SVETLOSTI POZORNICE
jedan dan u životu Nedeljka Jovanovića
Autor: Vladimir Jokić
JUTRO
Tata poranio i otišao da štrajkuje, a mi posedali u kujni da čekamo beli šengen.
Moja porodica ima babu i dedu, mamu i tatu, ujka Božu, mene i moja dva brata. Deda Gruja je penzioner, mama kaže da tih devet hiljada može da okači mačku o rep, a baba kaže da su to jedine pare u kući. Moj ujak ne ide da štrajkuje, on ide u kladionicu. Jednom je doneo pune dve kese šunkarice i čipsa i napolitanki i koka-kole i svega. Mama se naljutila na njega i počela da viče kako smo mogli da rastegnemo to na ceo mesec, a ujka Boža je optužiuo sestru da mu ugrožava prava manjina. Zato što je on neoženjen.
Ni ja neću da se ženim kad porastem. Zašto da štrajkujem kad mogu lepo da se igram. Ženidba je za mene neprihvatljivo rešenje!
Moj brat Deki traži doručak, mama kaže: biće kad se steknu uslovi. To jest, kad se baba vrati s pijace i donese hleb i jogurt. Prišparala od drugog dela aprila… Moj drugi brat, Joca, plače i kroz suze priča da je noćas sanjao veeeliku tortu. Pita kad ćemo mi da imamo jednu džinovsku tortu, a mama mu kaže da će to uskoro zato što nam se širom otvaraju evropske perspektive. Joca prestaje da plače.
Deda pustio televiziju. Sedimo tako, gledamo televiziju, čekamo babu s pijace i beli šengen…
PODNE
Deda čekao, čekao pa mu dosadilo i otišao da igra domine. Ujka pre njega otišao u kladionicu. Baba nam donela hleba ali nije imala i za jogurt, pili smo čaj od lipe. Posle su Deki i Joca izašli da se igraju, a ja sam uradio domaći iz matematike. Onda je došla tetka Bosa, mamina koleginica dok ih nisu otpustili, pa su njih dve skuvale kafu i dogovarale strategiju šta će i kako će.
Tata je došao ljut kao ris. Na kuma Koleta. Zato što kum Kole nije želeo da preuzme odgovornost za levu motku transparenta „Ua globalizacija-cija-cija-cija“ pa će transparent na televiziji da ispadne naheren.
Posle je stigao i deda. I on ljut, kaže da s onim izmatufelim Radojem nikad više neće da sedne za isti sto, od danas je Radoje za njega duplo golo. I povukao se u suštinsku autonomiju, u klozet.
Onda je dotrčao i kum Kole, kaže tati da je došlo do nesporazuma oko transparenta i pita ga hoće li sutra opet da skupljaju kutije i karton ili da traži novog strateškog partnera. Tata ljut, samo ćuti…
Ujka je poslednji stigao, on nije bio ljut. Samo je rekao da jedva čeka vanredne parlamentarne izbore pa da pokaže onom hohštapleru Đuri Lopini šta je volja birača.
Kad smo se, tako, svi okupili, mama je rekla da za ručak imamo – ništa. Jebiga, kaže tata, hajde da sednemo i čekamo beli šengen.
VEČE
Uveče bilo lepo vreme pa smo gledali televiziju. Baba je otišla da nabere zelja za čorbu, a ujka je duboko i glasno razmišljao o evroatlanskim integracijama i crtao mapu puta. Tata se s njim nikad ne slaže, tata stoji na grudobranu nacionalnog dostojanstva još od Gazimestana. On jeste za integracije ali isključivo evro – ne i atlanske. Tu se njih dvojica sporečkaše oko prioriteta, a moj brat Joca zadremao i sanja belu šengensku tortu. Oh, kakva torta, lepšu nikad nisam video, ni ja ni drugi moj brat Deki.
Onda, polako, Deki i ja spustimo glave na sto i pridružimo se slasnoj gozbi… Da ste nas samo videli kako smo se umazali!
DANAS, VIKEND, 30-31. maj 2009.
KOSMET VIA KOSMOS 
Култура и свакодневица
Кич Титове квазихаризме
Са ове историјске дистанце, одређене и престанком некадашњег колективног веровања у његову посебност, јасније се виде трагови некадашњих самообмана
Тешкоће које прате наш стварни друштвени преображај и немогућност да остваримо рационално постављене циљеве потичу и од непревладане комунистичке прошлости и њеног ирационалног деловања кроз модел актуелне партократске власти. Исказујући своју праву цену у потоњем периоду растакања комунистичке власти, илузија доброг живота у време титоизма додатно отежава наше суочавање са том прошлошћу која неосвешћена, улепшана и зашећерена још увек влада нама. Зато је и изложба „Ефекат Тито” у Музеју историје Југославије повод да се тај период адекватно сагледа.
Организована с циљем да прикаже грађане Југославије у светлу њиховог односа према Титу као оличењу тадашње власти, изложба има и свој карактеристичан програмски поднаслов: „Харизма као политичка легитимација”. У првом делу изложбе представљене су Титове фотографије и слике које су у време његове власти представљале обавезан елеменат ентеријера јавних простора али и приватних станова. У сали у којој су приказани и филмски документи из времена титоизма представљене су штафете, док су у осталим просторијама изложени поклони које је Тито добијао од грађана и радних организација.
Током трајања његове власти па до данас настоји се потврдити уверење у Титову харизматичност, везану за поседовања оне изузетности због које је хваљен и слављен и због које је и створен култ његове личности. Међутим, када се данас погледају филмски документи о њему, онда његов изглед и понашање потврђују сазнања о његовој личности. На основу свих битних чињеница стиче се реална слика о њему као примитивном, властољубивом и бескрупулозном појединцу који је, захваљујући повољним историјским околностима и недовољно просвећеном народу, успео да осећај своје инфериорности компензује хипертрофираном вољом за моћи и стане на чело обновљене Југославије која је постала држава за једнократну употребу. Тај плашљив али социјално интелигентан диктатор повишеном гестикулацијом и реториком у јавним наступима придавао је себи већи значај од реалног, што је некритички прихватало најпре његово најближе окружење а потом и народне масе које су изградиле и свој идолопоклонички однос према њему. Данас такво понашање и говор изгледају комично, али је још смешније наводну Титову харизматичност сматрати извором његове политичке легитимности.
Насилно успостављање ауторитарног комунистичког поретка, укидање политичких слобода и начин Титовог владања и одржавања на власти показују разлику између његове лажне харизматичности и стварно харизматичних вођа који су поседовали моћ као своје изузетно својство. Та разлика се замаглила и изгубила у околностима масовног веровања подвлашћених у представу о обоготвореном вођи. Са ове историјске дистанце, одређене и престанком некадашњег колективног веровања у његову посебност јасније се виде трагови некадашњих самообмана. Те трагове читамо данас у штафетама и даровима који су предавани Титу јер се на њима јасно огледа та естетизована лаж у виду кича којим су дародавци настојали да се додворе свом деификованом председнику.
Несумњиво је да су бројни појединци и колективи настојали да овим даровима изразе своја најдубља осећања и искажу приврженост свом „вољеном председнику”, али су се управо онда када је требало да уобличе своје емоције, користећи уобичајене обрасце соцреалистичке патетике, везане за њихову неопозиву идеолошку истинитост, са великовисинских претензија сурвавали у баналност кича. Суоченом са делом те огромне депоније титоистичког кича, посетиоцу ове изложбе који у сале застрте црним платном улази као у какву cameru obscuru, сугерира се узвишено осећање пред изложеним предметима. У другачијој и примеренијој поставци, која би истакла њихову кич доминанту, нестала би сугерисана мистерија а са њом и потреба да се харизматичношћу митологизује Титова личност. Тада би постало јасно да, уместо о харизми, можемо говорити само о ефектима Титове демагогије који се још увек могу препознати у овдашњем јавном, политичком, друштвеном и културном животу.
Бојан Јовановић
POLITIKA, 30.05.2009.