Ево зашто је комунистички диктатор владао до краја живота

 

 

Ана Селић 


КАКО НАСТАЈУ НАШЕ ВЕЛИЧИНЕ

Објављујемо текст о случају Слободана Томовића, доктора филозофије и аутора бројних књига и огледа о домаћим и страним писцима и великим светским филозофима, универзитетског професора и једно време министра вера Црне Горе, из давне 1952, када је био студент друге године београдског Филозофског факултета. Текст је објављен у листу Дневни телеграф 12. маја 2004, а у нешто измењеној верзији може се наћи и на два сајта која се позивају на сада већ непостојећу архиву листа Српска реч.

Не само што више не постоје Српска реч ни Дневни телеграф, већ је и већина актера овог случаја већ више година покојна. И пошто је на њихову животну причу тако стављена тачка, ово је прикладна прилика да се њихов легат испита у целини. Сам Слободан Томовић учествовао је у прављењу текста који преносимо, у време када су његови главни протагонисти били још живи. Њихова реакција на текст није нигде забележена. И то – осим аутентичне атмосфере осликане у овом тексту, те начина поступка, аргументације и неосвртања на чињенице и логику – сматрамо елементима који потврђују аутентичност долеописаног догађаја. А он је почео следећом пријавом:

САВЕЗ СТУДЕНАТА КОМИТЕТ КОМУНИСТИЧКЕ ОМЛАДИНЕ ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА ЗАХТЕВ

Тражимо да се Томовић Слободан, студент Филозофског факултета, искључи са факултета зато:

1. Што се кроз делатност Томовићеву на факултету и у приватном животу испољава непријатељски став према нашој земљи, нашим народима и изградњи социјализма.

2. Што је као студент, изучавајући филозофска дела, тежио да својим посебним погледима да један скроз фашистички и реакционарни облик и да те своје погледе наметне и другима.

3. Што се са омаловажавањем изражавао о нашим државним и партијским руководиоцима, као и о дијалектичком и историјском материјализму.

4. Што је имао непристојан и омаловажавајући однос како према наставницима Универзитета, тако и према студентима.

Слободан Томовић је непосредно после ослобађања ступио у четнички одред, припадао је Равногорској омладинској организацији и због тог припадништва био је двапут хапшен, искључен је из Савеза студената због своје непријатељске делатности.

Председник Комитета комунистичке омладине Филозофског факултета

Никола Милошевић, с. р.

Београд
17. мај 1952.

СУЂЕЊЕ НА ФИЛОЗОФСКОМ ФАКУЛТЕТУ У БЕОГРАДУ, 1952. ГОДИНЕ

Дисциплинско суђење одржано 4. јуна 1952. године у Београду. Оптужени – Слободан Томовић, студент друге године Чисте филозофије. Дисциплинску комисију Ректората Београдског универзитета сачињавају: проф. др Драгослав Тодоровић (председник), проф. др Радомир Алексић, Милош Рајачић (функционер омладинске организације), Сава Дутина (секретар-записничар). Процес се одвија без присуства јавности у једној од слушаоница Филозофског факултета. Оптужницу против студента филозофије Томовића покренуо је Комитет омладине Филозофског факултета на челу са студентом Николом Милошевићем, секретаром Савеза комуниста Филозофског факултета. Сведоци на страни оптужнице су студенти филозофије: Никола Милошевић, Радован Влајнић, Бранко Пејић и Чедомир Кораћ. (Процес без прекида траје од 8 до 16 часова. (Овде је дата скраћена верзија записника са суђења.)

(…)

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: На часовима филозофске дискусије ви ширите међу студентима своја фашистичка уверења.

С. ТОМОВИЋ: Молим вас, наведите чињенице у вези са вашом тврдњом.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: У оптужници пише да читате углавном филозофа Ничеа и усвајате његове погледе.

С. ТОМОВИЋ: Тачно је. Читам Ничеова дела као и остале филозофе. То студирам, али какве везе ово има са фашизмом?

ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Има, има Томовићу. Ниче је идејни утемељивач фашизма. Хитлер је сабрана Ничеова дела послао на поклон своме пријатељу Дучеу. Треба ли бољи доказ.

С. ТОМОВИЋ: Такви детаљи нису битни за Ничеову филозофију. Ниче је, упркос свему, велики филозоф или тачније филозоф-уметник.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Желите ли тиме да кажете како Маркс није филозоф, или да је бар мањи од Ничеа?

С. ТОМОВИЋ: Тиме ништа не тврдим. Понављам, дошао сам да студирам филозофију. Не прихватам напречац ничију теорију без обзира на њен ауторитет, ма то била и Марксова или Ничеова, како ви тврдите.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Колега Милошевићу, покушајте да образложите Томовићева политичко-филозофска уверења.

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: Томовић је један од бриљантних студената на Филозофској групи, али су његова схватања реакционарна, мрачна, а његов утицај на студенте више него штетан.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Имате ли приговор Вашем колеги Милошевићу?

С. ТОМОВИЋ: То је његово виђење ствари. Али још нисам чуо доказе за оно што тврди колега Милошевић.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Друже Милошевићу, шта је конкретно заступао Томовић у вашим филозофским дискусијама на Факултету?

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: Па то, стално истиче Ничеов индивидуализам с циљем да умањи Марксов допринос теорији класне борбе и револуције. То је Томовићев индиректан напад на марксизам и склоност фашистичком погледу на свет.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Шта кажете на ово оптужени Томовићу?

С. ТОМОВИЋ: Уколико сведок Милошевић унапред зна шта је у мојој души, онда је свака одбрана беспредметна. Шта значи индиректан напад на неку теорију или ауторитет који ту теорију заступа?

(…)

ЧЕДОМИР КОРАЋ: Томовић је тврдио да су Васојевићи племе нордијског порекла.

ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Па да! То је једна позната расистичка теорија о нордијском пореклу Јужних Словена.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Друже Кораћ, шта мислите с каквим циљем је Томовић у разговору истицао нордијски карактер племена Васојевића?

ЧЕДОМИР КОРАЋ: Мислим, да покаже како су Васојевићи елита у српству, слично Немцима у Европи.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: И, наравно, тиме оправда фашистички четнички покрет у Васојевићима.

ЧЕДОМИР КОРАЋ: Претпостављам да му је то био циљ.

(…)

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Добро, добро, оставимо то. Оптужница Вас терети за вређање комуниста.

С. ТОМОВИЋ: Не вређам никога, па ни комунисте.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Шта кажете на ово, друже Влајнићу?

РАДОВАН ВЛАЈНИЋ: Јесте, вређао је све нас – све комунисте, назвао нас је ‘‘буздованима’‘.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Је ли бар ово тачно, Томовићу?

С. ТОМОВИЋ: Није тачно! Дословно сам рекао ‘‘Где престаје логика, ту почиње буздован’‘. Ово се није односило на комунисте. То је реторичка фигура употребљена у филозофској расправи.

РАДОВАН ВЛАЈНИЋ: Јесте, јесте, друже председниче. Мислио је на комунисте. Тако он, уосталом, мисли. Сматра нас будалама!

(…)

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Томовић је јавно нападао марксизам. Је ли тако, друже Милошевићу?

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: Јесте! Говорио је да је марксизам теорија за прости народ.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Шта кажете за изјаву сведока?

С. ТОМОВИЋ: Тачна је, али то је Маркс рекао.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Како то – Маркс рекао!

СЛОБОДА. ТОМОВИЋ: Карл Маркс је написао – ‘‘Теорија кад овлада масама постаје материјална покретачка сила’‘, значи марксизам је теорија за масе или прост народ, ако вам то боље звучи.

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: Сад сте се уверили, друже председниче, у Томовићеве политичке софизме. Он и дијалектику негира. Стога му није место на факултету.

ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Зар и дијалектику!

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: Тврдио је да је Хегел рационалним поступком напросто измислио дијалектику. Рекао је како је дијалектика филозофска небулоза, конструкција којом се Маркс вјешто послужио да збуни ум и побрка мишљење људи ради лакше политичке манипулације.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Томовићу, је ли заиста могуће да сте све ово о дијалектици говорили?

С. ТОМОВИЋ: Говорио сам, али то је истина. Дијалектика је обична софистика, интелектуална превара којом се помоћу ауторитета филозофије политички манипулише. Показује се како иста ствар истовремено може бити и не бити оно што јесте. То је у суштини лажна метода.

ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Питам се јесте ли ви уопште нормалан човек! Па ви сте…  ви сте обична звер.

С. ТОМОВИЋ: И ја се то питам с обзиром на околности којима сам изложен. Само не заборавите, господине професоре, говорим и мислим у оквиру своје филозофске слободе, политички сам незаинтересован и не можете ми судити.

(…)

БРАНКО ПЕЈИЋ: Дружим се са Томовићем прилично дуго, али он никад не говори о политици, само о филозофији.

ПРОФ.ДР Р. АЛЕКСИЋ: Како то ништа не каже, човече, сви сведоци осим вас истичу његове назадне погледе.

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: (обраћа се Пејићу) Нисмо се тако договорили, друже Бранко. Мени си друкчије причао о Томовићу.

БРАНКО ПЕЈИЋ: (замуцкујући) Па да, може се индиректно говорити о Томовићевим назадним политичким ставовима у смислу како сте ви истакли. Али он чита само филозофске књиге.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Које филозофе? Поред Ничеа, наравно.

БРАНКО ПЕЈИЋ: Чита Бергсона, Лајбница, Канта. Нарочито Канта! Професор Недељковић га је назвао неокантовцем!

ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Ух, ух, ух, све најопскурније филозофе. Све саме идеалисте, мрачњаке, метафизичаре!

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: А зашто га је професор Недељковић назвао неокантовцем?

БРАНКО ПЕЈИЋ: Томовић је са професором водио спор, онако у заносу, студентски.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: А је ли се још са неким на катедри Томовић спорио?

РАДОВАН ВЛАЈНИЋ: Јесте, са Михаилом Марковићем и Андријом Стојковићем око смисла дијалектике. Са професором Вељком Кораћем направио је инцидент.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Какав инцидент?

РАДОВАН ВЛАЈНИЋ: Казао је у лице професору да не зна филозофију и да је друг Кораћ овде по задатку.

ПРОФ. ДР Р. АЛЕКСИЋ: Је ли то тачно Томовићу?

С. ТОМОВИЋ: Тачно је, Кораћ не зна филозофију, осим марксизма и нешто Хегела.

РАДОВАН ВЛАЈНИЋ: То није све! Иза ставова Томовића открили смо једног информбироовца, Чеда Радуловића. Њега смо на партијском састанку раскринкали. Бранио је Томовића.

ПРОФ. ДР Д. ТОДОРОВИЋ: Па да, логична је веза између четника и информбироваца.

С. ТОМОВИЋ: Не инсистирајте на тој вези. Стаљин и Москва су увијек за мене били знамење тираније. Што није са вама случај. До јуче сте се заклињали у Стаљина. Био вам је замена за Бога.

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ: (Упада у реч) Томовић није информбировац. Он не воли Москву, али са другачијих позиција од наших комунистичких.

(…)

ДИСЦИПЛИНСКА КОМИСИЈА ЗА СТУДЕНТЕ ПРИ РЕКТОРАТУ УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ једногласно донела следећу

ПРЕСУДУ:

Окривљени Томовић Слободан, студент Филозофског факултета, Филозофске групе друге године, крив је за дела изражена у непријатељском ставу према нашој земљи, нашим народима и изградњи социјализма, вређању позива студената, непристојном односу према наставницима и Универзитету; у коришћењу студентског статуса за изучавање филозофије у крајње фашистичком и реакционарном облику, са жељом да се таквом филозофијом утиче на друге студенте – према томе на основу чл. 3, тач. 7 Правила о дисциплинској одговорности студената Београдског универзитета,

КАЖЊАВА СЕ УДАЉЕЊЕМ СА ФАКУЛТЕТА ЗА ВРЕМЕ ОД ПЕТ ГОДИНА, сходно чл. 9 Правила.

———

(…) Томовић је наставио студије на Теолошком факултету, који тада више није био у саставу Универзитета, а после три године враћен је на Филозофски факултет, где је дипломирао 1956. После додатних перипетија успео је да на овом факултету и докторира, али тек 1973, јер је до тада Идеолошка комисија Министарства просвете Србије редовно одбијала све његове молбе да настави последипломске студије. Посао је могао да добије само у провинцији, а врата свих листова и часописа у земљи била су му затворена. Крајем седамдесетих година ипак је постао професор универзитета у Подгорици, а деведесетих и министар вера Црне Горе. То му је, како каже,донело сатисфакцију, а мотив да све ово изнесе у јавност није жеља да било којој личности нашкоди, већ:

‘‘да нове генерације добију слику од времену када су подвале цветале, а измишљање политичких кривица било главно занимање’‘. ‘У томе су’‘, каже он, ‘‘предњачили интелигентни, образовани људи. Разлику између полиције и професора универзитета било је тешко повући, осим у корист полиције’‘.

О континуитету контекста ‘‘случаја Томовић’‘ сведоче и речи овог професора које се тичу школства после Другог светског рата, а које се, уз промењени идеолошки предзнак, сасвим лако могу применити и на данашње време:

‘‘Целокупни образовни систем конципиран је као средство за индоктринацију комунистичким погледом на свет оличеном у синтагми: марксизам-лењинизам. Филозофски факултети имали су посебну обавезу да постану огњиште лажне доктрине која је примењивана на све области живота. Унутар филозофских факултета, филозофска катедра, или такозвана ‘чиста филозофија’, имала је повлашћено место. Тамо се изучавао дијалектички и историјски материјализам, попут светих еванђеља. Укупне природне и друштвене науке, јавни и културни живот у целини имао је бити подређен строгој индоктринацији једног тотално изопаченог погледа на свет, тачније редукцији свести до стања из кога се не може ни о чему имати здраво гледиште’‘.

(…) А какав је траг оставио Никола Милошевић, професор и академик, главни тужилац свог колеге са студија, можда најбоље сведоче похвале које су му, после смрти 2007, изрекли проф. др Коста Чавошки и проф. др Мило Ломпар, његов ученик и дубоки поштовалац. У тексту посвећеном сенима Николе Милошевића проф. Чавошки са пуно разумевања и поштовања говори о развојном путу Николе Милошевића од скојевца и партијца до ‘‘звезде’‘ која се:

‘‘изненада појавила на нашем филозофском и политичком небу и одмах нас обасјала јарком светлошћу (…) Био је у нас први који је осветлио ону дубљу, загонетнију страну филозофије Фридриха Ничеа’‘,

(…) Но професорима је дужност да разматрају своју тему у континуитету и контексту, не само прагматично или лирски, и усредсређујући се само на сопствено искуство, као што је у случају два горецитирана професора реч, и не правдајући се тиме да је њихов сектор Средњи век, међународно процесно право, интегрални рачун или запостављеност Бергсона у комунистичкој Русији.

Њихова тема наиме јесте (или би требало да буде) васпитање и подучавање генерација у духу истине, морала и очувања народног и појединачног интегритета.

Они, дакле, треба да интимно, а и јавно, раскрсте са својим дилемама у том погледу, јер се уклањање 60 професора са Универзитета 1945. године тиче и њих лично: они су уклоњени јер су радили за свој народ. Они који су радили за себе, остали су. Док то не учине, питање наших величина биће и даље отворено а континуитет са временом отворених прогона непрекинут, иако оденут у лепше рухо.

Професор Милошевић учинио је ипак гест налик покајању који је његовим хвалитељима и обожаваоцима, као и његовим противницима, очито промакао: своју библиотеку од више хиљада књига завештао је Православном богословском факултету у Београду. То је можда мали корак, али је и неки почетак.

Јер, колико студената или одраслих зна, на пример, да је септембра 1949. ‘‘нова’‘ власт конфисковала имовину Михаила Пупина, или да је војводу Петра Бојовића на смрт претукла група комуниста, послата 1945. да га принудно исели из његове куће у Трнској 25 у Београду? И да му је тело на таљигама пребачено на Ново гробље, а народу забрањено да присуствује сахрани под претњом репресалијама?

Ове и многе друге теме разматрају се само на интернет форумима, што значи да круже у оквиру ограничене групе људи, те да се на њих може наићи само случајно или ако се већ има неко претходно знање и – што није најбезначајније – да оне постоје само виртуелно, и као параисторија.

Али, ако не знамо своју праву историју, са свим личним и групним посрнућима, неће нам вредети никакво знање о било чему другом, ма како важно и драгоцено то евентуално било.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.srpskilist.net/istorijski-osvrt/kako-nastaju-nase-velicine

>> 

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ – НАСТАВАК

Југословенство

ОДГОВОР ДРАГОСЛАВУ ПАВКОВУ – Југословенство II део

YUпараноја

ЗА КОЈЕ СТВАРИ ЈЕ КРИВ ДР ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА И ШТА ЈЕ ПОГРЕШНО РАДИО

Добрица Ћосић: Нисам више ”отац нације”

Вук, још један Тројански коњ

МОМЧИЛО СЕЛИЋ: ОДГОВОР НИКОЛИ ВАРАГИЋУ

4 Responses to Ево зашто је комунистички диктатор владао до краја живота

  1. Varagić Nikola каже:

    Šta se zapravo dogodilo?

    Vesna Pešić

    Uvod

    Od kada su demokrati izgubili izbore i formirana nova vlada sastavljena od “bivših”, zavladala je nekakva vanredna sitaucija, širi se konfuzija iz koje se ne vidi šta se zaista zbiva. Mediji lutaju i vode rovovske bitke, neki su za sadašnje, a najviše ih je za bivše. Ni opozicija nikako da se snađe. Ne uspeva da osmisli neki plan šta joj valja činiti, sem što insistira na neslaganju između predsednika republike i vlade. DS je tragikomično realizovala ovu ideju u skupštinskoj debati o kosovskoj Rezoluciji. Iskušavala je novu vlast da li je zaista na evropskom putu, pa im onda na sred Skupštine čestitala što nastavljaju njihovu politiku. Razmimoilaženja u koalicionoj vladi našeg tipa su gotovo neizbežbena, ali se nedovoljno primećuje da se ona transparentnije prevazilaze, da je vlada znatno koordinisanija, a da pri tom niko i ne pomišlja da uspostavi samo jedan glas, dok bi svi ostali ćutali i slušali.

    Tabloidi su poseban izvor konfuzije. Treba, navodno, da se pojavi Šarić i sve ispriča, pa onda, kao obavezno – pada vlada. Kurir (i Informer) nastavljaju staru praksu: radi se za političke opskurante i DB podzemlje u kome se tuku različite frakcije. To baca dugačku senku, uznemirava i situaciju čini nestabilnom. Blic se specijalizovao za lov na kadrove SNS-a, istražuju ih od kolevke pa do groba, pa se kadrovski kurioziteti svakodnevno ređaju. Vuk Jeremić se i dalje nekažnjeno producira za narodne pare. Slavi srpsku novu godinu u sred UN i svojim nacionalističkim iživljavanjima nanosi veliku štetu Srbiji, i to već godinama. Novi ministar je za njega pravi pravcati Kisindžer. Ne zaostaju ni nevladine organizacije koje vode svoju političku bitku, tvrdeći kako u Srbiji vlada “atmosfera linča” i progona, i za to okrivljuju novu vladu. Dobro je da se stane na put ekstremističkim grupama; to smo čekali odavno, jer te grupe nisu nastale ovih dana.

    Mnogi puštaju probne balone i besomučno gledaju u nebo šta će se dogoditi. A pitanje glasi – šta se zaista promenilo s novom vlašću. Šta se zapravo dogodilo? I da li se uopšte dogodilo?

    To se već događalo, samo kod nas mnogo teže

    Ovo što se dešava danas u Srbiji već se događalo širom istočne Evrope. U traganju za konsenzusom o evropskom putu dešavala su se velika iznenađenja. Zar u Poljskoj nije zavladala velika panika kada je bivši komunista Kvašnjevski pobedio na izborima i kada su svi graknuli kako će ih on vratiti unazad, obustaviti tranziciju i put ka EU. A dogodilo se suprotno, Kvašnjevski je čvrstom rukom vodio reforme u Poljskoj i tako je napravljen nacionalni konsenzus i levičara i desničara da Poljska ide jednim – evropskim putem. Slično se dogodilo i u komšijskoj Hrvatskoj. Nacionalistički HDZ je sa Ivom Sanaderom ubedljivije nego umerenjaci SDP-a vodio Hrvatsku ka EU. I komšijski primer je pokazao da u takvim situacijama, kada se jasno krene ka članstvu u EU, postoji samo jedna dobitna kombinacija, da se pomno izvršava politika jednog puta – puta ka EU, čemu se sve drugo podređuje i sa time usklađuje. Glavna politička linija koja se nazire danas u Srbiji mogla bi se uporediti sa takvim stiuacijama – nalaženjem konsenzusa o EU.

    U Srbiji je to išlo mnogo teže, jer je ona specifičan slučaj, oterećen ekstremnom nacionalističkom politikom, raspadom Jugoslavije, ratovima za veliku Srbiju, sankcijama, ratnim zločinima, bombardovanjem, te sveukupnom propašću privrede i društva. Ni posle 5. oktobra taj konsenzus nije uspostavljen, upravo zbog velikih sukoba o tom pitanju – kojim pravcem Srbija treba da ide. Nije na odmet da i ovom prilikom podsetim da je zbog tog pitanja ubijen premijer Zoran Đinđić. Posle ubistva došlo je do antievropskog zaokreta. Današnja vlada Srbije, pod vođstvom Dačića i Vučića, shvatila je da postoji samo politika jednog puta, za koju se tačno zna šta je, i koja je nezavisna od ove ili one ideologije, leve ili desne. Uostalom, u čemu se taj put sastoji svi znamo napamet. To nije samo neki uopšteni evropski pravac, to je politika koja sadrži jasno napisan spisak šta sve Srbija mora da uradi da bi se izvukla iz katastrofe, možda i najdublje u svojoj istoriji. Taj spisak ne može da se menja, sem u detaljima, jer je on ispostavljen poraženoj Srbiji kao uslov za izvlačenje iz poraza. Srbiji je jasno predočeno šta mora da preduzme u vezi sa Kosovom, koje je postalo uslov svih uslova za njeno napredovanje ka EU. Agenda se dakle zna, samo je se treba pošteno držati i gurati napred. Utisak je da je nova vlada to shvatila, to da nema dva puta nego samo jedan, pa da li si nacionalista ili “građanista”, prva ili druga Srbija, moraš da radiš potpuno iste stvari: pogledaj spisak, jer on važi za svakog ko dođe na vlast. U tome je stvar.

    Kako smo počeli da se osvešćujemo?

    Vođstvo Borisa Tadića nije komuniciralo s vremenom u kome živimo, niti je on shvatao šta je realnost poražene i ekonomski propale Srbije. Nerad, korupcija i čekanje da nam se Evropa smiluje dok varamo na kartama, spada u prošla vremena. Svako ko je to pažljivo gledao morao je da se osvesti i trgne iz letargije nekakve isprazne marketinške politike. Građani su to prvi učinili i odigrali glavnu ulogu smenjivanjem prethodne vlasti. Tako smo se pomerili s mrtve tačke. Kada se koprena sklonila, postalo je više nego jasno da živimo u katastrofi, da neprekidno padamo i dalje nazadujemo. Srbija se našla na evropskom dnu; poražena i ružnog lica. Dodirivanjem dna, koje ipak postoji, nova vlada je shvatila da postoji onaj važan spisak, krenula je od njega, počela da radi po njemu, pa i da ga inovira u pozitivnom pravcu. Ono što je najvažnije je da je pao dogovor da se Kosovo tretira kao realnost, jer je ono uslov svih uslova za izvlačenje iz katastrofe. Kosovo i postaje naša realnost umesto mitologije i zavetnih misli koje Srbiju muče već vekovima. Napravljena je i nekakva podela rada: Vučić je priznao da je Srbija primila pismo iz EU sa spiskom o 24 sumnjive privatizacije i krenuo u neizvesnu borbu protiv korupcije koja nam je zapisana na mapi puta. Dačiću je pripala kosovska agenda koju on i vešto i energično sprovodi, a Dinkiću je pao u šake najteži zadatak – privreda. Čini mi se da se i on trudi, da shvata da mu je to poslednja šansa. Teško je i zamisliti a kamoli ostvariti da Srbija krene u razvoj, da počne da napreduje. Utisak je da je Dinkić suviše impresioniran time kako smo lepo živeli za vreme Tita – od pozajmljivanja. A to je bilo i prošlo.

    To je osnovna politička priča koja ostavlja mnogo prostora za dopunu i brojne znakove pitanja. Za to nisu potrebne nikakve patetične izmišljotine o tome da je naša građanska opcija izdala samu sebe i naprasno se zaljubila u nacionaliste i obrnuto. Stvar je prosta: nema drugog puta od toga kojim sada idemo i koji, ma koliko to paradoksalno zvučalo, jeste nastavak petooktobarskih ideja. To je i Dačić poručio kada je rekao – “krivo vam je što vas mi vodimo ka EU”. Pa jeste, krivo nam je što nas on vodi, ali je dobro što nas tamo vodi. Stigli smo opet na isti pravac, nažalost opet zaobilaznim putem. Gotovo da ne treba podsećati da se na Peščaniku praktično samo o tome pričalo, da postoje samo dva puta, jedan nerealan – antievropski, i drugi realan, evropski put Srbije, onaj koji nas izvlači iz ponora u koji smo svojom krivicom upali.

    Zaključak

    Pokušala sam da uhvatim glavni trend zbivanja u Srbiji. To može da vidi svako ko nije osvetoljubiv i gleda stvari otvorenim očima. Ali to je samo trend, jer se ništa od toga još nije ostvarilo. Svako pominjanje izbora u ovoj godini značilo bi da to nije bio ni trend, nego još jedno varanje u borbi za moć i podelu plena. Jer kakvog smisla bi imala nova realnost Kosova, ako se ona ne bi uspostavila kao takva i omogućila Srbiji da napreduje ka EU? Šta bi značila politička volja u pogledu smanjivanja korupcije, ako bi svaki put iznova dolazio nekakav supermen da pritiska političko dugme kako bi institucije počele da rade? Jer drugo ime za korupciju je bezakonje. Vučić će ili nešto uraditi da institucije ojačaju, ili nije trebalo ni da počinje borbu protiv korupcije, jer takve borbe, ako od njih nema rezultata, ostavljaju za sobom pustinjsku depresiju. Sve što je sada započeto mora da se pokaže u rezultatu, a za to je potrebno neko vreme, a ne izbori, kako bi se opet obećavalo i počinjalo ispočetka. Trend jeste ohrabrujući, ali nije zagarantovano da se neće skliznuti u staro, ne u devedesete godine, jer je to glupost, nego u sada, u ovo što još uvek traje – u truljenje i propadanje. U Srbiji ima još mnogo podzemnih voda, neugašenih vulkana, zapuštenih enklava, haosa i dezorganizacije. U sređivanju te zapuštene kuće treba poći od sređivanja službi bezbednosti i njihovih tabloidnih ekspozitura. Taj posao opet proziva Vučuća. Ako se to sredi i svede stvarno na službu, onda bi crkva, akademija, nacionalisti i estremisti sami po sebi postali bezubi i bezopasni. Odatle bi trebalo krenuti u modernizaciju države na svim nivoima. To ni iz daleka nije sve. Ima toliko toga da se sređuje, za mnogo godina ispred nas. Jer ovo je bio veliki blamaž, veliki poraz i velika propast. Ali i veliki posao da se iz sopstvenog pakla izvučemo.

    Peščanik.net, 18.01.2013.
    http://pescanik.net/2013/01/sta-se-zapravo-dogodilo/

  2. Varagić Nikola каже:
    Перо Алексић КУЛТУРЦИД Српска национална интелигенција (пре)често је у целокупној нашој историји, од Растка Немањића и турског доба до савременог вакта и земана, плаћала данак непослушности. Хирови домаће и стране, окупационе власти, низали су се један за другим, практично без озбиљнијег прекида, од појаве првих учених људи до данашњих дана. Просто, не зна се која је власт у томе била ревноснија, а који прогони српских умова већи и погубнији. Ипак, једна чистка се посебно издваја и она се, по свему судећи, с правом може назвати једном од највећих и најмистериознијих хајки на нашу националну интелигенцију. Било је то крајем 1944. године. Тада је, већ на старту нове ‘‘народне власти’‘ у Србији почела Велика Кампања прогона неколико десетина истакнутих професора Београдског универзитета и најугледнијих српских научника. Међу жртвама ове, како ће се испоставити, погромашке акције налазиле су се и такве личности којима би се трајно поносиле културе и много већих народа него што је наш. А да иронија буде већа, већину њих наша јавност већ одавно је заборавила, па су неки од њих данас непознати чак и нашој стручној јавности. Завера ћутања На (пре)дугачком списку страдалника ове типично стаљинистичке кампање нашли су се академици Веселин Чајкановић и Миодраг Томић; директор Института за физиологију, генетику и селекцију Српске академије наука и уметности проф. др Боривоје Д. Милојевић; директор Балканолошког института у Београду проф. др Хенрик Барић; познати лингвиста Бранко Милетић; угледни германист Перо Слијепчевић и његов брат Ђоко, чувени историчар Српске православне цркве; проф. др Јустин Поповић, један од водећих српских теолога; оснивач примењене ентимологије у Србији проф. др Михаило Градојевић; истакнути професор др Реља З. Поповић; угледни интерниста проф. др Лазо Станојевић, уредник медицинске рубрике Политике; проф. др Радослав Грујић, један од аутора најпре чувеног а потом брзо заборављеног Меморандума Српске православне цркве о геноциду над Србима у нацистичко-фашистичкој Независној Држави Хрватској и многи други, можда мање познати а не и мање заслужни и драгоцени… О том погрому српске памети код нас се деценијама ћутало. Ћутали су не само Брозови политичари и настављачи ‘‘Титовог пута’‘, већ су то, вероватно ради каквог-таквог ‘‘мира у кући’‘, чиниле и жртве и њихови егзекутори, који су у међувремену направили завидне научне каријере, а многи постали и добитници највиших државних награда и ордена. Изузев једног невеликог, у суштини пригодног рада др Момчила Митровића, сарадника Института за историју радничког покрета Србије, овом суморном страницом наше новије историје нико се није озбиљније бавио. А ни сам др Митровић није отишао даље од констатације да је са Београдског универзитета ‘‘удаљено’‘ неколико професора и од презентовања извештаја људи који су те професоре склонили са Универзитета. Уосталом, даље није могао ни отићи, јер је свој рад од непуних десет страница писао за једну едицију Центра за марксизам Београдског универзитета који је настављао ‘‘револуционарно дело’‘ оних који су те професоре избацили из културног и јавног живота Српског народа. Тако је ова чистка деценијама била прекривена велом мистерије, која је прерасла у својеврсну заверу ћутања, која је надживела и Броза и његову смрт, и распад његове партије и државе, и прве дане напуштања титоистичког једноумља и прокламовање вишепартијског система у Србији, када су разоткривене многе табу теме из наше прошлости, али не и ова. Овај напис је стога, колико се зна, први целовитији рад о овој тамној мрљи наше новије историје, настао на основу вишемесечног истраживања у Архиву Србије и Историјском архиву Београда. Он се предочава јавности у часу када особе од којих то највише зависи још ништа нису учиниле да се више од 60 жртава највеће хајке на српске интелектуалце макар посмртно рехабилитују. Ништа озбиљније усто није учињено ни да се Београдском и другим универзитетима у земљи врати суштинска аутономија укинута пре више од пет деценија. ‘‘Осветници’‘ Београд и цела Србија, бар на први поглед, имали су јесени 1944. све разлоге да се радују. Немачка окупација бројала је своје последње дане, а Немце практично од Срба нико никад није волео. Но, за већину људи Београда и Србије то ипак није довољан разлог да се, макар на тренутак, радују оном што долази, пошто су ратни бубњеви, уместо да јењавају, све јаче тутњали. Са страница београдског Гласа, листа Брозових симпатизера у Србији, одјекивале су злослутне речи: ‘‘Ми нисмо узели пушке само да отерамо Швабе (…) Ми хоћемо да избијемо очњаке и сасечемо канџе (…) Одмазда неће мимоићи никога (…) долази мач освете, долази праведни судија, долази Црвена армија (…) долази Народно-ослободилачка војска. Ми вам не носимо утеху, ми вам не носимо милости (…) Ми све памтимо (…) Ми ништа нисмо заборавили (…) Крв за крв, смрт за смрт.’‘ Дилеме нема: за оне који долазе правде није могло бити без казне, а победе без одмазде: ‘‘Казна је пуна победа (…) Ради тога смо се борили, ради тога смо пропатили (…) Сада правда нека говори.’‘ А позивница за говор нове правде већ одавно беше исписана, објављена у Младом борцу, листу најмлађих Брозових фанатика у Србији: ‘‘Светите се Срби браћо Још док траје издајника Није Србин ко не приђе У редове осветника. Осветнице пушке наше у рукама браће праве меци свети пострељаше Издајничке пасје главе.’‘ Нова, тек устоличена власт, која је саму себе називала народном, већ је била у пуном замаху. Наиме, још Црвена армија, која је одиграла кључну улогу 1944. у истеривању Немаца из Србије и инсталирању Брозовог режима у Београду, није била отерала нацисте са Дунава, а у највишој образовној научној установи у Београду већ је формиран специјални суд – такозвани Суд части Београдског универзитета. ‘‘Васпитне мере’‘ Суд части имао је све битне карактеристике преког суда, самог себе прогласивши надлежним да ‘‘суди свима наставницима Универзитета и њиховим помоћницима који су се затекли на Универзитету 6. априла 1941. године’‘. Чланови Суда части, а било их је 11, утврђивали су ‘‘који наставници и њихови помоћници морају бити уклоњени са Универзитета или кажњени с обзиром’‘ – како је бирократски речено и прешироко формулисано – ‘‘на дела којима су се огрешили према своме народу или према аутономији, традицији и интересима Универзитета’‘. Тако, већ у овој чиновнички сроченој формулацији, Суд части открива своје праве намере: тврдећи да му је циљ заштита аутономије Универзитета, са Комисијом за обнову Универзитета која ће му достављати ‘‘материјал за покретање поступка против појединих наставника’‘, он ће на крају свог рада повући потпуно супротан потез. Предложиће, како ћемо видети, да се укине аутономија тог истог Универзитета. Али, то није све. Постоје бар још два навода који потврђују да је реч о преком суду. Први је да ће Суд части ‘‘оцењивати и судити по свом ‘слободном уверењу’ ‘’, а други да: ‘‘Против пресуде Суда части нема места правном леку и она је одмах и правоснажна и извршна’‘! Оба су дословно цитирана из Правилника о Суду части Београдског универзитета. Први је из члана 6, а друга из члана 17. тог документа. Али, ни то није све. У члану 5. овог Правилника пише да ће Суд части избацивати са Универзитета професоре и њихове помоћнике ‘‘да би се омогућио како правилан развој Универзитета тако и развој самих тих наставника и њихових помоћника’‘! Како се прави „Нови човек“ Чим је основан, Суд части је, 12. децембра 1944. године, повукао први потез. Свим професорима Београдског универзитета упутио је циркуларно писмо и наложио им да што ревносније напишу изјаве о свом ‘‘раду и понашању’‘ и о ‘‘раду и понашању’‘ својих колега, наставника Универзитета. Док су професори писали изјаве, у највећем броју случајева часно и поштено, Комисија за обнову Универзитета и Суд су 7. децембра 1944. на Коларчевом универзитету организовали свечану академију, на којој је говорио др Јеврем Недељковић, професор Медицинског факултета и председник Комисије за обнову Универзитета. Том приликом он је саопштио да Београдски универзитет преузима на себе одговорност за ‘’стварање новог човека и нашег новог света‘’. Неколико дана касније Недељковићева комисија је, у сарадњи са Повереништвом за просвету Србије под руководством Митре Митровић-Ђилас, за будуће наставно особље Универзитета организовала специјалне курсеве руског језика. Знајући да је дошло време у којем је познавање руског важније од познавања српског, на њих су се јавили и они који су иначе говорили и писали руски. Била је то, уствари, језичко-идеолошка обука коју су због идеолошке ‘‘заосталости’‘ похађали и професори који су руски језик познавали много боље од самих предавача. У међувремену, ‘‘чишћење’‘ Универзитета почело је пре него су професори и написали изјаве о свом, и ‘‘раду и понашању’‘ својих колега, па и пре него је Суд части и формиран. Чистку је започео др Душан Недељковић, етнолог и филозоф, предратни професор у Скопљу, члан Српске и Македонске академије наука и уметности, добитник Седмојулске награде и Награде АВНОЈ-а. Он је, наиме, још 30. новембра 1944, као председник Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових домаћих помагача и будући члан ‘‘Суда части’‘ издао писмени налог за хапшење својих колега Божидара Марковића, Миленка Филиповића и Пере Слијепчевића. Убрзо су са његовим знањем и одобрењем ухапшени и др Тихомир и др Стеван Васиљевић, чији је практично једини грех био што нису били комунисти. Трагедија првог српског филолога Већ међу првим званичним жртвама Суда части нашао се тако један од најистакнутијих имена не само Београдског универзитета и српске културе и науке, већ и један од најобразованијих Европљана. Био је то академик проф. др Веселин Чајкановић, први класични филолог у Србији, први српски историчар религије, бивши управник Српске књижевне задруге, учесник Балканског и Првог светског рата, резервни потпуковник српске војске – што је био највиши чин доступан једном цивилу. Академик Чајкановић познавао је чак петнаестак језика. Пре рата три пута је биран за декана Филозофског факултета у Београду. Проучавао је обичаје и веровања античких и наших народа, посебно религију Срба пре примања хришћанства. Важио је за једног од најбољих познавалаца античких пословица, издавао народне умотворине, писао уџбенике латинског језика, на којем је написао и многе своје радове. Преводио је с класичних језика и био један од највећих светских експерата за њих. Међу његовим делима налазе се и она која и данас чине обавезну лектиру низа водећих универзитета и националних библиотека широм света: О Зенобијевој збирци пословица и њеним изворима, Студије из религије и фолклора, Преглед римске књижевности, Тит Макције Плаут – одабране комедије… Аутор је класичног дела Мит и религија у Срба, а иза себе је оставио и неколико хиљада страница изузетно вредних рукописа. Уз то, за разлику од неких који су му судили, академик Чајкановић је током рата одбио да потпише Апел српском народу, да се не бори против немачког окупатора. Ипак, Суд части га је међу првима најурио са Београдског универзитета. Практично све оптужбе против њега биле су без основа. И то не само правног, већ и разложно-политичког. За његов највећи, неопростив грех Суд части је прогласио одржавање једног стручног предавања за веома узак круг људи и што је учествовао у изради такозваног цивилног плана Универзитета. А циљ тог плана је био да се и у ратним условима, колико је год могуће, сачувају имовина и кадрови Београдског универзитета. Одлуку да га ‘‘казни удаљењем са Универзитета’‘ и да му тиме, како су цинично говорили, ‘‘омогуће развој’‘ потписало је осам чланова Суда части: физичар Павле Савић, Петар Матавуљ, професор Медицинског факултета, психолог Борислав П. Стевановић, професор Филозофског факултета, етнолог Душан Недељковић, физиолог Стеван Ђелинео, лингвист Радомир Алексић, извесна Милка Радоичић и професор Тома Бунушевац. Функцију декана Чајкановићевог Филозофског факултета обављао је тада историчар Васа Чубриловић. Априла 1945. Суд части је позвао академика Чајкановића да дође на Филозофски факултет, да прими пресуду и да се званично заувек удаљи са Универзитета. Академик Чајкановић је отишао, стоички све то поднео и вратио се кући. Легао је у кревет и у њему остао пуних 14 месеци, све до своје смрти, августа 1946. Пре неколико година у Београду су у пет томова објављена његова сабрана дела о српској религији и митологији. Ово репрезентативно издање, које би чинило част водећим светским народима и културама, пленило је посебну пажњу десетина хиљада посетилаца Београдског сајма књига. Ипак, ова дела, без обзира на све, нису добила награду за Издавачки подухват године – ако већ не постоји награда за издавачки подухват једне или више деценија. Чајкановићева сабрана дела о српској религији и митологији нису добила ниједан глас жирија Београдског сајма. Сви његови чланови дали су глас скромној књизи једне ауторке укоричених, обичних новинских текстова. Тако је и после пола века испало да су егзекутори трагичне судбине академика Веселина Чајкановића били у праву када су написали да за њихове одлуке ‘‘нема места правном леку’‘. Снимање достојанства Голгота инж. Николе Обрадовића, професора Техничког факултета у Београду, започела је већ с првим данима немачке окупације. Нацисти су га одвели у заробљенички логор у Нирнбергу, где је одмах добио тешку упалу плућа. После неколико месеци мучења и малтретирања успео је да извуче живу главу, пошто је генерал Милан Недић, председник ратне владе Србије, успео од Немаца да издејствује да се из нацистичких логора пусте заробљени професори Београдског универзитета. Откупљујући своју главу у рату радио је као ванредни професор Техничког факултета. Као сваки частан човек радовао се одласку Немаца из Београда, али не задуго. Чим се Брозов режим – уз огромну Стаљинову помоћ – устоличио у Београду, Суд части Београдског универзитета узео га је на нишан, тражећи да што понизније напише изјаву о свом ‘‘раду и понашању’‘ и ‘‘раду и понашању’‘ свих својих колега о којима је макар нешто чуо. Инж. Обрадовић је одбио да цинкари и потказује, већ се Суду обратио с пуно достојанства: ‘‘Изјављујем да по испитивању своје савести мислим да нисам ништа учинио што би штетило части, угледу или интересима народа уопште, а Универзитета посебице’‘. Овај угледни професор, који је још од 1930. на Техничком факултету држао катедру за хидрауличне машине, био је изричит: ‘‘Са окупатором нисам имао ни везе ни дотицаја. На Машинском отсеку најстарији сам ванредни професор. На Универзитету сам од 1926. године. За све време свога рада трудио сам се да корисно послужим и да углед катедре, а тиме и школе, попнем на што виши ниво. Мислим да сам у томе имао и успеха’‘. Ни Суд части није могао доказати супротно, али га је ипак месецима злостављао и испитивао. Оштро му је замерио што у немачком заробљеништву није остао до краја рата, што је на Коларчевом универзитету одржао предавање О воденим моторима, што је присуствовао једној Светосавској академији и ‘‘прослави годишњице Стојана Новаковића’‘, једног од најугледнијих српских научника и државника, члана Српске академије наука и уметности. То је Суду части било довољно да дође ‘‘до уверења да је професор Обрадовић крив, па је стога одлучио да се инж. Никола Обрадовић, ванредни професор Техничког факултета, казни удаљењем са Универзитета’‘. На крају је, уз датум, 3. април 1945. године, стајало: ‘‘Чланови Суда части, Д. Недељковић, Павле Савић, Радомир Алексић, Петар Матавуљ, Милка Радоичић, Борислав П. Стевановић, Т. Бунушевац, Ст. Ђелинео’‘. Брига о деци – неопростив грех Тешка неправда погодила је и др Адама П. Лазаревића, ванредног професора Правног факултета у Београду. Пред рат мобилисан, рат је према ратном распореду дочекао у Сарајеву, где се борио против Немаца. По капитулацији Југославије Немци су га заробили и сточним вагоном транспортовали у Немачку. Селили су га из логора у логор, да би најдуже био заточен у заробљеничком логору у Нирнбергу. Одатле је успео да се извуче марта 1942, после бројних преговора које су Недић и његови министри водили са Немцима о пуштању из заробљеништва професора Београдског универзитета. На оптуженичкој клупи Суда части Београдског универзитета провео је готово колико и у немачком заробљеништву. Најозбиљније су га оптуживали што у заробљеништву, где је свакодневно мучен, није добровољно остао до краја рата и што је на Коларчевом универзитету одржао стручно предавање О суђењу по слободном судијском уверењу. Још више су му замерили што је током рата у Београду био један од најактивнијих чланова одбора за старање о породицама наших заробљеника у Немачкој, и о деци људи погинулих или несталих у рату. Суд части посебно је инкриминисао један чланак др Лазаревића објављен у листу Српски народ. У том напису др Лазаревић је најпре констатовао: ‘‘Кроз векове од сељака Себра из доба Немањића па до сељака домаћина из наших дана сељачка породица је била и остала једини сигуран и поуздан стуб и неразориви и прави темељ српске националне цркве и српске државе’‘. У наставку, др Лазаревић је смогао снаге да се у окупираном Београду суочи са ратном драмом Србије: ‘‘Постоје моменти лутања и колебања, моменти слабости. Постоје разне заблуде и самообмане, искушења и илузије, на изглед врло лепе и примамљиве којима није увек лако одолети и спасти се њиховог примамљивог и привлачног мада увек у ствари кобног и штетног утицаја и дејства. У таквом једном стању неодређености и лутања, заблуда и искушења, налазе се често, па се и данас налази, и наш српски народ. Али данас постоје они исти темељи који ће му и овом приликом омогућити да прикупи довољне животне снаге да се поново уздигне и нађе свој сигурни српски пут…’‘ Суд части је био неумољив: ‘‘На основу свега изложеног Суд је нашао да се професор Лазаревић огрешио о част и углед Београдског универзитета’‘ и једногласно га избацио са Универзитета. Беспоговорну пресуду, изречену ‘‘како ради правилног развоја Универзитета тако и развоја самих (жигосаних) наставника и њихових помоћника’‘, потписали су исти људи као и у случају инж. Обрадовића. Овога пута само је редослед био другачији: Павле Савић, Петар Матавуљ, Борислав П. Стевановић, Ст. Ђелинео, Радомир Алексић, Милка Радоичић, Д. Недељковић, Т. Бунушевац. Пчелари су класни непријатељи Међу невиним жртвама Суда части Београдског универзитета посебно место припада једном од најистакнутијих професора Београдског универзитета, биологу др Боривоју Д. Милојевићу, редовном професору Филозофског факултета, и директору Института за физиологију развића, генетику и селекцију Српске академије наука и уметности. На дугачкој оптужници противу њега, Суд части је на прво место ставио што је др Милојевић 1941. потписао Апел српском народу, мада су неки чланови тог Суда тај апел такође потписали – и то добровољно, а не под принудом као др Милојевић. Најоштрије су му замерили и то што је превео и објавио књигу Карла фон Фриша, Загонетке живота, превео избор из једног популарног дела француског биолога Фабра, припремио наставни план из биолошких наука за средње школе, био члан Одбора за здраво потомство, одржао неколико стручних предавања на Коларцу те пчеларима Шумадије одржао један курс у Крагујевцу. Против тих оптужби др Милојевић се месецима борио, а његови напори нису били без одзива. Суд је ‘‘ценио наводе професора Милојевића’‘ о томе да је Апел српском народу потписао под принудом, уважио чињеницу да он ‘‘већ деценијама ради на популаризацији науке’‘, и изразио разумевање за његове ‘‘тешке материјалне прилике’‘ током рата. Суд је ‘‘ценио наводе’‘, ‘‘поклонио веру исказима’‘, ‘‘обратио пажњу’‘, чак ‘‘ценио и наводе професора Милојевића да су његова предавања на Коларчевом универзитету, као и на пчеларском курсу, била чисто стручна’‘. Но, ‘‘на основу свега изложеног Суд је нашао да је професор Милојевић крив и да се огрешио о част и углед Београдског Универзитета, па је одлучио да др Боривоја Д. Милојевића, редовног професора Филозофског факултета, казни удаљењем са Универзитета’‘. И опет 3. април 1945, опет Београд, опет исти чланови Суда части, само редослед поново нешто другачији: Прво Савић, па Матавуљ, па Стевановић, па Недељковић, па Ђелинео, па Алексић, па ђачки рукопис Милке Радоичић, па, као и обично, на крају Тома Бунушевац. Трагедија Јеремије Митровића Јеремија Митровић, асистент за историју Филозофског факултета у Београду, свакако је једна од најкарактеристичнијих жртава ‘‘правилног развоја Универзитета’‘. Овај угледни јавни радник, родом из села Брзана код Крагујевца, по убеђењу демократа и противник сваке диктатуре, припадао је све ређем соју људи који и у најтежим ситуацијама истрајавају на елементарном људском достојанству. Власти предратне Југославије беху га тако два пута искључиле из студентског дома. Оба пута јер је био противник диктатуре краља Александра Карађорђевића. Још 8. марта 1932, заштитници шестојануарске диктатуре беху га избацили из дома пошто је ‘‘у сали дома викнуо: ‘Доле Петар Живковић’ ‘’, тадашњи председник диктаторске владе. Школске 1939/40. био је председник Месног одбора Савеза трезвене омладине Београда, да би га београдски властодршци, због организовања литерарних састанака средњошколаца, прогласили и комунистом. Уз то, почетком рата, и поред бројних притисака сарадника Милана Недића, одбио је да потпише Апел српском народу. Недићеви министри одмах су повели кампању против њега и забранили његов средњошколски уџбеник Историја Југославије. Затим је 14. новембра 1941. отпуштен са места асистента на Филозофском факултету. На изрицању ове казне, која га је лишила било каквих средстава за живот, највише се ангажовао Обрад Залад, један од најсуровијих агената београдске Специјалне полиције. Он је у јесен 1941. Недићевом Министарству просвете упутио доставу у којој је писало да је Митровић ‘‘опасан комуниста’‘. Борећи се за егзистенцију, Митровић је тада повукао један крајње необичан потез. Писмено се обратио Велибору Јонићу, Недићевом министру просвете, и од њега тражи да га, ако је већ ‘‘опасан комуниста’‘, одмах предају злогласној Специјалној полицији! Но, ма колико необичан, тај Митровићев корак ипак није био толико ризичан, чак ни у време када је Специјална полиција била најокрутнија. Било је то уствари једно лукавство, пошто је тада у тој Полицији он имао два друга још из Крагујевачке гимназије, Бору Митровића и Јанка Јанковића. Њих су комунисти, да би спасили што већи број својих чланова и симпатизера, по налогу Александра Ранковића већ првих дана рата убацили у Специјалну полицију. Да би од Недићевог режима заштитили Јеремију Митровића, они су прибегли већ уходаном полицијском трику. Бора Митровић је успео да се у његов полицијски досије упише да ‘‘није ни левичар, ни комуниста’‘, а Јанко Јанковић је Специјалној полицији упутио једну лажну доставу у којој је стајало да је Митровић у суштини антикомуниста, то јест, да је ‘‘познато како је Митровић школске 1939/40’‘ помогао полицији да ‘‘открије једну групу средњошколаца’‘, опасних левичарских екстремиста. Овај трик његових пријатеља није међутим много помогао Јеремији Митровићу. И даље је остао без посла и средстава за живот, па је све до јесени 1943. преживљавао дајући приватне часове београдским ученицима и студентима. Тада је, захваљујући Јанковићевој лажној изјави, враћен на Универзитет, где се до краја рата ничим није компромитовао. Ипак, управо због те лажне изјаве, Брозова ‘‘народна власт’‘ је Јеремији Митровићу приредила вишегодишњу тортуру, гору од оне коју му је организовао Недићев режим. А тој истој ‘‘народној власти’‘ Митровић је пружио руку пре него се она и докопала Београда. Мада болестан, у лето 1944. успео је да изађе из Београда и дође до Рудника, где се Петој личкој ударној дивизији добровољно пријавио као борац. Старешине и лекари ове дивизије поздравили су његов гест, али су га због болести вратили кући. Но, после два месеца, од Суда части Београдског универзитета добио је писмени захтев да положи рачуне о свом раду и понашању током рата. Уверен у своју невиност, Митровић је 18. децембра 1944. писао Суду: ‘‘У вези Вашег акта бр. 1. од 12. 12. 1944. г. одговарам следеће: И док сам био отпуштен из службе и после за време службе у току окупације мислим да сам се држао исправно са националног гледишта. С поздравом, Јеремија Д. Митровић, асистент Филозофског факултета’‘. Грубачићево писмо Недељковићу Суд части је Митровића месецима понижавао и малтретирао, а 20. фебруара 1945. сатима га саслушавао. Његово саслушање запрема 23 стране текста писаног црним мастилом. Из тог документа се види да су му замерали што је пре рата сарађивао у часописима Опленац и Око соколово, а ‘‘није (се) појављивао у нашим часописима’‘. Још оштрије су га оптужили што је 1935. написао чланак са ‘‘неколико реченица неповољних по стање у СССР’‘, а највише теретили због тога што је Јанко Јанковић, да би га спасио од прогона Недићеве власти, измислио да је 1939/40 помогао полицији да ‘‘открије групу напредних ђака’‘. Тако су, оно у шта ни Недићеви људи нису хтели олако да поверују, Брозове судије приказале као необориви доказ. Добронамерну лаж свог специјалног агента прогласиле су истином. Митровић се упорно бранио, истинским доказима побијао све оптужбе, али узалуд: цинкароши су му стално фабриковали нове оптужбе. Тако је, само четири дана после Митровићевог саслушања, 24. фебруара 1945, Коста Грубачић, помоћник повереника за просвету Србије, написао др Душану Недељковићу, једном од главних изасланика Брозовог режима на Универзитету, следеће: „Драги Душане, Ево Ти напомене за Јеремију Митровића, асистента за историју на београдском Универзитету. Онога дана кад сам се срео са њиме на Универзитету почео се жалити говорећи да су наше власти сувише оштре у кажњавању наводећи пример како смо побили преко 4 000 (четири хиљаде) људи у Крагујевцу, преко хиљаду у Београду, да су неоправдано убили његова оца, да то неће трпети српски народ итд. Не знам тачно какво му је држање било за време окупације, али би добро било да и ово узмете у обзир приликом доношења одлука Суда части на Универзитету. Изгледа, према његовој дрскости, да злоупотребљава аутономију Универзитета. Другарски поздрав, Коста.“ Др Недељковић је одмах ступио у акцију, па је Грубачићево писмо послао др Јовану Томићу, председнику Суда части: ‘‘Шаљем Вам га с обзиром да Ви ислеђујете случај поменутог асистента, а сматрам да га треба и по овом испитати. Са колегијалним поздравом. Смрт фашизму – слобода народу, Др Недељковић’‘. На реду су нова саслушања, па хапшење. Агенти ОЗН-е, такозваног Одељења за заштиту народа, су 1. маја 1945. Митровића стрпали у истражни затвор војног суда Команде града Београда, и у њему га држали до 11. августа 1945. Војни иследник Радивојевић учинио је све што је могао да докаже да је Јанковићев лажни извештај истинит, да је Митровић стварно урадио што је Јанковић измислио не би ли друга спасио од Недићевог режима. Но, Радивојевићев труд био је узалудан, јер војни иследник ни после вишемесечне потраге није успео наћи ни једну жртву Митровићеве ‘‘провале’‘, пошто таквих, а ни провале, није ни било. Правда нија стигла ‘‘Напротив, бројно испитани ученици гимназија у којима је окривљени био професор’‘, установио је Војни суд, ‘‘сведоци Љубиша Ранчић, Јосип Поп-Митић, Вукићевић Светислав, Добривоје Јелић и Видовић Радивоје, махом левичарски настројени још у гимназији, а у току НОБ њени учесници, сарадници или присталице, изјављују сагласно да је њихов Јеремија био врло исправан и омиљен васпитач. Нарочито код левичарских оријентисаних ученика и то због тога што је и сам био такав. Даље, да се исти баш заузимао за ђаке комунисте којима је претила опасност да буду удаљени из гимназије’‘. Због свега тога јавни тужилац града Београда Милош Д. Јовановић 27. августа 1945. ‘‘обуставља кривични поступак противу Јеремије Митровића’‘, али крај његовим мукама још није био ни на видику. Суд части га је већ једногласно избацио са Универзитета, а да га пре тога ни за једну нову оптужбу коју му је ставио на душу није ни саслушао. Зато се Митровић 3. септембра 1945. обратио Ректорату Универзитета, достављајући му решење којим је Војни суд обуставио сваки кривични поступак против њега: ‘‘Сматрам да Ректорат Универзитета има оправдање да предузме потребне кораке да се уклони нанета ми неправда, да се вратим на своју асистентску дужност, на којој се за скоро петнаест година никада нисам показао недораслим и недостојним’‘. Но, Ректорат се о све Митровићеве молбе и захтеве једноставно оглушио. Тако је било и са његовим последњим обраћањем Ректорату, 8. јануара 1947, када је писао да су ‘‘сва нагађања о некој мојој скривеној залеђини само гола фантазија’‘. Она су, навео је: ‘‘резултат несавесности мојих иследника који нису хтели да проверавају ни најједноставније моје исказе на саслушању. Чак ми нису веровали да сам у лето 1944. отишао у партизане, одакле сам као болестан отпуштен – иако сам о томе имао да им покажем и писмени документ (…) Тражим да се сада, после свега, непристрасно прегледа сав материјал у вези са мојим удаљењем из службе и да се донесе логичан и правичан закључак’‘. Ништа није помогло. Јеремија Митровић покушао је да позове у помоћ Бору Митровића – тајног комунистичког агента у Специјалној полицији, који је после рата радио у Министарству унутрашњих послова – али ни то није вредело. Јанко Јанковић није био у прилици да сведочи о Митровићевој невиности. После хапшења истакнуте млађе револуционарке Вере Милетић, из Пожаревца, њега су Немци одмах стрељали. Пријатељ пријатељу – непријатељ Др Бранислав Миловановић, ванредни професор Филозофског факултета у Београду, једва је дочекао дан када ће Немци бити протерани из Србије. Он је за време рата пуким случајем спасао главу. Наиме, већ на почетку окупације Немци су га као заробљеника послали у рудник антимона у Зајачи код Лознице. Ту је радио већи део рата, да би га августа 1944. командант Јаворског четничког корпуса у Ивањици, мајор Цветић, осудио на смрт ‘‘као комунистичког симпатизера’‘. По њега су већ били послати егзекутори, када га је Цветић, на молбу и преклињања бројних Миловановићевих пријатеља, ипак поштедео. Др Миловановић се потом најпре склонио у Пожегу, па преко Чачка, Милановца, Рудника и Марковца стигао у Свилајнац и, на једвите јаде, у Београд. Међутим, у међувремену мајор Цветић се предомислио, па је своје људе послао у Београд да др Миловановића убију, али се он вешто крио и успео да крај рата дочека жив. Пошто је утекао четничкој потери др Миловановић је сазнао да је и др Синиша Станковић, редовни професор Београдског универзитета од 1934, један од његових ‘‘највећих пријатеља’‘, преживео рат и постао председник Антифашистичке Скупштине Народног ослобођења Србије. Њихово дугогодишње пријатељство јачала је и чињеница да је Миловановић за професора Београдског универзитета био изабран баш на предлог професора Станковића. Обрадован вешћу да је његов стари пријатељ жив, др Миловановић му 1. новембра 1944. пише писмо које почиње овим речима: „Драги г. професоре, Тек прошле недеље дознао сам, из новина, да сте живи. Та вест била је за мене и велика радост и велико изненађење, утолико више што се већ месецима упорно говорило да сте стрељани у неком концентрационом логору у Немачкој. Мислим да не треба да подвлачим да сам заједно са многим мојим друговима био искрено и дубоко ожалошћен вашом судбином; ја сам се лично осећао нарочито погођеним, јер сам сматрао да сам изгубио једног, мислим да могу тако да вам напишем, од својих највећих пријатеља уопште и у школи посебице. Због тога ми је веома жао што нисам могао одмах да дођем до вас и да вам се јавим (прележао сам тежак грип са запалењем синуса).“ Др Миловановић је свог пријатеља обавестио да је у Руднику антимона у Зајачи ‘‘од почетка истрајно спроводио саботаже’‘, да су он и његови сарадници ‘‘руду стално мешали са јаловином’‘, ‘‘радили лажне анализе’‘, а ‘‘истражне радове погрешно поставили тако да нису давали никакве резултате’‘. Резултат свега тога био је за Немце поражавајући: ‘‘Поред џиновских модерних инсталација, троструко већег броја радника него пре 1941. године, продукција антимона није могла да достигне ни половину предратне производње.’‘ Др Миловановић је свог пријатеља подсетио и да је антимон за Немце био од ‘‘првокласног значаја’‘, јер им је, ‘‘поред осталог био потребан и за подморнице’‘. Поверио му се да је ‘‘у погледу рада против Немаца ишао чак и даље’‘. Рекао му је да је почетком новембра 1943. енглеским падобранцима предао ‘‘план свих постројења, свих бункера, минских поља, мреже бодљикаве жице’‘ и да се с њима договорио да се Зајача, ‘‘у случају да Немци успеју да повећају продукцију, бомбардује или сруши изнутра’‘. На крају, др Миловановић се свом пријатељу потпуно ставио на располагање: ‘‘за војску (резервни сам поручник), за неки рудник (ове зиме нам треба много угља) или за све друго што ви одредите. Поздравља вас и поштује Б. Миловановић’‘. Није пропустио ни да свом пријатељу саопшти и једну појединост коју је др Станковић – ако је из било којих разлога сумњао у њега – могао врло лако проверити. Написао му је: ‘‘Имао сам великих тешкоћа око спасавања радника наклоњених партизанима. Од мојих људи страдао је само један, иако су четници вршили по околини страшне покоље а рудари, чим попију мало више, говоре о стварима о којима се тада морало ћутати…’‘ Но, чим је добио Миловановићево писмо, др Станковић га је, уместо да се обрадује, проследио будућим члановима Суда части Београдског универзитета. Неко је у левом горњем углу овог приватног писма написао: ‘‘Поповићу у рад’‘, а кад је Суд почео да ‘‘чисти’‘ Универзитет одмах је, међу првима, прозван и др Миловановић. Кад већ нису могли ништа друго да му замере чланови Суда части су га оптужили због пристајања да из заробљеништва изађе пре рата, објављивања, 1942, чланка Да ли се легендарна Атлантида налази на дну Јегејског мора, књиге Тајанствене земље, чланка Српски прилог европској науци и, коначно, што је радио у руднику антимона у Зајачи. И, мада је др Миловановић доказао да је тамо радио у корист немачке штете, те да ниједан од његових радова објављених током рата ‘‘није био политичке природе’‘, све му то није помогло. Суд части га је 3. априла 1945. истерао са Београдског универзитета. Неколике додатне белешке о ‘‘Суду части’‘ Суд части званично је 5. децембра 1944. године формирала Комисија за обнову Универзитета. Чланови ове комисије били су: биолог Синиша Станковић, психолог Борислав Стевановић, историчар Васа Чубриловић, физичар Сретен Шљивић, психолог Баја Бајић, фтизиолог Јеврем Недељковић, правник Јован Ђорђевић, физиолог Стеван Ђелинео, затим књижевни историчар Петар Колендић, који је одмах поднео оставку, па хемичар Александар Леко и фитопатолог Младен Јосифовић. Суд је имао 11 чланова. Председник је био минеролог и петрограф Јован Томић, а секретар правник Јован Ђорђевић. На пресуде Суда најчешће су се потписивала осморица чланова: Павле Савић, Петар Матавуљ Борислав П. Стевановић, Стеван Ђелинео, нека Милка Радоичић, лингвист Радомир Алексић, етнолог и филозофски писац Душан Недељковић и стручњак за екологију шума и хортикултуру Тома Бунушевац. Поред Суда части Комисија за обнову Београдског универзитета је крајем 1944. године поставила комесаре Ректората и деканата појединих факултета. Тако је послове из надлежности Ректората водио др Јеврем Недељковић, а функцију декана обављали су: др Васа Чубриловић (Филозофски факултет), др Јован Ђорђевић (Правни), др Александар Леко (Технички), др Баја Бајић (Богословски), др Петар Матавуљ (Медицински), др Младен Јосифовић (Пољопривредно-шумарски) и др Драгољуб Јовановић (Ветеринарски факултет). Први редовни ректор Београдског универзитета био је др Стеван Јаковљевић, а први проректор др Душан Недељковић. Они су на ове дужности изабрани 28. августа 1945. Напомена Уредништва Српског Листа: Под насловом Нечастиви на Београдском универзитету, горњи напис објављен је у часопису Српско наслеђе од 3. марта 1998, који је уређивао Драган Влаховић. О самом аутору нисмо могли наћи никакве податке. Чланак смо приредили

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: