Србија је испала са СП у фудбалу.
Сада је остало да се нахрани два милиона гладних у Србији.
Са игром је готово.
-
Прати
Following
Already have a WordPress.com account? Log in now.
Србија је испала са СП у фудбалу.
Сада је остало да се нахрани два милиона гладних у Србији.
Са игром је готово.
This entry was posted on четвртак, 24. јуна 2010. at 9:32 am and is filed under 2018.година. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.
KOSMET VIA KOSMOS
Глад за победама:
победити под именом Србије
Аутор: Радован Тврдишић,
Објављено: 26. 06. 2010.
Победа неког репрезентативца или репрезентације Србије у било ком значајном спорту над неким другим појединцем или екипом сигурно није најважнија ствар у нашим животима. У егзистенцијалном смислу несумњиво су важнији подаци о просечној плати, потрошачкој корпи, курсу динара, запослењу…
Али победа српске фудбалске репрезентације над једном од најјачих светских фудбалских велесила и испадање са Светског првенства у апсолутно најпопуларнијем спорту данашње цивилизације, у оквиру најгледанијег медијског догађаја на нашој медијској планети, и све то у првом учешћу под именом Србија – нису и не могу бити споредна и небитна ствар.
Феномен савременог спорта
Савремени спорт несумњиво има своју глобалну друштвену функцију у циљу задовољавања оних, већ чувених, социјалних потреба народних маса оличених у древној синтагми „хлеба и игара”. Као такав, глобални спорт је изузетно користан инструмент за залуђивање, контролисање и владавину над све интегрисанијим светским друштвом.
Са друге стране, спортско поље је једини друштвени простор у коме под истим, унапред утврђеним правилима (са повременим одступањима, али та правила се крше у неупоредиво мањој мери него нпр. принципи међународног права) слабији (економски, војно и политички) још увек може да победи јачег без страха да ће му због тога бити уведене санкције и да се радује успеху свог тима или спортисте без бојазни да ће бити проглашен за шовинисту или потенцијалног терористу.
Парадоксално је да управо тај глобални производ, са јасно одређеном социјалном наменом, отвара простор и за безграничну националну идентификацију, промовисање позитивних вредности народног карактера и борбу против колективне равнодушности, коју овакви позитивни спортски примери борбености, пожртвованости и истрајности самим својим постојањем негирају и разбијају.
Његово величанство Фудбал
Волели га или не, чињенице говоре да је фудбал по популарности на врху спортске хијерархије данашњице, а по економској моћи једна од двадесет најпрофитабилнијих светских индустрија.
Због чега фудбал буди такве емоције и привлачи толика средства?
Иако је то питање за дубљу анализу ипак се чини да тајна магнетне привлачности фудбала лежи у његовој великој сличности са ратом. Фудбалска игра је данас највернија симулација (у стварности незамисливог) равноправног рата. У њој побеђују они који су колективно талентованији, мотивисанији, спремнији, пожртвованији, бржи, јачи, спретнији, промућурнији, мудрији, луциднији, сложнији, храбрији и срећнији.
Као такав фудбал пружа и прилику за афирмацију националних специфичности више него већина других спортова. Португалци и Бразилци су вешти и маштовити, Енглези и Немци снажни и упорни, Италијани дисциплиновани и прорачунати, Африканци брзи и непредвидљиви…
Сви кроз фудбал потврђују неку врсту општих стереотипа који о њима важе.
Као такав фудбал је у својој историји много пута био изнад своје неформалне дефиниције „најважније споредне ствари на свету”, па и узрок правих малих ратова (Јужна Америка), стадионских трагедија (Хејсел), урбаних сукоба (градски дербији) и социјалних побуна (Аргентина), а на својој кожи смо осетили и његове пророчке особености у контекту међуетничких спорова (чувена максимирска фудбалско-државна драма као најава скорог распада државе и грађанског рата).
Нови (стари) национални карактер
Због свега тога добијена битка са Немачком није обична победа, а изгубљен дуел са Аустралијом није обичан пораз.
Јер, ретке су репрезентације које уопште имају прилику да у таквим биткама учествују а камоли победе (јер то подразумева редовно учешће на светским фудбалским сајмовима, а то је привилегија само одабраних имајући у виду да је ФИФА по чланству бројнија од УН).
Последња таква велика битка у којој смо учествовали била је она трагична против Холандије када је пречка зауставила шут Мијатовића и потврдила стереотипну слику српског карактера који има повремених бљесака али генерално није створен за велика дела („тако близу а тако далеко”, као што по ко зна који пут закључише коментатори и овога пута).
(У такве битке се свакако не рачунају они каснији фудбалски масакри у виду примљених шестица против Аргентине и Холандије).
Али свака велика фудбалска генерација (а слично је и у другим областима живота) имала је такве тешке битке у својој историји и у њима независно од тога да ли је побеђивала или губила суштински стварала свој карактер.
Због свог великог спортског значаја, због снаге противника (по броју трофеја Немачка је друга најуспешнија репрезентација на свету), због медијски извитоперене слике о српском народу у целини која је бар на тренутак исправљена – победа над Немачком представљала је једну од оних ретких спортских битака које по свом утицају превазилазе спортски терен и одлучујуће дефинишу будући карактер победника.Дакле ту смо битку добили.
Очито, гледајући исход меча са Аустралијом нисмо још до краја успели да задобијемо тај нови карактер, али радује да смо на том путу и да се нисмо предали духу пораза после изгубљене утакмице са Ганом.
Најбоља слика нашег актуелног тренутка јесу два полувремена са Аустралијом: прво, у коме смо приказали тактички и у сваком погледу једну од најбољих игара на целом мундијалу, беспрекорну школу фудбала која је апсолутно надиграла противника, и друго у коме нисмо издржали на тој висини и успели да стигнемо до циља. Да ли зато што нисмо имали врсног голгетера и вођу тима да преломи када је потребно, или што је виша сила сматрала да нисмо још спремни, питање је сад.
Али ни у овој бици у којој смо поражени нисмо осрамоћени без обзира на велика очекивања наше јавности.
Куда води овај пут?
Свакако остаје дилема да ли ћемо извући ову поуку да је освајање победничког духа процес и да никада не треба одустати, посебно не када је тешко. Јер, можда се иза ове тешке деонице управо крије награда за упорне и гладне победа.
За националне победе, које би у најтежим тренуцима спољног притиска и унутрашње беде давале преко потребну бодрост колективног духа, досада су били задужени кошаркаши, ватерполисти, одбојкаши и тенисери, а од Јужне Африке, без обзира на тренутни горак укус у устима, добили смо представнике и у најзначајнијем спорту на планети. Сада их треба подржати и оставити најзаслужнијег за повратак вере у победу – селектора Антића на челу репрезентације. Смена селектора значила би повратак духу пораза и одавно пораженом начину вођења српског фудбала. А давање могућности Антићу да до краја победи био би знак да смо научили лекцију – за победе је потребно ослобођење од духа пораза и стицање победничке кондиције, а то је процес на коме неко треба озбиљно да ради.
До сада смо поново побеђивали зато што смо дали ономе ко уме да то ради и води.
Да ли су српски фудбалски репрезентативци досадашњим успехом, који није мали и у који многи нису веровали (успешно пласирање на Светско првенство, победа над Немачком, најбоље полувреме у историји српског фудбала), рекли своју последњу реч, или једна победа рађа другу, а више њих – победнички менталитет?
Одговор на ово питање не зависи појединачно ни од фудбалера,ни од Антића,ни од навијача,ни од новинара.
Одговор зависи од свих нас којима је стало.
Да ли ћемо коначно сви заједно схватити разлику између здраве и аргументоване критике и болесне и неконтролисане пљувачине која се већ спрема?
Да ли ћемо увидети да је еуфорија лоша а дух борбене подршке у коме нема места за предају неопходан?
Да ли ћемо схватити да у игри српске репрезентације има помало и наших(и добрих и лоших)личних особина?
Да ли ћемо схватити да сви заједно креирамо атмосферу из које, у дугом процесу истрајног рада ,кроз пуно падова и успона али уз неопходну веру и подршку излазе они које зовемо хероји нације?
Ако дамо добре одговоре на ова питања онда значи да разумемо и пуни смисао оних вечних апостолских речи „добар рат ратовах,трку сврших, веру сачувах„ и да се оне могу применити и на спортским теренима.
А онда са спортског на друга друштвена борилишта!
http://www.dverisrpske.com/tekst/1849156
Орлови прерано лете
Аутор: Александар Павић
Објављено: 29. 06. 2010.
Фудбал вероватно јесте „најважнија споредна ствар на свету”. Шта је најважнија? Полазећи од претпоставке да љубав није „ствар“, могло би се рећи да је најважнија ствар у животу једне нације ипак, како су многи древни мислиоци и сматрали, политика. Дакле, ако смо у најважнијој ствари на свету „препустили терен“ најгорим мећу нама, скоро је неминовно да ће се то одразити и на најважнију споредну ствар. На фудбалском терену смо очигледно даровити, али никад довољно конкретни да ту даровитост претворимо у конкретан учинак. Не исказујемо са на политичком терену, не исказујемо се ни на фудбалском. Недостатак иницијативе у једном огледа се и на другом. Зато често делујемо превише дефанзивно на терену, и зато нас то колективно излуђује, јер знамо да тако не треба да буде – само никако да се у довољно великом броју сетимо да тако не треба да буде ни у свакодневном националном животу.
Више него и један спорт данас, фудбал је огледало стања духа – и света и појединачних нација.. Зато и јесте толико привлачан, зато и изазива толико јаке емоције које, као што је био случај између Ел Салвадора и Хондураса 1969, могу чак довести и до рата. Више од било ког другог спорта садашњице, фудбал покреће и одражава стање колективног несвесног.
Имајући то у виду, може се с правом поставити следеће питање: с којим правом данашња Србија треба да очекује да јој фудбалери дају више од онога што је заслужила? Срби као политички народ су тренутно даље од орлова него било кад у својој повести. Зашто би нам онда било дато да, посредством успеха фудбалера, и ми колективно себе сматрамо „орловима“, да умислимо како „високо летимо“ када се ваљамо у сопственом блату, када добровољно колективно пузимо? Шта то зихерашка, улагивачка, поткупљена и окупирана Србија има са поносним орлом? У томе што се декларативно бави „светим“ Косовом? У свом недостојном клечању и „извињавању“ за оно што никад није починила? У „једностраним“ уступцима које непрестано даје у корист опште штете а благодети шриземних политичких и економских профитера? Могу ли орлови бити достојан симбол за лешинаре и њихов оболели плен?
Да се разумемо – фудбалски „орлови“ су Србији дали много, много више него што она у овом тренутку заслужује. Пласирали су име Србије на највеће светско такмичење – у тренутку када се политичка Србија не такмичи ни у чему осим у што бржем тоњењу ка дну, када се Србија одрекла себе и свог идентитета да би била по вољи другима, „боговима“ у људском обличју који јој непрестано испоручују нове, понижавајуће услове и отворено примењују двоструке стандарде према њој, када одговоре за своју будућност тражи искључиво споља уместо изнутра. Ако прихватамо хашку „правду“ – како да нам се не деси и судијска неправда на терену?
Фудбалски репрезентативци су се пласирали, али даље нису могли. Не зато што су неспособни, или зато што нису хтели. Не, далеко од тога: ово су репрезентација и селектор с којима би свака земља могла да се поноси. Једноставно, могло се видети на Мундијалу да су на сцену ступиле више силе. Необјашњиви пенали Кузмановића и Видића, несвесно склањање Видића испред шута који је завршио у мрежи као други гол Аустралије, пропуштене гол-прилике Жигића и Красића, без којих нас у Јужној Африци не би ни било, као што не би било ни победе над Немцима… По чему се, на крају, суштински разликује безразложно збуњивање пред аустралијским притиском на почетку другог полувремена од нашег колективног узмицања пред свакаквим притисцима опадајућег Запада?
Без обзира на све наведено, фудбалери су бесумње силно хтели – али није им се дало. Подсвест је учинила своје. Као што рекоше јужно-афрички новинари који су прослављали нашу победу над Немачком као да је њихова, у одговору на питање једног британског новинара зашто се радују: „зато што је излгедало да ови све чине како би изгубили.“ Дакле, јасно је да су фудбалери део српске нације, која их је произвела, чије их је такмичарско окружење и усмерило да постану оно што јесу – где год сад играли и колико год зарађивали. А, у овом тренутку, нација није достојна таквог радовања, таквог поистовећивања са великом победом на терену где се игра „више од игре“, такве награде за колективно несвесно. Немамо право да се осећамо добро, самозадовољно, на начин који то може да пружи успех фудбалске репрезентације. Толико тога више можемо као држава и народ, а ништа од тога не чинимо, већ смо „теренску иницијативу“ препустили далеко горим од нас. Када то променимо, скоро као чудо, доћи ће и фудбалски успех који сви прижељкујемо и за који сви подсвесно знамо да је могућ и да смо за њега кадри. Јер свако дубоко зна своје способности – а ми их имамо – и као народ и као фудбалери. И када збацимо оне који нас убеђују да смо најгори, да смо инфериорни и да треба да прихватамо перманентна туторства заснована на примитивном обрасцу „штапа и шаргарепе“, када престанемо да се мирно крстимо док трпељиво подносимо некрсте на врху – успех на терену неће изостати, чак и са евентуално слабијим саставом од заиста сјајног с којим данас располажемо. То су неки духовни закони који се једноставно не могу изиграти.
Главу горе орлови! Нација тек треба до тог назива да израсте. Полетели сте пре времена, упркос снажној гравитационој противтежи земаљске, уземљене и приземљене Србије. Како ће тек бити када она то више не буде.
Извор: http://www.vidovdan.org
Kekec i Bedanec
Broj 550
Datum objave: 03.07.2010.
Piše: Petar Glodić
Otužno sudjelovanje nogometne reprezentacije Srbije na Svjetskom prvenstvu u Južnoafričkoj Republici zapravo je repriza posljednjih dvaju učešća kolega iz Hrvatske na istom natjecanju.
U Južnoj Koreji i Japanu 2002. godine, uz tragikomičnu dozu sreće i sudačke pristranosti, Hrvatska je uspjela pobijediti jedino jaku Italiju (2:1), da bi bila poražena od navodno slabijih Meksika i Ekvadora (po 0:1). Četiri godine kasnije, iz Njemačke ju je, nakon omanje groteske na terenu, kući otpravila Australija (2:2).
Srbija je 2010. pobijedila jedino snažnu Njemačku (1:0), uglavnom jer je Miroslav Klose “pocrvenio” već u prvom poluvremenu. Izgubila je od Gane (0:1) i Australije (1:2).
Srbija i Hrvatska bile su i ostale žrtve patriotskih sindroma; nezrela, jedva pismena javnost, opterećena nacionalističkim kompleksima, igračima na leđa natovarila je teret koji nisu bili u stanju podnijeti: dok isti ti nogoloptači zahvaljujući svom umijeću nastupaju za renomirane strane klubove, ovdje su porazi posljedica potpunog psihološkog pada, stanovite izluđenosti koja dovodi do početničkih grešaka. Zbog toga se događa da Nemanja Vidić, najbolji igrač engleske Premier lige u sezoni 2007/08., odjednom kao malo dijete igra rukom u kaznenom prostoru i zbog toga, kada pođe po zlu, pljušte amaterski zarađeni crveni kartoni. Na prethodnom prvenstvu u Njemačkoj, Hrvat Josip Joe Šimunić uspio je protiv Australije dobiti čak tri žuta kartona, što je nezabilježen slučaj u povijesti nogometa.
Otadžbinsko-domoljubni pritisci
Centarhalf Stjepan Tomas također se 2006. proslavio uzastopnim igranjima rukama u kaznenom prostoru, a ekipa se mentalno raspadala iz utakmice u utakmicu. Jednako je bilo s tadašnjom momčadi Srbije i Crne Gore. Zbog nerealnih ambicija i sulude prepotencije medija, igračima i trenerima se na svakom prvenstvu doslovno tresu gaće, pa im ne preostaje ništa drugo do – usrati motku.
Uoči puta u JAR, reprezentacija Srbije bavila se jeftinim ritualima kojima je hranila javnu nacionalističku neman. Čitava ekspedicija fotografirala se ispred hrama Svetog Save na Vračaru. To je valjda imalo pokazati kako je i sam bog na nebesima postao navijač nebeskog naroda. Selektor Radomir Antić, upitan o utakmici kvalifikacija protiv Austrije (3:1), odgovorio je novinaru B-92: “Mi smo ostvarili jednu veliku pobedu i dan pred utakmicu. Naša pobeda u srpskom klubu u Beču i taj doživljaj pre treninga za nas je bila jedna velika pobeda.” Tek nakon toga uslijedila je stručna analiza dotične utakmice. Mnogi nogometaši Srbije i Hrvatske priznat će intimno da od takvih domoljubnih pritisaka imaju noćne more, dok će u javnosti svesrdno i dalje uzgajati opće iluzije. Tko im je dakle kriv?
Na svjetskim prvenstvima bitne su dvije stvari: prvo, poništiti bilo kakvo mišljenje o samima sebi. To što je Srbija u kvalifikacijama rasturila nogometne velesile Austriju i Rumunjsku (5:0), neke tamo Australce živo zabole. To što Miloš Krasić ima pomno njegovanu frizuru i uskoro će zaigrati u još većem klubu od CSKA, također ih nimalo nije briga. To što mi ovdje mislimo da smo “favoriti” protiv Novog Zelanda, Paragvaja, Slovačke, Čilea ili Meksika, u nogometnom svijetu znači otprilike koliko i činjenica da će Đevrskama sutra ujutro prošetati krdo bijesnih džukela. Koliko zapravo znamo o Urugvaju, SAD-u i Japanu, reprezentacijama prema kojima se redovito smatramo “favoritima”, a koje u JAR-u igraju nogomet nekoliko klasa iznad hrvatskog i srpskog? To što je reprezentacija Srbije više politički nego profesionalni projekt, pa nosi simboliku vraćanja Srbije monarhističkim korijenima, teško da je imponiralo razigranim dječacima iz Gane.
Drugo, pobjede danas donosi čista partizanska taktika: čekaj u zasjedi i zaskoči protivnika iznenadnim protunapadom. Tako je Hrvatska osvojila treće mjesto 1998., tako je pobjeđivala Njemačku, Italiju i Englesku. Ali kada ova taktika bude provaljena ili kad prvi primiš gol, što onda? Kako nasamariti Australiju, koja također igra klasičnu “partizanku”?
Zbog toga je jedina prava južnoslavenska momčad Slovenija: iako po kriterijima ovdašnjeg sportskog novinarstva imaju navodno “najslabija imena”, Slovenci su sa sastavom Juge u malom pokazali kako se bori – taktikom i strategijom Osvobodilne fronte držali su do posljednje minute u paničnom strahu Engleze (0:1), momčad koja je u dva susreta s Hrvatskom postigla gol razliku od 9:2 u svoju korist.
Partizani i domaći izdajnici
Ali i Slovence je djelomice pojeo državotvorni sindrom. Čim je njihov, inače impresivni izbornik Matjaž Kek zvani Kekec, izjavio da bi Slovenija u nogometnom slučaju “treba biti ujedinjena kao na referendumu 1990″, stvari su otišle u vražju mater. Junačka uzrečica o tome da male zemlje u sportu drži nacionalni naboj odavno je ispuhana floskula, upravo zato jer je sam “naboj” riječ vojničkog porijekla i kao takva sadrži izniman autodestruktivni potencijal.
Dok je zemljom bila širena šizoidna misao da je Hrvatska 1998. osvojila treće mjesto zbog “nacionalnog naboja”, slučaj je upravo bio obrnut; sam je Zvonimir Boban jednom priznao da je momčad stasala jer se riješila “izvjesne količine divljaštva”. Uostalom, najbolje rezultate u trenutku pisanja ovog teksta u Africi postiže neviđeno multietnička ekipa Njemačke, slična Francuskoj koju je vodio najveći – Zinedine Zidane.
I tako, dok Hrvatska igra za stoljeće sedmo, Herceg-Bosno, lijepa li si, za generale i Gotovinu, Srbija igra za mlataranje s tri prsta, Republiku Srpsku, Kosovo i ostale toponime koji odavno nisu u njenom sastavu, ali još jedino ona misli da jesu. Dok je briljantna Slovenija preuzela zasade lukavog Kekeca, Srbija je neuspješno glumila Bedaneca. Dok su Slovenci bili partizani, Srbija se poput Hrvatske okrenula ikonografiji domaćih izdajnika.
Na kraju spektakla obično ostaju šuplje glave i prazna srca. Nakon poraza ili neodlučenog protiv Australije, sve se završi s nekoliko porazbijanih izloga u Banja Luci ili desetak krvavih glava u Mostaru. Ionako nam otprilike sedamdeset posto stanovništva želi jednog dana otići – u Australiju.
http://www.novossti.com/2010/07/kekec-i-bedanec/