Морална паника

Срећко Михаиловић

Срећко Михаиловић

Трошкови учешћа на Ђенова-хепенингу процењују се на око 200.000 евра; телевизија платила за пренос хепенинга такође 200.000 евра, а држава ономад, за откуп само једног хулигана, милионче. До сада се, дакле, зна за следеће финансијере: држава, РТС, Фудбалски савез, а јуре се још неки па да се затвори финансијска конструкција.

Но, манимо ове и овакве цинизме и усмеримо пажњу на један други аспект онога што се дешавало. Реч је о конструкцији моралне панике и о међуодносима у квартету: рањиви феномен (група) – медији – политика – криминал. Или рањиви феномен (група) унутар троугла оивиченог медијима, политиком и криминалом. Без разумевања и познавања тог троугла нема објашњења многих феномена.

У конструкцији моралне панике, као што правило налаже, коришћене су велике речи: „чисто и прљаво” (људска права и содома/гомора), „лојалност и издаја” (па макар у питању биле клупске боје), слобода (за тог и тог) и затвор (за ове и оне)… А ту су још којештарије типа „терор хулигана”, „немоћна држава”, „систематско рушење државних институција”, „хулигани ће зауставити процес прикључења Европској унији”, „нападнуте су вредности на којима друштво почива”… Отуда и није чудо што „борба против насиља и криминала” постаје, као што је и раније бивало, „апсолутни приоритет Владе Србије”. А онда, ваљда, и полиције, и судства, и медија… Изем ти земљу у којој је борба против хулигана апсолутни приоритет владе. Изем ти земљу коју могу да (с)руше хулигани; или држава није држава или хулигани нису хулигани! Ако је од свих пријава хулигана које је направила полиција на затворске казне осуђено 2,4 одсто, или полиција није полиција, или судство није судство.

Све даље иде по правилима конструкције моралне панике; дупла експозиција поновљена више пута. Прво, конструише се процедура која успоставља погрешну везу између циља и средстава, па тако „Парада поноса” постаје средство против дискриминације а за остваривање људских права ЛГБТ грађана. Потом, морални активисти стварају страх од „педера” и уносе га у осетљиве и погодне активистичке групе. У трећој фази сви имају показне вежбе. У четвртој медији дају интерпретативни оквир и фактички стварају „псеудодогађаје” и увезују их у целину – није стварно оно што се догодило већ оно што ми кажемо да се догодило – и проширују их на „сличне” догађаје, све до октобарског догађаја из 2000. године, ал’ нико не помену доба митинга с краја осамдесетих (реч је о моделу конвергенције, по Стјуарту Холу). У петом кораку се прозивају институције контроле. (Успут, а баш тада, у кључним од поменутих институција имамо захтеве за веће плате и за бољу опрему за сузбијање нереда.) Институције контроле су активиране. Потом, да би се институције држале у ватри и да би се по правилима „спирале увећања” дошло до велике приче (профит је профит), медији конструишу па најављују још један псеудодогађај, и то онај који ће се тек десити. Прекид дербија у најави, појачава и шири активност моралних проповедника, морални активисти се припремају, медији дају интерпретативни оквир псеудодогађаја у најави, агенси друштвене контроле предузимају мере…

А прекид дербија може заиста да постане „пророчанство које се самоостварује” (Мертон). И шта даље? Како финализовати „спиралу увећања” и моралну панику? Ко ће се „опослити” у квартету: рањиви феномен или рањива група (ЛГБТ грађани, спорт и спортисти или било шта друго), политика, криминал, медији? Знамо само чему се ко нада! А знамо и да анализа очекивања и нада даје структуру починиоца и одаје иницијаторе и финансијере.

социолог

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.politika.rs/pogledi/Srecko-Mihailovic/Moralna-panika.sr.html

Повезани постови:

Комунисти и комунисти

Средимо Тунгузе

 

2 Responses to Морална паника

  1. Varagić Nikola каже:

    Владика Григорије

    Да ли би и Архиепископија београдско-карловачка могла бити подељена на неколико епархија?

    То је питање договора и одлуке Сабора. Преурањено је и исхитрено доносити било какве закључке. Међутим, ако желите моје лично мишљење – да, мислим да је то неопходно. Још је блаженопочивши патријарх Павле изнео предлог за поделу Архиепископије београдско-карловачке. Београд је главни град Србије, али има велику важност и за Српску православну цркву. Огроман је број младих у Београду, коме их препуштамо и зашто? Резултат тог препуштања смо видели ових дана на улицама Београда, али и шире. Време је да се сви запитамо колико смо криви за то. Срби, као и сваки народ, поседују потенцијал за добро и за зло. У историји је углавном било више овог првог. Данас као да нам ствари потпуно измичу контроли.

    Синод је саопштио да ће о писму владике Артемија у којем он поручује црквеној влади да се „никаквој, убудуће, вашој неканонској одлуци нећемо повиновати” и другим оптужбама које је изнео у том саопштењу одлучивати Сабор. Какав исход се може очекивати?

    Када је у питању владика Артемије, ретко се у историји цркве може наћи сличан пример који показује колико је црква била благонаклона према некоме ко у толикој мери испољава самовољу. Садржај тог писма је невероватан и тешко је поверовати да га је писао епископ Српске православне цркве. Дубоко сам уверен да умировљени епископ рашко-призренски више не зна шта ради и да није свестан последица својих потеза и изјава, као ни одговорности коју има пред Богом и црквом. А поготово то не знају они који га обожавају као безгрешнога Бога. Сматрам да су његови следбеници у овом тренутку идолопоклоничке вере. То је очито из њихових деловања и изјава које су пуне мржње према другоме, па чак и према патријарху који пројављује хришћанску веру пуну љубави.

    Да ли је због свега тога могућ раскол у цркви?

    То није немогуће. Пре две године сам у писму упућеном свим архијерејима Српске православне цркве упозоравао на то. Дај, Боже, да до тога не дође, јер је то уистину велики грех. Ако о томе буде решавао Артемије, надам се да ће на време прорадити његова црквена свест и савест. Ипак, владика Артемије је цели живот провео у цркви која је његов дом. Ако се буду питали његови идолопоклоници, раскол је известан.

    И на „Паради поноса” су наша браћа и сестре

    Синод се огласио и поводом „Параде поноса” саопштењем да се противи таквој манифестацији, али и да позива на ненасиље. С друге стране, члан Синода, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, поново је подсетио на симболику Содоме и Гоморе, градова који су заједно са својим становницима изгорели у сумпору и огњу, говорио о „јаловом еросу” који „води у смрт и ништавило”. Како оцењујете ове различите изјаве?

    Свима, онима који су у цркви и онима који то нису, тога дана је требало да буде тешко. Полицајци на које су бацане каменице су наша браћа. Они који су протестовали против параде су наша деца и наша браћа. А у тој паради су, веровали или не, такође наша браћа и сестре. Без обзира на грех, јер ми, као што је речено, можемо и морамо одбацивати грех али не и грешника, јер је наш задатак гледати човека онаквим какав он треба да буде и какав он може бити. Као човек се слажем са оним што је рекао градоначелник Београда. Све је то поново позив на озбиљан и предан рад на пољу интегрисања личности, јер, ако тога не буде, узалудне ће бити све друге интеграције. А личност се реинтегрише у заједници праве вере. Што се тиче митрополитових речи – не знам тачно шта је митрополит говорио, али ерос, ма какав био, није довољан сам по себи. Јер то је снага која тежи потчињавању другога. Хришћанско агапе је заменило такав ерос и значи снагу која себе даје другоме и коју изнедрава љубав. Да би љубав могла да обухвати обоје, и ерос и агапе – неопходна је вера као тачка интеграције.

    http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Raskol-u-SPC-nije-nemoguc.sr.html

  2. Varagić Nikola каже:

    ČEDOMIR ANTIĆ: NIJE BILO HOMOFOBIJE, VEĆ MRŽNJE PREMA SRBIMA
    utorak, 19 oktobar 2010

    Prošla je parada homoseksualaca u Beogradu, prekinuta je fudbalska utakmica u italijanskom gradu Đenovi. Ekstremni desničari su dobili afirmaciju. Zamislite grupe i njihove vođe koji nikada nijesu okupili više od nekoliko stotina pristalica kako komanduju brigadama huligana, nasilnika, primitivaca, sirotinje, nezaposlenih omladinaca i očajnih nezadovoljnika. Vladajuće stranke su, garantujući bezbjednost za učesnike gej parade i zahtijevajući od svojih funkcionera po ministarstvima da joj prisustvuju, uspjele da je pojačaju toliko da se procjenjuje kako se na njoj okupilo oko hiljadu učesnika. Grupa marginalaca je, zahvaljujući djelovanju vlasti i srbomrzačkih stranaka i udruženja, pored nekoliko stotina sigurnih agresivnih ekstremista i homofoba, zato uspjela da mobiliše i pod svoju komandu stavi oko sedam hiljada mladih ljudi, a podršku im je, makar i nevoljno, pružio i veliki dio javnosti.

    Na drugoj strani lijepo su profitirali i razni kritičari Srbije i njenog naroda. Po ko zna koji put „dokazana“ je srpska genocidna posebnost. To što sarađuju sa vjersko-političkim velikodostojnicima iz Novog Pazara i što nikada ne bi zamjerili Sarajevu što ne organizuje gej paradu ne smeta ovim partijama i udruženjima da se obruše na sve što je srpsko. Kriva im je Srbija, čiji ministar šeta zajedno sa homoseksualcima, a ne spominju Crnu Goru, gdje ministar istog resora tvrdi da postojanje homoseksualaca nije dobro za njegovu zemlju. Da ne govorimo o voljenim Sjedinjenim Američkim Državama, koje baš i nijesu u cjelosti Holivud. Tamo i dalje postoji 19 saveznih država u kojima zaposleni može dobiti otkaz zato što je homoseksualac. A tek jedan od očeva nacije i pisac Deklaracije o nezavisnosti Tomas Džeferson, koji nije ni Karađorđe, ni sv. Sava, ni car Dušan Silni da ga svaka međunarodna šuša blati, vrijeđa i predstavlja namjerno zaboravljajući na vremenski kontekst, ali je činjenica da je isti povezan sa predlogom zakona koji je homoseksualizam vidio kao zločin, a sankcionisao ga kastracijom.

    Valjda je jasno da u našem slučaju, uglavnom, nije riječ o homofobiji, ljudskim pravima i principima. U pitanju su srpski narod i mržnja prema njemu. Mržnja koja je starija od nedavnih ratova, dublja od istorije i koja, kao i svaka velika strast, nije razumna. Ali, ostavimo za trenutak po strani marginalce, huligane i one druge koji su sa njima u simbiozi. Pozabavimo se malo vlastima Republike Srbije. Vlast u Srbiji ispunjena je ponosom zato što je policija uspjela da spriječi nasilje nad učesnicima gej parade. Štaviše, malo se i ljute što im jurisdikcija prestaje u Đenovi, da i tamo iskažu veliki uspjeh. Ipak, mnogim posmatračima, koji pri tom ne dijele ostale političke ili ideološke poglede, nije promakla činjenica da ništa nije učinjeno da se organizacija nasilnih demonstracija spriječi. Bezbjednosno-informativna agencija je sve znala i predvidjela, policija je najuspješnije djelovala, ali niko da dan ranije pohapsi organizatore nereda, niko da zaplijeni novac kojim su ilegalne grupe na nezakonit način finansirane. Sedam hiljada „boraca“ naoružanih hladnim oružjem i Molotovljevim koktelima manevrisalo je sa velikim uspjehom u oblasti dugačkoj šest kilometara i širokoj četiri kilometra usred srpske prestonice. Sistem veze nijesu uvezli iz inostranstva, niti su ga dobili od vojske ili policije. Služili su se mobilnim telefonima. Kako nekome od genija iz vrha policije nije palo na pamet da, recimo, na sat vremena isključi operatore mobilne telefonije?

    Tokom dvadeset godina postojanja Druge republike (od 1990. godine naovamo) naučio sam da u ovakvim situacijama (rat, sankcije, otcjepljenja, iznenadne smrti, atentati, neredi…) pažljivo čitam druge vijesti u novinama. Da samo znate koliko je kontroverznih političkih odluka, nepoštenih privatizacija, nepravednih presuda, nezakonitih transakcija, dodjela stanova i raznih drugih sredstava doneseno i izvršeno upravo u vrijeme dok se javnost tresla zaokupljena nečim drugim. Nijesam poklonik teorija zavjere, ali ne treba se praviti slijep i gluv. Dan pošto je prošla parada homoseksualaca, dok su televizije ratovale brojkama, procjenama i sugestijama namijenjenim sluđenoj javnosti, a samo nekoliko časova prije nego što je državna sekretarka SAD sletjela na beogradski aerodrom, usred srpske prestonice pušten je optuženi za masakr nad vojnicima JNA u Tuzli. Prethodno smo o njegovoj nevinosti čuli od Harisa Silajdžića. Takođe, za razliku od optuženih Srba, njemu je podršku pružio i ambasador Bosne i Hercegovine u Srbiji. Uskoro smo čuli i kako u Evropskom parlamentu (koji, uzgred, nije sudska ustanova) znaju o Jurišićevoj nevinosti. Zašto baš sada?

    Važno je da je visoki funkcioner Ministarstva pravde Srbije izjavio da nasilnike u Beogradu i Đenovi finansiraju srpski tajkuni. Navodno su isti zainteresovani da Srbija ostane izolovana. Moguće je… Međutim, državni predvodnik nema prava na pretpostavke, posebno kad je riječ o osobama koje u današnjoj Srbiji uživaju brojne privilegije i jako su bliske ključnim centrima moći. Licemerje takvih izjava samo povećava frustraciju javnosti, kao i broj radikalnih i nasilnih omladinaca.

    I dok se srpska javnost zgražava nad odanošću mitropolita Amfilohija Svetom pismu, a nije je briga za odnos crnogorskog ministra za ljudska i manjinska prava prema evropskim konvencijama, Hilari Klinton otišla je iz Beograda zadovoljna. U Sarajevu je tražila stvarnje unitarne Bosne. U Prištini je podržala kosovsku nezavisnost. Ograničenim tipovima u Beogradu i megalomanijačkim ekstremistima ljevice i desnice poručila je da Srbija ne samo da će da bude dio Evropske unije već treba da bude i njen lider. Prije jedanaest godina Bil Klinton je prilikom posjete Sarajevu izbombardovanu Srbiju prepoznao kao lidera regiona. Sada smo „zaslužili Balkan cio i Evrope veći dio“. Privreda nam je bijedna, politički smo u mišijoj rupi, socijalno loše stojimo – zarade su nam više samo od kosovskih, ali lider smo, vjerovatno, po pametnim i lijepim političarima. Ali, ako Hilari kaže…

    Izvor Dan/in4s, 18. 10. 2010.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: