Никола Варагић
Србија без опозиције
Тренутно у српском политичком животу (систему) нико не може да угрози позицију председника владе и СПСа. Зато је он отишао у Брисел да разговара са Албанцем који је одговоран за смрт великог броја Срба – без страха да неко може да обори владу. Пошто у Србији нема праву опозицију, пошто “патриотски блок“ неће, и не може, да смени председника владе (и СПСа), највећа опасност по његов опстанак на власти долазила је од ЕУ. Сада када је показао “вољу да сарађује“ ЕУ жели да га задржи на тој функцији још неко време. Запад очекује, од њега и ове владе – састављене од странака коју је чине, са опозицијом која седи у скупштини, без праве опозиције ван скупштине – да уради оно што “нико није урадио у српској историји“. Дакле, да призна “Косово“. Прво су бивши председник државе, и сада председник владе, уз “прећутну сагласност“ СПЦ, пристали на руковање са човеком који је одговоран за убијање српске деце. При томе, свима је јасно да по признавању “Косова“ неће доћи до брзог пријема у ЕУ. Србија би добила датум за преговоре и ти преговори би трајали годинама. Можда би “Косово“ признато од стране Србије пре Србије постало члан ЕУ. Западу је важно да признање “Косова“ дође од “националиста“ у Београду а не “еврофила“. Када “националисти“ признају “Косово“, и народ ће то прихватити, међу Србима нико се неће побунити и угрозити планове. Због тога је Запад подржао формирање нове владе Србије, са СНС, и одлазак ДСа у опозицију. Могуће, привремено.
О томе пишу и говоре, ових дана, српски медији, новинари и политички аналитичари који се залажу са улазак Србије у ЕУ – који на Космет гледају као на терет којег се треба ослободити – мејнстрим медији. За њих је разумно поступати овако како председник владе и СПСа поступа заједно са својим коалиционим партнерима и уз прећутну сагласност опозиције (и оне у скупштини и оне ван скупштине). Они одобравају састанак у Бриселу, они председника владе охрабрују да уради оно што “нико није урадио у српској историји“. Пошто људима који су на власти у Србији (а то се односи и на добар део “опозиције“) није толико стало до Космета колико до својих положаја и привилегија, они ће наставити овим путем. Неће се борити за Космет, на сваки миг са Запада одлазиће на састанке у неке емирате, неће створити озбиљну опозицију у Црној Гори, “банкстери“ и тајкуни ће радити све што су до сада радили, итд. Сасвим је могуће да ЕУ неће опстати, можда не у овом саставу и на овај начин организована, када дође тренутак да Србија постане члан те заједнице. Свесни су тога и еврофили и чланови владе, али између себе и својих интереса са једне стране, и “терета Космета“ са друге стране, бирају да се ослободе терета. Имају новац, потребан им је безвизни режим, желе лепо да проживе још пар година и путују по Европи и свету, после шта буде. Међу њима има и оних који мисле и искрено верују да ће то бити добро за Србију и све њене грађане, за српски народ. Верују да ће са “ослобађањем терета“ доћи до дубље интеграције са ЕУ, или мањег притиска са Запада, а да ће последица тога бити европеизација Србије, пораст животног стандарда, што ће омогућити процват културе, космополитизма, останак младих, више школованих, победу над белом кугом, итд. О њиховом незнању, код оних код којих је то у питању, касније у тексту.
У политичком животу Србије постоји нешто што се може назвати “опозиција“. То није Демократска странка, пошто та странка није до сада, и неће у будућности, пружити отпор Западу и тајкунима. Права опозиција у данашњој Србији ушла би у озбиљан сукоб (али тактички, опрезно) са Западом и тајкунима. Међутим, у Србији нема праве опозиције. Постоји нешто што личи на опозицију, из чега можда може да настане опозиција, али то није права опозиција, у овом тренутку. Ко су људи који се представљају као опозиционари? Које организације нису део Система (или под утицајем Службе)? Где је “тло“ из ког ће да “никне“ права опозиција и будућа власт?
У данашњој Србији “опозицију“ представљају: Демократска странка Србије, Двери српске, Српска радикална странка, Покрет за слободу (можда је необично да се овај покрет нађе у овом друштву, али јесте организација која делује из опозиције), СНП Наши и неки мањи националистички и грађански покрети. Ту су и бројни новинари, интелектуалци и појединци окупљени око сајтова и новина: Печат, Нови Стандард, Српски културни клуб, Васељенска ТВ, Видовдан, Српски лист, Напредни клуб, Фонд Слободан Јовановић, Балкан магазин, Сиви соко, (Р)еволуција, итд. У последње време истиче се недељник Актер. На неки начин, у једном делу, међу опозиционарима, међу онима који нису део владајуће елите и нису са припадницима владајуће елите у “комбинацијама“, можемо уврстити и људе који су окупљени око Пешчаника и Е-новина. Наравно, они су условно опозиција, као што је добар део припадника “патриотског блока“ само условно опозиција. Сведоци смо да већина из “патриотског блока“, када се организује парада поноса, представља опозицију, тада се чак и СПЦ пробуди, али када председник владе оде у Брисел да се рукује са човеком који је одговоран за убијање (српске) деце, нема протеста, нема немира у Београду. Исто тако, “патриотски блок“ никада није показао ни делић воље и својих могућности да заштити раднике (радници су Срби, правослваци, у већини) од тајкуна и страних банака, или да направи протест, као поводом параде поноса, али због лошег закона о реституцији и супституцији или због онемогућавања да браћа и сестре из расејања гласају на изборима. Није било ни велике масовности приликом “шетње захвалности“.
Српска православна црква никада није била место одакле је покретано озбиљно опозиционо деловање. Сломљено после 1945. године свештенство СПЦ је налазило начина како да опстане унутар комунистичког система. Свештеници су, у већини, долазили из неписмених слојева становништва, или из оних слојева који је већ обузео “дух прогреса“, тако да су они комунисти (партизани и чланови КПЈ) који су доживели нагло “национално самоосвешћење“ после револуције, рата и Голог отока (после физичког истребљења православних Срба, монархиста и четника, свих српских предузетника/капиталиста и већине научника и уметника) сада као наводни покајници пред нацијом и неискрени покајници пред Богом – у свештенству СПЦ нашли савезнике у борби против комунистичког диктатора (и антихришћанског режима). Савез између свештенства (од који многи нису били “војници у служби Христа“) и лажних дисидената (који се никада нису одрекли идеја комунизма и снова о комунистичком рају на земљи – у земљи Србији) је кобна грешка која је скупо коштала српски народ. Погледајмо данашње стање: део епископа и свештеника СПЦ подржава политику Демократске странке, Српске напредне странке и Социјалистичке партије Србије када су у питању Космет, економија, однос према ЕУ и Западу; са друге стране, део епископа и свештеника подржава људе окупљене око Демократске странке Србије, Двери српске, Печата, итд. Као што видимо, СПЦ није место окупљања праве опозиције – оних који су против уласка у ЕУ, за прекид преговора са Приштином док се не заврше истраге о ратним злочинима, за социјалну правду и борбу против корупције, итд. СПЦ није била права опозиција ни пре двадесет година, ни пре тридесет година (задржавам се са примерима на свој животни век). “Патриоте“ нису послушале патријарха да не излазе на улице када је одржана парада поноса, ове године “патриотска власт“ (СНС-СПС) није послушала СПЦ и вернике те су дозволили изложбу која вређа хришћане. То је наставак политике “јахања попова“ која није прекинута од 1945. године. Иако се на попису већина становника изјасни да је православне вере, и даљу се популарни филмови, и даље се снимају филмови у којима се прави спрдња са свештеницима. Скоро да не постоји српски филм у коме поп није шарлатан и лудак. Наравно, делом је за такав имиџ криво и свештенство СПЦ. Нема човека у Србији који лично не зна за бар једног свештеника или епископа описаног у српским филмовима. Зато исти они који се на попису изјашњавају као православци воле сцене са “јахањем попова“, због тога се и даље снимају такве сцене (пример филма “Парада“ подржаног од СПСа, чији је председник награђен од стране неких владика СПЦ, а те владике управо изгледају као ликови из филмова).
Да бих био јаснији, и да неко не помисли да оптужујем СПЦ или да потцењујем оне који припадају опозицији, објаснићу шта подразумевам под правом опозицијом. Узећу као примере СПЦ из доба осамдесетих и недавну “шетњу захвалности“ од зграде владе Србије до споменика војводе Радомира Путника.
Да поновим, не оптужујем. Не правим се генерал после битке. Верујем да се од стране оних који су иначе непријатељи православне Србије прецењује утицај СПЦ на негативна дешавања осамдесетих, деведесетих и после 2000. године. Наравно, постоји одговорност СПЦ, и то пре свега због нечињења, за та негативна дешавања из претходних 30 година. Прво и основно, СПЦ није била “бастион антикомунизма“ у Србији. Уместо јасне антикомунистичке стратегије, СПЦ је пошла путем прављења трулих компромиса са српским комунистима. Ти компромиси не би били трули, имали би смисла да је од стране комуниста дошло до искреног покајања, да је било довољно хришћана који могу да опросте покајнику, јер би дошло до рехристијанизације и демократизације друштва. Уместо тога добили смо опстанак (нео)комуниста на власти у наредних 20 година и талибанизацију православља. Није дошло до реституције, рехабилитације, демократизације и успостављања здравог капиталистичког система, људима из расејања и даље није омогућено право гласа. Да је СПЦ тада постала “бастион антикомунизма“ окупила би око себе цело расејање, све искрене, праве и доказане антикомунисте-демократе који су живели у Србији, из тог окупљања изродила би се права опозициона странка, прикупио би се озбиљан новац кроз “зајам за препород Србије“. Та странка би већ на почетку деведесетих, одмах по доласку на власт, донела законе о приватизацији, реституцији и рехабилитацији. Уместо националистичке мржње у народу би ширила хришћанска осећања и знања, напредовало би се по питању људских права, опстале би тековине антифашистичке борбе, не би било освете и реваншизма, величања квислинга, али би дошло до успостављања владавине права и осуде комунистичких злочина. Све би се одвијало у духу најбољег што имамо у традицији. Тако би процес распада СФРЈ ишао другим путем, повољнијим по Србе, са далеко мање страдања, са далеко мање учињеног зла у име српства и Христа, са далеко мање медијске сатанизације српског народа у светским медијима, итд. Та шанса је тада пропуштена, СПЦ ни данас није “бастион антикомунизма“ а Србија није далеко одмакла у демократизацији. Српска православна црква, као и антикомунистичка интелигенција, као и цео народ, тада (осамдесетих) није имала ресурсе и кадрове за такву битку. Ни данас не постоји довољно часних, стручних и храбрих људи, добро организованих, који би реформисали правосуђе и службе безбедности, који би преузели бројне државне функције и суштински променили ствари у Србији и региону – на боље.
Да ли потребне ресурсе и кадрове имају они који су организовали и подржали “шетњу захвалности“ јунацима из Кумановске битке и ослободилачког рата? Већина је свесна да немају. Тога су свесни и они који су организовали шетњу и они који су веома непријатељски опредељени према људима који су шетали од зграде владе до споменика војводе Путника. Први виде “клицу“ будућег покрета отпора, други виде маргиналну групу екстремиста. Не постоји “критична маса“ грађана Србије: образованих и свесних своје традиције, историје, спремних да се боре за слободу. Да је другачије, не би пинк-култура цветала. Шетњу су поред уредника Новог Стандарда организовали људи блиски Демократској странци Србије, покрету Двери српске и Српској напредној странци. Нису све организације и сви сајтови који се сврставају у “патриотски блок“ подржали шетњу. Шетња захвалности је остала “затворена“ (или одбојна или за њу нису ни знали) за већи део припадника грађанског дела Србије, међу којима нису сви атеисти, комунисти и слично, међу којима има оних који осећају захвалност према храбрим прецима. Српске поделе и разлози због који је “шетња захвалности“ остала затворена (или одбојна) за добар део народа/грађана су бројни и многима познати. Због тих подела и разлога Србија нема опозицију, а људи који су предводили “шетњу захвалности“ немају ресурсе и кадрове да постану права опозиција владајућој елити, у овом тренутку. Због тога нису ушли у битку, већ су повели шетњу у којој је учествовало 2 000 људи. Због тога нема озбиљне критике председника државе, председника и потпредседника владе од стране “патриотског блока“. Због тога власт не осећа претњу од тог дела (пошто се и СНС и СПС сврставају у исти блок) “патриотског блока“. Људи који су сада на власти знају да их људи из “патриотског блока“ неће сменити, јер, они који су независни од власти, који су заиста опозиција СНСу и СПСу немају ресурсе и кадрове а они који су зависни од СНСа и СПСа и имају добру и редовну сарадњу неће то урадити – сви заједно процењују да Србија нема снаге да уђе сукоб са Западом због Космета. То су проценили и на Западу и зато су омогућили формирање “националне владе“. Они који би ушли у битку против Запада свесни су своје немоћи. Зато се битка одлаже, “купује се време“, трпи понижавање, како неки наводе, или оправдавају ову владу, у којој опет Г17 води економију.
То је тема овог текста, због чега сам више пута поновио да не оптужујем “опозицију“ или СПЦ. Ни сам немам “моћ“ да за трен променим стање у региону и свету, да сменим председника државе и владе Србије, немам нов економски тим који би заузео НБС, Пореску управу и Министарство финансија. Због тога не могу да дигнем буну када дође до сусрета између “ратника“ у Бриселу, али могу у сваком тренутку на сваки начин да ставим до знања да се не слажем са тим и да ја то никад не бих урадио. Не могу да прихватим аргумент “и ти би исто то урадио да си на његовом месту, ево и у овом тексту признајеш да немамо ресурсе да уђемо у сукоб са ЕУ због Космета, отишао би у опозицију као ДСС или на састанак у Брисел да си на власти“. Овај аргумент не стоји – да сам старији 10, 20 или 30 година, и да сам на власти, или вођа опозиције, доста тога не би било исто, па не бих дошао у исту ситуацију. Могу да разумем зашто се Срби са Космета не буне и не нападају председника државе и владе (из СНСа и СПСа) због сусрета у Бриселу, иако би, да је председник ДСа то урадио изјавили да се ради о издаји. Могу да разумем и да налазе оправдање и чак да бране садашњу власт, али се не слажем са ставом да су они који се у Београду буне против владе и ЕУ у мањој опасности, тако да ни аргумент “али ти не знаш како је живети на Космету“ није баш убедљив. Цела Србија је под окупацијом. Окупатор може да удари на сваког Србина на Космету подједнако као и у Београду. Ако сарађујеш са сарадницима окупатора и ти си сарадник окупатора. Зато сам изабрао да живим на маргини, у полуилегали, у финансијској оскудици. Зато сам усамљени појединац, уздржан према свакој организацији и сваком медију у Србији. Срећом, нисам једини.
***
Ивица Дачић је данас генерал Милан Недић (наравно само по позицији у односу на окупатора, у свему осталом нема сличности, Дачић није ни “до колена“ генералу Недићу). Због те сличности, својевољног избора да постане званични представник српске државе спреман да сарађује са окупатором, приликом уласка у претходну владу (2008.) прво што је Дачић урадио јесте скидање слике генерала Милана Недића са зида у згради владе (о чему сам више пута писао на блогу). Дачић гради имиџ патриоте и на тај начин је хтео да истакне “разлику“, да истакне своје “европско“ лице. Разлике, као што видимо, што се тиче сарадње са окупатором – нема. То је, практично једини потез, иза којег стоји цела Друга Србија и због чега Дачић никада није био критикован. Исто тако га сада из Друге Србије нико не критикује због састанка у Бриселу. Да ли су нацисти били толико суровији и на нижем цивилизацијском ступњу од данашњих окупатора? Нису, нема велике разлике. Зато постоји разлика између Срба који су сарађивали са нацистима и данашњих Срба који сарађују са модерним нацистима. Ови други нису ни “до колена“ оним првим. Још један квислинг, Б. Тадић, као бивши председник и сарадник окупатора, изјавио је недавно за државну телевизију НД Хрватске да је генерал Михаиловић био “квислинг“.
За разлику од Србије из времена генерала Милана Недића и Другог српског рата данас у Србији данас нема покрета отпора – ни левог ни десног – нема ослободилачког покрета. Сви су на неки начин у колаборацији са квислиншким режимом и сви прихватају стање окупације, “купујући време“, док “лажу Запад“ и чекају Црвену армију или Руску царевину да нас ослободи. Не мислим да су изазови са којима се носимо мали, али су изазови (опасности) са којима су се суочили Срби пре 70 година били већи.
Ту, по мом мишљењу, ови који прихватају окупацију али се не мире до краја са њом – јер не мисле да окупација доноси неко добро и при том се не буне много – подједнако греше као и они који се исто тако мире са окупацијом али мисле да ће од окупације бити и неког добра, јер неће бити жртава (иако је попис показао да је у последњих 10 година у Србији изумро један мањи град, а још већи је “губитак“ Срба који живе у региону и расејању, и сви остали параметри су лоши). Исти они који нападају генерала Недића због тога што није ушао у сукоб са нацистима да би сачувао народ бране данашњег председника владе Србије који испуњава све услове Запада “да би сачувао народ“. Нисам за потпуну рехабилитацију генерала Недића, посебно не у смислу да се велича сарадња са окупатором, али нисам ни са “анатему“ и не мислим да треба да се налази на “стубу срама“. Његова слика треба да стоји међу сликама свих осталих председника влада. Не мислим да је Вук Бранковић издајник, да није било користи од његових одлука, да Деспот Стефан Лазаревић није заслужан са опстанак народа, али прави јунаци и узори тог доба су Свети цар Лазар и Милош Обилић. Да су они који су страдали за време турског ропства, током српских устанака и балканских ратова, као и они који су се борили против Германа и католика у току два светска рата, размишљали као ови “умерени“ из Прве и скоро сви из Друге Србије – Србије данас не би било или Србин не би знао шта је понос, шта је слобода, итд. Неко би рекао да би данас Срба било више, али мислим да ове 2012. Србије не би било уопште да није било оних који су били спремни на мучење, жртву, одрицање, смрт, бол и патњу у борби за слободу, за своју породицу, језик, веру, писмо; да није било мудрих људи са победничким менталитетом који су до победа долазили уз најмање могуће жртве. Такве спремности и мудрости и таквог “духа“ нема у последњих 50 година. Свети цар Лазар је одабрао “царство небеско“, Србија је пала у вишевековно ропство али је ипак после пар векова васкрсла српска држава. Поново, кроз сећање на Светог цара Лазара и Милоша Обилића, настала је нова Краљевина. Због тога СПЦ није постала “бастион антикомунизма“, због тога у Европи само у Србији функционери Комунистичке партије имају исту моћ као у времену од Голог отока до пада Берлинског зида. Комунисти имају превласт и унутар Прве и унутар Друге Србије. Зато не бих бацао “анатему“ ни на садашњу власт, владајућу елиту. Ти људи су једноставно неспособни, кукавице, немоћни су. Као такви, немају избор, прихватају сарадњу са окупатором. Пример Демократске странке Србије: ова странка је против ЕУ и за одбрану Космета – и налази се у опозицији – у држави у којој је највећи број гласача против ЕУ и за одбрану Космета. Бесмислено је “анатемисати“ Србе који су дозволили да Османлије владају пар векова и који су под окупацијом тражили начине да преживе. То што не осуђујем данашње сараднике окупатора не значи да их подржавам. Не подржавам ни генерала Недића ни Вука Бранковића. Ја не бих тако поступао. Отишао би у равногорце, борио би се до краја на Косову. Зато, надам се да ће сви они бити удаљени са државних функција и све ћу учинити (што је у мојој моћи) да тако буде. Указујем да се у сваком тренутку треба понашати као хришћанин – ако си хришћанин. Не бих брисао или скидао слике председника државе и влада из савременог доба (Тадића, Дачића, Коштунице, Николића, Ђинђића, Милошевића…), сви они су део српске историје, као и генерал Недић. И даље сам против тога да се свако ко размишља другачије и ко не доноси личну корист назива “издајником“. Када напишем да су Дачић, Тадић, Николић, Вучић, Динкић и слични квислинзи то и мислим. Они непосредно извршавају наређења окупатора и сами пристају (неки радо) на тај положај. Ако је генерал Недић био, несумњиво, квислинг, то су, несумњиво, и данашњи политичари. Србија нестаје, Срби нестају, без обзира што власт сарађује са окупатором – жртве и штета од оваквог мира (тихог умирања, рата вођеног другим средствима) једнака је жртвама и штети коју конвенционалан рат доноси. Наравно, нисам за то да се ратом реше пробелеми, не мислим да (само) ратом можемо постићи циљеве и свестан сам да у овом тренутку Србија није спремна за рат – нема војску.
Да постоје ресурси и кадрови, како би изгледала “шетња захвалности“? То је и одговор како видим праву опозицију. У шетњи, и даље, не би било места са екстремисте са деснице, за хулигане са фудбалских стадиона, али би било места за велики број припадника грађанске Србије (од тог дела грађанске Србије који би дошао многи себе сматрају и делом патриотске Србије али не желе да буду повезани са “патриотским блоком“ нити им “патриотски блок“, и зилоти, признају и патриотску страну – “јер неће да бију педере“). “Шетња захвалности“ окупила би око 500 000 (пола милиона) грађана. Организатори шетње би пре тога формирали “владу у сенци“. У тој влади не би седели само православци и равногорци. У данима после шетње, у дану када пишем овај текст, објавили би платформу за преговоре и решавање питања статуса Космета. Представили би нов економски програм, Закон о развојној банци и имали би припремљених 10 милијарди евра оснивачког капитала банке, и најмање 5 милијарди евра за подршку буџету. Унутар полиције, војске и БИА у наредних месец дана дошло би до пуча и хапшења бројних криминалаца, политичара, тајкуна и страних плаћеника (само на основу доказа, уз хришћанско и цивилизовано поступање према њима). Уследило би деловање у спољној политици са јасном стратегијом наступа у светским медијима. Дошло би до “историјског договора“ са Бошњацима и Мађарима који живе у Србији. Наредних неколико месеци нико не би помињао независност Републике Српске, али би се светска јавност упознала са стањем људских права и имовине Срба у НД Хрватској. То су жеље. Стварност је потпуно другачија.
Мислим да је добро што је дошло до “шетње захвалности“. Међу десничарима, међу припадницима “патриотског блока“ мора доћи до разлаза између “војника у служби Христа“ са једне стране и хулигана-националиста и национал-комуниста са друге стране. Због тога сам на изборима подржао Двери српске, изашао сам на гласање после скоро 10 година. Са друге стране, идем на скоро сваки протест Покрета за слободу, подржао сам бројне акције покренуте од оних који припадају грађанском (левичарском и либералном) делу, из Друге Србије. Уколико не умањимо поделе и разлоге никада нећемо доћи до ресурса и кадрова.
Морамо бити спремни и на то да ће поделе и разлози – због којих немамо ресурсе и кадрове – за стварање праве опозиције – покрета отпора, “владе у сенци“ – остати још дуго међу нама и да ће у наредних 5 до 10 година Србија признати “Косово“, да ће доћи до сецесије “Војводине“ и “Санџака“ и да Србија бити сведена у границе “Београдског пашалука“. Србија нема опозицију која може да спречи негативан развој догађаја. Права опозиција била би, у овом тренутку, коалиција састављена од великог броја организација и појединаца, коју подржава најмање милион грађана Србије и неколико стотина хиљада Срба из расејања, са добрим везама у важним светским државама, са неколико стотина милиона евра у кешу спремног за смену власти и промену система. Праве опозиције нема јер нико нема ресурсе и кадрове да уради нешто другачије од владе Србије а да тај чин нема најгоре могуће последице по Србију и српски народ. После састанка у Бриселу између “ратника“ односно “премијера“ није било већег бунта у Србији. Пре пар дана без проблема је донет Закон о “утапању“ Нове Агробанке, настале из Агробанке, у Поштанску штедионицу, још један експеримент “експерата“ који су уништили српску економију и покрали грађане Србије. Можда је то део пакета мера које су предложене од стране савета за привредни препород председника владе. Војска Србије, у овом тренутку, није способна да заузме ни Крагујевац, где би локална странка, када би заиста наоружала своје чланове, могла прогласити “Републику Шумадију“. Исто тако, када би градоначелник Јагодине наоружао чланове своје странке, Војска Србије морала би да напусти тај град. Овакав сценаријо је, чак, бољи него да на челу војске или државе уместо квислинга и кукавице имамо “умишљеног месију“ који без икаквих ресурса и кадрова улази у “рат са целим светом“: у рат против Нато алијансе, у рат против локалних моћника који га не слушају, против оних који се залажу за већу аутономију Војводине, против свих неистомишљеника. Такав би брзо уништио Србију и завршио у Хагу. Сутра ће влада и скупштина променити закон о ГМ храни и дозволити ГМ храну у људској исхрани, али неће доћи до озбиљних протеста на улицама Београда. Ако поново буде организована парада поноса, ето рушења Београда. Своју немоћ, и бес због ропског положаја, “патриотски блок“ (и СПЦ), очигледно, искаљује на хомосексуалцима.
Сетимо се библијског Јова. Узмимо да је то Божија воља, да Србија средином 21. века постоји у границама Београдског пашалука, на простору Шумадије, да је Бог заиста проговорио кроз Тарабиће и да ће за пар деценија сви Срби “стати под једну шљиву“. Можда није исти разлог зашто Бог узима Јову вољене и имовину и зашто Србима узима народ и територију, за нас је неважан разлог због чега Бог нешто ради. Немамо проблем са “самовољом“ Бога. Са вером какву је Јов имао, са вером у свемогућег Бога и Његову милост, Србија – чије су границе око Шумадије, где сви Срби стају под једну шљиву – може од Бога, попут Јова, добити назад све што је изгубила, може поново постати велико Царство. Срби који опстану и стану под ту шљиву, са таквом вером, представљаће – праву опозицију. Хоћу да кажем, није касно ни тада, када од Србије преостане само Шумадија, када сви Срби могу да стану под једну шљиву, да Србија добије праву опозицију.
***
Када би садашња “опозиција“ преузела власт, како би изгледала “нова“ власт? Уколико би “опозиција“ која долази из Прве Србије дошла на власт, министар полиције постао би Д.М. Палма, директор РТСа постао би власник Печата М. Вучелић, патријарх СПЦ постао би владика Филарет, владу би водио председник ДССа В. Коштуница, и томе слично. Србија би нестала после пар година. Уколико би “опозиција“ из Друге Србије преузела власт, министар полиције био би председник ЛДПа Ч. Јовановић, председник САНУ остао би Н. Хајдин, оснивач Е-новина П. Луковић постао би директор РТС-а, владу би преузео градоначелник Београда и вероватно председник ДСа Д. Ђилас, и томе слично. Србија би нестала после пар година.
Опстанак ове власти, до краја мандата, Србију води у нестанак. Председник државе и председник владе подржали су обележавање Кумановске битке на Зебрњаку мањим делом зато што то искрено осећају и желе а више зато што је власт под потпуном контролом ЕУ и на овај начин се, симболички, од стране ЕУ (не српске владе) ограничава утицај Турске на Балкану. Председник државе и председник владе Србије не би могли да уђу у Македонију да није постојала сагласност “виших кругова“. Нису Срби наговорили македонску власт да изађе у сусрет захтевима Србије да се достојно обележи Кумановска битка. Има таквих Македонаца који би подржали Србе, и који су подржали Србе, али се такви најмање питају у Македонији. На Зебрњаку је од представника македонских власти била само министарка културе. Поред представника власти из Србије дошао је и председник владе Републике Српске. Црна Гора није славила 100 година од Кумановске битке. Бугаре и Грке вероватно нико није ни звао.
Власт води Србију у нестанак а “опозиција“ би по доласку на власт убрзала нестанак – зато што у Србији нема праве опозиције са неопходним ресурсима и кадровима за промену система. Наставља се лагано и систематско одумирање.
Србија као држава, српски народ као целина, има ресурсе и кадрове неопходне за опстанак и развој. Тај потенцијал постоји. Не постоји организована група људи која може искористити потенцијал, коју ће подржати већина грађана на изборима.
“Патриотски блок“ састављен је од више десетина организација, медија, сајтова; “патриотски блок“ чини, у језгру, неколико хиљада људи. Сви они баве се Јасеновцем, Сребреницом, Зебрњаком, Старим Сајмиштем, барикадама, парадом поноса… Неколико десетина организација, које чини неколико хиљада људи, ради исте ствари, исте акције. Сви они, наводно, желе да смене садашњу владајућу елиту – да од УРСа, тајкуна и страних банака преузму српску привреду и вођење економије; да уместо ДСа и СПСа воде преговоре са ЕУ. Међутим, од неколико десетина организација, са неколико хиљада људи, нико, баш нико, за све ове године није написао економски програм и окупио нов економски тим; нити имају предлог за решавање статуса Космета. Али се зато сви, али сви, баве Јасеновцем, Сребреницом, Зебрњаком, Старим Сајмиштем, барикадама, парадом поноса… Не знам на који начин се статус Космета може позитивно решити по Србију ако се прво не реши, позитивно, статус српске привреде. И обрнуто. Космет је физички окупиран, остатак Србије је под економском окупацијом. Појединци из “патриотског блока“ свесни су тога, међутим, изостаје акција. У овом тренутку нико не руши владу у којој УРС води економију а СПС и ДС преговоре са ЕУ. Баш нико. Када би рушили, шта предлажу? Ко ће заузети њихова места? Заиста, кога заступа “патриотски блок“ и у чије име се бори “за слободу“? Ако заступа Србе, српски народ, све грађане Србије који воле и поштују Србију, зашто немају већину у бирачком телу? Зашто и када имају већину не могу да саставе владу? Зашто би влада састављена искључиво од људи из редова “патриотског блока“ увећала поделе и убрзала пропаст Србије? Испада да је, на неки начин, добро што Србија сада нема опозицију. Слично би било када би “грађански блок“ дошао на власт и владао искључиво, зилотски, талибански.
“Шетња захвалности“ показала је да постоји потенцијал у Првој Србији, да “патриотски блок“ може донети и неко добро. Потенцијал постоји и унутар Друге Србије, међу припадницима “грађанског блока“. Потенцијал постоји и међу нама који не припадамо ни Првој ни Другој Србији, и чини ми се да је временом нас све више, али смо ми и најмање међусобно организовани. Срби могу опстати и Србија се може даље развијати само ако се удруже сви потенцијали, са свих страна, после одвајања “жита од кукоља“. Могу да замислим Србију:
– у којој се одржава парада поноса али као протест због угрожених људских права, која ће се временом побољшати и тако ће организатори параде сами престати да је организују;
– док истовремено при сваком обележавању најбољег из традиције и најславнијих догађаја из историје, при сваком изразу поштовања према славним прецима – на свакој “шетњи захвалности“ – долази све већи број људи.
Могу да замислим да ће једног дана стотине хиљада људи бити у колони током “шетње захвалности“, да у тој колони неће бити екстремиста, да нико неће певати “нож, жица Сребреница“ и слично (као што није било на недавно одржаној “шетњи захвалности“), и да ће они који припадају мањинским (етничким, верским и сексуалним) заједницама а воле Србију и поштују српски народ заједно прошетати са својим сународницима и суграђанима који их исто тако воле и поштују без обзира на разлике. Могу да замислим Србију у којој се одржава угледна међународна конференција посвећена, а која ће интересовати већину грађана, праисторији региона и историји Словена. Могу да замислим Србију у којој је завршен Храм Светог Саве а изграђен “Теслин торањ“. Могу да замислим Србију технолошки (информационо-саобраћајно) модернизовану, у којој се подржавају технолошке иновације које доносе опште добро и олакшавају свакодневан живот и могу да замислим да таква Србија истовремено има десет пута већу пољопривредну производњу, са опорављеним селима и руралним крајевима у којима “цвета живот“. Таква Србија можда још увек неће моћи да поврати Космет али ће пронаћи начин да се ослободи економског ропства и остатак Србије ће се развијати, деца ће се рађати, села обнављати, људи из расејања гласати, мање младих и школованих ће одлазити. Тада ћемо добити кадрове и стећи расурсе да једног дана повратимо Космет тако да и Албанци (Косовари) прихвате решење које предложимо.
Време је да Србија добије опозицију – да би добила нову власт, која ће одбранити Србију и омогућити услове за развој.
30. октобар 2012.
>
>>
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:
ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА
Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или напада на Србију?
Отпадници од Христа и границe слободе и вређања
Рехабилитација генерала Драже Михаиловића
Бели листићи или одлазак у хајдуке?
…
ŽELJKO CVIJANOVIĆ: POSLE ŠETNJE ZAHVALNOSTI
POKRET ZA SLOBODU priprema i treći, poslednji protest u ovoj godini
Милослав Самарџић: Како су комунисти уништили привреду
…
Еуро крем за генерацију која расте
новембар 3, 2012
Објављено од стране Varagić Nikola 
KOSMET VIA KOSMOS 