Slobin mali

 

Kako je i zašto ovaj Slobin mali i dalje aktuelan? Jel ga to gura onaj drugi Slobin mali što je sada predsednik SPSa? Zašto ovog čoveka bilo ko bilo šta ozbiljno pita? Zar on nije zadužen za srpske koridore koji nikada neće biti izgrađeni? Zar nije bio direktor fabrike koja više ne radi? Da neće i on da dobije, ako već nije, nego ordenje od patrijarha?

 

Bivši predsednik SRJ Zoran Lilić, prijatelj libijskog predsednika Moamera Gadafija:

„Ne mislim da je napustio Libiju, on jedini može naći rešenje za izlazak zemlje iz krize, da u zemlji dođe do dijaloga„, rekao je Lilić.
Libijski narod „nije imao razloga za nezadovoljstvo“, ocenio je Lilić prema kome poslednji događaji u Libiji ukazuju da „možda ovo nije kraj ali je početak ozbiljnih problema ukoliko ne dođe do dijaloga“, što je, kako je naglasio Lilić, jedini put izlaska zemlje iz krize.
Lilić je rekao i da „model kontrole nezadovoljstva“ primenjen u Egiptu ne može da se primeni na Libiju, u kojoj nema nikakvih partija, zemlja je organizovana na plemenskom principu, ima puno oružja u plemenima i slično.

17 Responses to Slobin mali

  1. Varagić Nikola каже:

    TRIPOLI, BENGAZI 22. 02. 2011

    PRESS

    masakri u gradovima ŠiRom libije, zemlja na ivici totalnog graĐanskog rata

    Masakri širom Libije: Agonija i bes despota

    Više stotina mrtvih u uličnom nasilju. U glavnom gradu Libije juče zapaljene zgrade parlamenta i državnih medija. Verske vođe pozvale na svrgavanje Gadafija. Gadafi verovatno napustio Tripoli. Pobuna i u redovima vojske

    Poslednji dani diktature?

    Pukovnika Gadafija napuštaju svi, od običnih vojnika, preko državnih činovnika i diplomata do visokih oficira

    U glavnom gradu Libije juče su zapaljene zgrade parlamenta, vlade i državnih medija, dok je libijski diktator verovatno napustio zemlju. Opozicija je preuzela Bengazi , a i vojska je počela da otkazuje poslušnost kontroverznom despotu.
    Pobuna protiv libijskog vođe Moamera Gadafija zahvatila je sve slojeve društva, a nivo nasilja u Libiji daleko prevazilazi nedavne slike iz Tunisa i Egipta i preti da ovu mediteransku zemlju baci u ponor građanskog rata. Iz Libije stižu kontradiktorni izveštaji o toku pobune protiv jednog od svetskih vođa koji je najduže na vlasti.

    I pored blokade interneta, sa servisa kao što je Tviter svakog trenutka pristižu neproverene i vrlo dramatične informacije, poput one da je Gadafi napustio Tripoli i otputovao u pustinju, u rodno selo u blizini grada Sirta.

    Krvava vladavina

    Gradovi Bengazi i Sirt su, po nezvaničnim vestima, već dva dana pod kontrolom pobunjenika, a pobuna se svom silinom proširila i na glavni grad Tripoli, u kom su zapaljene brojne javne zgrade, uključujući zgrade Svenarodnog kongresa, državne televizijske stanice i brojne kancelarije vladajuće partije.

    Najstariji Gadafijev sin, Muhamad, u nemilosti je oca i poveren mu je posao vođenja Olimpijskog komiteta Libije. Seif al-Islam, koji je na državnoj televiziji održao jedan od najneobičnijih govora u političkoj istoriji sveta, po profesiji je arhitekta, a bavio se i poslovnim aranžmanima između Libije i zemalja kao što su Italija i SAD. Saadi Gadafi, treći sin i nekadašnji fudbaler, rukovodi libijskim fudbalskim savezom. Četvrti sin, Mutasim Gadafi, bio je potpukovnik u libijskoj vojsci, a sada je na poziciji savetnika za nacionalnu bezbednost. Do pobune se smatralo da će Gadafi za svog naslednika odabrati Seifa ili Mutasima.

    Koalicija libijskih muslimanskih vođa Mreža slobodne uleme Libije izdala je deklaraciju, u kojoj poručuje svim muslimanima da je njihova dužnost da se pobune protiv libijskog vođstva.

    – Oni su pokazali potpuno arogantnu nekažnjivost i nastavili su, čak i pojačali, svoje krvave zločine protiv čovečnosti. Tako su pokazali potpuno neverstvo prema vođstvu boga i njegovog voljenog proroka – navodi se u deklaraciji ove grupe, javio je Rojters.

    – Zbog toga oni nisu zaslužili ni poslušnost ni podršku, a pobuna protiv njih svim mogućim sredstvima predstavlja božanski ustanovljenu dužnost – ističe ova grupa.

    Prema navodima Međunarodne federacije za ljudska prava, u Libiji je od početka antivladinih protesta stradalo od 300 do 400 ljudi.

    Celokupna libijska delegacija u UN napustila je redove Gadafijevih pristalica i pozvala međunarodnu zajednicu na korake kojim bi se okončalo nasilje nad libijskim narodom. Takođe, libijski ambasador u Indiji Ali Al Isavi izjavio je juče za BBC da je podneo ostavku zbog nasilja kojim se režim u njegovoj zemlji obračunava sa demonstrantima. Al Isavi je takođe optužio režim libijskog lidera Moamera Gadafija da koristi strane plaćenike protiv Libijaca.

    Nešto pre toga jedan libijski diplomata u Kini, Sadik al-Musrati, objavio je da podnosi ostavku i pozvao celokupno libijsko diplomatsko osoblje da učini isto, prenela je katarska televizija Al džazira. On je izrazio želju da vojska smiri situaciju u zemlji i rekao da je moguće da je Gadafi već napustio Libiju. Agencija Frans pres navodi da nije mogla da dobije nikakav komentar iz libijske ambasade u Pekingu.

    Stalni libijski predstavnik pri Arapskoj ligi Abdel Moneim al-Honi takođe je objavio novinarima da podnosi ostavku na svoj položaj i da se pridružuje „revoluciji“ i da protestuje zbog „nasilja nad demonstrantima“ u svojoj zemlji.

    Vođin sin krivi narkomane

    U noći između nedelje i ponedeljka vodio se pravi rat za kontrolu nad centrom Tripolija. Očevici su rekli i da su snajperisti pucali sa krovova, a pristalice vođe Moamera Gadafija otvarale vatru na demonstrante iz kola u pokretu.

    6
    Dva libijska aviona i dva helikoptera sletela na Maltu

    Dva libijska borbena aviona sletela su juče neočekivano na Maltu, navodi Rojters pozivajući se na izjave svedoka, dok AFP javlja da su na ostrvo sletela i dva civilna helikoptera. Malteški vojni izvori su za francusku agenciju rekli da je reč o dva libijska borbena aviona i dva civilna helikoptera, u kojima se nalazi sedam osoba koje su imigracionoj policiji rekle da su Francuzi. Rojters navodi da ministarstvo spoljnih poslova Malte pokušava da utvrdi zbog čega su letelice sletele na aerodrom u toj zemlji.

    Gadafijev sin saopštio je preko državne televizije da njegov otac i dalje upravlja zemljom uz podršku vojske i da će se boriti „do poslednjeg čoveka, žene i metka“. U skoro 40-minutnom govoru, Seif al-Islam Gadafi priznao je preksinoć da su se nemiri proširili i na glavni grad Tripoli kao i da su demonstranti zauzeli neke vojne baze i domogli se tenkova i oružja.

    Seif al-Islam Gadafi upozorio je demonstrante da rizikuju da izazovu građanski rat u kom će libijsko naftno bogatstvo izgoreti. Gadafijev sin je za nerede optužio islamiste, huligane, medije, pijanice, narkomane i strance, uključujući Egipćane i Tunišane.

    (N. K. – AG.)

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/151905/Agonija+i+bes+despota.html

  2. Varagić Nikola каже:

    „Arapsko proleće“ i oblak islamizma

    Lični stav

    Autor: Dušan Simeonović

    Još dok se Trg Tahrir povijao pod talasima narodnog bunta, pred sve izgledniju pobedu ove svojevrsne „revolucije“ nametala se dilema kojim će putem poći Egipat nakon pada Mubarakovog represivnog režima – ka sekularnom društvu ili političkom islamu.

    Konkretnije: ili Mubarak ili Muslimanska braća.

    Ovo zloslutno upozorenje dolazilo je jednakom snagom sa dijametralno različitih političkih polova, ali sa istim ciljem – očuvati status quo u Egiptu. Za zapadne vlade, a pre svega za američku administraciju, paljenje „alarmnog svetla“ bilo je dovoljno za zauzimanje „neutralnog stava“, izražavanje „poverenja u stabilnost egipatske vlade“ i implicitnu podršku opstanku najbližeg i najvažnijeg američkog saveznika na Bliskom istoku.

    Istovremeno, iz arapskih zvaničnih centara, iz bližeg i šireg egipatskog okruženja, mogle su se čuti samouverene ocene da je sve ovo što se dešavalo u najmnogoljudnijoj arapskoj zemlji plod spoljne zavere u dosluhu sa radikalnim islamom, ovde sa zabranjenom opozicionom partijom Muslimanska braća.

    I dok su se izjave iz Vašingtona „prilagođavale“ razvoju događaja, iako frapantno kasneći za tempom koji je sve više sužavao manevarski prostor za Mubarakov opstanak, u većini arapskih prestonica jača konsternacija oko mogućeg uticaja egipatskog „političkog cunamija“ na položaj tamošnjih višedecenijskih vlastodržaca. U Tunisu se situacija smiruje, ali tuniska ulica još uvek nije zadovoljna brzinom kojom idu reformske mere. Vrenje na ulicama Alžira i Jemena kao da tek uzima zamah. Jordanski kralj je, kao preventivni korak, odmah smenio vladu. Neki emirati u Perisjkom zalivu preduzimaju palijativne mere radi očuvanja unutrašnjeg mira.

    Izrael, „jedina demokratija“ na Bliskom istoku, dao je nedvosmislenu podršku egipatskom diktatoru, kao „garantu mira u regionu“, a pre svega deponentu mirovnih sporazuma između ove dve države.

    Gde je, u svemu ovome, bio radikalni islam i može li on zatamneti horizont arapske demokratije ? Zapadni branioci policijskih režima u Egiptu, Tunisu, Saudijskoj Arabiji i drugim arapskim zemljama, paradoksalno vodeći propagatori eksportne demokratije, svoju privrženost ovima objašnjavaju bojaznošću od iskustva sa „arapskom demokratijom“, kakva je bila „u primeni“ u Alžiru 1991. godine kada je u slobodnim izborima pobedila islamistička partija FIS, nakon čega je Francuska podržala vojni udar kako bi se sprečio građanski rat u toj zemlji. Slično se desilo i na palestinskoj teritoriji 2006. godine, kada je američka administracija insistirala na „fer i demokratskim izborima“ a potom negirala na ovakvim izborima legalnu pobedu Hamasa.

    Uistinu, strah od političkog islama pothranjuju sami islamisti: moć dolazi od Boga, a vera i država su jedno. To je direktni uvod u teokratsku državu a odatle nije dalek put do radikalnog islamizma. Odatle i strah i represija nad partijama koje kao svoj predznak imaju veru. Iskustvo u mnogim arapskim sekularnim državama pokazuje da što je pritisak nad islamističkim partijama bio veći, to je njihov ekstremizam bio snažniji.

    Religija u politici, međutim, ne mora obavezno da bude nasilna i, konačno, ona nije isključiva karakteristika islamskog sveta. Verske organizacije mogu da budu i mobilizatorski faktor u narodu u njegovoj borbi protiv opresivnih i korumpiranih režima. Narodne pobune često nisu samo politički već i moralni fenomen. Istina je, takođe, da kad verske institucije jednom prigrabe vlast ova, po pravilu, nije demokratska.

    Ono što je karakterisalo pobunu naroda u Tunisu i Egiptu jeste to što na njihovom čelu nisu bile vodeće islamističke partije – Nahda u Tunisu i Muslimanska braća u Egiptu. Ova se, u Kairu, postepeno uključivala u demonstracije na Trgu Tahrir, posle i u tok pregovora sa predstavnicima režima, ali je nepobitna činjenica da su „revoluciju“ svojom energijom, i žrtvama, iznele mase egipatskog naroda, a pre svega mlada generacija, željna promena, posla, vlastite perspektive. Stotine hiljada ljudi na ulice Kaira nije izvela džihadska retorika islamista već zajednički osećaj ekonomske frustracije, razarajuće korupcije i potisnutog ponosa zbog dugogodišnjeg gaženja dostojanstva i osnovnih ljudskih sloboda.

    Da Muslimanska braća ovakva osećanja naroda mogu da iskoriste ostaje kao potencijalna mogućnost. Ali, to neće zavisiti samo od ove, nesumnjivo jedne od najbolje organizovanih egipatskih političkih partija. U Egiptu, pored ostalog, nema političke figure tipa Homeinija. Koliko će plodovi egipatske „revolucije“ biti delotvorni i ispuniti očekivanja naroda za bolji život u demokratsk(ij)im uslovima, zavisiće, pre svega, od spremnosti i sposobnosti njenih novih nosilaca da što skorije reorganizuju državne institucije, nađu odgovarajuće poluge za borbu protiv endemske korupcije i otvore prostor za izražavanje osnovnih ljudskih sloboda. U tom slučaju, Muslimanska braća bi mogla da imaju samo deo u transfromaciji egipatskog društva ka boljem životu.

    Ovo uverenje potvrđuje činjenica da za vreme gotovo tronedeljnih demonstracija, u Kairu, Aleksandriji, Suecu i drugim gradovima, u masi od po stotine hiljada ljudi, nije podignuta niti izvikana nijedna politički obojena verska parola, a strpljenje, generalna međusobna pitomost i gotovo idilična harmonija u spoju mladih i starih, muškaraca i (velikog broja) žena, imućnih i siromašnih, ostaće još dugo u sećanju svih koji su pratili događanja na Trgu Tahrir.

    Da li je, takođe, primećeno da od početka turbulentnog razvoja događaja u Tunisu i Egiptu nije registrovana nijedna akcija Al Kaide, Hezbolaha ili Hamasa ?

    Egipatsko društvo je pred velikim izazovom. Kao što je za vreme Naserove ere Egipat razgoreo plamen arapskog nacionalizma i oživeo osećaj dostojanstva arapskog čoveka, novi, demokratski Egipat može da bude vesnik „Arapskog proleća“ i pokrenuti korenite promene u mnogim, represijom, korupcijom i nepotizmom zakrečenim arapskim režimima. Egipat to može. Na istorijskoj prekretnici na kojoj se arapski svet nalazi, od Egipta se to i očekuje.

    Autor je ambasador u penziji i član Foruma za međunarodne odnose

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/arapsko_prolece_i_oblak_islamizma.46.html?news_id=210325

  3. Varagić Nikola каже:

    Pukovniku ima ko da piše

    Žvaka u pepeljari

    Autor: Dragoljub Petrović

    Pod komfornom šatrom pukovnika Momaera el Gadafija atmosfera je bila sumorna. Veliki vođa upravo se obratio naciji zahtevajući da se razjasne neke proceduralne sitnice – kako podneti ostavku na funkciju vođe revolucije Socijalističke Narodne Libijske Arapske Džamahirije, koja ne postoji u formalno pravnom smislu. To je, mislio je u sebi, ko kada bi neko od Dobrice Ćosića tražio neopozivu ostavku na odgovornu dužnost oca nacije.

    – Ja bih podneo ostavku, ali ne znam našta. Kako izaći iz ove dramatične situacije? – pitao je okupljene pod šatrom koji su igrali tuareške „mice“ sa kamiljim brabonjcima.

    – Ćale, šta dramiš bez veze, pokušaj na Guglu – setio se jedan od mnogobrojnih sinova i ostale rodbine.

    Pažljivo ukucavajući svoje ime na Guglu u nameri da sazna ko je on u stvari, kuda ide Libijska Džamahirija, veliki Moamer imao je tremu. Šta će izaći kao rezultat? – kopkalo ga je nenaviknutog na iznenađenja dometa savremene civilizacije. Ko sam ja? – prolazilo mu je kroz glavu dok su mu se misli borile…

    – Gadafi, kralju, ne daj se – prvo je što se pojavilo na ekranu monitora.

    – Momaere, legendo- sledila je druga poruka.

    – Bravo, care, za govor. Kruševac je uz tebe.

    – Gadafi, izdrži! Leskovac te voli!

    – Faco, ugledaj se na Lošmija. Upamti, kraljino, i protiv Lošmija Bojanića su se udružili svi, pa je on na kraju ipak pobedio – sledila je poruka.

    – Braćalo, porokaj bandu…

    – Pozdrav libijskoj avijaciji od kolektiva veterana 63. padobranske…

    – Hvala ti za kršenje nepravednih i ničim izazvanih sankcija. Udruženje prodavaca benzina „na kantu“ i Ministarstvo odbrane Republike Srbije…

    – Čestitke bratskim džamahirijskim snajperistima od Zemunaca – istrčavale su poruke po ekranu, a faca velikog vođe revolucije Socijalističke Narodne Libijske Arapske Džamahirije bivala je sve ozarenija. Okrenuo se ka onom društvancetu koje je pikalo “mice“ s brabonjcima.

    – Saite!!! – pozvao je veselo jednog od naslednika. „Sine, što mi ranije ne reče za ovaj Gugl? Pa ovo je mnogo dobra stvar“- pitao je Gadafi oduševljen što pobunjenici nisu zauzeli baš sva njegova uporišta, kako javljaju neprijateljske „pseće televizije“ i obaveštajne službe sa terena. Što je utvrdio nehotičnim i letimičnim „guglanjem“ srbijanskih internet foruma.

    Ushićen što ga u Kruševcu smatraju za cara, u Leskovcu za kralja, u Beogradu za braćalu, u Vrbasu za legendu, u Vladičinom Hanu za neviđenu facu – pukovnik je naredio da se odmah organizuje obilazak tih neočekivanih obožavalaca sa nesvrstanog i prijateljskog Gugla. I obavezno da se povede ekipa Libijske „TV Bastilje“, ne bi li narod video pravu sliku, veoma različitu od one u neposrednom okruženju.

    Trg kosovskih junaka u Kruševcu, kako je javila Libijska TV Bastilja, bio je premali da primi sve one koji podržavaju velikog vođu Libijske Džamahirije; sa veličanstvenog skupa u Beogradu poručeno je Libija nije šaka zrnevlja da je pokljuca svaka vrana; Gadafi je u srdačnom razgovoru sa građanima Valjeva obećao da će osim „Gorenja“ u ovaj grad preseliti, ako treba, i Saharu…

    Spikerka Libijske Bastilje posebno je istakla da su građani nosili transparente „Dajte nam Moamera, evo vam Mlađa“, „Dokle, bre, više demokratija, najbolje smo živeli u diktaturama“ i „Ubacite kralja u Dvor“. U krupnom kadru prikazane su i naslovne strane ovdašnje večernje štampe, osobito Večernjih novosti: „Srbija – oaza za pukovnika“, „Srpska podrška veća od Sahare“, „Bengazi se brani u Vranju“, „I diktatori su ljudi“, „Pukovniku ima ko da piše ćirilicom“, „I nepismeni pišu pukovniku“… Po povratku sa puta, negde u pustinji, veliki vođa je okupio ostatke državnog vrha. Samouveren, rekao je da se revolucija očigledno nastavlja. Njegov savetnik za međunarodnu politiku skeptično je klimao glavom.

    – Veliki vođo, znate, Srbi baš i nisu prava mustra za našu trenutnu situaciju. Vidite – izvadio je savetnik dve fotografije. Na jednoj je bio potpis „Gazimestan 1989“, na drugoj „Beograd, oktobar 2000“. Srbi, nastavio je savetnik, vole diktatore – ali kapiraju bar 30 godina brže od ovih naših.

    – Znam i ja to, savetniče – procedio je pukovnik sa kišobranom u ruci. „Al’ šta nas košta da pokušamo?“- dodao je dok su na kajronima libijske državne TV promicale poruke sa srpskih internet foruma. Pukovnik je bio srećan saznanjem da ima ko da mu piše. Srbi su tako demantovali i Markesa.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/pukovniku_ima_ko_da_pise.890.html?news_id=210365

  4. Varagić Nikola каже:

    EU razmatra humanitarnu vojnu intervenciju u Libiji

    Autor: Beta

    Evropska unija razmatra „humanitarnu vojnu intervenciju“ u Libiji s glavnim ciljem da omogući evakuaciju državljana EU iz sve žešćih oružanih sukoba u tojzemlji i pruži svu moguću pomoć civilima, rekli su danas izvori zasedanja ministara inostranih poslova EU u Briselu.

    http://www.danas.rs

    O tome se, kako je rečeno, užurbano razmenjuju mišljenja između diplomatskih kancelarija članica EU, unutar Evropske službe za spoljno delovanje (neformalne diplomatije), a o upućivanju pre svega vojnih brodova na domak libijskih obala razgovaraju i ministri odbrane EU u Budimpešti. Evropska unija je oštro osudila nasilje i napade libijske vojske na civile, ali zasad još nema dogovora o sankcijama protiv vlasti u Tripoliju na čelu s Moamerom Gadafijem.

    Francuska je možda najoštrije osudila odmazdu libijskih vlasti nad civilima i pobunjenicima dela vojske i policije, naglasivši da to „može predstavljati zločin protiv čovečnosti“. Saradnici evropske komesarke za humanitarnu pomoć Kristaline Georgijeve su saopštili da se razmatra „pomorska podrška, uključujući vojne brodove u toj zoni“ za podršku evakuaciji pet do šest hiljada državljana članica EU koji se i dalje nalaze u Libiji. Zvanični Pariz smatra da se zato može zatražiti „intervencija međunarodne pravde“, kako je izjavila šefica francuske diplomatije Mišel Alio-Mari. Francuski ministar odbrane Alen Žipe je istakao da Evropska unija ne kreće u direktnu vojnu intervenciju u Libiji, za šta bi bilo potrebna odluka Saveta bezbednosti UN, kako su objasnili izvori EU u Briselu. Žipe je zatražio najoštrije moguće sankcije, uključujući moguće zatvaranje vazdušnog prostora iznad Libije.

    Najviše uzdržana prema oštrim sankcijama prema Tripoliju je Italija koja u Libiji ima velike ekonomske interese, pre svega u eksploataciji gasa i nafte. Šef italijanske diplomatije Franko Fratini je spomenuo i mogućnost upućivanja evropskih vojnih brodova u libijske vode, ali je pre svega ukazivao na to da se svakom akcijom omogući izvlačenje evropskih državljana iz unutrašnjih sukoba i velikog rasula u Libiji. Fratini je, štaviše, upozorio na veliku opasnost priliva talasa izbeglica iz Libije i sa severa Afrike, ocenivši da bi na južne obale zemalja EU moglo doći između 200.000 i 300.000 izbeglica samo iz Libije.

  5. Varagić Nikola каже:

    Lilić u Tripoliju kod Gadafija traži zaštitu za srpske državljane

    T.N.Đ. | 25. 02. 2011. – 14:16h

    BEOGRAD – Zoran Lilić, bivši predsednik SR Jugoslavije otišao je u Tripoli kako bi tražio lično od Gadafija zaštitu za srpske državljane zarobljene u pustinjskim džepovima Libije poput mesta Kufri i Misurtiju i pomoć za njihovu evakuaciju. Lilić će tražiti da vojska obezbedi kapmove u kojima su naši građani sve do momenta njihove bezbedne evakuacije.

    Izolovani, u kamovina na oko hiljadu kilometara od najbližih gradova naših oko 30 državljana ostalo je u strahu i panici od napada pustinjskih pljačkaša koji koriste haotičnu situaciju koja vlada tom zemljom.

    Njihova rodbina obratila se Liliću za pomoć, kao dobrom Gadafijevom prijatelju preklinjući ga da ne ostavi naše državljane na cedilu.

    Iako do sada nije bilo napada na ta dva kampa koje naši državljani ne napuštaju od početka izbijanja nemira u strahu da ih naoružane bande ne presretnu na putu do najbližeg grada udaljenog i po hiljadu kilometara, oni samo povremeno stupaju u konatakt sa spoljnim svetom kada na trenutak telefonske linije prorade.

    Oni traže zaštitu, osećajući se kao otvorene mete, iako nisu zarobljeni, niti okupirani.

    http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/237871/Lilic-u-Tripoliju-kod-Gadafija-trazi-zastitu-za-srpske-drzavljane

  6. Varagić Nikola каже:

    Dva libijska ambasadora u Francuskoj podneli ostavke

    Autor: Beta

    Ambasadori Libije u Francuskoj i pri Unesku, čije je sedište u Parizu, podneli su danas ostavku, osudili „represiju u Libiji“, i izjavili da se „pridružuju revoluciji“ protiv pukovnika Muamera Gadafija.

    http://www.danas.rs

    – Čvrsto osuđujemo činove represije u Libiji. Objavljujemo naše jedinstvo sa narodom i podršku narodnoj revoluciji – pročitali su ispred ambasade zajedničko saopštenje libijski ambasador u Francuskoj Salah Zaren i ambasador te zemlje pri Unesku, Abdul Salam el Galali.

    – Pridružujemo se revoluciji. Podneli smo ostavku na naš zvanični položaj – dalje su proćitali zajedničku izjavu uz pljesak nekoliko Libijaca okupljenih ispred ambasade.

    Libijsku ambasadu u Parizu je sinoć zauzela grupa libijskih opozicionara, koji su iz nje izbacili svo osoblje i nalaze se u zgradi. Kordon francuskih policajaca je ispred ambasade i sprečava da se u nju ulazi i da se dotura hrana mladim demonstrantima unutra. Ambasadori su posle čitanja ostavke pokušali da stupe u razgovor sa opozicionarima u zgradi ambasade, ali portparol te opozicione grupe rekla je da za sada nisu spremni da dozvole ambasadoru u ostavci da uđe u diplomatsko predstavništvo. Oni kažu da ih ima oko trideset, da su iz ambasade isterali svo osoblje. Portparol grupe je zapretila da će izvesti „kolektivno samoubistvo“ ako policija interveniše.

    Na zgradi ambasade istaknuta je stara libijska crveno, crno, zelena zastava, umesto zelene zastave Gadafija.

    Pobuna protiv Gadafija, na vlasti od 1969. počela je pre 10 dana.

    Prema zvaničnim podacima u sukobima bezbednosnih snaga i demosntranata poginulo je 300 ljudi, a prema Međunarodnoj federaciji za ljudska prava 640.

  7. Varagić Nikola каже:

    Гадафи: Можемо сломити било којег непријатеља

    ТРИПОЛИ – Либијски лидер Муамер ел Гадафи позвао је вечерас своје присталице на Зеленом тргу у Триполију да заштите нацију и њене нафтне интересе и поручио да ће, када то буде било неопходно, наоружати целокупан народ и сва племена.

    „Можемо сломити било којег непријатеља. Можемо га сломити уз вољу народа. Људи су наоружани и када то буде било неопходно, отворићемо складишта оружја да наоружамо целокупан либијски народ и сва либијска племена”, рекао је Гадафи, у говору пред својим присталицама.

    Гадафи је слао пољупце следбеницима, а потом театрално подигао обе песнице у вис и узвикнуо: „Спремите се да се борите за Либију! Спремите се да се борите за достојанство! Спремите се да се борите за нафту! Одговорите им, нека се стиде!”, пренела је агенција Ројтерс.

    Гадафијеве присталице су, машући зеленим заставама Либије, у таласима одговарале: „Нашом крвљу и душама ти се обавезујемо, Гадафи!”.

    Владине снаге су данас у Триполију убиле најмање два демонстранта, известили су арапски медији, док се талас побуна против вишедеценијског либијског лидера полако приближава његовом упоришту у престоници.

    Противници Гадафија у Бенгазију, другом по величини либијском граду, сматрају да су учестала обраћања Гадафија следбеницима заправо почетак његовог краја.

    „Када одсечете главу певцу, он наставља да трчи наоколо. То је степен на којем се Гадафи налази. Он је готов”, рекао је британској агенцији инжењер Мустафа Геријани (54).

    Савет УН за људска права осудио је раније данас у Женеви насиље либијских снага безбедности над демонстрантима и донео одлуку о покретању међународне истраге о злочинима у тој земљи који, како је закључено, можда представљају и злочине против човечности.

    Танјуг

    http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Gadafi-Mozemo-slomiti-bilo-kojeg-neprijatelja.sr.html

  8. Varagić Nikola каже:

    Kako smo uspeli da saznamo, Lilića je pozvala rodbina Srba zarobljenih u Libiji u nadi da će on zbog svog poznanstva sa Gadafijem moći da spase njihove bližnje!

    Međutim, bivši ambasador Srbije u Libiji Dušan Simeonović kaže da je jedan od gradova u kojima se nalaze ti ljudi pod kontrolom antigadafijevskih snaga i da će njihovo spasavanje ići teško!

    – Misurati je luka i, koliko imam informaciju, ona je pod kontrolom pobunjenika. Tamo situacija još uvek nije potpuno stabilizovana kao što je u Bengaziju. Koliko znam, gospodin Lilić je dosta pomogao otkako su počeli sukobi, ali mislim da se u ovom trenutku ni sam Gadafi ne oseća sigurno. Pitanje je da li su njegove komandne moći takve da ga slušaju i po zabitim krajevima Libije, pa i ako bude želeo, ne znam da li će moći da pomogne u evakuaciji naših ljudi iz Misuratija – skeptičan je Simeonović.

    Krizni štab za evakuaciju Srba iz Libije namerava da danas u 11 sati pošalje u pustinjski grad Sebha avion za oko 50 naših ljudi. Avion bi u Beograd trebalo da se vrati u 19 časova.

    – Sebha ima mali aerodrom pa postoji opasnost da „Jatov“ avion ne uspe normalno da sleti. Za to bi trebalo da se obezbedi neki manji avion, kao što je „jakovljev 40″ naše vojske, ali bi on morao da se dopunjava gorivom do tamo. A ne znamo da li je to moguće. Tako da još uvek ne znamo šta će biti – otkriva izvor Pressa iz „Jata“.

    Simeonović kaže da se Sebha nalazi 700 kilometara južno od Tripolija i da je pored aerodroma i autoput. Ali postoji opasnost da na putevima ima naoružanih bandita.

    – Pitanje je koliko je bezbedno da se krećete tim putem. Još veći problem je u tome što su ljudi izloženi opasnostima jer banditi u ovakvim situacijama koriste sve kako bi se dokopali nekog plena – kaže on.

    Najviše naših u Ras Lanufu

    U MUP-u Srbije juče smo saznali da najviše naših građana čeka na evakuaciju u gradu Ras Lanufu, gde bi trebalo da ih spasu Turci i Rusi sa svojim brodovima.

    – Brodovi bi trebalo da dođu do naših ljudi i prevezu ih do Turske. Imamo informaciju da se tamo nalazi oko 350 naših ljudi koji čekaju evakuaciju – kratko su nam rekli.

    Simeonović kaže da su naši ljudi u ovom gradu već bili napadnuti, na sreću bez težih posledica!

    – Ras Lanuf je mali grad i po svemu sudeći jedino može da mu se priđe brodom. To je dosta daleko od Tripolija, a naši ljudi su već jednom imali incident tamo. Na sreću, nije bilo većih posledica. Problem je u tome što u opštem haosu banditi koji haraju ne pitaju odakle je neko već znaju da ste belac, Evropljanin, pa samim tim misle da imate i pare. A ako pružite otpor, mogu vas i ubiti – kaže Simeunović.

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/152476/Lili%C4%87+oti%C5%A1ao+po+Srbe+u+Libiju%21.html

  9. Varagić Nikola каже:

    BEOGRAD 26. 02. 2011

    PRESS

    KOMENTAR DANA

    RAJKO NEDIĆ

    Svi pukovnikovi ljudi

    Svet je šokiran brutalnošću režima libijskog lidera, pukovnika Moamera el Gadafija. Velike sile razmatraju sve opcije oko sukoba u Libiji. Spominju se sankcije, pa čak i vojna intervencija.

    Velika Britanija, Francuska i Nemačka traže što hitnije uvođenje embarga na uvoz oružja u ovu zemlju. Gadafi je u zapadnim medijima označen kao diktator koji već 40 godina teroriše ove zemlju. Kako izveštavaju vodeće svetske stanice, Gadafi nemilosrdno puca na svoj narod. Iz Libije stižu kontradiktorne vesti, jer Moamer uspešno ometa i kontroliše rad telekomunikacija i interneta.
    Sasvim je razumljiva zabrinutost velikih sila zbog haotičnog stanja u Libiji. (Ne) očekivano su „zapaljeni“ severna Afrika i Bliski istok. Međutim, i ovog puta svedoci smo njihovog licemerja i dvoličnosti. Jer taj isti Gadafi do juče je mnogima bio poslovni partner i verni saveznik. Smenjivale su se i gostile političko-ekonomske delegacije u njegovom šatoru, sklapani su unosni poslovi na svim poljima, naročito naftnim i sa oružjem. Znalo se ko je Gadafi, ali se pod „pritiskom“ petrodolara žmurelo na jedno oko. Jeste da je Moamer diktator, ali drži kontrolu nad 140 plemena i klanova u državi, protivnik je radikalnih islamista… I puni su mu džepovi dolara.

    Da ironija bude veća, ta ista Velika Britanija, koja se zalaže za to da se odmah uvede embargo za izvoz oružja u Libiju, samo u 2010. odobrila je izvoz snajperskih pušaka i municije za borbu protiv masovnih demonstracija vrednih šest miliona evra! U 2009. zemlje EU isporučile su Libiji oružje vredno 347 miliona dolara. Još je šokantniji podatak da su Nemci, Britanci i Italijani prodali Libiji najsavremeniju opremu za ometanje telekomunikacija za 65 miliona evra! Ispostavilo se da je Gadafi odlično pazario. Jer upravo tim oružjem i opremom tuče po demonstrantima i očajnički, u krvi do kolena, pokušava da ostane na vlasti.

    U čitavoj priči, zapadnjaci, belosvetske tajne službe i pukovnik očigledno su zaboravili na – narod. Strateški interesi, politika i biznis bili su preči od narodnih masa, u kojima se godinama kuvalo. Sada su svi zatečeni. Izgladneli narod otpočeo je partiju domina. Njen efekat dobro je poznat. I svakome može da zakuca na vrata.

  10. Varagić Nikola каже:

    TRIPOLI 26. 02. 2011

    Beta

    Gadafi naoružava svoje pristalice u Tripoliju

    Libijski lider Moamer Gadafi naoružava svoje pristalice i postavlja kontrolne punktove i patrole u libijskoj prestonici Tripoliju, javljaju agencije pozivajući se na lokalno stanovništvo

    Većina stanovnika Tripolija danas je u svojim domovima, jer u strahu od patrola koje kruže gradom ne smeju da izađu iz kuće. AP navodi da Gadafijev režim poklanja automobil i novac svakom pojedincu koji dovede još trojicu ljudi spremnih da se bore na strani režima.
    Očevici navode da naoružani civili patroliraju u kamionima ulicama Tripolija. Većina njih su mladići, neki čak i tinejdžeri.
    Agencija AP podseća da je Gadafi u jučerašnjem obraćanju na gradskom trgu u Tripoliju poručio svojim pristalicama da se spreme za odbranu nacije.
    „U pravom trenutku mi ćemo otvoriti magacine sa oružjem kako bi svi Libijci i plemena mogli da se naoružaju,i Libija će tada postati crvena od plamena“, rekao je Gadafi.

    Savet bezbednosti UN trebalo bi danas da zaseda povodom poslednjih dešavanja u Libiji, a na dnevnom redu biće glasanje o uvođenju embarga protiv libijskih vlasti, zabrana putovanja i zamrzavanje imovine.
    Predsednik SAD Barak Obama (Barack) juče je naredio zamrzavanje imovine porodice Gadafi i uvođenje sankcija. Zemlje EU takođe su odlučile da uvedu sankcije Libiji.

    Sankcije se odnose na zabranu isporuka oružja Libiji, zamrzavanje imovine članovima porodice Gadafija i uskraćivanje viza za najuže rukovodstvo libijskog režima.

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/globus/story/152541/Gadafi+naoru%C5%BEava+svoje+pristalice+u+Tripoliju.html

  11. Varagić Nikola каже:

    << VREME | BR 1051 | 24. FEBRUAR 2011.

    Portret savremenika – Moamer el Gadafi

    Zbogom, smešni skupe

    jovana gligorijević

    Poznat kao čovek sa mnogo imena, Moamer el Gadafi poseban je i po tome što se njegovo ime sa arapskog na engleski navodno može transkribovati na više od 600 načina. Za četiri decenije vladavine njegova unutrašnja, a naročito spoljna politika, prošla je kroz transformacije koje se po broju približavaju broju nadimaka koje ima

    Nakon glasina da je napustio Libiju i potražio utočište u Venecueli, Moamer el Gadafi saopštio je da je i dalje u svojoj zemlji i da nema nameru da ode. U utorak, 22. februara, obratio se svojim pristalicama na Zelenom trgu u Tripoliju i poručio im da neće otići sa čela države i da želi da umre kao mučenik u svojoj zemlji. U energičnom govoru koji je održao, Gadafi je demonstrante nazvao "đavoljim slugama" i poručio da će "neprijatelji Libije biti ubijeni". "Nemam službeni položaj sa kog bih mogao da dam ostavku, ostajem vođa revolucije", rekao je i pozvao one "koji vole Moamera Gadafija" da se ne boje "bandi", da izađu na ulice i podrže ga. "Izađite i napadnite ih. Sklonite svoju decu sa ulica, oni drogiraju i opijaju decu, pa ih šalju u pakao", grmeo je Gadafi, zapretivši da će, ako bude potrebno, koristiti silu, ali u skladu sa međunarodnim pravom i libijskim ustavom i da bi zemlja mogla da uđe u stanje građanskog rata ako protesti budu nastavljeni.

    Poznat kao čovek sa mnogo imena, Moamer el Gadafi poseban je i po tome što se njegovo ime sa arapskog na engleski navodno može transkribovati na više od 600 načina. Samoproklamovani "vođa masa", "besni pas sa Bliskog istoka", kako ga je nazivao Ronald Regan, "vitez revolucionarnih fraza" po Jaseru Arafatu, "otac Afričke unije" za afričke diplomate, "ostareli enfant terrible" prema zapadnim medijima, među mlađim generacijama Libijaca nazivan jednostavno Čovek, dok je za one starije ostao Pukovnik. Godinu dana nakon dolaska na vlast, 1970. godine, odlučio se za titulu premijera, ali je dve godine kasnije odustao od toga, pa je njegova zvanična funkcija "vođa prvoseptembarske Velike revolucije Socijalističke narodne libijske arapske džamahirije", dok je u medijima i zvaničnim saopštenjima jednostavno označen kao "vođa revolucije". Za razliku od većine vojnika koji se u puču domognu vlasti i dodele sebi generalski ili maršalski čin, Gadafi to nije učinio. Ostao je pukovnik. Na primedbe da je neobično da sa tim činom vodi zemlju i bude na čelu njenih vojnih snaga, odgovara tvrdnjom da Libijom upravlja narod i da mu ne treba zvučna titula ni visok vojni čin.

    Za četiri decenije vladavine njegova unutrašnja, a naročito spoljna politika, prošla je kroz transformacije koje se po broju približavaju broju nadimaka koje ima.

    Od 1969. godine kada je kao dvadesetsedmogodišnjak poveo revoluciju protiv libijskog kralja Idriza do danas, prešao je put od mladog ekscentričnog revolucionara koga niko nije shvatao previše ozbiljno, do jednog od najdugovečnijih lidera na svetu. Nakon smrti gabonskog predsednika Omara Bonga 2009. godine postao je nemonarhistički lider sa najdužim stažom na čelu jedne zemlje. Za skoro 42 godine, koliko je prošlo od Gadafijevog dolaska na vlast, Libija je preživela višegodišnju izolaciju zbog optužbi za terorizam, bombardovanje od strane američkih snaga, preokret u Gadafijevoj međunarodnoj politici. Činilo se da su je zaobišli zimski nemiri iz Egipta i Tunisa, njenih zapadnih i istočnih suseda, međutim, ovih dana čovek koji je na vlast došao pomoću državnog udara bez kapi krvi, krvavo se obračunava sa svojim protivnicima.

    ŠATOR I DEVICE: Gadafi je rođen 1942. godine, u blizini libijskog grada Sirta, mada oko tačnog mesta njegovog rođenja postoji izvesna doza misterije. Roditelji su mu bili siromašni beduini, pa je Gadafi rođen u šatoru, čime se objašnjava jedna od njegovih ekscentričnosti: i danas spava u šatoru koji čuvaju mlade telohraniteljke, navodno device. Priča se da je prvi član svoje porodice koji je naučio da čita i piše. U mladosti je bio opčinjen egipatskim predsednikom Gamalom Abdelom Naserom i njegovom pan-arapskom i socijalističkom ideologijom. Još u ranoj mladosti pokazao je sklonost ka revolucionarnim akcijama. Iz srednje škole u Sebi izbačen je zbog političkog delovanja. Školovanje je nastavio u Misrati, a 1961. organizovao je demonstracije protiv sirijskog kršenja sporazuma sa Egiptom. Planove za zbacivanje monarhije počeo je da kuje u prvim danima vojnog obrazovanja, koje je sticao u Libiji, Egiptu, Grčkoj i Velikoj Britaniji, a legenda kaže da se školovao i u Sarajevu i Mostaru, mada o tome nema zvaničnih podataka.

    Dok se libijski kralj Idriz nalazio na bolničkom lečenju u Turskoj, mala grupa mladih oficira predvođena Gadafijem, 1. septembra 1969. izvela je državni udar, stavivši Idrizovog naslednika princa Saida u kućni pritvor i proglasivši Libijsku Arapsku Republiku. Dvadesetsedmogodišnji Gadafi, sa već tada razvijenim ukusom za odeću egzotičnih dezena u kombinaciji sa naočarima za sunce, imao je ambiciju da bude Če Gevara svog doba. Libija, devastirana siromaštvom, posledicama Drugog svetskog rata i genocidom koji je izvršila italijanska vojska, zahvaljujući ekonomskom procvatu baziranom na otkriću nafte 1959. godine, postala je neka vrsta "obećane zemlje". Nakon Gadafijevog dolaska na vlast, strane kompanije, pod pretnjom zatvaranja, bile su prisiljene da prihvate učešće vlade od 50 odsto u svojim polovima, za razliku od drugih naftaških zemalja u kojima je odnos 75 odsto – 25 odsto u korist stranaca. Ogroman broj stanovnika slio se iz sela u gradove, školovanje je postalo besplatno, ustavom su garantovana prava ženama. Izvedene su značajne socijalne reforme, standard običnih ljudi je osetno porastao, stopa siromaštva bila je među najnižima u svetu.

    RAJ ZA FANATIKE: Istovremeno, Gadafi je pretvorio Libiju u raj za sve ekstremne protivnike Zapada. Finansirao je i naoružavao koga je stigao, od PLO-a do grupa čiji su stavovi i uverenja često bili sasvim suprotni njegovima, ali je time zbunjivao Zapad. Praktično, bilo koja grupa fanatika koja bi ustvrdila da se bori protiv imperijalizma, izdašno je snabdevana libijskim novcem i naoružanjem. Napetost na relaciji Libija–Sjedinjene Američke Države kulminirala je polovinom osamdesetih godina, u vreme Reganove administracije. Označivši Gadafija kao glavnog finansijera terorista, Ronald Regan bio je odlučan u nameri da ga svrgne. Reganova administracija videla je Libiju kao neprijateljsku državu, zbog podrške koju je Gadafi pružao nezavisnosti Palestine i Iranu tokom rata sa Irakom. Pod nazivom "Operacija El Dorado Kanjon", 15. aprila 1986. američke snage izvršile su vazdušne napade na Tripoli i Bengazi. U napadima je poginulo 45 vojnih i vladinih zvaničnika i 15 civila. Neposredan povod za bombardovanje bila je teleks poruka iz libijske ambasade u Istočnoj Nemačkoj, koju su presreli američki obaveštajci, a koja je svedočila o umešanosti Libije u teroristički napad koji se dogodio u Zapadnom Berlinu deset dana ranije. U diskoteci La Belle, koju su često posećivali službenici američke ambasade, eksplodirala je bomba. Jedna od meta američkog bombardovanja bila je Gadafijeva rezidencija u Tripoliju. Među civilnim žrtvama napada bila je Gadafijeva petnaestomesečna usvojena ćerka Hana. Dvadeset godina kasnije, 15. aprila 2006, na godišnjicu bombardovanja, u Tripoliju je održan veliki koncert za mir. Zbog Gadafijevog diplomatskog zaokreta koji se u međuvremenu dogodio, bilo je moguće da tu nastupi i američki pevač Lajonel Riči, koji je rekao: "Večeras ćemo odati počast Hani, jer ste večeras spojili mir sa njenim imenom."

    ČUDOVIŠTE IZ LOKERIJA: Tenzije iz osamdesetih godina, kulminirale su krajem decenije. Francuska je 1989. optužila Libiju za obaranje njenog putničkog aviona nad Saharom, a SAD i Velika Britanija su 1991. optužile Libijce Alija Amina Fimaha i Al Megrahija za obaranje Pan Amerikenovog aviona 1988. nad škotskim selom Lokerbi. Savet bezbednosti UN-a u januaru 1992. zatražio od Libije da izruči optužene. Libija je zatražila suđenje u nekoj neutralnoj zemlji, što SAD i Velika Britanija nisu prihvatile, i međunarodne sankcije protiv Libije uvedene su u aprilu 1992. Pod teškim udarom sankcija, došlo je do pogoršanja opšte ekonomske situacije i uslova života, a glas su podigli i radikalni islamisti koji su u dva navrata pokušali atentat na Gadafija. On je postao svestan da nešto mora da se menja, pa je Libija 1999. prihvatila da se suđenje održi u Škotskoj. Došlo je do popuštanja sankcija prema Libiji, osim američkih, i otopljavanja odnosa sa Evropom. U avgustu 2003. Libija je uputila pismo Ujedinjenim nacijama, u kom je zvanično priznala da snosi odgovornost za postupke svojih zvaničnika, prihvativši da plati odštetu od po deset miliona dolara porodicama svake od 270 žrtava obaranja aviona. Ubrzo su Velika Britanija i Bugarska, s kojom je Libija poremetila odnose 1998. godine kada je pet bugarskih medicinskih sestara osuđeno na smrt pod optužbom da su odgovorne za inficiranje 426 beba HIV virusom, podržale rezoluciju kojom su Libiji konačno ukinute sankcije.

    Početkom novog milenijuma Gadafi je nastavio sa potezima iznenađujućim za Zapad. Posle 11. septembra 2001. bio je prvi lider jedne muslimanske zemlje koji je osudio terorističke napade na SAD, nudeći saradnju u borbi protiv Al kaide. Najavio je da odustaje od programa razvoja oružja za masovno uništenje u avgustu 2003. Toni Bler, premijer Britanije, posetio je Tripoli 2004, u Libiju su pohrlili evropski zvaničnici na prijateljske i poslovne razgovore. Kada je Bugarska 2007. postala članica EU, Libija je pristala da oslobodi osuđene medicinske sestre. Francuska je u tome odigrala veliku ulogu, a odmah posle oslobađanja francuski predsednik Nikola Sarkozi posetio je Libiju. Kakve je sve povlastice od EU dobio Gadafi za ovaj potez, nikada nije objavljeno. U avgustu 2008. tadašnja američka državna sekretarka Kondoliza Rajs došla je u prijateljsku posetu Gadafiju. U istoj onoj rezidenciji koju su američke snage bombardovale 2008. Rajsova je provela prijatne trenutke, a Gadafi joj je poklonio medaljon sa svojim ugraviranim portretom i jedan primerak svoje Zelene knjige.

    Odnose sa Italijom, Gadafi je izgladio 2008. godine, kada je u Bengaziju sa italijanskim premijerom Silvijom Berluskonijem potpisao sporazum kojim je precizirano da Italija Libiji isplati pet milijardi dolara na ime ratne odštete (jedan od prvih Gadafijevih poteza po dolasku na vlast u Libiji bilo je proterivanje 30.000 Italijana). Sve u svemu, 2008. godina bila je dobra za Libiju i za Gadafija. A onda je, na četrdesetu godišnjicu revolucije, opet došlo do izvesnog zahlađenja. Proslavi u Tripoliju prisustvovalo je više od 40 šefova država ili vlada, uglavnom iz afričkih zemalja i Pokreta nesvrstanih. Evropske zemlje, uključujući Rusiju, predstavljali su funkcioneri drugog ešalona – ministri, državni sekretari, ambasadori. Naime, 20. avgusta je odlukom škotskog ministra pravde Kenija Mekaskila iz zatvora pušten Libijac Abdelbaset al Megrahi, osuđen na doživotnu robiju zbog postavljanja bombe u avion kompanije Pan Ameriken. Po dolasku u Tripoli, na hiljade ljudi pozdravilo je Megrahija na aerodromu (kao znak zahvalnosti Škotskoj, na proslavi godišnjice revolucije svirao je gajdaški orkestar sa Novog Zelanda). Ogorčeni komentari u javnosti zapadnih zemalja osudili su "doček teroriste kao heroja", izjave rođaka poginulih iznad Lokerbija preplavile su medije.

    Jedini šef države neke evropske zemlje na godišnjici revolucije bio je predsednik Srbije Boris Tadić. Poslovično dobri odnosi između Libije i ovog, našeg dela sveta, započeti još u vreme Josipa Broza Tita, poživeli su do danas. Iako je održavao dobre odnose sa Miloševićevim režimom, Gadafi je od sveg srca pozdravio njegovo svrgavanje 5. oktobra 2000. godine i uputio tadašnjoj SR Jugoslaviji finansijsku pomoć. Prijateljstvo sa Miloševićevim režimom bilo je toliko da mu je Zoran Lilić u vreme dok je bio predsednik SRJ dodelio počasni doktorat Megatrend univerziteta. Libija je bila i prva vanevropska zemlja koja je priznala Hrvatsku. Zadržao je veze i među bosanskim muslimanima, pokušavajući da posreduje u smirivanju rata.

    Kako će se dalje razvijati sukobi u Libiji i kojim će tokom krenuti sudbina Moamera Gadafija, u ovom trenutku nije lako proceniti. Možda će se Gadafi zaista boriti do smrti, kako je poručio. A možda, kao 1989. godine, na Samitu nesvrstanih u Beogradu, teatralno ode uz povik: "Zbogom, smešni skupe!" Za sada izgleda odlučan u nameri da ostane na vlasti, međutim, ako postoji ikakva trajna karakteristika njegove politike, onda je to poslovična prevrtljivost.

    http://www.vreme.com/cms/view.php?id=977934

  12. Varagić Nikola каже:

    DRAGOLJUB PETROVIĆ

    Smešni skup

    Stvari se polako normalizuju na Bliskom istoku i ostalim nama veoma bliskim destinacijama – kako je u četvrtak najavljeno iz „Kroacija erlajnza“, od juna će ponovo leteti avioni između Beograda i Dubrovnika. U letelici najnovije generacije – obratiti pažnju na ime – „Bombardier Q400“, kapaciteta 76 sedišta, dvaput nedeljno moći ćete da idete na kafu u Dubrovnik. Urbana legenda o brzopoteznoj kafi na Stradunu odavno je metafora svakog jugonostalgičarskog mita o bezgraničnim čarima Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije: „Eh, kakva su to vremena bila – odeš uveče na kafu u Dubrovnik i ujutru se vratiš u Beograd, pocrneo ko crni Arapin“.

    Ta država počela je da se raspada nedugo pošto je njen veliki prijatelj, pukovnik Moamer el Gadafi, napustio Samit nesvrstanih u Beogradu 1989. godine, rekavši sa govornice: „Zbogom, smešni skupe! Nikada u životu nisam čuo veću količinu gluposti, niti video takvu koncentraciju frustriranih idiota“. Da se razumemo – Gadafi nije mislio samo na domaćine.

    Iza njega je ostalo omanje krdo kamila kao donacija beogradskom Zoološkom vrtu i mit o ekscentriku koji je sa svitom kampovao pod beduinskim šatorom na Bežanijskoj kosi, dok se ostatak smešnog skupa, uključujući i frustrirane idiote, smestio u hotele.

    Odnosi jugo-srbijanskih vladara sa Gadafijem prenosili su se s kolena na koleno – teško je utvrditi ko je češće boravio pod njegovim šatorom i tapšao ga po epoleti – predsednik Tito, predsednik Milošević, predsednik Lilić ili predsednik Tadić. Otud smo ovih dana saznali da najveći srpski grad na svetu nije Čikago, već se, izgleda, i Tripoli visoko kotira. I da za razliku od SFRJ gastarbajtera koji su se u svilenim odelima, sa zlatnom kajlom, i novom „mečkom“ spektakularno vraćali iz Diseldorfa na ferije prolazeći sto na sat glavnom seoskom džadom, libijski gastarbajteri predstavljaju neki fini svet – ima tu inženjera, lekara, medicinskih sestara, građevinaca, čitavih porodica koje su iz „evropske“ Srbije pobegli u potrazi za boljim životom u „zaostalu“ Afriku. I spektakularno se vratili. Avionom. Ko što pesnik davno reče: „U slučaju građanskog rata, bežite avionima JAT-a“. Istina, avion nije bio rezultat minulog rada, ko ona „mečka iz Njemačku“, ali ih je na aerodromu dočekao ministar Dačić, osoba poznata po tome što je od svih srpsko-jugoslovenskih vladara koji su drugovali s Gadafijem, iz bioloških razloga preskočio samo pokojnog druga Tita.

    Kažu da je Gadafi potrebu svoje države za obrazovanim i vrednim strancima svojevremeno plastično opisao tako što je tokom nekog govora polomio mikrofon i okupljene pitao: „Ko od vas zna ovo da popravi?“ Kod nas su mikrofone čupali iz daleko bizarnijih razloga – vojvoda Šešelj je bio šampion te discipline – pa su valjda oni silni elektroinženjeri ukapirali da je bolje popravljati iščupane mikrofone po Sahari za pristojnu svoticu nego biti nemi posmatrač čupanja mikrofona u demokratskoj oazi zvanoj Srbija. I to besplatno.

    Gadafi je, inače, poznat po čudnovatim tumačenjima demokratije, veoma prihvatljivim za logiku ovdašnjeg življa. Na predavanju u italijanskom parlamentu poslanicima je objašnjavao da grčka reč demokratija potiče od glagola „sedeti“ i da zato, ako se želi istinska demokratija, svi treba da sede. Ova formulacija demokratije osobito je prihvaćena u demokratskoj Srbiji, te ne čudi što veliki vođa Libijske Džamahirije ima toliko fanova među demokratizovanim domicilnim stanovništvom od Horgoša do Dragaša. Neki u demokratiji sede, a neki osede. Uzmimo za primer premijera Cvetkovića (koji je uspeo i da sedi, i da osedi), kao i predsednika Tadića.

    Drama u Libiji zato se ovde pratila pedantno i iz više aspekata – najpre, bila je to prilika da posle dužeg vremena ugledamo dragi lik Zorana Lilića, trenutno na funkciji „ličnog prijatelja Moamera el Gadafija“. Pre toga, Zoran Lilić bio je na nezahvalnoj funkciji „ličnog prijatelja Slobodana Miloševića“. Lilićeva „bezbrka“ pojava na TV B92 predstavljala je glas vapijućeg u libijskoj pustinji – dok su strane i domaće televizije javljale o kamarama mrtvih po ulicama Bengazija, on je našao tople reči za svog ličnog prijatelja, uglednog diktatora, kao što beše onaj njegov prethodni ortak koji je i aforističare iz Knjaževca terao u zatvor ako ga duševno pogodi poenta aforizma. Kod Gadafija, srećom, nema aforističara. Bog da im dušu prosti. Nije ni čudo, onda, što su Zorana Lilića novinari zvali „čovek od gume“. Ali ne zbog toga što je bio direktor Fabrike guma „Rekord“.

    Drugi aspekt libijske drame videli smo u „Beogradskoj hronici“ – mada nikome nije jasno šta će Libija posle priloga o nepropisnom parkiranju u Barajevu i divljim deponijama kod Ugrinovaca. Elem, u „Beogradsku hroniku“ su pristigle četiri stjuardese koje su morale da odgovaraju na unakrsna pitanja – recimo – u čemu se evakuacija naših gastarbajtera iz Tripolija razlikuje od leta u Dubrovnik letelicom najnovije generacije „Bombardier Q400“, kapaciteta 76 sedišta. Stjuardese su objasnile da su one specijalno obučene za takve situacije. Manje dele bombone, a više pažnje posvećuju kesama za povraćanje. Valjda.

    Treći aspekt je poražavajući u pogledu nacionalnog mentaliteta – Srbi zdušno navijaju za pukovnika Gadafija, koji je jasno stavio do znanja da će posle svega biti il’ pukovnik il’ pokojnik. Mada je izraz pukovnik u šatrovačkoj varijanti srpskohrvatskog jezika opis lica koje je „puklo“.

    – Vidi, tata, ovaj šeta go po ulici.

    – On je, sine, pukovnik.

    – Stvarno?!

    – Ma da. Puk’o čovek.

    Iz tih razloga Srbi su emotivno vezani za pukovnike. Nekako su im mentalno bliski. Kao da su naše gore list. A Gadafi ne samo da je naše gore list nego je i više od toga – šta se bjeli u gori zelenoj, ja l’ je snijeg, ja l’ su labudovi. Ja l’ je šator. Jal je pukovnik. Jal je naše gore list u gori zelenoj.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/smesni_skup.890.html?news_id=210472

  13. Varagić Nikola каже:

    Libijski lider Moamer Gadafi izjavio je da je situacija u Libiji potpuno mirna i da ga narod podržava, optuživši Al Kaidu da stoji iza „terorističkih bandi“ koje su odgovorne za žrtve u zemlji

    „Trenutno nema incidenata i Libija je potpuno mirna. Nema ničeg neobičnog, nema nemira“, rekao je Gadafi u večeras emitovanom telefonskom intervjuu za televiziju Pink.

    On je dodao da su „bande“ upale iznenada u kasarne vojske i stanice policije i oduzele njihovo naoružanje, dodajući da se radi o napadima „manjih grupa mladih ljudi koji su bili pod uticajem narkotika“.

    „Oni su ušli u kampove i mi smo odbili da se na njih puca. Međutim, oni su nakon toga uzeli naoružanje i počeli da pucaju na vojsku i policiju i ubili jedan broj njih. I vojnici i policajci su razmenili vatru s njima. S obe strane je poginuo veoma mali broj pojedinaca, za razliku od onoga što se govori u inostranstvu“, poručio je Gadafi.

    On je dodao da su „te bande“ nakon toga počele da zauzimaju džamije i zastrašuju stanovništvo, naročito u Bengaziju, zabranivši ženama kretanje.

    „Ko god se kretao oni bi ga ubili. Ukoliko bi se neko suprotstavio, oni bi ga zaklali. Mi smo ih pustili i rekli – opkolite ih i ostavite“, naveo je libijski lider i dodao da „oni sad demonstriraju na ulicama“, naročito u Bengaziju, i „ubijaju ljude“.

    „Te ljude su ubile terorističke pobunjeničke bande. Te bande su svakako Al Kaida, a oni ih nazivaju organizacijom Al Kaida u islamskom Magrebu, koja postoji u Alžiru, Maliju, Mauritaniji i Avganistanu“, rekao je Gadafi.

    Gadafi je naveo da stanovnici tih gradova upućuju iz svojih domova pozive vlastima da ih spasu. „Oni čekaju da ih oslobodimo naoružanih bandi“, rekao je Gadafi i dodao da su u Libiji trenutno u toku demonstracije u znak podrške revoluciji.

    Gadafi je ocenio da je Savet bezbednosti UN usvojio rezoluciju o Libiji na osnovu medijskih izveštaja stranih novinskih agencija.

    „To je neprihvatljivo! To se kosi sa zdravim razumom. Ako je Savet želeo nešto da sazna trebalo je da pošalje u Libiju komisiju za utvrđivanje istine, i pošto bi ona sačinila izveštaj, tek onda da donese rezoluciju“, poručio je libijski lider.

    U intervjuu koji je dao na arapskom, Gadafi je rekao i da je „libijski narod spreman da se suprotstavi“.

    „Libijski narod stoji uz mene u potpunosti. Postoji mala grupa koja je opkoljena, ali mi ćemo to rešiti svakako“, poručio je Gadafi

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/globus/story/152610/Gadafi%3A+Situacija+u+Libiji+potpuno+mirna%2C+narod+me+podr%C5%BEava.html

  14. Varagić Nikola каже:

    После прелазне владе, у Либији формиран национални савет

    Вође протеста у Либији формирале су данас прелазни „национални савет” у градовима које су преузеле антирежимске снаге од лидера Моамера Гадафија, изјавио је портпарол овог савета Абделхафиз Гхока.

    „Формирање националног савета објављено је у свим слободним градовима Либије”, рекао је Гхока на конференцији за новинаре у источном граду Бенгазију, истичући да ово тело не треба сматрати прелазном владом.

    Гхока је казао да ће савет представљати транзиционо тело док Триполи, који ће остати престоница земље, не буде ослобођен од Гадафијевих снага, додајући да су у току консултације о саставу и задацима овог тела, који још нису утврђени, јавио је АФП.

    Он је рекао да национални савет још није потпуно формиран и одбио је да каже ко ће бити његови чланови, наводећи само да ће бивши министар правде Мустафа Абделџалил бити на челу овог савета у источном граду Ал Баида.

    Абделжалил, који је положај у влади напустио у понедељак због употребе прекомерне силе против демонстраната, јуче је најавио формирање транзиционе владе која ће водити земљу до избора, а данас је саопштено да ће се он налазити на њеном челу.

    Он је рекао да ће у саставу нове администрације бити и заповедници редовне војске, од којих су многи прешли на страну демонстраната, и да ће прелазна влада припремити пут за изборе који ће се одржати кроз три месеца.

    Танјуг

    http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/Posle-prelazne-vlade-u-Libiji-formiran-nacionalni-savet.sr.html

  15. Varagić Nikola каже:

    Rusija izdala, Libija otkucala

    Tamara Kaliterna

    Savet bezbednosti UN jednoglasno je u subotu uveče uveo stroge sankcije libijskom lideru Moameru Gadafiju, porodici mu i saradnicima, a tužiocu Međunarodnog krivičnog suda naložio da “razmotri situaciju u Libiji od 15. februara”, kada je za manje od dve sedmice ubijeno više od hiljadu demonstranata.

    U nedelju je ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov osudio upotrebu sile nad civilima i pozvao Tripoli da poštuje ljudska prava. Prilježni mediji u Srbiji koje država hrani nisu vest o ruskom izdajstvu objavili.

    Savet bezbednosti i Rusija su bili isto toliko jednstveni 30. maja 1992. kada su Beogradu uveli sankcije. Tada su Kina i Zimbabve bili uzdržani.

    Ovo su druge sankcije svetske organizacije Libiji. Prve su uvedene 1993. zbog izvoza terorizma.
    Prijatelj, metalurg i predsednik

    I Beograd je jedinstven – ćuti već 12, radnih i neradnih dana. Bog je za sedam dana stvorio svet, a Lenjin Rusiju razgradio za deset dana. Koji su potresli svet.

    Progovorio je samo Zoran Lilić, metalurg iz Brze Palanke. Lilić, koga svi mediji tituliraju kao bivšeg predsednika SRJ, a niko kao predsednika Šahovskog saveza Jugoslavije. On je 21. februara rekao da je “Libija iskren prijatelj naše zemlje“, a da narod “nije imao razloga za nezadovoljstvo”.

    Posle četiri dana je Lilić ubrzao za Tripoli da bi Gadafija umilostivio i evakuisao do 2.000 srpskih državljana koji su vapili iz pustinje. Lilić je predsednik Upravnog odbora JP “Putevi Srbije” kome je ispod socijalističke časti da deli prostoriju i sekretaricu sa ostalim članovima Upravnog odbora, pa je od Vlade tražio i dobio 105.000 dinara apanaže, kancelariju, auto, vozača, sekretara, diplomatski pasoš i pristup arhivama iz vremena kada je bio predsednik SRJ. U to doba je Gadafi uvozio plaćenike iz Srbije, uključivo “crvene beretke” da se bore protiv islamista.

    Dvojica libijskih pilota koji su 24. februara dezertirali na Maltu ispričali su da i vojni piloti iz Srbije iz “miraža” bombarduju demonstrante u Tripoliju i Bengaziju u kojem umire 413 dece zaraženo HIV-om zbog prljavštine u gradskoj bolnici.

    Plaćenici u Libiji dobijaju mesečno u gotovini između 10.000 i 20.000 dolara, državljanstvo, ženu, naložnicu, zlatne medalje koje mogu reciklirati i telohraniteljstvo brojne Gadafijeve porodice.

    Demantovani dezerteri

    Ministarstvo odbrane Srbije je naravno demantovalo dezertere, ali i saopštilo da je suspendovalo sve poslove sa Ministarstvom odbrane Libije. Ministarstvo nije ulazilo u detalje, ali je u junu prošle godine ministar Dragan Šutanovac u Libiji tri dana dogovarao izvoz naoružanja, vojne opreme, gradnju vojnih objekata, “vojnoobrazovnu i vojnomedicinsku saradnju” sa onim koji komanduje gde da srpski piloti gađaju po Libiji. Promašene državljane Srbije na beogradskom aerodromu po povratku iz Libije dočekuje Lilićev stranački, a Šutanovčev koalicioni ortak Ivica Dačić u uniformi Hrista Spasitelja.

    Boris Tadić je prvi srpski predsednik koji je posetio Libiju. Kod Miloševića je Irak imao prednost. Tadić je prvi put krenuo za “Veliku socijalističku narodnu libijsku arapsku džamahiriju” šest meseci nakon što je stupio na dužnost. Od tada je tamo bio još tri puta, po različitim Gadafijevim rezidencijama, odneo Gadafiju duborez sa motivom srpske narodne nošnje, a od njega dobio orden. U septembru 2009. za trpezom koja je slavila 40 godina libijske revolucije Gadafi je posadio Tadića do sebe, a na vojnoj paradi marširali su i vojnici Srbije. Jer, Libija je trebalo da predsedava Generalnom skupštinom UN, kojoj je Srbija podnela rezoluciju o Kosovu.

    U iščekivanju ribljeg gripa

    Gadafi se pozdravio sa gostima i zaputio na Generalnu skupštinu UN, gde je govorio više od sat i po, izvređao zapadne državnike, Savet bezbednosti nazvao „Savetom terorizma”, od evropskih zemalja tražio odštetu od 7,2 triliona dolara zbog kolonijalizma u Africi, virus H1N1 pripisao Mosadu, i pitao da li nakon ptičjeg i svinjskog sledi riblji grip? Posle svega je pocepao Povelju UN.
    Osim Vuka Jeremića i Dragana Šutanovca koji su Libiju obilazili po službenoj dužnosti – prvi da osigura da se Libija ne pokoleba u lekciji da je Kosovo oduvek i zauvek srpsko, a drugi da zaposli oružare, Gadafija je bezrazložno posetio ministar trgovine Slobodan Milosavljević. Libija je jedna od retkih zemalja sa kojima Srbija ima suficit u trgovini, jer je izvoz dvostruko veći od uvoza. Iznosi oko pet miliona dolara, a u vreme SFRJ bio je 200 miliona dolara. Izvozne liste su standardne: sredstva za ubijanje, tekstil, nameštaj, kukuruz, nacrti, posuđe, bombone, negazirana mineralna voda. Uvozi se nafta, krzno i sveža morska riba.

    Kada ga je iz neobjašnjivih razloga obilazio socijalistički ministar prosvete Žarko Obradović Gadafi bi mu poklonio svoju “Zelenu knjigu” – politički vozni red pod naslovom “Treća univerzalna teorija – alternativa kapitalizmu i ateističkom komunizmu”. Knjiga je počela da se objavljuje 1976. – one godine kad je Mao završio svoju “Malu crvenu knjižicu”, amanet čovečanstvu iz doba socijalizma.

    U Gadafijevoj sveščici piše da “ljudi treba da rade samo dok zadovoljavaju svoje potrebe”; da će “crna rasa zavladati svetom, jer zbog tople klime u kojoj živi nije opsednuta radom” i da je “nacija nacionalni politički kišobran pojedinca”.

    Bila je u pustinjskoj socijalističkoj kraljevini kod onoga koji sebe zove “kralj afričkih kraljeva” i neuropsihijatrica Slavica Đukić Dejanović. Pošto je Gadafijevo zeleno, obavezno štivo u Libiji, morala je da pročita u njegovom poglavlju o ženama: “Žene su ženskog, a muškarci muškog roda. Ginekolozi tvrde da žene imaju menstruaciju svakog meseca, dok muškarci, pošto su muškog roda, ne trpe zbog menstruacije”.

    Žena sa dva prezimena je trostruka potpredsednica SPS. Kao dvostruka potpredsednica u vreme Miloševića bila je deo njegove Familije. Njegova supruga, a njena koaliciona ortakinja napisala je u Gadafijevom stilu, a u univerzitetskom udžbeniku “Sociologija” iz 1988: “Brak je zajednica muškaraca i žena, odnosno muškarca i žene u kojoj se odvijaju seksualni odnosi između njih i u kojoj se rađaju deca”. To je bila obavezna literatura u krugu Familije. Kada je neuropsihijatrica prestala da brine o Familiji, pročitano ju je kvalifikovalo za ministarku za brigu o porodici u prelaznoj vladi od oktobra 2000.

    Hokejašima nemačkog Iserlohna je 1987. ponuđeno da na dresovima reklamiraju “Zelenu knjigu” za 900.000 dolara. Gurali su se sa njom na leđima dok to policija nije zabranila jer krši “političku neutralnost sporta”.

    Libijski burek

    Gadafi, u teritorijalnom sendviču između Tunisa i Egipta, javno je slao podršku liderima dve zemlje dok ih nisu svrgnuli, a njega samog dopala čaša žuči.
    Na šest miliona stanovnika Libija ima 119.000 vojnika, policajaca, pripadnika tajnih službi i “revolucionarnih komiteta”. I nebrojeno “islamskih legionara”, libijsku podvrstu Legije stranaca.

    Lilić se posle tri dana vratio iz Libije neobavljena posla. Lučke vlasti nisu dozvolile brodu pod crnogorskom zastavom da uplovi u luku Ras Lanuf jer je “u luci veliko nevreme”. Brod je iznajmila Rusija da evakuiše svoje i državljane još 21 zemlje, među kojima i Srbije.

    Lavrov je Rus. Brod je ukotvljen na olujnom otvorenom moru. Pomorski običaji nalažu da posade brodova, u slučaju nevremena imaju pravo da uplove u najbližu luku bez dozvole. Jer, tamo je mirno more, ima lukobrana i čvrstih vezova.

    Uveče 27. februara Lilić se, sveže izbrijan pojavio u studiju TV Pink u terminu večernjeg dnevnika gde je sa novinarom Miodragom Popovićem slagao utiske iz Libije. Novinar je emitovao svoj ekskluzivni telefonski intervju sa vođom libijske revolucije u kojem ovaj govori o “malim grupama pod uticajem narkotika i Al kaide koji ubijaju policajce i vojnike”; “malom broju poginulih sa obe strane”; “nevažećoj rezoluciji Saveta bezbednosti”… Kaže još nešto: “Oni su hteli da Danijela, oficira srpskog vazduhoplovstva poduče da kaže za novac da je Libija tražila od Srbije avione za napad na libijske građane”.

    Lilića čudi da “ljudi odlaze iz Libije iako izjavljuju da se osećaju bezbedno”. Kadrovi se vrte u krug: palme njišu grane, na plažama nema kupača, mladić jede libijski burek, ribe se koprcaju u kantama na priručnoj ribljoj pijaci…

    I tako čitavih 34 minuta na televiziji koja je poznata po brojnim surreality show.

    Autonomija.info, 01.03.2011.

  16. Varagić Nikola каже:

    02/03/2011 19:06

    Ružičasti Moamer

    Autor: Miodrag Krstić

    Gleda radoznali (a naivni) čovek sve svetske televizije, čita sve moguće sajtove i sve moguće novine, i onda uključi TV Pink i shvati da je svet ogrezao u lažima, jer je Gadafi jedan jako cool lik, u čijoj zemlji je sve mirno, a ako i ima demonstranata, to su njegovi mnogobrojni simpatizeri koji protestuju protiv Osame bin Ladena i šačice omladinaca drogiranih američkim neskafama.

    Da dobije na kredibilitetu, uredništvo je pozvalo Zorana Lilića, poznatog po istinoljubivosti, koju je dokazao čak i u Hagu. On je gledaoce podsetio na rasturanje Jugoslavije i nezakonite postupke Saveta bezbednosti i NATO (Markale nije pomenuo, ima kad će), kako bi raspalio srpski osećaj solidarnosti prema sapatniku, uz to i jugoslovenskom zetu.

    I nisu više u pitanju samo Grand, partizanski filmovi i reality show baljezgarije, jer ova – najpopularnija od svih televizija bez programa – sada ide tragom stare prakse usmeravanja prostote u pravcu nastranog poimanja i tumačenja stvarnosti.

    Miodrag Krstić, Niš

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/ruzicasti_moamer.46.html?news_id=210829

  17. Varagić Nikola каже:

    DEJAN LUKIĆ: DVA LICA GADAFIJA

    Igra u Libiji isuviše je slojevita da bi stala u stereotip: crno protiv belog. Posle moje prošlonedeljne kolumne o Gadafiju „Surov i ćaknut“, čitalac pod pseudonimom „Komarac“ javio se sa presudom da sam „još jedan proamerički idiot koji rovari po Srbiji“. Ovo „idiot“ već samokritički preispitujem, a ono „proamerički“ to mu dođe kao da je Adolfa Hitlera proglasio projevrejskim kretenom ili Bin Ladena fanatičnim amerofilom. Iz „Komarčevih“ usta u božje uši i uši Stejt departmenta, ne bi li me skinuli sa crne liste onih kojima ne daju vizu za SAD zato, valjda, što sam prijateljovao sa Radovanom i što Momu posećujem u britanskom zatvoru. Zato kažem: „Polako, bre, sa taj Gadafi i tu Ameriku“. Očigledno je da u percepciji naše publike (zbog Gadafijevih dosadašnjih veza sa nama i njegovog odbijanja da prizna otcepljenje Kosova, nije opažena sva kompleksnost libijskog hepeninga koga bih do krajnosti sažeo u dva čina.

    PRVI ČIN:

    1) Moamer El Gadafi je trenutno u krvavom sukobu sa većinom libijskog naroda. Jesmo li uz libijski narod ili smo uz iluziju o nekadašnjem Gadafiju?

    2) Iza pobune libijskog naroda ne stoji nikakav američki satana niti britanski „perfidni Albion“, nego pokret protiv despotije koji Satana i Albion sada žele da adoptiraju.

    3) Gadafi vlada Libijom 40 godina a da nije – poput Staljina, Tita itd… – nikada izabran na slobodnom narodnom plebiscitu. Sav njegov legitimitet je vojni puč kojim je 1969. oborio kralja Idrisa.

    4) Gadafi kaže da ustanak protiv njega vodi infiltrirana Al Kaida. Znači li to da su ovi goloruki milioni što su izašli pred cevi Gadafijevih sinova Sejfa i Khamisa džihadisti Al Kaide, a sama Al Kaida „proamerički idiot“?

    5) Gadafi je, bio – kapa dole – antikolonijalni revolucionar, bio je i Če Gevara i Fidel Kastro (moj duboki naklon!) i Hugo Čaves sve dok (2007) nije definitivno okrenuo ćurak, napravio ugovor sa đavolom i pod šatorom, u to ime, izgrlio arhitektu i idola šiptarske države na Balkanu Tonija Blera.

    6) Prošle sedmice, gospodo, u intervjuu američkoj srbožderki Kristijani Amanpurovoj, Gadafi nam u TV kameru kaže, ni manje ni više nego da „Amerika nije svetski policajac“. Ohoho! Kaže i još nešto više od toga: „Amerika me je izdala!“ Opaaaaa! Je li ikada bilo, od pamtiveka i grčkih Kalenda, da je neko izdavao neprijatelja ili protivnika? Samo, gospodo moja, prijatelj prijatelja izdaje i izneverava.

    DRUGI ČIN:

    Ovo u Libiji ide po scenarijumu već viđenom ranije i drugde. Imperija sada izdaje i pušta niz vodu svog čoveka koga je Toni Bler nedavno promovisao – pomislite – u zapadnog „saveznika u borbi protiv svetskog terorizma“! Suočena sa gubljenjem „saveznika“ u naftonosnoj Libiji Imperija žuri da se ubaci u novi voz.

    I Gadafi je, kao što vidimo, već izopštenik i već preporučen Međunarodnom krivicom sudu. Baš kao što je na Balkanu svojevremeno otkačen Milošević kada je prestao da joj bude „garant mira“, da bi, na kraju, namestili Tadića koga će, ko zna, otpisati kada Tunis, Egipat ili Libija kucnu na vrata Balkana.

    Sve je, dakle, već viđeno samo ga treba prepoznavati. Sankcije Gadafiju već su nametnute. Polozi u bankama već zamrznuti. Zabrana putovanja Gadafiju i porodici već je na snazi. Zona zabranjenih letova iznad Libije već je najavljena. Tužba za „zločine protiv humanosti“ gotovi se, a Hilari Klinton nam već kaže da su – oh, kako to poznato zvuči“ – sve opcije na stolu“. Što će reći i Milosrdni anđeo.

    I zato, braćo Srbi, „polako, bre, sa taj Gadafi i tu Ameriku“. Ovde je sada reč o kompleksnoj igri i malom tiraninu protiv Velikog satane, usred naftonosnih polja.

    http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/6764-dejan-luki-dva-lica-gadafija.html

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: