Никола Варагић
Зоран Ћирјаковић је добро описао „случајне Србе“ и њихов „аутошовинизам“. Међутим, да су Срби најгори људи, да је Србија најгора држава за живот, да смо изгубили рат и томе слично, мисле и националисти. Песимизам и дефетизам националиста не можемо назвати аутошовинизам, пошто националисти, за разлику од „случајних Срба“, воле свој народ и поштују традицију. Али, немају вере да ће бити боље, не знају како да буде боље и виде само оно што је негативно. Песимизам и дефетизам националиста је деструктиван, колико и аутошовинизам. Песимизам и дефетизам националиста није настао само под утицајем аутошовинизма анационалиста, који су деценијама водили државу, уређивали медије и образовали генерације националиста. Међу аутошовинистима има и бивших (разочараних) националиста, који су љубав заменили мржњом према свом народу.
Корен песимизма и дефетизма националиста је дубљи, и није резултат само психолошког и умног рата који је вођен и који се води против српског народа. Један од разлога може да буде заборав. После пар векова под окупацијом, српски народ је постао народ неписмених и сиромашних сељака. За то време, Запад је процветао – почиње индустријска револуција, људи прелазе у градове да живе, појавило се грађанско друштво. Срби обнављају државу у 19. веку, али та држава није била једна од највећих сила Европе, са великим градовима и најјачом војском у Европи, попут Србије Немањића (од краља Милутина). Српски народ је вековима био тлачен у Османском царству и у Аустроугарској. Срби су молили Истанбул и Беч. У делу српског народа формирао се робовски менталитет. И тако је остало до данас. Елита не служи народу, него странцима. Исто је стање у осталим православним народима. Као да су националисти из православних народа сагласни да су ти народи пропали, да се никад неће створити савез православних, словенских или балканских држава, итд.
Срби су заборавили ко су, колико дуго живе на овом простору и шта су били у средњем веку. Део народа је прешао међу католике, део народа међу муслимане, а православље је постало, за део оних који су остали Срби, терет који кочи напредак. Решења су тражили у идеологијама и култури западне Европе. Запад је представљен као нешто много високо и нама недостижно, у делу српског народа појавио се осећај инфериорности (комплекс ниже вредности) у односу на људе и државе са Запада, и стид због православног и балканског порекла. Краљ Александар Карађорђевић који је створио, и комунисти који су обновили Југославију, нису једини кривци, они су кулминација процеса који је трајао најмање један век пре њихове појаве у историји. „Духа самопорицања“ (Мило Ломпар) и прихватања „српске кривице“, не би било да није било тог осећаја инфериорности и стида у односу на Запад, који се, истовремено, и мрзи и имитира (попут малог детета када види бољу и нову играчку код другог детета и жели да је има одмах, па је љубоморно на то дете и љути се на родитеље зато што неће или немају новац да му исту купе). Заборавља се да су Срби стари европски народ, и да нису само жртве, него и победници. Део народа уживео се у улогу жртве (губитника). Међутим, није учинињено довољно ни да се памте српске жртве. Јер, аутошовинисте не занимају српске жртве, док националисте покреће, пре свега, мржња према непријатељима и жеља за осветом (непријатељи су сви осим руског народа, али и за Русе неки националисти говоре да су нас издали, или да ће Русија пропасти).
Националисти, који су у суштини атеисти, не могу да не буду песимисти, пошто без вере у Бога постајеш нихилиста. Међу националистима, који су пагани и окултисти, већина има исти однос према светим Немањићима, као и аутошовинисти, а немају боље мишљење ни о модерној Србији и њеној будућности. Националисти, који су неофити, песимисти су зато што у свему што се дешава у свету виде „руку“ ђавола (као да у свету више нема Бога).
Удаљавањем од Бога, део српског народа се удаљио и од светосавске традиције, заборавио је ко смо и шта смо, и шта можемо да будемо, уз много рада, после одређеног времена, ако знамо шта хоћемо, имамо циљ и спроводимо дугорочни план. Део народа је прихватио као догму да је човек настао од мајмуна и да је српски народ мали и млад (варварски) народ. Националисте су обесхрабрили порази из 20. века, аутошовинистима порази су доказ да су у праву. Духовно неискусном човеку је стало до земаљске правде и награде, па пада у очај када то изостане. Националиста је убеђен да све зна и износи своје мишљење о свему, али, када види да га нико не следи, пада у депресију и шири песимизам или прави расколе. За националисту нико није довољно добар осим њега самог. Омиљене речи националисте су: „то не може“ (да успе у српском или између православних народа), јер „сви су исти“. Националиста гледа аутошовинисту који мрзи и продаје свој народ, док аутошовиниста гледа националисту који је шовиниста и учествује у корупцији и потврђује стереотипе о српском народу. Заједно шире дефетизам и бацају блато на сваког ко се издваја из масе. Истина је да у српском народу има много палих појединаца и много греха, али је српски народ и даље „небески народ“, у њему постоји „нуклеус праведних“. Треба бити реалан и остати позитиван, стабилан, без преласка из крајност у крајност. Критика лошег служи за напредак, а појава доброг улива наду. Оно што је добро, треба подржати, а не критиковати и блатити. Националисти су често идолопоклоници који наседају на јефтини популизам, а популисти су површни националисти и лажни верници жељни славе, моћи и новца.
Националисти, за разлику од патриота, не познају суштину традиције и не чине довољно да буду достојни предака – ништа не чине од онога што чине племенити људи. Да би био достојан предака, мораш да чиниш подвиге, да постављаш себи високе норме, да се много трудиш (да читаш Свето Писмо, упознаш науку светих отаца, победиш себе и свет), трпиш и жртвујеш, да твоје речи прате дела, образован према савршеном узору – Исусу Христу, кроз бесконачно духовно усавршававање, непрекидни духовни и физички рад (подвиге). Патриоте трче маратон, а националисти после 100 метара почињу да сумњају и одустају. Што је мање националиста који су песимисти и шовинисти, биће мање и аутошовиниста. Ко није чврст у вери, лако се предаје и продаје (у невољи), постаје „човек-маса“ (Ортега), личне слабости и ограничења пројектује на друге, тражи успех и славу од света одмах и сада, јер није истрајан, вредан и стрпљив, а то није јер земаљско ставља испред небеског.
Ко верује у Бога, сећа се лика Божјег у човеку пре пада у грех, познаје свети лик Св. Саве, зна колико вреде и он лично и српски народ, нема осећај инфериорности пред било којим странцем, али ни супериорности (гордости), није песимиста, не стиди се свог порекла, на њега не утичу ни мишљења аутошовиниста и непријатељска пропаганда, ни „сујета света“, митоманија и грандоманија националиста, у победи слави Бога, у поразу не куне Бога, јер је спреман на жртву и мучење (пораз), док очекује успех и победу. У вернику, из туге рађа се радост (Јеванђеље је Радосна вест, Христос побеђује); верник не очајава, свој ум држи у аду, има веру, љубав и наду, и ужива у раду. Наше је да трчимо, све је до Бога који милује.
KOSMET VIA KOSMOS 