Сергеј Булгаков
“Православље. Софиологија смрти“
Бримо, Београд 2001.
Глава Два: Црква као предање
О спољашњем непогрешивом ауторитету Цркве
Сваки члан Цркве у својим догматским трагањима је у стању да погреши, тачније, да у суђење унесе личну ограниченост која је пред лицем црквене истине грех и заблуда.
Из положаја епископата у Цркви, који по себи представља црквену власт у својству вршиоца свештених тајни, проистиче и то да се том влашћу, која је по свом пореклу и у својој суштини сакраментална, одевају дефиниције за научавање вере.
Хијерархија чува и нове дефиниције о вери, пошто су једном примљене. Али, ако их она прокламује, одакле добијају своју снагу и санкцију истинитости?
Сва снага суђења – infallibilitas activa – припада хијерархији, која има посебну charisma veritatis. При том и појам veritatis добија апстрактно-теоријско значење: истина није истински живот у Цркви, није својствена свим њеним члановима и то у равној мери, него је апстрактно знање својствено само изабранима, хијерархији.
Но, истина је Христос и живот у Цркви као Телу Христовом, живот у истини, истински живот који има истинско самосазнање и самоопредељење.
Узалудно је да силу Христову у вези с Црквом себи приписује римски епископ или сабор епископа.
Христ иза себе није оставио викара… И сваки члан Цркве у црквености својој пребива у истини, и стога непогрешивост припада читавој Цркви – “чувар побожности код нас је само тело Цркве, то јест сам народ који увек жели да своју веру сачува неизмењену“ како се каже у Посланици источних патријарха, 1849. године.
Прејемство дарова Духа Светога – оних датих Цркви на Духове, и који се преносе преко апостола и њихових наследника, преко хијерархије – примењује се на читаву Цркву… То ми видимо и на Јерусалимском сабор, где су се скупили “апостоли и презвитери“, то јест најстарији представници општине, у датом случају личности не-хијерархијског звања, које су одредиле и објавиле “апостоли и презвитери и браћа“, како се каже у Делима апостолским – управо тако, као првојерарси у лицу светих апостола у јединству са презвитерима и браћом.
Скуп је и објавио: “Изволи се Духу Светоме и нама“, према Делима апостолским – другим речима, Духу светоме који у нама живи, у јединству нашем. Оно “у нама“ које сједињује апостоле и браћу, изражава силу тога, и само тамо где се свако појединачно ја, као и сваки посебни црквени сталеж (у овом случају апостоли, презвитери и браћа) сједињују црквено, и кроз то престају да буду нешто појединачно и издвојено, и јавља се нов живот, многојединствено ми, и само ту делује Дух Свети и добија црквено јединство у Духу Светоме.
Без разумевања те еклезиологије, нема пута који води схватању Православља које се, иначе, замишља као еклектички компромис који трага за средином између католицизма и протестантизма…. Саборност је душа Православља… У Символу вере, члан о Цркви се преводи овако: “У једну, свету, саборну и апостолску Цркву“. Овде се речју саборна преводи реч католична (не католичка, већ католична… на Истоку се католичност схвата пре као квалитет а на Западу углавном као квантитет)…. У том смислу, католична Црква значи: Црква која је у истини, која припада истини и живи животом истине.
У саборности као католичности, сваки појединачни члан Цркве, а такође и њихова укупност, живи у јединству са оним “целим“ Цркве, у јединству са оном “невидљивом“ Црквом која, налазећи се у нераскидивом јединству с видљивом, чини њену основу. Према томе, појам католичности је у том смислу окренут не ка споља, него према унутра. И католичан је члан Цркве онолико колико је у јединству с невидљивом Црквом, у истини… У том смислу, католичност је мистична и метафизичка дубина Цркве, а никако њена распрострањеност у спољашњем смислу… Али, католичност је и у вези и с емпиријским светом, то јест с “видљивом“ Црквом.
“Црква је стуб и тврђава истине“ – те речи апостола Павла не значе да Црква прокламује истину, но да је она садржи у истинитости и да је снагом те истинитости објављује.
Истина се даје само у јединству, у ослобађању и напуштању ограничености својега ја… Црквена саборност, у односу на индивидуално знање, одговара ономе што се данас назива подсвест. У душевном животу постоје такви комплекси који постоје само за много-јединство, иако се реализују кроз индивидуалну психологију. То су феномени колективне психологије… Супротни пол саборности, као духовног јединства, представља колективитет – у којем личност, остајући сама у себи, ступа у сагласност с другима, а то је за њу, даље, нешто принудно по свом карактеру, док је слободно јединство у љубави сама суштина црквености. У животу се тај духовни садржај заодева у одежду која је национал-историјска.
Црквена саборност је неупоредиво богатија по садржају од свега оног што је explicite исказано у црквеном учењу… Узето уопштеније, можда чак и не може бити догмата о Цркви, јер не може бити предмет појединачног, рационалног одређивања оно што није дискурзивна него интуитивна претпоставка сваког догматизовања.
Саборност није само чињеница мистичног реда, но и чињеница историјског реда, она је, да и тако кажемо, супстрат црквене историје. Она не само да јесте, него се врши-одвија, и то је откровење које се наставља, које се збива у историји као такозвани догматски развој. Саборност је живот, а у животу нема места мировању.
Не прописује догмат религијску праксу него обрнуто: пракса је основа догме, иако догма, једном формулисана, наравно, даље служи као основа за праксу… Саборна свест је над-лична, истина се не открива разумевању једне личности, него црквеноме јединству у љубави. Она је тајанствена и неспознатљива до краја са својим путевима, као силазак Духа Светога у срца људска.
Ту идеју трансцедентности невидљивога у Цркви не би требало изједначавати с протестантском идејом невидљиве Цркве… Према протестантском учењу, као да постоје две цркве које се међусобно не дотичу, а према православном учењу, пак, постоји само једна и иста Црква која бива и на небу и на земљи. Међутим, има нечег сродног у тим учењима, јер у животу Цркве постоји невидљиво – није све видљиво и доступно посматрању споља. Црква је трансцедентно-иманентна, и она не може бити схваћена само као невидљива нити у целини као видљива. Црква је невидљиво у видљивом, трансцедентно у иманентном. Она је надемпиријска стварност која собом испуњава и утемељује емпирисјку стварност.
Али, рећи ће позитивисти, и научни и црквени (а католицизам је управо таква врста црквеног позитивизма): то је метафизика црквености која Цркву ставља преко граница искуства; потребна је емпирија, нужно је и оно канонско. Тај суд је сасвим исправан, али пут води од метафизике до канонског, а не обрнуто.
Оно што се збива у над-свести (подсвести), то што се збива ван граница индивидуалности и што се додирује с највишом духовном реалношћу, што је њоме надахнуто, постаје вредност рефлексије личне свести; други речима – надсвесно постаје свесно. Надлично искуство, саборно, постаје лично и то се таложи као мисао, знање, чињеница, као контемплација, созерцање, и умно гледање.
Истина која се у животу открива постаје предмет усвајања, умом и вољом, на основу оних датости, личних и историјских, које су овој или оној личности својствене… Свест нужно реализује, као своју личну вредност, оно што јој даје надсвест – саборност, црквеност. А црквеност своје многојединство реализује као друштво, то је Црква као societas.
Но, разлика у мишљењу не би требало да буде раздор у мишљењу, не сме да води подели која се на томе темељи, јер норма је једно-мишљење које проистиче из црквене љубави, из саборности Цркве… Томе одговара и општи богословски труд који се састоји у сталној размени мишљења и – на тој основи – саборовања… Оно има своје нивое у смислу стварања и дозревања заједничког мишљења… Саборна, надлична свест не може остати само надлична – она постаје нужно и лично искуство, лична врлина, она је посредована у личној свести.
Лична самосвест и лична религијска мисао природно и законито теже да се прошире, продубе, да се утврде, да оправдају своју веру, да се индентификују са надличном свешћу, с оном саборном и црквеном. Посредована свешћу, та вера поново тежи сливању са својим првим извором, с интегралним црквеним искуством посведоченим црквеним предањем. Стога се религијска мисао, која је лично стваралаштво и лична самосвест у Цркви, нужно разликује личним карактером, али она не може, и не би требало да остане нешто своје-лично – јер се у томе налази првобитни извор јереси као раздељивања – она тежи да буде теологија предања у којем ће за себе пронаћи везу и оправдање. То не значи, и не би требало да значи, да је она просто понављање… Напротив, она би требало да буде увек нова, жива и стваралачка, јер живот Цркве не стоји; предање није мртво слово закона, него дух који му даје животну снагу. Предање је живо, стваралачко предање – ново у старом, старо у новом.
Стога је за личну црквену самосвет, послушност у односу на предање и сагласност с њим унутрашња норма. Спознавање црквеног искуства у саборности нужно је нешто лично: ту душа стоји пред Богом, Бог и моје ја су у живом и непрестаном узајамном односу… Другим речима, лична црквена свест, лична религијска мисао општи с другима, и ту свако уноси свој лични дар. Збива се саборовање, усмено и писмено, лично и друштвено… Чланови Цркве се хране јединственим црквеним искуством, у њему налазе своју основу, и тако теже да нађу и да остваре то јединство у својој посредованој свести, у њеном вербално-рационалном изражавању, у саборности просуђивања.
СЕРГЕЈ Николајевич БУЛГАКОВ је рођен 1871. у породици свештеника у Русији. Био је професор политичке економије у Москви, а две године провео на магистарским студијама у Француској, Немачкој и Енглеској. Од 1901. живи у Кијеву. Од 1904. заједно са Николајем Берђајевим уређује часописе “Нови пут“ и “Проблеми живота“. До разочарања у идеје марксизма и социјализма долази 1905. а 1906. је учествовао у формирању Савеза хришћанске политике. Постао је депутат 1907. Друге државне думе као “хришћанин социјалиста“, ванпартијац. У Москву прелази да предаје на Московском универзитету 1906. године. Учествовао у раду Сверуског помесног сабора који је обновио патријаршију, а 1918. постаје свештеник. Одлази на Крим и остаје до 1922. године пошто је протеран у Турску решењем Совјетске владе. Од 1923. до 1925. био је професор црквеног права и теологије на Правном факултету Руског научног института у Прагу. После тога прелази у Париз где је био професор теологије и декан Православног богословског института. Путовао доста по Европи и Америци. Умро је у Паризу 1944. године.
Повезан пост:
Аристократија и демократија
KOSMET VIA KOSMOS 
Neuništiv
London Review of Books
Prikaz knjige Erika Hobsbauma, Kako promeniti svet: Marks i marksizam 1840-2011 (How to Change the World: Marx and Marxism 1840-2011), Eric Hobsbawm
Little, Brown, 470 strana
Godine 1976, mnogi na Zapadu su pronalazili smisao u marksizmu. Do 1986, većina njih promenila je mišljenje. Šta se dogodilo u međuvremenu? Da li su ti ljudi postali zaokupljeni decom? Da li je neko revolucionarno istraživanje otkrilo da je marksizam bio laž? Da li je neko nabasao na izgubljeni rukopis gde Marks priznaje da se samo šalio?
Imajte u vidu, govorimo o 1986, nekoliko godina pre raspada sovjetskog bloka. Kao što Erik Hobsbaum ukazuje u ovoj zbirci eseja, nije to navelo mnoge bivše vernike da zgužvaju svoje postere Če Gevare. Marksizam je godinama pre pada Berlinskog zida bio u ozbiljnoj krizi. To se pripisivalo činjenici da je tradicionalni nosilac marksističke revolucije, radnička klasa, u kapitalističkom sistemu zbrisana – ili bar da više nije predstavljala većinu. Tačno je da je industrijski proleterijat značajno umanjen, ali sam Marks nije smatrao da je radnička klasa ograničena samo na tu grupu. U Kapitalu, on u taj stalež ubraja i komercijalne i industrijske radnike. Pored toga, dobro je znao da najbrojniju grupu nadničara u njegovo vreme nije činila industrijska radnička klasa nego posluga, mahom žene. Marks i njegove pristalice nisu mislili da radnička klasa može da se bori sama, bez stupanja u savez sa drugim potlačenim grupama. Iako je industrijski proleterijat trebalo da ima vodeću ulogu, Marks nije mislio da on mora da predstavlja društvenu većinu.
Ipak, nešto se svakako dogodilo između 1976. i 1986. Usled krize profita, tradicionalna masovna proizvodnja zamenjena je manjom, prilagodljivijom, decentralizovanom „postindustrijskom“ kulturom konzumerizma, informacionih tehnologija i uslužnih delatnosti. Izvoženje radnih mesta i globalizacija postali su glavni trendovi. Ali to nije značilo da se sistem suštinski promenio, što je navelo generaciju 1968. da pređe sa Gramšija i Markuzea na Saida i Spivaka. Naprotiv, sistem je bio moćniji nego ikad ranije – bogatstvo je bilo u rukama sve manjeg broja ljudi i klasne razlike su postajale sve drastičnije. Upravo je to, što je prava ironija, nateralo levičare da se daju u beg. Kako su izgledi za radikalnu promenu bivali sve manji, radikalne ideje su nestajale. Kako tvrdi Hobsbaum, jedina javna ličnost koja je u proteklih 25 godina osuđivala kapitalizam bio je Papa Jovan Pavle II. Par decenija kasnije, oni malodušni u ovom sistemu vide takvu snažnu i postojanu silu, iako ona jedva uspeva da održava bankomate na glavnim ulicama.
Erik Hobsbaum, koji je rođen u godini Boljševičke revolucije, ostaje odan marksističkim idejama – što treba pomenuti, jer se iz ove knjige to ne može lako zaključiti. I to zbog njene pronicljivosti, a ne zbog perfidnosti. Njen autor je proživeo tolike političke potrese da bi se moglo zamisliti da iz knjige progovara sama Istorija, u svoj svojoj ironičnoj, sveznajućoj, neostrašćenoj mudrosti. Teško je prisetiti se nekog drugog kritičara marksizma koji svoja uverenja obrazlaže toliko iskreno i uravnoteženo.
Naravno, Hobsbaum nije baš toliko bezgranično mudar kao hegelovski Weltgeist, uprkos svojoj kosmopolitskoj erudiciji i enciklopedijskom znanju. Poput mnogih istoričara, ni on nije na svom terenu u domenu ideja, i pogrešno zaključuje kada kaže da su sledbenici Luja Altisera tretirali Marksov Kapital pre svega kao epistemološko delo. Niti bi Hegelov Geist tretirao feminizam, a posebno ne marksistički feminizam, sa takvom hladnokrvnom ravnodušnošću, ili sveo jednu od najplodnijih struja savremenog marksizma – trockizam – na nekoliko uzgrednih opaski. Hobsbaum takođe smatra da je Gramši najoriginalniji mislilac koje je Zapad dao od 1917. Možda je hteo da kaže da se radi o najoriginalnijem marksističkom misliocu, ali je čak i to upitno. Valter Benjamin bi svakako bio bolje kvalifikovan za tu titulu.
Međutim, iz ovih eseja će čak i najposvećeniji sledbenici Marksizma imati šta da nauče. Na primer, u istorijskom materijalizmu vlada uverenje da je Marks odlučno raskrstio sa raznim utopijskim socijalistima iz svog okruženja. (Jedan od njih je bio ubeđen da će se u idealnom svetu more pretvoriti u limunadu. Marks bi verovatno više voleo rizling.) Međutim, Hobsbaum ističe ogroman Marksov dug prema ovim misliocima, koji su se kretali od „dubokih vizionara do psihički poremećenih“. On jasno ističe fragmentarni karakter Marksovih političkih spisa, i s pravom ukazuje na činjenicu da značenje reči „diktatura“ u izrazu „diktatura proletarijata“, koji je Marks koristio za opisivanje Pariske komune, nije bilo ni približno isto kao današnje. Revoluciju nije trebalo shvatati prosto kao preuzimanje vlasti, već kao uvod u dugotrajan, složen i nepredvidljiv period tranzicije. Od kraja hiljadu osamsto pedesetih, Marks nije mislio da je preuzimanje vlasti ni blizu, niti da je verovatno. Koliko god da je podržavao Parisku komunu, od nje nije imao prevelika očekivanja. Niti je revolucija trebalo da predstavlja pojednostavljeno protivljenje reformi, koju je Marks uporno zagovarao. Kao što je Hobsbaum možda napomenuo, bilo je i relativno mirnih revolucija, kao i spektakularno krvavih procesa društvene reforme.
Jedno vrlo interesantno poglavlje o Engelsovom Stanju radničke klase u Engleskoj govori o tome da se radi o prvoj studiji u svetu koja je posmatrala radničku klasu kao celinu, umesto da kao do tad razmatra pojedinačne sektore ili industrijske grane. Što se Hobsbauma tiče, analiza društvenog uticaja kapitalizma u ovoj studiji još uvek je u mnogim domenima neprevaziđena. Junaci ove knjige nisu slikani preterano živopisnim bojama: primedbe da su u njoj svi radnici opisani kao izgladneli ili bedni nemaju osnova. Niti je buržoazija predstavljena kao gomila okrutnih zločinaca. Kao što to često biva – samo se slični dobro poznaju: Engels je bio sin bogatog nemačkog industrijalca i vlasnika fabrike tekstila u Salfordu, i svojim otetim novcem pomagao je Marksovoj osiromašenoj porodici da preživi. Uživao je i u lovu na lisice, a kao zastupnik interesa proletarijata i kolonizovanih Iraca, spojio je teoriju i praksu tako što je za ljubavnicu uzeo jednu irsku radnicu.
Da li je Marks bio ubeđen da je pobeda socijalizma neizbežna? On tako tvrdi u Komunističkom manifestu, ali Hobsbaum negira da se radi o determinističkom dokumentu. Ali to je delom i zato što se nije zapitao o kakvoj se neizbežnosti radi. Marks ponekad piše kao da istorijske tendencije imaju snagu prirodnih zakona; ali čak i pored toga, nije sasvim sigurno zašto je u socijalizmu prepoznao logični ishod kapitalizma. Ako je socijalizam istorijski predodređen, zašto bismo se zamarali političkom borbom? Pre će biti da je Marks očekivao da će se kapitalizam još više oslanjati na eksploataciju, dok će radnička klasa postajati sve brojnija, snažnija i iskusnija, te će ovi ljudi, budući umereno racionalni, imati mnogo razloga da se pobune protiv svojih tlačitelja. Kao što su za hrišćanstvo čovekovi slobodni postupci deo božanskog plana, tako su za Marksa sve izraženije kontradikcije kapitalizma nešto što će prisiliti ljude da ga svrgnu. Svesna ljudska aktivnost će proizvesti revoluciju, ali paradoks leži u tome što je samo ova aktivnost u izvesnom smislu unapred zacrtana.
Međutim, ne može se govoriti o tome šta slobodni ljudi moraju da učine u određenim uslovima, jer ako nešto „moraju“, onda nisu slobodni. Kapitalizam se možda nalazi na ivici uništenja, ali ga možda neće zameniti socijalizam. Možda će to biti fašizam, ili varvarstvo. Hobsbaum nas podseća na jednu kratku, ali značajnu rečenicu u Komunističkom manifestu, koja se skoro uvek zanemaruje: kapitalizam će se, kako Marks proročki piše, možda završiti u „istovremenom uništenju suprotstavljenih klasa“. Nije nemoguće da će jedini socijalizam koji budemo doživeli biti socijalizam na koji smo primorani zbog materijalnih okolnosti nakon nuklearne ili ekološke katastrofe. Kao ni drugi devetnaestovekovni zagovornici progresa, Marks nije predvideo da će ljudski rod toliko tehnološki uznapredovati da će na kraju sam sebe uništiti. Ovo je jedan od nekoliko mogućih istorijski neizbežnih ishoda kapitalizma, koji nije ništa manje verovatan od ostalih. Niti je Marks poživeo dovoljno dugo da vidi kako revolucionarna strast popušta pred socijaldemokratijom.
Retko koje delo hvali srednju klasu sa toliko entuzijazma kao Komunistički manifest, gde to dostiže gotovo neprijatne razmere. Po Marksu, to je ubedljivo najrevolucionarnija sila u ljudskoj istoriji, i ukoliko ne iskoristi materijalno i duhovno bogatstvo koje je ona izgradila, socijalizam će bankrotirati. Naravno, to se pokazalo kao jedno od njegovih pronicljivijih predviđanja. U 20. veku, socijalizam je bio najpotrebniji tamo gde je bio i najmanje moguć: u društveno razorenim, politički propalim, ekonomski zaostalim krajevima sveta, gde nijedan marksistički mislilac pre Staljina nije ni sanjao da se takav sistem može ukoreniti – bar ne bez ogromne pomoći bogatijih država. U tako teškim uslovima, socijalistički projekat gotovo da je osuđen da se pretvori u stravičnu parodiju samog sebe. Pa ipak, ideja da marksizam neumitno vodi ka takvim stravičnim rezultatima, kao što Hobsbaum primećuje, „opravdana je koliko i pretpostavka da svi vidovi hrišćanstva imaju logičan i neizbežan završetak u papskom apsolutizmu, a svi vidovi darvinizma u veličanju slobodne kapitalističke konkurencije“. (On ne razmatra mogućnost da darvinizam vodi ka papskom apsolutizmu, što bi neki smatrali odgovarajućim opisom Ričarda Dokinsa.)
Hobsbaum, međutim, ističe da je Marks bio previše popustljiv prema buržoaziji – što je mana za koju ga retko optužuju. U vreme Komunističkog manifesta, njihova ekonomska dostignuća bila su znatno skromnija nego što je on mislio. Čudnim brkanjem gramatičkih vremena, Manifest ne opisuje svet koji je kapitalizam stvorio 1848, već svet koji će proisteći iz kapitalizma. Marksove reči nisu bile sasvim tačne, ali će se zato ostvariti negde oko 2000. godine, i to zahvaljujući kapitalizmu. Obistinili su se čak i njegovi komentari o razaranju porodice: otprilike jedna polovina dece u razvijenim zapadnim zemljama danas raste uz samohranu majku, a polovina svih domaćinstava u velikim gradovima sastoji se od jednog člana.
Hobsbaumov esej o Manifestu govori o njegovoj „mračnoj, lakonskoj elokvenciji“, i primećuje da kao delo političke retorike, on ima „gotovo biblijsku snagu“. „Nov čitalac“, piše on, „teško će odoleti strastvenom ubeđenju, jezgrovitosti, intelektualnoj i stilskoj silini ovog sjajnog pamfleta“. Iz Manifesta je nastao čitav žanr sličnih proglasa, mahom iz pera avangardnih umetnika poput futurista i nadrealista, čije šokantne igre reči i skandalozne hiperbole podižu i same ove letke na nivo avangardne umetnosti. Žanr manifesta predstavlja mešavinu teorije i besedništva, činjenica i fikcije, programskog i performativnog, i nikada nije shvaćen dovoljno ozbiljno kao predmet proučavanja.
I Marks je bio svojevrsni umetnik. Često se zaboravlja koliko je on bio načitan i koliko je mukotrpnog truda ulagao u književni stil svojih dela. Jedva je čekao da već jednom završi, kako kaže, ono „ekonomsko sranje“ od Kapitala i pređe na pisanje svoje velike knjige o Balzaku. U marksizmu je glavna stvar dokoličarenje, a ne rad. To je projekat koji bi zdušno morali da podrže svi koji ne vole to što su primorani da rade. Marksizam nas uči da su najvrednije aktivnosti one koje čovek obavlja prosto jer mu se hoće, i da je umetnost, shvaćena u ovom smislu, paradigma autentične ljudske aktivnosti. Takođe nas uči da materijalni resursi koji bi omogućili takvo društvo u principu već postoje, ali da se generišu na takav način koji prisiljava veliku većinu stanovništva da radi jednako naporno kao naši neolitski preci. Dakle, postigli smo zapanjujući napredak, a napretka uopšte nema.
Četrdesetih godina devetnaestog veka, piše Hobsbaum, uopšte nije bilo nelogično zaključiti da je društvo na ivici revolucije. Nelogična je bila ideja da će se kroz samo nekoliko decenija politika kapitalističke Evrope transformisati usponom organizovanih radničkih partija i pokreta. Ali upravo se to dogodilo. Tada su komentari o Marksu, barem u Britaniji, počeli da se menjaju, i da iz opreznog divljenja prelaze u histeriju. Godine 1885, jedan takav posvećeni nerevolucionar kao što je Balfur, hvalio je Marksova dela i njihovu intelektualnu snagu, a posebno Marksovo ekonomsko rezonovanje. Čitav niz liberalnih i konzervativnih komentatora shvatao je njegove ekonomske ideje vrlo ozbiljno. Međutim, čim su te ideje počele da prerastaju u političku snagu, pojavila su se brojna izrazito antimarksistička dela. Njihova apoteoza izražena je u zapanjujućem otkriću Hju Trevora-Ropera da Marks nije dao apsolutno nikakav originalni doprinos istoriji ideja. Većina ovih kritičara bi, ubeđen sam, negirala da marksistički pogled na ljudsku misao ponekad biva iskrivljen pritiskom političkih interesa, što je fenomen koji obično nazivamo ideologijom. Marksizam se tek nedavno vratio u sferu interesovanja, gde ga je doveo, gle ironije, posrnuli kapitalizam. „Kapitalizam u opasnosti“, glasio je naslov iz Financial Times-a 2008. Kada kapitalisti počnu da govore o kapitalizmu, to je znak da je sistem u ozbiljnoj nevolji. Na to se još uvek ne usuđuju u Sjedinjenim Američkim Državama.
U knjizi Kako promeniti svet ima još mnogo delova koji zavređuju divljenje. U jednom sugestivnom osvrtu na Vilijama Morisa, ova knjiga nam otkriva koliko je bilo logično da se kritika kapitalizma sa pozicija pokreta „Arts and Crafts“ pojavi baš u Engleskoj, gde je napredni industrijski kapitalizam predstavljao pogubnu pretnju zanatskoj proizvodnji. Jedno poglavlje o devetsto tridesetim sadrži fascinantan prikaz odnosa marksizma i nauke – to je bio jedini period, ističe Hobsbaum, kada su prirodnjaci u velikom broju naginjali ka marksizmu. Kako je pretnja iracionalističkog fašizma rasla, „prosvetiteljske“ karakteristike marksizma – vera u razum, nauku, progres i društveno planiranje – privlačile su ljude poput Džozefa Nidama i Džona Dezmonda Bernala. U narednom periodu uspona marksizma, tokom šezdesetih i sedamdesetih, ova verzija istorijskog materijalizma biće potisnuta kulturnim i filozofskim tokovima takozvanog „zapadnog marksizma“. Zapravo, nauka, razum, progres i planiranje sada su od saveznika postali neprijatelji, u ratu sa novim libertarijanskim kultovima želje i spontanosti. Hobsbaum otkriva samo uzdržane simpatije za šezdesetosmaše, što nije ni čudo za jednog dugogodišnjeg člana Komunističke partije. Njihova idealizacija Kulturne revolucije u Kini, navodi on donekle opravdano, imala je veze sa Kinom isto koliko i osamnaestovekovni kult plemenitog divljaka sa Tahitijem.
„Ako je neki mislilac ostavio neizbrisiv trag na dvadesetom veku“, piše Hobsbaum, „to je bio on.“ Sedamdeset godina nakon Marksove smrti, šta god o tome mislili, jedna trećina čovečanstva živela je pod političkim režimom inspirisanim njegovim idejama. Oko dvadeset posto čovečanstva još uvek tako živi. Socijalizam je opisivan kao najveći reformski pokret u ljudskoj istoriji. Malo je intelektualaca koji su promenili svet na tako praktičan način. To je obično uloga državnika, naučnika i generala, a ne filozofa i politikologa. Frojd je možda promenio živote, ali nije promenio vlade. „Jedini pojedinačno prepoznatljivi mislioci koji su dostigli sličan status“, piše Hobsbaum, „jesu osnivači velikih religija, a sa mogućim izuzetkom Muhameda, nijedan nije trijumfovao na sličnoj ravni toliko velikom brzinom“. Pa ipak, ističe Hobsbaum, malo ko bi predvideo takvu slavu ovom siromašnom jevrejskom čirašu, čoveku koji je jednom primetio da niko nije toliko pisao o novcu, a imao ga tako malo.
Većina tekstova u ovoj knjizi objavljena je ranije, iako dve trećine njih nije bilo dostupno na engleskom. Oni koji ne znaju italijanski sada mogu da pročitaju brojne važne Hobsbaumove eseje, koji su se prvo pojavili na tom jeziku, a posebno tri značajna pregleda istorije marksizma od 1880. do 1983. Knjiga bi vredela i zbog samo ova tri eseja, ali su oni okruženi drugim poglavljima, o temama poput predmarksističkog socijalizma, Marksa i predkapitalističkih uređenja, Gramšija, Marksa i radnika, što značajno proširuje njen domen. Kako promeniti svet je delo čoveka u godinama u kojim bi većina nas bila zadovoljna da može da ustane bez tri bolničarke i dizalice, a kamoli da vrši istorijsko istraživanje. To sigurno neće biti poslednja knjiga koju će nam podariti ovaj neuništivi duh.
Teri Iglton, London Review of Books, februar 2011.
Preveli Sonja Mušicki i Ivica Pavlović
Peščanik.net, 02.03.2011.
BEOGRAD 09. 03. 2011
Tanjug
Izopštenje – SPC sprema kanonske mere protiv bivšeg episkopa
Artemija izbacuju iz crkve?!
Odbor Srpske pravoslavne crkve (SPC) za Kosovo i Metohiju najavio je da će protiv monaha Artemija, zbog nepoštovanja odluka najviših crkvenih instanci, biti preduzete adekvatne crkveno-kanonske mere.
Prema rečima koordinatora Pravnog saveta Mitropolije crnogorsko-primorske Velibora Džomića, to bi moglo biti lišenje monaškog čina, pa i izopštenje iz crkvene zajednice.
– Za Artemija bi kazna mogla biti lišenje monaškog čina i vraćanje u red svetovnjaka ili privremeno ili trajno izopštenje iz crkvene zajednice – rekao je Džomić povodom sve učestalijih pretvaranja privatnih objekata u „crkve i katakombe“.
Raščinjeni vladika Artemije je, uprkos zabrani, nastavio sa redovnim činodejstvovanjem u crkvi u šumadijskom selu Ljuljci. On je, kako je navedeno u saopštenju Odbora za KiM, pored lažnog predstavljanja i samotitulisanja imenom episkopa raško-prizrenskog, nastavio da širi neistine i neosnovano anatemisanje svih koji se ne slažu sa njegovim tumačenjem pravoslavlja.
Najzad, monah Artemije i njegovi sledbenici pretvorili su neke stanove u verske objekte za molitvu, a poslednji takav slučaj dogodio se u nedelju usred Beograda. Takav jedan prostor, na zaprepašćenje stanara i komšija, otvoren je neposredno uz Kalenićevu pijacu, u Njegoševoj ulici broj 73. Stan od stotinak kvadrata preuređen je u molitveni prostor tako što je dekorisan oltarom i mnoštvom ikona.
[…] Саборност […]
[…] Саборност […]
[…] Саборност […]
[…] Саборност […]
[…] Саборност […]
[…] прихватити неког само зато што је Србин православац (Саборност и БОГ СУДИ). Пример: управо је директор Пореске управе […]
[…] Саборност […]
[…] Саборност […]
[…] Саборност […]
[…] Саборност […]