекари су рекли, да су му многи нерви искидани, многа ткања мишићна разорена, и моторна снага у ногама паралисана. Инвалид не осећа више да има ноге. Наспите му жара или леда на ноге, свеједно, он неће осетити ни врело ни хладно.
Звао ме је да га посетим. Осетио сам тугу помешану са страхом, кад сам зазвонио на кући. Он ми је писао о својој невољи, и ја сам имао представу о једном меланхоличном невољнику. Дочекала ме његова мајка; на лицу осмејак. Шта ће рећи тај осмејак?

Уђемо у собу, полутамну. У једној великој наслоњачи крај прозора седео је мој познаник, посађен, заваљен. Увело жуто лице просијавало је радошћу. Све ми се чинило да видим нимбус око тог ћилибарног лица.

-Ја седим овде од јутра до мрака, поче инвалид и посматрам живот кроз прозор. Од јутра до мрака, а понекад и од јутра до јутра. Мајка ми је удесила ову полутамну собу, јер ми се живот, који на улици посматрам, тада чини јаснији и светлији. Ви знате, да кад човек са дна дубоког бунара посматра небо усред подне, види звезде на небу. И ја посматрам из моје полутаме људе, и људи ми се чине звезде, блиставе, сјајне звезде, које горе и круже, непрекидно пламте и круже, једна с другом, једна за другом, једна око друге. Док сам и сам учествовао у вртлогу живота, ја нисам знао да је живот тако леп и тако сладак. Од како сам изгубио ноге, добио сам очи. Да, ја видим овај живот тек од онда од кад сам сео у ову наслоњачу. Живот је тако леп, тако хармоничан!

-Болест није велико зло, а смрт није ни велико ни мало. Моје ноге висе на мени; не држе оне мене, но ја њих. Али има нешто што држи и мене, као што ја држим моје паралисане ноге, без чега бих и ја сав био паралисан. То је мој унутрашњи, душевни оптимизам. Моја душа дуго је била паралисана. Њен вид био је паралисан највише. Она није могла имати визију свецеле лепоте и целисходности овога света. Она је сама тумарала по мраку и мрачан јој се чинио цео свет. Једина њена ревносна делатност то је била служба телу, робовање телу. Тело моје вукло је душу моју за собом као ловац кера на конопцу; она је подскакивала, поигравала по прашини и по блату за телом, по жељи тела, по мирису тела. Ја сам имао здравља, но нисам га осећао. Имао сам очи, но нисам видео. Сунчани зраци смејали су се на мене, а ја сам се мрштио на њих. Звезде су ме гледале, а ја сам их мрзео и бојао се. Као кртица био сам, коју је неко избацио на светлост и ваздух, и која збуњена тумара тамо-амо и дрхтећи рови земљу, да побегне од Сунца и завуче се поново у таму подземну.

Хвала Богу, те се десио овај рат. И хвала Богу, те ме је непријатељ овако онеспособио. Тај непријатељ ми је највећи добротвор. Ја сам изгубио ноге, а добио сам душу. Како је мудар Бог! Он употребљује и најсуровије средство према нама, ради нашег највећег добра. Ја сам дао само ноге за душу. Да знате, колико више вреди душа од ногу!

Од како седим у овој наслоњачи и посматрам свет кроз прозор, ја сам средио своје мисли и своја осећања. Хаос је дуго владао у мојој глави и моме срцу. Да би човек могао видети ред у животу и свету, мора прво имати ред у себи. До тога реда у самоме себи ја сам тек дошао. Растерао сам хаос и истерао сам страх из себе. Некад ме хватао страх од кијавице; данас стоје крај мене, да, стоје крај мене, две паралисане ноге, негдашњи саставни део мене, и ја немам никаква страха. Један преврат десио се у мојој души. Сада, када сам постао најружнији, свет ми се чини најлепшим; и када ме цео свет сажаљева, ја почињем цео свет сажаљевати.

–

Живети значи: мислити, осећати и радити.

Оптимизам понавља дакле: вреди мислити, осећати и радити.

Вреди мислити.

–

Као што мисли наше имају вредност, тако исто и осећања. На крају крајева човек је више осећајно него мисаоно биће. Човек се више влада по осећајима него по разуму. Сума наших осећања далеко је већа од суме наших мисли. По симпатији и антипатији (тј. по суми наших осећања у даном моменту) ценимо ми све ствари више него по разуму.

–

Људи се никако не могу да навикну да посматрају све под углом вечности. Све што овај свет продукује, продукује за вечност. Љубав наша и пријатељство наше непролазни су као свет, и још непролазнији. Варају нас очи о пролазности свега, као што нас варају очи о кретању Сунца. Постоји једна интелигибилна средина, у којој све живи и све се креће. Она је сама по себи непокретна. Све што се креће у тој средини, оставља на њој свој неизгладив отисак. Тај отисак је потпуно адекватан стварности. Све што је икад живело на Земљи, живи и данас у тој интелигибилној, духовној средини; и све што данас живи, живеће вечито, опет у тој средини. Наша љубав и пријатељство не раскида се смрћу, но продужује се у једном далеко чистијем и узвишенијем и интензивнијем облику у другоме свету. Између тог другог и овог света границу чини једино наша кратковидост. Ми не видимо продужење овога живота после смрти, и зато нам смрт личи на маказе, које све конце и везе између мртвих и живих пресецају, и које и од нас сваки дан одсецају по један део, када нас растављају од наше љубави, нашег пријатељства и наше радости. – Ми не видимо, но ми можемо да видимо. Можемо да видимо својим духом сад за сад, а иде време и ускоро ће доћи, кад ће и за наше физичке очи бити видљив духовни свет.

Вредност осећања биће вечита као и вредност мисли.

– 

Прошлост чува Онај, који не може заборавити ништа; прошлост је под кључем Врховнога Ткача, који ревносно бди над сваким концем у своме ткању. Ти би желео, пријатељу, да понеки конац из своје прошлости истргнеш и уништиш. Узалудна је твоја жеља. Ништа се од онога што је било не може ни истргнути нити уништити. Ти се кајеш за неки грех из прошлости; добро је кајати се, но неправилно је мислити, да ће се кајањем у садашњости изглaдити неки грех из прошлости. Грех остаје на свом месту, а кајaње на свом. Кајање користи будућности, не прошлости. Кајање није гума за прошлост (таква гума не постоји), кајање је обновљење савести за будућност. Или ти би желео, пријатељу мој, да своја дела уздигнеш, а дела твога ближњег омаловажиш. Веруј ми: твоја је жеља утопија, – свачија дела стоје на заслуженој висини у историјском ткиву, ни за сантиметар више ни за сантиметар ниже. У прошлости нити се што брише нити се што поправља: историја је једина књига, која се пише без коректура.

–

Хришћанство је највећи систем оптимизма, за који свет зна. То је систем вере, наде и љубави. То троје само спасава: вера, нада и љубав. А вера, нада и љубав – то је оптимизам… Дакле, једино оптимизам спасава.

Без оптимизма ми смо без вере. А без вере су били стотине волова, који су јутрос заклани на кланици.

Без оптимизма ми смо без наде. А без наде су угашене звезде у васиони, које се као гробови вуку за светлим и живим звездама.

Без оптимизма ми смо без љубави. Без љубави је и пустиња Сахара, у којој жедан лав риче тражећи воде, и не нашав гризе своју шапу док крв не потекне, и лиже слану крв, да угаси жеђ.

Будимо оптимисти као Срби. Пет столећа гледали смо ми у прошлост. Сад је свучена завеса, и ми можемо погледати и у своју националну будућност. Ми нисмо први међу народима, али нисмо ни заборављени од Онога, који ствара историју. Наша улога у историји значајна је, и постаје све значајнија. Наш национални идеализам није груб ни шовинистичан. Он почива на расним и општечовечанским тежњама. Кад се боримо за слободу робља, ми се боримо за Божију ствар, јер Бог је Отац слободних, а не ропских душа и тела.

Цела беседа:

 http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/IznadGrehaISmrti/Nikolaj060217.htm

Pavlova barka

VOSTANI SERBIE

Autor: Nataša B. Odalović

Blenem u naslov na internet stranici jedne relativno i periodično normalnije i uravnoteženije srpske medijske kuće (B92): „Vanzemaljci ugrožavaju Vatikan“. Molim?! Budući da sam prethodno već, u najmanje desetak drugih medija pročitala o tome da je u Vatikanu u utorak zaključena višednevna konferencija posvećena mogućnosti postojanja života u svemiru i njegovih implikacija po Katoličku crkvu, nisam očekivala ništa spektakularno.

Stoga sam mirno pročitala tekst ispod dramatičnog naslova. Ništa. Nema invazije, ista vest kao i u drugim izveštajima. Samo je naslov sročen kao školski primer novinarske „svemirske“ patke, koja se, eto, događa i u boljim kućama. Ne mislim da tu ima nekog predumišljaja. Prosto, uredniku promaklo. Pa kako vanzemaljci ne ugrožavaju Vatikan, zaključujem pomirljivo da je takav naslov posledica neke vrste medijskog PMS-a.

Evo kako je o ovoj konferenciji izvestila HINA: Naslov: „U Vatikanu Konferencija o vanzemaljcima“.

„Skup je dio događanja kojima se obilježava od UN-a proglašena međunarodna Godina astronomije i 400. obljetnice Galilejevih prvih opservacija teleskopom. Konferenciju je u utorak zatvorio ravnatelj vatikanskog opservatorija otac Jose Gabriel Funes i rekao da su ’pitanja porijekla života i postoji li život drugdje u svemiru vrlo prikladna i zaslužuju ozbiljno razmatranje’, izvijestila je agencija Associated Press. Na skupu su sudjelovali fizičari, kemičari, astrobiolozi i geolozi koji su, uspoređujući rezultate njihovih istraživanja (…) ocijenili ’vjerojatnim’ postojanje stotina milijuna nastanjivih mjesta samo na Mliječnoj stazi koja je samo jedna od galaksija svemira, navodi ANSA i posebno ističe kako je znakovito da je Vatikan ovom složenom pitanju odlučio prvo pristupiti iz znanstvene perspektive.

’Opipljiv je osjećaj da svemir udomljuje oblike života i postoji nada da nas samo malo godina dijeli od prvih otkrića’, rekao je američki astronom Chris Impey.“

Vraćam se ponovo istom događaju opisanom na portalu B92. Tamo je sa Konferencije kao bitan izdvojen sledeći akcenat: „Sveštenik Hose Gabriel Funes, astronom i upravnik vatikanske opservatorije, izjavio je da nauka i vera nisu inkompatibilne i da pitanje postojanja vanzemaljskih bića ni u kom slučaju ne dovodi u pitanje veru u Boga. „Ako oblici života postoje i na drugim mestima u univerzumu, i oni se mogu smatrati Božijim bićima. To nikako ne osporava našu veru pošto se granice slobode koju je Bog imao u trenutku stvaranja ne mogu odrediti“, izjavio je Funes prošle godine vatikanskom dnevniku Oservatore romano. Osim što bi se moglo upuštati u raspravu o načinima izveštavanja te uočiti, bogme, kvalitativna razlika u shvatanju važnog i manje važnog sa ove konferencije izmedju HINE i agencija koje ona citira, te B92 i njenog izbora, a u korist HINE, no i ponovne zapitanosti kako se iz svega ovoga zaključilo da „vanzemaljci ugrožavaju Vatikan“, ovde i prestaje nada da bismo se daljim čitanjima medijskih izveštavanja o vatikansko-naučno-fantastičnom skupu domogli nekog sočnog like The X-Files detaljčića. Osim, ako se i sama mogućnost da se Vatikan otvorio – (mada ne prvi put, još od 2005. datira javno ispoljeno interesovanje na zasad jednosmernoj Vatikan – intergalaktičkoj relaciji) za ovakvu jednu „I Want To Believe“ alekskalijevsku opsednutost rođacima iz svemira – ne graniči sa SF. Napokon, izuzetno inspirativno zvuče komentari posetilaca ove vesti na internet-portalu B92. Sve dosadašnje teorije zavere su mala maca (Ha! „Kolevka za macu“, ljubitelji SF literature će se setiti ove simpa knjižice) za urnebesni zaverenički štimung koji vlada na ovoj veseloj, PMS B92 zacelo, internet stranici. Dobronamerni bi, ipak, zaključili samo toliko da je ova Konferencija nevažna za čovečanstvo, ali veliki korak za Katoličku crkvu čija je istorija „odnošenja sa svemirom“ opterećena krupnim nepravdama učinjenim Galileju, Brunu, i onolikim naučnicima.

Najzad, moja grešna malenkost, ne može a da se ne zapita šta bi se u „dvema Srbijama“ dogodilo da je nešto SPC sazvala takav skup? Ne znam da li bi se Crkva teže odbranila od grubih šaljivdžija koji bi svako „uplitanje“ SPC u pitanje svemira smatrali ili nenaučnim (pošto je nauka samo ono što oni proglase naučnim, sic!) ili mešanjem SPC u teritorijalni integritet, čime se narušavaju (ne)ljudska prava kao i pravo na različitost manjinskih intergalaktičkih grupa. Ili bi se još teže odbranila od turbo-pravoslavaca, čak i u vlastitim redovima, koji bi joj zamerili bavljenje svemirskim temama? I mada je hrišćanstvo zasnovano na veri u Tvorca čitave vaseljene. Ovakva maliciozna pitanja ne bi mi u četvrtak kada pišem tekst pala na pamet da proteklih dana od kada se patrijarh Pavle upokojio u Gospodu, nisam sa čuđenjem čitala neumorna nadgornjavanja gordih dveju Srbija koje su se otimale o njegovu smrt. Jedna, prisvajajući besprizorno njegovu bezgrešnost kao svoju, a druga oholo i benasto sudeći svima odreda, pa i samom patrijarhu.

Dopustite još samo da se zajedno upitamo ko su onda one stotine hiljada ljudi koji tri dana stoje od Knez Mihailove do Saborne crkve? Verujem da su oni „budimo ljudi“ iz Pavlove barke.

Danas, 20.11.2009.

Апостол Павле

Тако је говорио патријарх српски Павле

„У дан спасења помогох ти“ (2. Кор. 6, 2)

Ове речи светог апостола Павла упућене су свима хришћанима, па и нама, овде данас сабранима, високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, преподобни и часни оци и драга браћо и сестре, верни народе Бога живога.
Ваистину, помоћу Божјом постајемо оно што јесмо и стичемо оно што имамо. Ову јеванђељску истину осећамо и ми на особит начин у овом за нас пресудном часу када на своја слабашна плећа примамо бреме апостолскога служења на престолу светога Саве, бреме које – ми то свом душом осећамо и јавно, ево, пред Господом и свима вама исповедамо – далеко надмашује наше више него скромне снаге и способности. Истовремено, међутим, осећамо и

исповедамо, заједно са истим светим апостолом: „Све могу у Христу који ми даје моћ“ (Фил. 4, 13).
Благодатна помоћ Божја јесте и прва потреба народа Божјег, сазваног и сабраног у свето богочовечанско јединство Цркве као Тела Христова; у тим оквирима и најпреча потреба, данас можда више него икада, и нашег верног и крстоносног православног српског народа. Уосталом, то је и једина стварна потреба свега света, био он тога свестан или не био. Нарочито у овом времену застрашујућих, апокалиптичких раздора међу људима и народима, пониклих из човекова самоубилачког раскола са јединим Миротворцем, са оним који је Мир наш – Богочовеком Христом, Једним од Свете Тројице. Али свако историјско време, па и наше, такво какво јесте, у Цркви се преображава у час Христов, „у време погодно“ и „најпогодније време“, у „дан спасења“ – сада и овде (2. Кор. 6, 2). То даље значи да смо сви ми хришћани призвани да будемо сарадници Божји у Христовом делу спасења нашег и спасења света: „У свему се показујемо као слуге Божје: у трпљењу многом, у невољама“…, али исто тако, ако не и више, „у бдењима, у постовима, у чистоти, у знању, у дуготрпљењу, у благости, у Духу Светоме, у љубави нелицемерној, у речи истине, у сили Божјој, са оружјем праведности…“ (2. Кор. 6, 4-7). Јер, само тако ћемо бити „као жалошћени а увијек радосни, као сиромашни а многе богатећи, као они који ништа немају а све поседују“ (2. Кор. 6, 10).
На том путу сарадње са Спаситељем, Господом Христом, и делања на своме и спасењу ближњих својих, ми видимо и своје скромно место. Да бисмо њиме ишли и да наше патријаршко служење на трону Светог Саве не би било на штету и срамоту Цркве, нама је неопходна, драга браћо и сестре, и молитвена помоћ свију вас, свију верних, па је, ево, смерно и иштемо од вас.
Ступајући, као четрдесет и четврти српски патријарх, у трон светог Саве, ми немамо никакав свој програм патријаршке делатности. Наш програм јесте Јеванђеље Христово, блага вест о Богу међу нама и Царству Божјем у нама – уколико га, вером и љубављу, прихватамо. Сматрамо, међутим, својом светом дужношћу да у овом тренутку укажемо само на неке, за нас данас животно важне и посебно актуелне, богочовечанске димензије Јеванђеља.
У православној цркви Христовој сви људи су једно тело и један дух у Господу (1. Кор. 10, 17 и 12, 12-17; Еф. 1, 23 и 4, 4. Кол. 1, 18 и 3, 15 и другде), нераскидно сједињени светом љубављу којој је извор права вера, као и свакој другој врлини и истинском људском делу. Само у Христу, као деца Божја и браћа Христова, ми људи смо и браћа међу собом. Управо на такво братство и такво заједништво, заснивано на богочовечанској љубави, ми ћемо, ако Бог да, неућутно призивати људе и из свога народа и из других народа, ближих и даљих, и истицати да је оно једина алтернатива лажном „братству и јединству“, утемељеном на безбожју, тачније на човекобожачком идолопоклонству. Љубав и јединство, међутим, нису могућни без коренитог покајања и истинског духовног препорода на личном и свеопштем плану. Јер, ваистину смо сви за све криви! Зато, од сада па до последњега даха свога, браћо и сестре, позивамо и позиваћемо све и сваког, почев од самог себе, на покајничку духовну обнову, као темељ и предуслов сваке друге обнове и преображаја; на праштање и мирење, на љубав и јединство, на братољубиво јединомислије уместо саможивог једноумља и похлепе, на богољубље и човекољубље. На то свето, човека и народа једино достојно, дело позивамо сваког брата Србина и сестру Српкињу у Отаџбини и расејању, сву нашу браћу и сестре по вери у православној васељени и хришћанском свету уопште, као и све људе и народе добре воље. Ми лично гајимо љубав према свима без разлике и благосиљамо све потомство Светог Саве, ма где било, све хришћане и све људе без разлике.
Као Патријарх српски, своје првенство међу јединкама, а и свако првенство међу људима, схватам као првенство служења, жртве и Крста. Нису наше него Христове речи које кажу: „Ко хоће да буде међу вама први, нека буде свима слуга!“ Жртва је темељ јединства и у црквеном и у народном саборном животу, као и у свим областима друштвеног делања, а Крст је једина непролазна слава човекова. На ову двоједину истину подсећамо вас, љубљена децо Божја, јер се налазимо на прагу жртвене и покајне године, године у којој ће наша Света црква молитвено обележавати педесетогодишњицу огромног страдања српског народа (1941-1991), али и дара милости и славе коју је у Христу кроз страдање добио. Не заборављајмо: на смирењу и узајамној жртвености свију Бог гради истинску величину и достојанство свију. То је наук Христов, наук наших мученика и новомученика! Зато послушајмо Светог апостола Павла и чашћу једни друге чинимо већима!

Трудићемо се да пред Богом, овим светим Сабором и свима људима оправдамо поверење и наде које се полажу у нашу смерност. На крају, који није и завршетак него, пре ће бити, тек почетак, желимо да поручимо својим драгим верницима у Епархији рашко-призренској, на жртвеном пољу Косову, које је поље праве српске славе и вечног опредељења, у Метохији и у Староме српскоме Расу, сведоцима Крста Христова и покајницима, умногоме, за све Србе: да наше нове одговорности нипошто не значе растанак него још тешње јединство са њима и још ревносније служење спасењу њиховом, свом и свију људи, у славу Јединог Истинитог, у Светој Тројици слављеног, Бога и Господа.

‘
Амин
Патријарх српски Павле Беседа у Саборној цркви 2. 12. 1990. после устоличења

Патријарх Павле је преминуо 15. новембра 2009. године.

Митрополит Варне Кирил Ковачев изјавио је за софијске црквене медије да је патријарх Павле био веома духован човек, који се подвргавао посту и молитви и свакодневно служио литургију, истичући да је ретко да црквени поглавари тако живе, због чега се моли за његову душу.
Како је пренела је Верска информативна агенција, бугарска црква ће у понедељак одлучити ко ће бити њен представник на сахрани патријарха Павла. Патријарх Максим, коме је 95. година, није у стању да путује. У Софији се сматра да ће га представљати митрополит Кирил. Тугу због смрти патријарха Павла преко црквених интернет страница изразили су бројни клирици и верници. Умро је „велики молитвеник, истински отац, духовни вођа народа, пример православним првојерарсима и јерарсима, пример светости“, стоји у порукама. Свештеник Добромир Димитров помиње да су патријарха Павла и деца знала по речима „Будимо људи“. Свештеник Петар Маџаров патријарха Павла сматра „андјелом на земљи и човеком небеса“, који је живео као апостол. Господ нека му дарује венац правде, нека не заборави ни нас у молитвама својим пред престолом Божјим. Архимандрит, доцент Павел Стефанов, изјавио је да је тешко данас некога означити „светим“ или „праведним“, али, за патријарха Павла се може рећи да је био истински монах, блистав пример патријаршког служења.

Председник Либерално демократске партије (ЛДП) Чедомир Јовановић, поводом смрти патријарха Павла, изразио је данас саучешће верницима, Српској православној цркви и свима који су смрћу поглавара Цркве доживели губитак. „Патријарх Павле водио је СПЦ у веома тешким временима у којима смо и патили и у којем су други патили због нас, покушавајући да сачува и њу саму, али пре свега њене вернике, од великих изазова са којима смо били суочени“, наводи се у саопштењу Јовановића. „Често је позивао на разум и људскост и често је његов позив остајао усамљен чак и у самој цркви. Време које је он провео на челу СПЦ свима мора да послужи као велика поука“, нагласио је Јовановић. Верујем да ће СПЦ, као значајна друштвена институција, поручио је Јовановић, успети да пронађе своје важно место у друштвеном поретку заснованом на вредностима, националним и европским.

Одлазак Патријарха Српског господина Павла велики је губитак за Српску православну цркву (СПЦ), српски народ и цео хришћански свет, изјавио је министар за дијаспору Срђан Срећковић.
„У тешким временима био је глас разума и помирења, глас наде да наша држава и наш народ имају будућност, а да није било њега и његових претходника и следбеника српски народ организовано у дијаспори не би постојао“, рекао је Срећковић поводом смрти патријарха Павла.
„Био је велики духовник, симбол љубави, праштања и хришћанског морала, а у аманет нам оставља да чувамо и негујемо светосавски дух нашег народа и да га бранимо од будућих искушења.“

Председник Црне Горе Филип Вујановић упутио је Српској православној цркви телеграм са изразима саучешћа поводом смрти патријарха српског Павла.
„Посвећеност патријарха Павла цркви и верницима кроз благу реч и поруку остаће памћена и поштована“, наводи се у саопштењу Вујановића, пренела је РТЦГ.

Митрополит Цариградске патријаршије за Аустрију Михаел Стаикос изјавио је да одлазак патријарха српског Павла представља „велики губитак за целокупно православље“. Патријарх Павле је био „велика духовна личност“, како у свом животу, тако и у речима, пренела је Верска информативна агенција. Допринео је да у време распада Југославије деведесетих година прошлог века не буде проливено још више крви, сматра митрополит Стаикос. Допринео је, према његовим речима, помирењу измедју хришћана и муслимана, као и између православних и католика. Патријарх Павле извео је српску цркву из изолације. Током његовог првојерарховања, СПЦ је у оквирима „Конференције европских цркава“ у дијалогу са католицима и протестантима имала важну улогу. „Целокупно православље моли за душу блаженопочившег патријара и моли се да достојан наследник дође на чело СПЦ“, изјавио је аустријски православни митрополит.
Челници Исламске заједнице Србије упутили су јуче телеграме саучешћа Српској православној цркви и православним верницима поводом смрти патријарха Павла. „Његова мисија поруке мира које је упућивао у најтежим временима враћале су наду у боље сутра и у неопходност заједничког живота и толеранције међу различитим народима и културама”, наводи се у телеграму реис-ул-улема Исламске заједнице Србије Адема Зилкића, који је он у своје лично и у име Ријасета Исламске заједнице Србије упутио СПЦ, монаштву, свештенству и свим православним верницима.
Председник Мешихата Исламске заједнице у Србији главни муфтија Муамер Зукорлић поводом смрти патријарха Павла изразио је јуче дубоко саучешће Српској православној цркви и свим њеним верницима. „Ово је ненадокнадив губитак за СПЦ јер је у питању човек који је потврдио доследност сопственој духовности и склад између дела, речи и уверења, што је реткост у савременом свету”, навео је Зукорлић у саучешћу. „Верујем да ће СПЦ наћи начина да изабере новог поглавара који ће водити цркву у складу са њеним циљем и интересима, као и интересима свих грађана, пошто је у питању најутицајнија верска институција у држави”, каже се у саучешћу.
С болом у души примили смо вест о смрти Његове светости, нашег драгог патријарха Павла. Он је био и остаће оличење библијске доброте, благости и самилосне љубави којом је његова личност зрачила и обливала сваког ко је био у његовом присуству. Те особине су ретке и прави је благослов био што смо имали ту заслугу да у најтежим годинама по нашу заједничку отаџбину управо Патријарх Павле буде духовни лучоноша свима нама подједнако, без обзира на веру и нацију, рекао је рабин Исак Асиел.

КРИЗА АУТОРИТЕТА

 

Како тумачити дешавања у друштву која се тичу пандемије грипа, стварања ВАНУ и доношења Закона о информисању, осим као јасну кризу ауторитета у српском друштву – суоченим са кризом смисла и идентитета, предвођеним елитом која је неспособна да пронађе смисао и изгради идентитет, са већином грађана који се налазе у стању апатије и немоћи.

Једина покретачка сила у овом друштву је она сила која потиче из ниских страсти, из похлепе и воље за надмоћ. Ова сила уједињује већину грађана и њена реализација се не доводи у сумњу пошто не постоји никакав отпор. Тако је могуће да после 5. октобра већина тајкуна вишеструко увећа своје богатство, они који бране продају пића у близина школа на свим телевизијама пуштају деци Великог брата, Фарму, Мењај жену, Тренутак истине…

У случају да владика који мења патријарха СПЦ позове грађане да се не вакцинишу, више од половине грађана Србије би отишло на вакцинацију. Данима најстручнији научници говоре да је вакцина безбедна а у Србији расте број оних који сумњају у безбедност вакцине.

Када председник Републике изјави да Војводина не постаје држава у држави, међу грађанима је све већи број оних који мисле да Војводина постаје држава у држави. Пре годину дана је САНУ упозорила да се не формира ВАНУ и сада се отвара пут за – формирање ВАНУ. Грађане апсолутно не интересује шта се мисли у САНУ нити знају да се у САНУ нешто мисли…

Уставни суд треба да донесе одлуку да ли је Закон о информисању  у складу са законима и Уставом. Да видимо ту одлуку, да видимо како ће власт реаговати на ту одлуку, да видимо колико ће грађана знати какву је одлуку донео Уставни суд. За то време један од владика изјављује да он не признаје ниједан овоземаљски суд. Бивши начелник БИА указује на лоповлук министра полиције у фабрици Галеника. Сви у полицији и тужилаштву Србије знају да градоначелник Јагодине краде у РБ Колубара, већини грађана постаје јасно ко контролише медије и тржиште маркетинга у Србији…

У Србији на изборе излази нешто више од половине грађана који имају право гласа. Од тих нешто преко 50% који излазе на изборе ниједна политичка опција, странка, коалиција и идеологија нема подршку већу од 50% оних који су гласали. То значи да, без обзира ко је на власти у овом тренутку, власт у Србији нема подршку већу од трећине (30%) од укупног броја бирача (100%) у бирачком телу Србије. Трећина је горња граница, реалност (значи – број оних који заиста подржавају и верују кандидату за кога гласају) је петина, дакле 20% од укупног броја бирача. То значи да садашњег министра полиције у Србији подржава мање од 5% грађана Србије а министра економије мање од 1% грађана Србије. И они су власт, први управља системом безбедности, други управља економијом. Цела опозиција има, такође, око 20% подршке од укупног броја бирача. Нешто већу подршку има председник Демократске странке, али само када се ради о избору један на један са радикалским кандитатом, када бројни гласачи ДССа и ЛДПа гласају за председника ДС а већ сутрадан прелазе у опозицију.

Реална подршка (поверење) коју СПЦ и Војска имају од стране грађане Србије је мања од укупног броја пунолетних грађана Србије. САНУ је на нивоу статистичке грешке. На нивоу статистичке грешке је и поверење које радници у Србији имају у вође синдикалних организација и које грађани имају у судове и полицију.

Како решити ову кризу ауторита? Па, ауторитетом. Србији је потребна политика за коју ће се залагати већина грађана Србије. Прави ауторитети ће бити они за које ће на демократским изборима гласати више од две трећине од укупног броја бирача у Србији.

Да ли ће се, пре него што буде прекасно, појавити сила која ће оживети и оздравити умируће и болесно биће? Сила која ће отворити путеве позитивној селекцији, нади и вери, знању и науци, реду и раду, поштовању Другог, чувању свог, сила која ће омогућити младима да виде своју будућност у Србији  и активно се укључе у изградњу бољег и уређенијег друштва…

СЛОГА И ПОМИРЕЊЕ

 

Да ли су партизани и комунисти ослободиоци? Јесу.

Да ли су монархисти и четници издајници? Нису.

Да ли су партизани чинили злочине и издали своју нацију? Јесу.

Да ли су четници сарађивали са нацистима? Јесу.

–

Да ли је хомосексуализам болест? Није.

Да ли је хомосексуализам нормалност? Није.

Да ли хомосексуалци треба да имају своја права? Треба.

Да ли хомосексуалци треба да усвајају децу? Не.

–

Да ли је Слободан Милошевић био аутократа који је радио на штету свог народа? Да.

Да ли су непријатељи Србије само у СМ видели свог непријатеља или у целом српском народу? У целом српском народу.

Да ли је режим Милошевића желео рат(ове)? Јесте.

Да ли би до ратова дошло да режим Милошевића није хтео да ратује? Да, јер су Хрвати, Бошњаци, Албанци и НАТО свакако планирали и ратом да остваре своје циљеве.

–

Да ли је 5. октобар велики дан на путу демократизације Србије и региона? Јесте.

Да ли се 5. октобра догодила револуција? Није.

Да ли је после 5. октобра мало боље живи у Србији? Да.

Да ли су лидери ДОС-а издали грађане Србије који су их довели на власт? Да.

–

Да ли је Зоран Ђинђић био визионар? Јесте.

Да ли је око себе међу сарадницима окупио људе сумњивог морала и доста криминалац? Јесте.

Да ли је ЗЂ заслужио такав политички крај и такав однос од стране опозиције у Србији? Није.

Да ли је преценио или потценио оне којима је препустио или допустио да воде безбедност и економију Србије? Јесте.

–

Да ли су српски тајкуни опљачкали Србију? Јесу.

Да ли су српски радници вредни и организовани? Нису.

Да ли су српски тајкуни једини кривци за лошу економску ситуацију у Србији? Нису.

Да ли су радници у Србији схватили шта је капитализам? Нису.

–

Да ли је потребно сарађивати са НАТО? Јесте.

Да ли треба тражити чланство у НАТО? Не.

Да ли НАТО доприноси миру у региону? Да.

Да ли је НАТО пријатељска организација? Није.

–

Да ли Србија треба да постане део ЕУ? Да.

Да ли Србија треба по сваку цену да постане део ЕУ? Не.

Да ли је ЕУ највећи мировни пројекат на свету? Јесте.

Да ли су све државе ЕУ пријатељске и да ли све вредности које усвоје институције ЕУ треба применити у Србији? Не.

–

Да ли је Русија историјски савезник Србије? Јесте.

Да ли су Срби “мали Руси“? Нису.

Да ли је Русија на путу демократизације и христијанизације? Јесте.

Да ли је Русија још увек превише комунистичка држава? Јесте.

–

Да ли је Ратко Младић српски херој? Јесте.

Да ли је Ратко Младић ратни злочинац? Јесте.

Да ли је РТ најодговорнији за злочин у Сребреници? Није.

Да је РТ одговоран за злочине почињене од стране војске РС? Јесте.

–

Да ли је Србија учинила довољно за дијаспору? Није.

Да ли је дијаспора добро организована? Није.

Да ли су у дијаспори сви четници и/или турбо-фолкери? Нису.

Да ли дијаспора може значајно допринети обнови Србије? Може.

Демократија од песка

03.10.2009.

Izmišljanje „levih ekstremista“

Danas: Da li je „odbrana“ Kosova zaista povezana s podrškom Iranu i drugim zemljama koje su se tokom godine isticale u kršenju ljudskih prava i bila predmet osude EU, ili je o nečemu drugom reč?

– Biljana Srbljanović: Mislim i da ta opsesija Kosovom takođe postaje jedna prazna priča, to je samo sredstvo za borbu protiv poslednjeg „unutrašnjeg neprijatelja“, protiv malo preostale drugačije Srbije. Kao što sam rekla, Tadić je povodom ubistva Francuza najpre spomenuo obračun s „levim i desnim ekstremistima“ i rekao da on tu ne pravi razliku. Dakle i ovaj nasilnički akt je iskoristio kao zgodnu priliku da još jednom pljune u lice građanskoj Srbiji. Jer uporno izjednačavanje „svih ekstremista“ a pod ekstremistom se podrazumeva svako ko ne deli ubeđenja i lični politički i biznis interes klana i na vlasti i u opoziciji, svedoči o tome šta je ona poslednja stvar koja im smeta. Ko su u Srbiji „levi ekstremisti“? Tri i po preostala čoveka, Peščanik, nezavisni intelektualci, nekoliko nevladinih organizacija, je l’ tako? Dakle, u trenutku kada teledirigovana grupa nasilnika išutira čoveka na smrt, a u danima koji slede jurca gradom u potrazi za Libijcima, Australijancima, lezbijkama i nekrstima, predsednik ove zemlje misli da je prava prilika da napadne građane svoje zemlje koji nemaju nameru da, ama po cenu života, pristanu na belu, pravoslavnu, ćiriličnu, sa tri prsta i tri zuba Srbiju, kojima samo silom može zapušiti usta. Srpska policija i pravosuđe mene procesuira pred sudom, sa nalogom za privođenje, jer sam uvredila pripadnike baš ovih organizacija koji razaraju zemlju. Predsednik je postojanje ovih organizacija u okviru državnog Univerziteta – na Pravnom fakultetu, na primer – odobrio i pozdravio, jer je to za njega demokratija. To što neke od tih organizacija imaju svoje prostorije u Domu Vojske, to sto štampaju svoje pamflete u od države finansiranoj periodici, to što su redovni u listovima Pravoslavlje, to sve dokazuje da su oni mejnstrim, a ne ekstremisti. Oni jednostavno pripadaju tom istom svetonazoru u kojem se prihvataju Gadafi i Ahmadinedžad kao legitimni sagovornici od kojih Srbija može imati neke koristi. Naprotiv, veliki nacionalni problem su autorke Peščanika. To je jedini ekstremizam koji ovde neće biti tolerisan.

Peščanik, 02.10.2009.

Svetlana Lukić:

Ajmo još jednom, za predsednika…

Hitno hapšenje Ratka Mladića, hitno donošenje rezolucije o Srebrenici, hitno pokretanje postupka za utvrđivanje političke pozadine atentata na premijera Đinđića, privođenje na saslušanje Vojislava Koštunice, Radeta Bulatovića, Ace Tomića, Dragana Jočića i ostalih članova družine, smenjivanje direktora državne TV, izbacivanje iz medija koje kontroliše država svih kolumnista koji huškaju na nasilje, informativno-hrišćanski razgovor sa nekim od članovima Svetog Arhijerejskog Sinoda i njihovom dečicom iz Sabora dveri, Naših, Nomokanona, kažnjavanje raznih varvarogenija koji su pozivali na nasilje i paljenje ambasada i tako dalje, i tako dalje.

Очигледно је екстремиста само онај који себе назива православцем и спреман је да користи насиље у борби за “православље“. Екстремисти нису они који не дозвољавају другоме да пише ћирилицом, да се крсти и слави славу, да разговара са анђелима, да о томе пише и јавно говори… Без насиља, оштро се противећи насиљу, као и медијском и сваком другом прогону… Као да је физичко насиље једини облик насиља… За оне кратког сећања – последњих 60 година левичари прогоне и убијају десничаре у Србији много, много више него што Црква прогони атеисте…

СУОЧАВАЊЕ

 

Ако су Христове речи “окрени други образ“, “опрости им, не знају“, “не суди“, али и “нисам дошао да донесем мир него мач“, “и непријатељи човеку постаће домаћи његови“, “који чува живот свој изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, добиће га“, па прича о црној овци и праведницима који нису имали разлога да се покају, како да се, дакле, млади човек, млади хришћанин, могући млади хришћанин, постави у односу на друштвену реалност у Србији?

Ситуација је следећа: за политичаре важи мишљење да су сви исти, а за тајкуне да су сви лопови. Свако ко се повезује са политичарима или тајкунима од стране већине грађана Србије добија питање “и ти си њихов?“. Чињеница је да се грађани Србије пљачкају већ 20 година. Чињеница је да већина грађана Србије ЗНА да су се скоро сви на власти и око власти екстремно обогатили, док већина грађана већ 20 година једва одржава егзистенцију, живи на граници сиромаштва. Чињеница је да у народу тиња огроман бес и да расте жеља за осветом према свима “који су нас пљачкали и поробљавали“ у последњих 20 година. Чињеница је да пред народ, пред грађане, више нико не може да стане, чак ни Црква због јако великог броја атеиста и левичара али и оних који се само на попису изјашњавају као православни, са таквим моралним кредибилитетом и харизмом да потпише Уговор са народом, са грађанима, да направи неки New Deal и томе слично, што би нагло повратило веру и улило оптимизам међу грађанима, окупило све око истог циља и истих вредности, а државу заиста модернизовало, уредило, очистило, ослободило…

Мислим да ће врло брзо да дође до потребе да се каналише велико народно незадовољство које ће бити праћено бројним грађанским и радничким протестима. До овога ће доћи јер економија Србије убрзаном пропада и не види се никакав излаз. Политичка и привредна елита очигледно нема решење. Број оних који никада више неће изаћи на изборе сваким даном је све већи. Међу младима је све више и више агресивности, а таква стања вуку људе и ка револуционарном понашању. Човек са бомбом је ушао у зграду Председништва, а жена са ножем покушала да уђе у Скупштину. Расте број самоубистава, абортуса, убистава, психичких и соматских болесника, да све већи број младих жели да напусти Србију, да је све већи број младића и девојака који су усамљени јер се осећају као губитници и не сналазе се у култури Великог брата, док је у другој групи, међу члановима “потрошачког друштва“ све више разврата… Нигде се не види крај овом распадању.

Народ жели промену система. А тога нема без обнављања хришћанских вредности. Без демократских вредности и грађанске културе.

Да ли су (неки) српски тајкуни црне овце из Христове приче, или их чекају  “иглене уши“? Како да не дође до народне освете, а да буде правде, да се искорени корупција, да се обештете покрадени, поштују закони? Како да дође до позитивне слекције, до владавине права, ако се пред суд не изведу они који су много крали и варали? Да ли треба окренути и други образ, у овом случају и други џеп, и дозволити наставак економског и културног осиромашења нације и државе?

Неко мора да преузме одговорност и понуди решење. Да ли је тај који тражи решење црна овца која ће се покајати? Како уништити кукољ и сачувати жито? Да ли то човек треба да ради, да спроводи правду на Земљи?

На крају, какве има везе ко је на власти ако се процес распадања националног бића, породице и државе не заустави, чак и када дођу повољније међународне околности? Да ли је оно пророчанство да ће сви Срби стати под једну шљиву заправо Божија Промисао?

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ

О ВАСКРСУ 2009. ГОДИНЕ

 

ПАВЛЕ
ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМ АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ:
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

 

Рецимо, браћо, и онима који нас мрзе,
опростимо све ради васкрсења.

(Пасхална  стихира)

 

И ове године у пролећне дане, драга браћо и сестре, у једнакој радости прослављамо највећи празник Цркве Божије, Васкрсење Христа Спаситеља. Сваке године у ово доба, када тајанствена сила живота буди обамрлу природу, слава Васкрслог Господа и у нама буди један светлији, светији и радоснији живот. Данас навиру узвишене мисли, рађају се дивна осећања и обузима нас једно свето и несвакидашње расположење. Са Васкрслим Господом и ми се уздижемо у један виши и садржајнији живот. Блиста у срцу нашем победнички сјај вечног живота који нам је даровао наш Васкрсли Искупитељ и Спаситељ. Као што је у оном тајанственом Почетку, на Божију Реч постао свет и у свету живот, тако је својом Божанском силом васкрснуо из мртвих Син Божији Исус Христос. Овај велики догађај тајанствен је као стварање света, чудесан и узвишен као права песма радости која се заорила над свеукупном Божанском творевином. Шта више, као пуноћа првог стварања и као ново стварање, он је још чудеснији и узвишенији како од првог стварања тако и од свих историјских збивања.

Многи векови деле нас од оног ведрог јерусалимског праскозорја, када су свете жене Мироносице угледале празан гроб. А биле су дошле да мртво тело свога Учитеља помажу мирисима, да Га оросе сузама и да хладну гробну плочу загреју топлином своје љубави, своје верности и своје оданости. Биле су оне и поред крста Распетог Спаситеља онда када су Га, осим Мајке и једног ученика, сви били оставили. Макар и издалека пратиле су оне последње тренутке највећег Учитеља. Нису Га заборавиле ни када је умро. Зато су удостојене да буду први сведоци и први весници Васкрсења, прве радоснице новога живота у Васкрслом Господу. Данас и у нашим ушима одзвања ехо оне благе опомене коју им је упутио анђео Божији са гробног камена: „Што тражите живога међу мртвима? Није овде, него устаде” (Лк 24, 5–6). И уплашене жене, ту у врту где је био гроб, прве доживеше радосни сусрет са Васкрслим Господом. Упутио их је да иду у Галилеју, да обавесте ученике и да их обрадују радосном вешћу да ће се и њима јавити (Мк 16, 7). И ево, драга децо Божија, и ова наша данашња васкршња радост потиче од тог сусрета са Васкрслим Господом, Који је васкрсао за нас и унео радост новог живота у све следбенике Своје и исповеднике Његове Божанске науке.

Исто тако, деле нас векови од сутона оног јерусалимског дана, када се Васкрсли Господ јавио следбеницима Својим, Клеопи и другом ученику. Преплашени, хитали су они из Јерусалима у Емаус, да би се склонили због страха од Јудеја. Иако нису били храбри као свете жене Мироносице, удостојени су сусрета са Васкрслим Господом. Скрио је Он од њих Свој пређашњи лик, па Га нису познали. И када их је после разговора о ономе што се догодило у Јерусалиму и ломљења хлеба напустио, исповедише се један другоме како је „срце горело у њима” док је са њима беседио (Лк 24, 13–32). Онај исти свети огањ, који је горео у срцима двојице Христових ученика који су ишли за Емаус, пламса данас и у нама, када прослављамо овај Празник над празницима, када и ми доживљавамо духовни сусрет са невидљивим победитељем смрти. Исти тај огањ грејао је и греје Цркву Божију у дугим вековима њене историје. Зар Он сам није казао: „Дођох да бацим огањ на земљу” (Лк 12, 49). Тај свети огањ грејао је и претке наше и осветљавао им живот у тамницама дугих векова. Живели су они дуго без дома, без огњишта, без слободе, у крајњој несигурности, без кућишта и имања, као и многи данас који су избегли са својих огњишта, али увек са вером у васкрслог Господа, с вером у победу правде и истине и с вером у васкрсење.

Исто тако, дуги векови деле нас од оне прве васкршње вечери, када се Васкрсли Господ први пут јавио својим од страха и разочарења преплашеним ученицима, и поздравио их поздравом охрабрења: „Мир вам!” (Јн 20, 19). У трен ока вратио им је мир, васкрсао веру у Њега и Своје Божанско посланство. Да Он, Син Божији, није васкрсао, историја хришћанства била би завршена одмах Његовим последњим речима на Крсту: „Сврши се!” (Јн 20, 30). А Он је васкрсао и у име те истине Његови ученици дадоше радосно живот за Њега. Носећи ту велику истину Његова Црква пошла је у победнички поход широм света, да без проливања крви победи своје бројне до зуба наоружане непријатеље.

„Што тражите живога међу мртвима?” (Лк 24, 5), опоменуо је, као што сте чули, анђео Божији свете жене Мироносице, наднете над светим гробом. Али оне су пошле на Његов гроб жедне истине и вечног Живота.

 

А данас милиони и милиони духовно осиромашених и морално опустошених људи, занесени сјајем пролазних ствари, живе у овом свету као у хладном гробу. Зар се свет не претвара у фабрику и тржиште лажног сјаја и пролазних вредности? Зар се данас често не говори да човек и без неба може мирно да ходи по земљи? Као да се попео данашњи човек на високе врхове своје вавилонске куле, самоуверен у своје знање, али често ситан, себичан, агресиван и пун злих настројења која прете његовој кули и његовом опстанку. Бојимо се да ће се ова наша цивилизација сувише касно сетити Христових речи: „Без мене не можете чинити ништа” (Јн 15, 5).

 

Наш Спаситељ је и постао човек, да бисмо се ми обожили. Дао је да се разапне на Крсту да би искупио грехе рода људског. Васкрсао је из мртвих да би нама даровао вечни живот. Учинио је смрт само једним посебним тренутком у животу – животу који не престаје. Када је Пилат пресуђивао Спаситељу, није имао духовне снаге ни умне висине да у Њему препозна Сина Божијег. Али ипак, испред његових очију није могла да умакне лепота људског лика страдалног Спаситеља у његовој судници. „Ево човека!” – објављује Пилат тужитељима (Јн 19, 5). Овим је ипак покушавао да утиче колико-толико на окореле савести Христових убица. Веровао је да ће људски сјај Његове Личности можда неке поколебати.

Молимо Васкрслог Господа да и у нама васкрсне људски лик првобитне човекове природе, који је данас тако често извитоперен, маскиран и унакажен бројним манама и пороцима. Да и у нама свако препозна човека, обасјаног Његовим вечним животом, био имућан или сиромашан, на великом или малом положају и месту. Наше доба је тренутно суочено са материјалном кризом, али је код нас још присутнија криза морала и карактера. Радоваћемо се ако свако, угледавши било кога од нас, може да каже: Ево човека! – да би свако, и пријатељ и непријатељ, и судија и тужилац, у свакоме од нас увек доживео истинског и правог човека. Сачувајмо, браћо и сестре, људско достојанство, које је толико уздигао Својим Васкрсењем Син Божији. Сачувајмо веру у Васкрслог Господа, љубав према ближњима, истини и правди; према свему добру које људи ипак желе, али које без помоћи Васкрслог Господа и Његовог Јеванђеља не могу постићи.

Помолимо се Васкрслом Господу и замолимо Га као двојица ученика, путника за Емаус, да остане са нама. Да му се радујемо, да из Њега црпимо снагу, да се духовно уздижемо, да нас не захвате и не однесу мутне воде нашег времена.

Упућујући ову поруку свој нашој браћи и сестрама, данас се посебно сећамо верника на Косову и Метохији, као и наших верника широм света, на свима континентима где православни Срби и сви православни хришћани данас прослављају Васкрсење Христово, ваш Патријарх и сви Архијереји Српске Цркве поздрављају вас поздравом радости и новог живота.

 

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

 

 

Тајна Светог Грала – или – Знакови Поред Пута

САН

 

  

Сан који описујем сањао сам лета 2005. године.

 

Видим велику гомилу лешева људи. Само тела без духа. На гомили је на стотину тела. Не осећам мирисе, не видим трулеж, крв, тела као да су жива, само нису, имају одећу на себи. Нема звука. Ова гомила лешева налази се у огромној просторији, са бетонским зидовима, високим више десетина метара, са свих страна, сивим зидовима, у полумрачној просторији, којој се не види плафон, јер је у мраку, ако ова просторија уопште има плафон. Имам утисак да је ова просторија под земљом.

Међу лешевима видим и свој леш. Своје тело. Из тог тела излази моје, да назовемо овом приликом тако – астрално тело, истог изгледа и облика као и физичко тело, само није чврсто, није материјално, енергетско је. Гледам себе у том телу, у тој просторији и осећам немир, драму, осећам страх и стрепњу коју осећам у том енергетском или астралном телу, које, када се издвојило из гомиле лешева, не зна куда да крене, јер, и нема где. Тако ми се само учинило. Онда видим због чега је тај страх присутан, шта изазива ту драму која се у тренутку, а ради се само о тренуцима непосредно по почињању сна, односно, непосредно по “излазку“ из тела-леша, из гомиле тела-лешева, одиграва. Страха није било због места где сам се затекао, нити због лешева. Страх је долазио, драму је изазивало светло које је допирало иза мало отворених врата, које сам угледао после изласка из гомиле. То је било светло попут светла описаног у мистици, јако, бело светло, кроз које ништа не видиш. Једини излаз, дакле, из те просторије био је кроз та врата, у ту светлост. То је био мој избор: или да останем у тој просторији, или да прођем кроз та врата.

Крај сна.

 

  

 

МИСЛИ

 

  

Мигел де Унамуно – Агонија хришћанства –

 

Ко је био историјски Христ? Историјски Сократ, бесмртни, није био човек од крви и меса који је живео у одређеној епохи у Атини, већ је то био онај што је живео у сваком појединцу који га је чуо, да би се од свих њих уобличио онај Сократ што је своју душу оставио човечанству. И он, Сократ, живи у њему.

Тело смрти је физиолошки, телесни човек, људска твар, а онај други, онај што живи у осталим људима, у историји, јесте историјски човек. Једино што онај који живи у историји жели да живи и у телу, жели да укорени бесмртност душе у васкрсењу тела. Историја је реалност, барем исто онолико ако не и више него природа.

Ми живимо заједно, али свако умире сам и смрт је врхунска самоћа.

 

 Светислав Басара – Дрво историје –

 

Све оно што тежи умножавању, разликовању, потиче од фантома. Логос историје води смиривању, укидању противречности и фантоми су против Логоса јер је престанак кретања њихова смрт.

У вечности се целокупна историја света одвија истовремено; она је једна слика у вечности од које ми јесмо са раз-умом само у  сада и од које  раз-умом видимо само то.

Све што у историји не буде живо, све вештаствено, расплинуће се пред савршеном једноставношћу бића.

Рођењем-из-воље стичемо храброст да погледамо своја права лица. Загледани у прадавни почетак са кога је скинута љага можемо видети мноштво лица која посматрају сама себе и увиђају да су од искона била  једно лице које је пад у раз-умевање, умножавајући га у преварним огледалима, покушао да претвори у безброј мртвачких маски.

Разум није у стању да пређе границу пошто је и сам граница. Он је граница ума и смрти, граница раскола у човеку.

Историја је чисто људска творевина, настала из наивне наде да је лаж ништа.

Узалудно је тражити истину историје; ваља прелазити границе… Истина је од лажи одвојена онтолошком провалијом коју ствара лаж сама… Човек – излазећи из себе у историју – и сам постаје делимично лажан, а исто се истим познаје.

Ако ми је потребно нешто из спољашњости, онда то значи да нисам цео, да не припадам само себи него и историји… онолико колико ја употребљавам неку ствар, толико она употребљава мене.

 

Мигел де Унамуно – Агонија хришћанства –

 

Мистична агонија се поиграва речима, игра Речју. А игра се да би је створила. Као што се можда Бог играо и створио свет, не да би се играо са њим, већ да би се играо стварајући га, јер је стварање игра. 

 

 Светислав Басара – Дрво историје –

 

Игра је у бити трагична; играти се, значи подржавати збиљу, не бити у збиљи. Под Игром подразумевам целокупност друштвених збивања. Чему уопште Игра? На свет долазим без воље. Што је још горе – долазим беспомоћан.

Игра је царство нужности, њена су правила утемељена на забранама, на обманама – дозвољена су сва средства – јер се Игра не одвија по природи и у природи, већ против природе… Јадати се на више силе – за то не постоји никакав основ: сами смо створили сопствени пакао и дужни смо да сносимо све последице. Не вреди кривити ни претке. Пакао је ту, али ми не морамо да га подносимо. Слободни смо и нико нас не може присилити да учествујемо у Игри. Па ипак, сви учетвујемо. На то нас не присиљавају никакви метафизички разлози; учествујемо јер смо уплашени бесконачношћу слободе.

 

 Мигел де Унамуно – Агонија хришћанства –

 

Јер је историја, која је Божја промисао на Земљи међу људима, лишена коначне људске сврховитости, она ходи ка забораву, ка несвесности.

Бог је унутар добра и зла  и обухвата их, као што је вечност унутар прошлости и будућности и обухвата их, јер је изван времена.

 

 Владимир Соловјев – из песме “У обећану земљу“

 

Чиста срца и снажне душе

Буди Ми веран у невреме и ведре дане,

Ти испред мене иди

И назад не гледај,

А шта да чекаш испред –

Вером самом откриће се

 

 

 Емануел Сведенборг – Небо и Пакао –

 

Духовном свету Природни долази у помоћ да телом обавије оно што је од духовног, да би учинком представљало оно што је духовно узроком? Мисли човека потичу од духовног света.

 

 Серен Кјеркегор – Бревијар –

 

Свако се логичко мишљење збива у наречју апстракција и sub specie aeterni: егзистенцијално мишљење састоји се у томе, да апстрахује тешкоћу замишљања вечног у његовом постајању, на шта смо у ствари принуђени, јер је и онај који мисли у постајању. Чисто мишљење је фантом.

 

 Светислав Басара – Дрво историје –

 

Декарт није у праву: мислити није исто што и бити; технологија је у стању да мишљење, посредством медија (писма, на пример), учини временски вечним – и ми располажемо мислима Платоновим, Декартовим… Али она није у стању да учини вечним онога који мисли. Ми најчешће мислимо да јесмо и тако стварамо сами расцеп између cogita и esse, постављамо ствари на главу, па esse постаје функција cogita уместо да ствари стоје обратно. Мислећи себе, себе заборављам, отуђујем се од своје личности и доспевам у очајање. Више нисам ја сам, него само ја-его нарастао до у рђаву бесконачност, претворен у фиктивно средиште света.

 

 Јасна Шакота Мимица – Декартова метафизика тела –

 

Највиша мудрост о којој Декарт говори не састоји се у пуком прихватању метафизичких принципа, него у утврђивању евидентности ових принципа, у њиховој медитативној утемељености, као и строгој дедукцији, којом се сва остала знања из њих изводе.

Картезије никада под правичном расподелом разума није мислио да су људи једнаки по надарености и памети, или да ће то икада бити, већ је сматрао да постоји један корпус метафизичких истина који је свакоме приступачан а без којег ни најнадаренији не могу рачунати на постигнуће знања.

Реч је о правилима која су свима доступна, па се друга страна правичне раздеобе разума огледала у томе што је Бог, осима записа или “семена знања“ које је ставио у људску душу, сваком човеку подарио способност да та правила, правила разумевања његове Речи или узгоја његовог семена, следи и спроводи.

Од Бога заметнуто семе, на човековој земљи – у његовом разуму, рађа истину само захваљујући правилном узгајању и труду који се улаже у његов изданак, па ће управо тај труд и постепено разумевање вечне истине производити оно што називамо временом, а захваљујући којем човек, заједно са присвајањем божанске семене креације – рекреира себе, Бога и свет.

Истина разума не може противречити истини вере. 

 

Рене Генон – Дантеов езотеризам –

 

Кад се одреди нека полазна тачка у времену и кад се почев од ње рачуна трајање цикличног периода, увек ће се доспети до тачке која ће потпуно кореспондирати са оном од које смо пошли, јер управо та коресподенција између елемената циклуса који иду један за другим обезбеђује њихов континуитет. Дакле, идеално полазиште постављено је у средину једног таквог периода; на тај начин се добијајају два једнака трајања, једно које претходи и друго које следи, у којима се збива читава револуција неба, јер се све ствари на крају налазе не у истоветном положају (тврдити тако нешто значи пасти у Ничеову заблуду “вечног враћања“) већ у положај који аналогно кореспондира почетном.

Поставити се у средиште круга значи, дакле, поставити се у тачку у којој се те две тенденције уравнотежују: као што кажу муслимански посвећеници, то је “божанско место у којем се измирују супротности и противречности“, то је средиште “тачка ствари“, према индијском изразу, или “непроменљиво средиште“ далекоисточне традиције, непокретна тачка око које се ротирају сфере, непрекидно мењање појавног света.

  

Новица Милић – Истина апокалипсе –

 

Катастрофу једног смењује, као секвенца и као консеквенца, инвенција другог света… Апокалипса се одвија између катастрофе и инвенције, преко прве ка другој. А то важи, само на различит начин, и за истину.

Апокалипса је откривање, откриће, што је и име за истину, за грчку алетеју (aletheia).

О тој истини краја и почетка, нико заправо не зна ништа у поузданом, извесном или провереном смислу. Односно, у искуственом смислу. Свој “последњи суд“ о ствари “последњих ствари“ може(мо) препустити само вери.

За апокалипсу нема сведока; за катастрофу васцелог света нема онога ко би је испричао међу живима тог света, чиме се образује нека врста интерног проблема апокалипсе, нека врста катастрофе (преокрета, обрта) истине апокалипсе, можда и апокалипсе (истине) апокалипсе. О њој се може говорити само унапред, али као да се већ догодила, па говоримо уназад; сравњивање, поклапање ова два времена није могуће. Недостатак такве могућности за проверу – искуства краја, или почетка, сад већ свеједно, “часа искушења“ – оправдава да о апокалипси и њеној истини не говоримо само из угла њеног завета, из угла пророчанства.

Апокалиптичка истина је истина која ће се тек открити. Апокалиса се никада није одиграла. Кад се буде догодила неће се догодити у садашњости, јер ће собом донети време које се од нашег времена коренито разликује.

Нема истине, нема апокалипсе, која не полажу право на вечност, које се не везују за њу као за властито спасење од историје пролазности; традиција нас учи да је истина вечна, да се може предати, бити традиција као вечна. А опет, ослањањем на вечност, оне – истине, апокалипса, њихове традиције – замењују сваку истину и апокалипсу (без сумње, замењују себе) смислом новог који их везује за пролазно време, време тренутка. Као да се у њима тренутак и вечност додирују с ону страну уобичајеног поимања времена, односно – као да се време гради кроз тај додир који на себи нема ничег овостраног.

Историја се разликује од повести, а повест од приче, тако да ће се и истина и апокалипса морати провући кроз њихове разлике.

Psyhe је заправо чиста жеља за животом у друштву са живима.

Колико се о светлости може говорити као о извору за алетеју, толико се о њој може говорити и као извору апокалипсе – али извору који је скривен, запечаћен самим светлом, собом, иза чега је њена тајна као оног другог, попут црне светлости која би се можда видела уколико бисмо успели да откључамо снагу сјаја за коју немамо кључ.

Истинољубивост као “порив за сазнањем“ основа је или темељ заблуде о једнакости ствари и њеног израза, вида, идеје; извршилац тог порива – који се брзо показује као склоност за обману, јер је лакше живети у обмани једнакости него с увидом у бездану разлику свега – јесте човеков интелект. Зато је истинољубивост не само метафизичка заблуда, већ и заблуда метафизике, пре свега што метафизика кроз читаву повест означава као истину, као појам истине, а то је тзв. adaequatio rei intellectus. То је “одговарање ствари и разума“, или разумевање, то јест за нововековну метафизику после Декарта једно саображавање разумевања ствари, adaequatio intellectus ad rem. Управо овде Ниче интервенише како би рекао: не то није саображавање разумевања стварима, већ обратно – то је саображавање или подешавање ствари разумевању, моћима као и могућностима, а то значи вољи и ограничењима нашег “људског, сувише људског“ разума.

 

 Светислав Басара – Дрво историје –

 

Ка бесконачном се не може вољом кроз нужност, него само из нужности кроз вољу.

Мојој одлуци да пешице пређем на другу страну (преко воде, алузија на Христов ход преко воде, курзив Н.В.) супростављају се две ствари: сумња у себе, тим већа што је већа вера у политику, културу, технологију, etc; и природни закони наметнути – треба нагласити – не природом него технологијом. У свету, а свет је политика, не догађа се заправо ништа: ствари се само понављају.

Култура је, у свом најширем значењу, технологија понашања, некакво прилагођавање, нешто спољашње.

Воља технолога стрепи пред границама, воља личности насрће на све границе, на све што се испречило њеном стремљењу ка бесконачном.  

 

Јасна Шакота Мимица – Декартова метафизика тела –

 

Разлика између душе и тела не искључује њихово јединство и међусобни утицај у људскоме бићу, али искључује могућност да се производ тог искуства и јединства третира као теоријско знање.

У интуицији се интолошка и сазнајан реалност поклапају, просте природе – као онтолошке “честице“, и интуиције – као сазнајне “честице“, једно су те исто.

Разумевање базичних начела – оних из којих сва остала знања происходе, а којима се бави метафизика – подразумева или захтева разум одвојен од тела.

Декартово раздвајање душе од тела имало је, дакле, за циљ сасвим другачије стицање знања од оног које је Платону било на уму. Картезије се није одвајао од тела да би дошао до некаквог онтолошки чистог света који једино вреди сазнавати већ је ово одвајање предузимао не би ли стигао до стања властитог духа у његовом заметку, не би ли у самом себи, у свом чистом разуму, пронашао клице истинитог знања и реалног света.

Не сме се сметнути са ума да је Платон у математици видео принцип за одабир оних малобројних којима ће бити дозвољен приступ филозофској науци, док је за Декарта свако начело којим се тврди разлика међу људским духовима представљало насиље над божанском правичношћу, оном која се остварује кроз демократизацију разума. 

 

Лав Шестов – Potestas clavium –

 

Истина није начињена од оног материјалног од којег се стварају идеје, она је жива, има своје захтеве, укусе, и на пример, она се највише на свету боји онога што се на нашем језику назива отеловљењем, и то се боји онолико колико се све живо боји смрти. Стога њу може сагледати само онај који је тражи за себе а не за друге, ко је положио свечани завет да своје визије неће претварати у опште и обавезујуће судове, онај који истину никада не чини опипљивом. Онај ко хоће да зароби истину, да је зграби својим грубим људским рукама, речју, да је “оваплоти“ – како би је потом могао свуда и свима показивати – томе је суђено или да се вечно разочарава или да живи од илузија, јер су све оваплоћене и инкарниране истине биле само оваплоћене заблуде.

  

Николај Берђајев – Смисао стваралаштва –

 

У стваралаштву ће бити субјект изаћи из себе и ући у објект, поново ће бити успостављен идентитет субјекта и објекта.

Сазнање је – функција повећања бића. “Истина“ пасивног интелекта једноставно не постоји, она је само интелектуални израз духовне потлачености и покорности.

 

 Лав Шестов – Добро у учењу Ничеа и грофа Толстоја –

 

Ко је у праву – Ниче или гроф Толстој? Шта је боље – скривати своје сумње и обраћати се људима само са “учењем“ у нади да ће то бити довољно да избегне оне проблеме који су мучили учитеља – или говорити отворено?

Ако је моралност само преоденута корист, ако је она само израз друштвених односа, онда јој, очевидно, треба одузети све свете атрибуте… обични људи и неслуте да се за моралност може везати толико нада и жеља… 

  

Серен Кјеркегор – Бревијар –

 

Нешто је велико напустити своју жељу , али још веће: чврсто је се држати пошто је напуштена. Нешто је велико вечности се домогнути, али је још веће пролазности се чврсто држати пошто је напуштена.

Вером се ја ничега не одричем. Вером, напротив, добијам све, баш у смислу оном, по коме ће онај који има вере колико горушчино зрно горе премештати. Вољом имати чисте људске храбрости да се све привремено напусти да би се вечност добила, а кад је добијем не могу је се вавек одрећи. То је противречност у себи, али ваља имати парадоксалну и смирену храброст: докопати се преко апсурднога целокупне времености. То је храброст вере.

Разлог страху од смрти јесте ненаклоност личности сама себи буде провидна. Ако се човек плаши провидности, он ће стално избегавати етичко, које управо не жели ништа друго до прозрачност.

Без ризика нема вере. Вера и јесте противречност између бескрајне страсти и осећајности и објективне неизвесности. Могу ли схватити Бога објективно, онда не верујем. Али баш што не могу, морам веровати. Став противречности ојачава јединку у верности самој себи.

  

Павел Флоренски – С ону страну визије –

 

Знање које се развија предпоставља неко друго знање. То пре-дијалектичко знање несумњиво постоји, јер да њега уопште нема, не би било ни разлога да се дијалектички процес покрене. Постојање саме тежње у философији eo ipso подразумева неко знање које претходи мисли, знање бића – непосредно, мистичко. Оно није предметно; онај који зна не може да говори о свом знању, он га зна, према Достојевском, “недокучиво“, али је немогуће немати га.

Воље треба за свест да представљају нужност, то јест не смеју да буду случајне творевине духа, већ треба да у свести, као такве, имају оправдање својих мотива. Али, мотиви, посматрани појединачно, увек су случајни. Нужни постају једино када проистичу из начела које је свести дато као безусловно и по себи оправдано. Свест постаје сила једино тада и само утолико уколико поседује унутрашњу снагу, то јест уколико се може оправдати начелом. Свест прихвата апсолутно начело као такво ако и само ако, оно у потпуности собом одређује свест, тако да није могуће постојање било каквог изолованог, појединачног садржаја свести по себи, већ сваки одговарајући начин припада том начелу, које је апсолутно.  

  

Серен Кјеркегор – Бревијар –

 

То је тајна савести, коју индивидуални живот носи у себи: да је истовремено и индивидуално и опште. Ко посматра живот етички, не види у њему опште. И ко етички живи, изражава у своме животу опште.  Дужност је опште што се од мене тражи. Ако, дакле, ја нисам опште, то не могу ни вршити дужност. Дужност је опет, са друге стране, нешто појединачно, нешто само за мене, па ипак је то дужност, дакле нешто опште. Личност се јавља као јединство општег и појединачног.

Право етичко надахнуће састоји се у хтењу свим бићем својим, али божанственом шалом узнесено, оно никад и не помишља да ли ће се тиме или неће нешто постићи. Чим воља почне кришом похотно да жуди за ефектом личност постаје неморална. Бити истовремено појединачан и општи човек, то је одиста права животна вештина.

Парадоксно није никаква концесија, већ једна категорија – метафизички удес који изражава однос између егзистентног, сазнајног духа и вечне истине.

  

Библија

 

Постање 3, 5: “па ћете постати као богови“

Псалм 82, 6: “Богови сте, и синови вишњег сви“

Римљанима 8, 14: “синови Божји“ “које води Дух Божији“

Јован 12, 23: “ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остаје: ако умре, род многи доноси“

  

Павле Евдокимов – Жена и спасење света –

 

Јеванђеље није усресређено на индивидуално спасење већ на Царство Божије. Трансцедентни егоизам “личног спасења“ је црквени номинализам: он искривљује богочовечанску стварност.

По православном учењу, постојање човеково између смрти и Страшног суда је стање које се назива чекање васкрсења мртвих: то није место, већ прелазно, привремено стање припреме.

Вазнесење претпоставља Парусију. Христос је исти, али нема више кенозиса: то је долазак Христа у слави очигледној за све. Више неће бити могуће не познавати Га. Ето зашто је Парусија већ суд за све оне који сумњају; али то виђење претпоставља природу човека. Неће историјски свет видети Парусију, већ ће она да се подудари са променом света. Последњи догађаји, катаклизме, још увек припадају историји. “Грешници нису лишени Љубави Божије“, али удаљавање од Извора, сиромаштво и пустош срца неспособног да одговара на Љубав Божију изазивају патњу, јер после откривења Божијег више неће бити могуће не волети Христа. Савршених Светих нема, као што у сваком грешнику постоји барем по које зрно добра. Са те тачке гледишта, речи о истребљењу, уништењу, о “другој смрти“ се не доносе на људска бића, већ на демонске елементе који су у њима. “Друга смрт“ се односи на начела зла раширена у простору и времену: на свом врхунцу они се скупљају и нестају заувек. Ако је слобода и дозволила привремени квар, исход је у Божјој руци.

  

Лав Шестов – Potestas clavium –

 

То што душе имају иста тела, живе на земљи, плаћају порез, описмењују се и зарађују насушни хлеб у зноју лица свог, апсолутно није довољно да бисмо их подједнако третирали.

Дрво спознања не даје нам снагу, оно нам је одузима, и када треба бирати између дрвета спознања добра и зла и дрвета живота, ми прво називамо светлошћу, а друго тамом, и још се хвалимо својом проницљивошћу, дубином и ко зна чиме још!

Декарт је својим очима видео да човеку није дато да природним разумом победи Бога, и да мора, хтео то или не, клекнути пред творцем васељење, и не сме захтевати од њега истину већ га мора смирено молити за милост. 

 

 Библија

 

Лука 15, 7: “кажем вам да ће тако бити већа радост на небу због једног грешника који се каје, неголи за деведесет и девет праведника који немају потребе за покајањем“

Соломон, II Дн, 6,1: “Бог се у тами крије“  

 

Зен будизам

 

– Заблуда је сама по себи просветљење, проклетство је спасење.

– Ништа не постоји, мада ипак све постоји.

– Облик је празнина, а празнина је облик.

– Кад сретнеш Буду, убиј га!

Кад сретнеш патријарха, убиј га!

– Седим као Буда,

али ме гризу комарци

у мојој нирвани!

– Ум је господар духа, а дух је пуноћа тела.

 

 Мигел де Унамуно – Агонија хришћанства –

 

Која деца ће нас спасти? Телесна кроз васкрсење тела или духовна кроз бесмртност душе? Да нису можда она у суштини међусобно контрадикторна?

Хришћанство у ствари тражи савршену самоћу; идеал хришћанства је картузијанац који напушта оца и мајку и браћу и сестре због Христа, он одбија да оснује породицу, да буде муж и отац. Што је, уколико треба да опстане људски род, уколико треба да опстане хришћанство у смислу друштвене и грађанске заједнице хришћана, уколико треба да опстане Црква, немогуће. И то је најужаснија трагедија агоније хришћанства.

Мистицизам је активна контемплација и контемплативна акција.

Идеја је нешто чврсто, постојано; мисао је нешто флуидно, променљиво, слободно. Мисао се прелива у другу мисао, идеја се судара са идејом.

 

 Николај Берђајев – Филозофија неједнакости –

 

Истинско ослобођење човека претпоставља његово ослобођење, не само спољашњег ропства, него и оног унутрашњег ропства, од робовања самом себи, својим страстима и оном ниском – бедном у себи.

Царство Христово неће бити само на небу, већ и на земљи, то ће бити не само духовно, већ и телесно царство. Али, то ће бити друга, преображена земља, и друго, преображено тело. Силазак небеског Јерусалима на земљу се не може мислити као његова материјализација и то се никада неће догодити у границама историје трију димензија, то је четврта димензија историје. 

 

Владимир Соловјев – Платонова животна драма –

 

Са хришћанског становишта анђео није више биће. Он је биће ниже од човека према суштини и назначењу – од човека какав он треба да буде и какав бива у извесним случајевима.

У животу се материјална природа изнутра прожима светлошћу, упија је, претвара у унутрашњи покрет, а затим тај покрет преноси спољашњој средини – звуком.

Творачко начело свемира (Logos), које се споља одражава са материје као светлост, и које изнутра распламсава живот у материји, образује у виду животињских и биљних организама одређене и стабилне форме живота које, успињући се ка све већем и већем савршенству, могу најзад да послуже као материјал и средина за право оваплоћење целовите истине и недељиве идеје… Органска тела су само метаморфозе или трансформације неорганске материје… Признати живим телима посебну, само њима својствену животну силу – то је исто што и приписивати храму посебну силу храма. 

 

Николај Берђајев – Смисао стваралаштва –

 

Скоро са истим правом се може говорити о божанском пореклу човека и о његовом настанку из нижих облика органског живота природе. Скоро са истом снагом аргументације философи бране исконску слободу човека и потпуни детерминизам, који човека уводи у фатални ланац природне нужности. Човек је једна од појава овог света, једна од ствари у њиховом природном кружном кретању; и, човек, излази изван овога света као лик и подобије апсолутног бића и превазилази све ствари природног поретка. Необично биће – подељено и противречно, које има лик владалачки и лик ропски, биће слободно и оковано, јако и немоћно, које у једном бићу спаја узвишено са ништавним, вечно са пропадљивим.

Љубав је пут ка откривању тајне особе, ка доживљају особе у дубини њеног бића. Онај који воли зна о особи коју воли оно што о њој не зна читав свет, и онај који воли је још више у праву него читав свет. Само онај који воли стварно доживљава личност, одгонета њену генијалност.

Љубав је пут, којим свако у себи открива човека-андрогина. У правој љубави не може бити самовоље – у њој постоји предодређење и усуд. Али свет не може да суди о тајни двоје, о брачној тајни – у њој нема ничег општег.

У љубави мора да се открије не тајна женствености нити тајна мушкости, већ тајна човека. 

 

Мигел де Унамуно – Агонија хришћанства –

 

Дух који је жива реч, чиста реч, усмено предање, оживотворује; а слово, књига, убија. Душа дише помоћу речи.

_

 

Цитати су из следећих књига:

 

– Мигел де Унамуно, “Агонија хришћанства“, Clio, 2000.

– Светислав Басара, “Дрво историје“, Службени гласник, 2008.

– Серен Кјеркегор, “Бревијар“, Модерна, 1990.

– Павле Евдокимов, “Жена и спасење света“, Светигора, 2001.

1. – Павел Флоренски, “С ону страну визије“, Службени гласник, 2008. (цитат П. Ф. и стихови песме “У обећану земљу“   Владимира Соловјева из дела су књиге који носи назив “Хамлет“)

– Рене Генон, “Дантеов езотеризам“, Градац, 2002.

– Јасна Шакота Мимица, “Декартова метафизика тела“, Мали Немо, 2006.

– Новица Милић, “Истина апокалипсе“, Градац, 2003.

– Дејан Разић, “Зен“, Дечије новине, 1985.

– Емануел Сведенборг, “Небо и пакао“, ИКП Заслон и ИП Трагови, 2006.

– Лав Шестов, “ Potestas clavium“, Бримо, 2002.

– Лав Шестов, “Добро у учењу Ничеа и грофа Толстоја“, Бримо, 2002.

– Николај Берђајев, “Смисао стваралаштва“, Бримо, 2001.

– Николај Берђајев, “Филозофија неједнакости“, Октоих, 2004.

– Владимир Соловјев, “Платонова животна драма“, Логос: Бримо, 2004.

– Библија