Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (14. део)

 

Никола Варагић

ПРОМЕНА СВЕСТИ (14. део)

 

 

Закон ДВА СМЕРА

 

 

 

Платон (“Тимај – дело Ума“[1]): “Цели тај састав сада је пресекао уздуж на два дела и средину сваког од њих саставио са средином оног другог, у облику слова X (chi), а затим, кружно их савио у једно, спојивши их саме са собом и међусобно, на супротном крају од њиховог пресека; увео их је, затим, у кружно кретање, равномерно и на истом месту, учинивши један круг спољашњим, а други унутрашњим. Одредио је да кретање спољашњег круга припада природи Истог, а кретање унутрашњег природи Другог. Кретање Истог завртео је удесно (у равни) стране, а кретање другог (у равни) дијагонале улево, а већу снагу дао је кружном кретању Истог и једноликог. Допустио је, наиме, да оно буде неискидано, а унутрашње кретање шестоструко је искидано на седам неједнаких кругова и то према сваком троструком размаку, будући да је од сваке врсте било по три. Одредио је да кругови иду у међусобно супротним смеровима, и да, у погледу брзине, три буду једнака, а четири неједнака, како међусобно тако и у односу на она три, али да се тај однос не мења.“

Платон је учио да “геометрија мора претходити философији“ (то је био натпис изнад Академије, што Платона и Академију доводи у везу са питагорејцима[2]). На Западу су Аристотела звали “Христовим претходником у природном“. Зашто је у Источном римском царству (Православна Црква) затворена Платонова академија у Атини, и, да ли је и зашто Западно римско царство (Католичка црква) прихватило само Аристотела као свог путовођу у теорији сазнања? Наводно, Православна Црква више је обратила пажњу на философију Платона, а западне цркве на философију Аристотела. За Платона се верује да је више метафизичар/мистик, а за православне да их не интересује математика (рационално). Платон је хтео да оно идеално и савршено из света идеја примени у држави на чијем челу би се налазио философ. Аристотел је био у политичком смислу реалнији и мање утописта од Платона. Аристотел није веровао да је тако савршена држава могућа. Да ли је (политичка) философија/идеологија просветитеља Ж. Ж. Русоа имала више сличности са (политичком) философијом Платона или Аристотела? Да ли је Лењинова и Стаљинова држава имала више сличности са Платоновом или Аристотеловом државом? Да ли су и француски револуционари и немачки метафизичари и енглески и шкотски либерали више математичари него хришћани? Да ли и масони верују да би у држави где би масон био владар (као Платонов философ, као љубитељ мудрости, знања, бројева и углова) сви били просвећени и све било у хармонији? Да ли масонски велики архитекта више личи на Платоновог демиурга или хришћанског Бога? Зато мислим да би се могло рећи да су западне цркве много више прихватиле философије и Платона и Аристотела (Платона у политичком смислу и више него Аристотела) него Православна Црква, у чијем центру је (и даље) Христ. Царство Божје нема сличности са античком државом. Порекло Јеванђеља није исто као порекло (Платонове) “теорије идеја“. Бог Творац није исто што и (Платонов) демиург. Папизам је више личио на платонизам (Платонову државу) него православни теократизам (симфонију). Зашто су схоластичари величали/следили Аристотела, а православни поштовали Платона (нпр. поменута фреска Платона у цркви Богородице Љевишке са почетка 14. века)? Зашто је Православна Црква више Павлова, а Католичка црква више Петрова? До сада је важила та подела – Православна Црква је више Павлова (и Платонова), а Католичка црква је више Петрова (и Аристотелова). Стари Грци мислили су у супротностима. Хришћани мисле надантиномијски. Црква је – тело Христово. Права хришћанска Црква је невидљива. Од видљивих, Православна Црква најверније преноси Христово учење, Свето Писмо и Предање.

Да ли иза Платоновог Тимаја стоји математички (питагорејски) дух или (и) нешто мистичко (онострано)? Да ли и мистичко искуство може да се потврди у стварности, попут математичког, и колико? Да ли хришћански Свети Оци стварају једну врсту мреже аподиктичке рационалности која је објективна консензусом упућених, чији ауторитет почива на реализацијама и која зна за непосредно видљиву и опипљиву корисност? Ако је међу 1000 пророкатоком историје било 900 лажних а 100 правих, шта закључујемо о оностраном свету – да је илузија[3]? Како се духовна искуства потврђују кроз векове међу људима/монасима који међусобно немају контакт (а потврђују се, нпр. кроз молитве, борбу са демонским… и то вековима и миленијумима, међу хиљадама таквих појединаца)? Да ли заиста  православни монаси (исихасти) не знају шта је свет и човек, да ли њихова искуства мање вреде од искуства научника или мистика (или будиста)? Да ли је, можда, илузија моћ господарења овостраним и видљивим светом све док је човек у стању грехопада – моћ која се заснива на математичким теоријама, на “корпусу (научног) знања“? Докле може да иде научник у “реализацији, рационализацији и објективизацији“[4], у интервенцији у природне феномене и залажењем у област ноумена, стварајући нове, вештачке, материјале, као “конструктор конструкције“? До ког нивоа сазнања и моћи да се господари природом (и човеком) може да се стигне са математичким апстракцијама и вечним истинама разума и чула? До ког нивоа сазнања и моћи да се господари природом (и човеком) може да стигне научник са експериментима? До ког нивоа сазнања и моћи да се господари природом (и човеком) може да стигне мистик? Да ли су сазнање чији је циљ “теорија свега“ и господарење над другим – нужност? Да ли је, како је мислио Хегел, “дисхармонија заиста услов хармоније“, као Нужност и “вечна истина“? Да ли је “слобода укорењена у Ништа“[5], да ли Творац заиста не влада над “небићем“, “нествореном слободом“, која за њега остаје недокучива? Да ли су заиста, закључно са 20. веком, од стране модерних философа и емпириста (математичара и биолога) дати сви одговори на ова питања – да ли знамо вечне истине? За некога је свет “конструкција без конструктора“[6], али, одакле долази, шта је онај који је у акцији, и где иде онај који упознаје конструкцију и постаје – конструктор?

Грци су мислили у супротностима, развили су методе извођења консеквенци из међусобно супротних претпоставки. Без сагледавања свих супротности (противречности) нема откривања тајне (али не и “теорије свега“ и “божје честице“ на природном и натприродном нивоу: Бог постоји изван и независно од Своје творевине. Бог није створио свет из себе и своје Суштине. Божанске енергије су Бог, али нису Његова Суштина. Анђели не знају тајну искупљења -Човек је највећа тајна). Немачки метафизичари и идеалисти мислили су да се у “дијалектици која превализали негативно“[7] налази могућност ума да уђе у онострано. То нису урадили, јер нису веровали у онострано, зато се не зову (међу православнима) хришћански философи. Хришћански (православни) философи, тј. теолози, мисле надумно – надантиномијски, не сумњају у онострано.

Талес је тражио један извор бића. Анаксимандар је првом принципу приписао непроменљивост – оно из чега се ствари рађају у то и пропадају. За Парменида, свет је био једно биће које одувек постоји – без почетка и краја, које се не креће, као немењајућа и неуништива целина. По Анаксагори, ум је уредио све ствари укључујући и звезде. Пошто је започео кретање, ум се одвојио од онога што је било покренуто његовим дејством. Космички поредак, учи Анаксагора, настаје након тог одвајања, и нису (сви) закони природног дешавања успостављени од стране ума. По Хераклиту, природа је у вечном (сталном) току и ако се слуша Логос види се да је све Једно.

У Тимају, космос је заједничко дело ума и нужности, и живи вечно једноликим кружним кретањем. И кретање оног умног је кружно, тј. без почетка и краја. Умно постоји и када није видљиво. Владавина ума над светом је ограничена – ум делује на нужност убеђивањем. Ум је мушко начело, нужност је женско начело. По Платону, природа у вечном току је само свет чула (свет видљивих и опажљивих ствари и бића; свет нужности/женског начела). Због тога знање и разумевање природе мора да се тражи ван чулне природе која је у вечном току, тамо где је нешто стално што тим вечним током управља, и што омогућује да се он разуме. Знање се тражи тамо где се одређује шта је опште и свему заједничко, тј. универзално (Сократ). Оно што управља вечним током јесу бројеви и бројевни односи (Питагора). То је, по Платону – демиург. Демиург је мајстор, занатлија, прави математичар – градитељ космоса – којег није створио из ничега. Демиург се угледа на вечне идеје и математичка начела, он само сређује постојећи хаотични материјал, уводи ред у нереду (све остало препустио је нижим боговима). Мешањем Истог, Другог и Бића настаје космичка душа. Небеско је једнолико и савршено, земаљско је разнолико и несавршено. Супротности (мушко-женско, исто-различито, бесмртно-смртно) нису у потпуној хармонији, равнотежи, стварају динамику. Природа (женски бог) вечна је као што је вечан и мушки бог. Идеје (форме) су вечно постојање изван сфере настајања и пропадања, независне од демиурга. Форма је независна од материје.

За Аристотела форма није независна од материје. Формирање живог бића је процес успостављања облика и структуре који то биће чине одређеним типом/врстом. Аристотел је, за разлику од Платона, сматрао да не постоји делатељ који поступа намерно, збивања у природи нису намере демиурга. Код човека не зависи све ни од нужности. Циљ природе је одржавање живота као највишег добра. Хаотични материјал, тј. исконска материја, сарађује са формом у настајању, отуда постојање сврха у природи (дакле, без демиурга) и могућности сврсисходног обликовања. Бог је код Аристотела – финални узрок, а материја није нешто што се само обликује, већ у њеној природи постоји тежња за оним божанским. Природи се сврсисходност не намеће споља, али и природа није једини узрок кретања у физичком свету.  

Превагнуо је став Платона да се сврсисходност намеће споља, да разумом обдарено биће усмерава неразумну природу (све до појаве теорије еволуције, атеисти и еволуционисти поричу мета план и сврху у природи). За христијанизоване философе, Бог је узрок свега и он усмерава бића природног света. За модерне античке (новоантичке) философе, ум управља физичким светом.

Према Рене Декарту, форма није идеја, јер форма није мисао, а идеје су мисли. Бог ствара вечне истине које су истине о суштинама ствари и тим истинама дата су својства и облици дотичне суштине. Идеје стварних суштина јесу урођене идеје, њима мислимо. Суштине ствари појмљиве су зато што их је Бог створио појмљивим за човека. Суштине могу бити појмљиве а да не буду непротивречне. Бог може стварати и противречне суштине. Нема противречности у стварима, већ једино у нашим идејама. Противречности се појављују захваљујући нејасности и неразговетности идеја. Декарт: “Пошто је Бог узрок чија моћ превазилази границе људског разумевања и пошто нужност ових истина не превазилази наше знање, следи да ове истине јесу нешто мање од непојамне моћи Бога, те да су њој подређене“; “Ја тврдим само да ми је дат такав дух да не могу појмити брдо без долине или збир 1 и 2 који није 3“; “И уистину није чудно што је Бог, стварајући мене, ставио у мене ту идеју (себе самог) да буде попут знака творчева утиснута у његову творевину – и није потребно да тај знак буде ствар различита од саме творевине“. За Г. В. Лајбница, појмови “урођене идеје“ и “бивствовање суштина у разуму“ немају сазнају функцију, и он, уместо о Декартовом дуализму, говори о једном облику монизма – све створене супстанције јесу истоврсне, док оно што се јавља као материјална супстанција могу бити “добро засновани феномени“. Дејвид Хјум критикује Декартово утемељење принципа узрочности (узрочност као урођена идеја), математика је изашла недирнута из те критике – математика је нужна јер не зависи од искуства, производ је чисте делатности мишљења (математички судови су аналитички судови a prioriи зато потпуно извесни). После Лајбницове критике, искуство добија важну улогу у сазнању.[8]

Са Кантом, и етика је изједначена са математиком. Код Лајбница, све је у сагласности са законима механике. Дух је (поново) подељен на интелектуалну и вољну сферу. Разум (субјект) бави се само садржајем који се налази унутар света феномена (објекта) и тај садржај прима путем чула и искуства, да би након тога анализирао и синтетисао мисли.

За Г. В. Лајбница, супстанција је биће способно за делатност. Он развија учење о супстанцијалним атомима, метафизичким тачкама или монадама, као бестелесним ентитетима са истинским јединством, субјектима перцепције, које у себи садрже мноштво пошто су подлежне променама кроз унутрашње принципе. У његовом систему, унапред је успостављено подударање кретања тела са хтењима и перцепцијама душе на такав начин да владавина закона механике у физичком свету никад не може бити доведена у питање. Лајбниц је био у једној врсти колизије: са једне стране, он је више него било ко пре њег истицао да нема ниједне појаве у физичком свету која није детерминисана сврхом, а са друге стране, инсистирао је на потпуном искључењу телеолошких објашњења из емпиријске науке о природи.[9]

Д. Хјум је, као скептик, критиковао и Кантов закон узрочности, нужне узрочне везе, претпоставке о узрочној нужности (нигде се у искуству не показује нужна веза између две узастопне појаве). По њему, мишљење као делатност може егзистирати и као несупстанцијално и не мора да буде на начин мислеће супстанције. Не постоји корисније расуђивање од оног насталог из сведочанства људи и извештаја очевидаца. Заступао је став да је трајни елемент људске природе лични интерес који је порекло правде, друштва и власти, али се ту не ради о егоизму пошто је свестан свих слабости људске природе. Хјум је, у духу сцијентизма и позитивизма, био противник метафизике – он је одлично констатовао емпиријску повезаност између датих чињеница, доносио је закључке на основу њему логичких и познатих принципа и тежио да се те истине употребе за опште добро. Нема других истина, то је оквир когнитивне науке. Кант је био мало уздржан. Кант је волео да размишља/умује. По њему, метафизика је нужна због (само)рефлексије, умовањем се разуме и осмишљава емпиријска овостраност.  

Како се човек бори против егоизма, како зна да је у питању егоизам? Како да разликује добро и зло, анђела од демона? Да ли нам математика може помоћи? Шта је човекова природа, да ли само из човекове природе и искуства потичу принципи сазнања? Да ли математика може да нам помогне да се врати првобитно јединство субјекта и објекта? Шта су идентитет субјекта и јединство објекта, да ли или како их учинити јединствене? Да ли су решења у мистеријским култовима? Да ли се кроз субјект (човека) упознајемо са објектом (природом, космосом), или преко природе (космоса) упознајемо и човека? Да ли је ту у питању или-или? Како субјективно (лично) постаје објективно (опште)? Да ли се и како се иза објективног (или нечег доброг) крије субјективно (или нешто лоше, зло)? Зашто је област изван чула (оно што се не може опазити чулима и осећајима; ноуменална стварност) проблем и да ли човек ништа не може знати о том свету или само они којима није “дат такав дух да не могу појмити брдо без долине или збир 1 и 2 који није 3“? Па и они који немају такав дух, да ли могу да тврде да им идеје не долазе и из тог интелигибилно-ноуменалног света који не могу сазнати у емпиријском смислу? Каква је улога тела у процесу мишљења и сазнања?

Хришћанство даје све одговоре. Међутим, од 16. века све је мање хришћанских верника и све је мање оних који познају хришћанско учење. Порекло и правци сазнања и знања сада су у: 1. математици и физици (апстракцијама које могу постати закони и реализовати се у стварности); 2. биологији и хемији (упознавање са физичким светом онаквим какав јесте, стварање нових елемената, укрштање са постојећим, који се могу и само преобликовати); 3. мистицизму (окултизму); 4. чистом умовању/емпиријској метафизици (која се заснива на знањима из математике и биологије); 5. мешавини мистицизма, емпиризма и натурализма.

Превладала су учења оних којима је прво сметала “самовоља“ Бога, а затим и “самовоља“ (универзалног, апсолутног, космичког) ума или духа. Превладали су они (научници, емпиристи) за које је човеково деловање само производ његових сила, човек је део природе и биће које је стекло разум (способност мишљења), а сама природа је финални узрок природе и развија (креће) се путем закона еволуције (ту је крај за метафизику: није важно да ли природа има узрок, почетак, крај… човек је животиња која стоји на врху ланца исхране и стекла је моћ да упозна природу, а затим и да се игра са природом, да ствара вештачке материјале… шта ће бити после смрти – како мене као појединца тако и осталих људи – није важно… вероватно ће и људски род нестати са Земље или ће еволуирати у нешто савршеније…). Свест таквих људи формира се само на основу личних опажаја (онога што се може опазити чулима и осећајима), искуства и потврда у експериментима – само на основу егзистенција и појава које можемо уочити или опипати – то је оквир мисли и на основу тога доносе судове. Ако и признају немоћ и несавршеност човека (без Бога), то је само тренутак немоћи и несавршености на путу развоја и усавршавања (еволуције). По атеистима, самосвест, као есенцију мисли, човек је стекао путем еволуције. Еволуционисти кажу да мисли настају у мозгу – свест је активност неурона око таламуса – епифеномен мозга који се кроз еволуцију развио и постао самосвестан. Самосвестан мозак више не поставља питање шта се дешава у природи, већ шта ће да се догоди – шта ће променити, доградити, порушити, направити – у природи или на себи (свом телу). Како тај мозак, који је самог себе свестан, разликује добро и зло? Како на његово расуђивање делују емоције (осећања) тела? Неуронаука открива да су мисли и емоције испреплетане[10]. Идеалисти међу њима теже ка потпуној слободи појединаца у савршеном јединству целине, ка хармонији међу људима и између људи и природе. Али, како до тога? Зато (за почетак): не шта се дешава у мозгу(са неуронима), већ шта се дешава у уму (какве су нам мисли) и срцу (каква су нам осећања) – не може се философија[11] градити само на законима науке (математике и материјалних доказа).  

Код мистика је мало другачије. Њих је мање него научника, али не значи да су мање утицајни у данашњем свету. Међу њима има и оних који теже добру, има и оних који су душу продали ђаволу. “Магија је сродна науци по томе што је заснована на човековом веровању да може директно да утиче на природу ако упозна законе који на магичан начин њоме управљају.“[12] Мистик опажа субјекте који за друге људе не могу бити опажени уз помоћ телесних чула и садржај разума. Како зна да ли је то што види и тај са ким разговара нешто стварно или лажно, добро или зло? Одакле мистику долазе такве идеје и мисли? Зашто њихово искуство није релевантно (научницима)? Мистик (с)познаје законе који су научницима непознати, за већину људи неприродни или натприродни. “Духовном свету Природни долази у помоћ да телом обавије оно што је од духовног, да би учинком представљало оно што је духовно узроком. Мисли човека потичу од духовног света.“[13] Грци су дуализам у односу Творац-човек (или природа-човек, ум/душа-тело) превладали (или покушавали то да ураде) кроз мистеријске култове. Они су мислили у супротностима: природа-закон(друштво); жена(стихија)-мушкарац(рационалност). Узмимо пример супротности мушко-женско: за жене важи мишљење да над њима владају њихове емоције и нагони, па тек онда разум, ако нека до тога дође. Но, колико је неразумних мушкараца који не могу контролисати оно нагонско? Мушко начело влада свешћу и интелектуалном интелигенцијом, женско начело влада несвесним и емоционалном интелигенцијом. (По некима постоји само једна интелигенција.) Мушко начело рационализује, женско начело води у непознато. Мушкарац је окренут уређивању спољњег света, обликовању материје. Жена се првенствено занима за људске односе, за обликовање унутрашњег бића. Међутим, често је жена је та која је активна у уређивању свакодневног живота и обликовању материје и физичког света, док мушкарац “бежи“ од свакодневног живота, света материјалности (у трансцедентни свет, интроспекцију…). Често мушкарац зна да буде већи сањар, а жена прагматичнија у свакодневници. Има много жена које су велике личности, и много безличних мушкараца. Оваквих парадокса има на стотину. Но, да ли су то парадокси за сваки ум (сваког човека)?

Личност у којој се одиграва Оваплоћење (сједињење човечанског и божанског, прелазак архетипа Богочовека у историјску реалност), свесна је јединства и разлика између Анимуса (Логоса) и Аниме (Ероса). У хришћанској религији Свети Дух повезује се за женском духовношћу, сама Црква, и њено аскетско мушко свештенство које је темељ и кров Цркве, схвата се као Невеста која чека свог Мужика (Христа).[14]

Дакле, Личност у којој се одиграва сједињење човечанског и божанског свесна је јединства и разлика између Логоса (ума) и Ероса (природе). Какав је то човек који се кроз живот води само разумом или само емоцијама? Који раздваја (код кога је или-или) срце и (раз)ум, душу и тело? Зашто у процесу атомизације човечанства долази до обезличавања човека (ре-колективизације)? Како се кроз саборност (заједницу) постиже персонализација? Зар није парадоксално да су против индивидуализације исихасти који су се осамили и одвојили од света? Није. Да ли неко може да постане Личност ако се свесно одриче свог ја? Може. Хришћани мисле надантиномијски.

“Поставити се у средиште круга значи поставити се у тачку у којој се те две тенденције уравнотежују: као што кажу муслимански посвећеници, то је ‘божанско место у којем се измирују супротности и противречности’, то је средиште ‘тачка ствари’, према индијском изразу, или ‘непроменљиво средиште’ далекоисточне традиције, непокретна тачка око које се ротирају сфере, непрекидно мењање појавног света.“[15] “Рене Генон тежи спознајном превазилажењу хоризоната света контигенција и углавном негативних условљавања, и открићу супериорног и јединственог знања, примордијалних формативних и информативних принципа свих регуларних традиција и доктрина метафизичке мисије човека… Генонов однос према гнози оперативне масонерије јасно потврђује волунтаристичку и пристрасну природу његове спознаје… Генон је пречесто користио секуларне елементе одређених доктрина или религија, заобилазећи или игноришући њихове основне стожере и садржаје. У суштини, Генонова Примордијална Традиција је знатним делом спекулативни производ који одражава светлост заласка сунца духовних енергија на поприштима некад великих духовних борби, где су остале само рушевине рушевина.“[16] Већина мистика негде залута.

За светим гралом, поред мистика, трагају и научници који желе да открију “божју честицу“[17]. Или, да дођу до “златног пресека“ (ЗП) свега и сваког у свету. “Шта решава златни пресек (ЗП)? Неколико важних ствари: (1) када год имамо мноштво састављено од јединки које имају вишеструке особине, па желимо да функционисање система као целине буде хармонизовано, тада приступамо мултифакторској оптимизацији односа део–целина са аспекта ЗП, (2) када се јаве здравствени проблеми функционалне физиолошке природе неког органа, тада је настала дисхармонија у организму која је нарушила, у мањој или већој мери, складно функционисање тога органа са организмом, јер је њихово функционисање детерминисано ЗП који се успоставио у току ембриогенезе; (3) када се јаве психолошки проблеми менталне природе тада су нарушени механизми рада управљачког система (неурона и нервног система) организма по ЗП, али када се јаве проблеми духовне природе тада су нарушени механизми односа ћелија-организам у микротубуларној мрежи тела и/или на релацији тело-управљачки систем (неуро-ендокрино-имуни систем) који су такође детерминисани законом ЗП.

(…) Несавршенство реализације Једног, које је савршено, у Природу, а из ње у биофизички свет, доводи до двоструке системске и двоструке функционалне грешке технике свести. Ово значи да микротубуле, као пребивалиште и генератор свести која је зароњена у дубине несвесног, да би умањиле ове нежељене ефекте, морају поседовати ‘double-error correcting code’, тј. да би се противречности из системског и функционалног дела менталне свести свеле на минимум. Уколико дође до поремећаја у функционисању микротубула (прегруписавањем из једног у други начин паковања, а има их седам) генеришу се екстремне грешке и настају антагонистичка стања, најпре на биофизичком плану, а затим на психолингвистичком. Како је језик оруђе технике свести то ће његове појмовне структуре са својствима поларизације (добар-лош, вредан-лењ итд.) резонантно изазвати на менталном и емотивном плану нова поларизована стања. Зато изговорене речи имају ‘своју тежину’ за наша духовна стања. Због појаве антагонистичких екстрема у домену духовне свести ‘религиозни ратови’ као друштвени феномен ће попримити најинтензивније размере, и по свом карактеру биће најбруталнији. Због нестабилности стања духовне свести психолингвистичка манипулација (‘пропаганда’) са ‘екстремним верницима’ је због тога веома лако изводљива.“[18]

Данас су могућности манипулације велике, јер већина људи мисли “црно-бело“ (људском сувише људском логиком стварајући супротности, поларизације, односно, из незнања прихватајући одређене “противречности“ и “нужности“ као “вечне истине“). Међу таквим људима има и оних који нису религиозни. Међу онима који нису религиозни, или нису хришћани, а јесу образовани, има оних који са људима у тим стањима свести (са “црно-белим“ погледом на свет) манипулишу.

“Основе масонерије: истина као главни циљ масонерије, ‘благостање и срећа човечанства’, ‘влада разума’ која треба да буде допринос човековој ‘идеалној и материјалној срећи’. Идући тим путем, читаво човечанство ћe постати ‘једна срећна породица’. У том смислу, масонерија наступа као ‘религија човечанства’, држи се правила ‘Сваки брат је мио, које вере био’. Ако је масонерија  једина права човечанска религија, онда су сви масонски непријатељи – непријатељи човечанства. А масони отворено проповедају да се против таквих треба борити: ‘масонерија се бори против непријатеља човечанства, извршујући тиме дело масонске љубави’. У том случају, број тих непријатеља је неограничен. У тој борби, ако је потребно, могу бити уништени и читави народи: ‘Народ, у коме је овладала пука себичност и грамзивост, у коме се вије коло разузданости и обести, у коме су правда и поштење бачени под ноге, у коме су врлине и карактери само слике прошлости – такав народ не вреди да постоји; за њим се неће зажалити чак ако и пропадне’. Кад се помисли да, по масонском казивању, ‘слободно зидарство образује непрекидан ланац који обавија целу земаљску куглу’, да је то ‘велики и моћан светски савез’, те да је ‘на његовим великим конференцијама и конгресима светског значаја решавана покаткад и судбина појединих народа и држава’, произилази да те установе могу донети одлуку и да се неки народ мора истребити геноцидом. Довољно је да нека таква конференција ‘светског значаја’ донесе о дотичном народу негативан суд, па да тај злочин буде законски оправдан. А то, у данашњим приликама и околностима, мора код Срба изазвати врло непријатно осећање (…) И овакав рад они упоређују с Хришћанским моралом!? А зар је Христос тако чинио? (…) Одговара ли такав рад јасној Христовој заповести: ‘Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се Богу за оне, који вас гоне’? (…) Христос забрањује да се путем смрти и проливања крви приступа циљу. ‘Сви који се маше за нож, од ножа ће и погинути’ – вели Он. Не дозвољава жртвовати другога ради себе; а заповеда жртвовати себе ради другога. Зато је и оставио љубав пуну самопрегорења као главно начело рада. Другим речима, масонско начело трпељивости се у пракси своди на немилосрдан сектаризам: ‘Брат је мио, које вере био’… само ако је масон. А примена масонских идеала је искључиво руковођена правилом ‘циљ оправдава средства’. Масонерија је езотерично друштво, она почива на тајнама. На сваком од 33 масонска степена масони сазнају нове тајне или, нове циљеве. Масони би одговорили да су прави циљеви масонерије познати већ и масонским шегртима, а да ‘тајне’ представљају продубљивање масонског учења, те да се морају откривати постепено. Као што хришћани верују у Бога – објаснили би они – пре но што ће се упознати са хришћанском теологијом. Наравно, то је обичан софизам, јер хришћанин који то жели може одмах да сазна и све хришћанске истине и имена свих чланова црквене хијерархије, што са масонима није случај. Ив Марсодон,масон 33. степена шкотског обреда, Француз који је прешао у Православље (да би православне увукао у масонерију и вршио притисак на Католичку цркву), признаје да је масонерија везана за све религије, а не само за хришћанство, те је морао тражити неку дијалектичку синтезу којом би трансцендирао те очигледне противречности између хришћанства и масонског космополитизма. То бар привидно идеално решење проблема донела му је еволуционистичко–пантеистичка теорија језуите Тејара де Шардена, по коме све силе у свету стреме коначном уједињењу у тачци Омега. Тачка Омега налази се на тако удаљеном нивоу у односу на догме, да у њој нема више ничег апсолутног. А на тако узвишеној области мисли није забрањено маштати ни о могућности начелне сумње која, кроз јединство науке и мистике долази до одсада могуће сагласности, с обзиром да се тачка Омега на крају подудара са математичким бесконачним„.[19]

Да подсетим, хришћани су у земаљском смислу песимисти, али нису песимисти у смислу статичности, пасивности и (духовног) нерада, тј. они су стално у процесу усавршавања, напредовања, кретања, и не живе без радости, пошто радосно чекају Апокалипсу. “Апокалипса је откривање, откриће, што је и име за истину, за грчку алетеју (aletheia). О тој истини краја и почетка, нико заправо не зна ништа у поузданом, извесном или провереном смислу. Односно, у искуственом смислу. Свој ‘последњи суд’ о ствари ‘последњих ствари’ може(мо) препустити само вери. За апокалипсу нема сведока; за катастрофу васцелог света нема онога ко би је испричао међу живима тог света… Кад се буде догодила неће се догодити у садашњости, јер ће собом донети време које се од нашег времена коренито разликује. Нема истине, нема апокалипсе, која не полажу право на вечност, које се не везују за њу као за властито спасење од историје пролазности; традиција нас учи да је истина вечна, да се може предати, бити традиција као вечна. А опет, ослањањем на вечност, оне – истине, апокалипса, њихове традиције – замењују сваку истину и апокалипсу (без сумње, замењују себе) смислом новог који их везује за пролазно време, време тренутка. Као да се у њима тренутак и вечност додирују с ону страну уобичајеног поимања времена, односно – као да се време гради кроз тај додир који на себи нема ничег овостраног.“[20]

 

НАСТАВЉА СЕ…

 

---

 

 

[1] Платон: “Тимај“, предговор Бранко Павловић, Младост, Београд, 1981.

[2] Питагора са Самоса (око 570. п. н. е. – око 495. п. н. е.) је основао тајно друштво познато као Питагорејско братство које је било посвећено неговању врлине и изучавању математике.

[3] Превиђаће се и даље од стране доста њих да су научници и проналазачи попут Николе Тесле (и Емануела Сведенборга) сведочили о својим разговорима са духовним, неземаљским, бићима. Питање је да ли је неко, посебно од оних за које је свет анђела илузија, упознао природан свет и разумео природу, боље од Тесле. Колико су Тесли у спознаји природе и човека помогла искуства из оностраног света?

[4] Не реализам, већ реализација; не рационализам, већ рационализација; не одражавање објеката, већ објективизација – Гастон Башелар, француски научни философ из 20. века.

[5] Мајстор Екхарт, Јакоб Беме

[6] Ж. П. Сартр

[7] Х. Г. Гадамер

[8] Предраг Милидраг: “’Попут слика ствари’: Темељи Декартове метафизичке теорије идеја“, Институт за филозофију и друштвену теорију и ИП Филип Вишњић, Београд, 2010.

[9] Александар Пражић: “Природа и телеологија“, Плато, Београд, 2002.

[10] Данијел Големан: “Емоционална интелигенција“, Геопоетика, Београд, 1997.

[11] Свети Василије Велики (329-379): “Нећемо образовање понижавати зато што неки тако мисле о њему, него ћемо за неразумне и неваспитане сматрати оне који тако мисле, који би хтели да сви буду као они необразовани и неваспитани, да би се општим стањем сами прикрили и избегли критику због необразованости… Философија је потребна, јер је једно чувати овце и волове, а друго управљати људским душама.“

[12] Џејмс Фрејзер: “Златна грана“, Алфа, Београд, 1992; Бронислав Малиновски: “Магија, наука и религија“, Просвета, Београд, 1971.

[13] Емануел Сведенборг: “Небо и пакао“, ИКП Заслон и ИП Трагови, Београд, 2006.

[14] Павле Евдокимов: “Жена и спасење света“, Светигора, Београд, 2001.

[15] Рене Генон: “Дантеов езотеризам“, Градац, Чачак, 2002.

[16] Драгош Калајић: “Увод у дело Ренеа Генона“ www.dragoskalajic.com/uvod-u-delo-renea-genona

[17] Хигсов бозон – Према предвиђањима Стандардног модела ова честица није требала да има масу већу од свих до сада детектованих честица, али начини и могућности за њено детектовање условили су потребу за много енергије, много више него што је то било потребно за друге честице. Због тога је било потребно изградити велику и моћну машину, као што је LHC, која ће обезбедити довољан број судара на довољно високој енергији. У тим сударима је потребно произвести довољан број Хигсових честица које ће детектори ухватити. Али… детектори не могу да ухвате Хигсов бозон! Хигсова честица је једна посебна врста честица, тзв. бозон, који не изграђује материју (као што то раде нпр. лептони и кваркови) већ више “личи” на преносиоце интеракција – бозоне (тј. фотон, W или Z бозоне и глуоне). Сва материја који видимо око нас изграђена је од малог броја различитих градивних јединица, а те градивне јединице називају се елементарне честице. Током историје материја је дељена на све ситније и ситније саставне делове. Некада се сматрало да је атом најмања недељива “цигла” материје, али показано је да се он састоји од електрона и језгра, касније је утврђено да се језгро састоји од протона и неутрона, а још касније да се протони и неутрони састоје од кваркова. Према поменутом Стандардном моделу све елементарне честице деле се на лептоне и кваркове (који заједно изграђују материју) и бозоне који преносе интеракције између честица материје и држе их на окупу (или их одбијају). Док су честице материје интуитивно прихватљивије и познатије преносиоци интеракције често умеју да збуне (осим фотона, можда). Да би разумели улогу бозона сетимо се да у природи постоје четири основне силе (електро-магнетна, слаба, јака и гравитациона). Гравитациона сила је нешто другачија и, за сада се не може описати истом теоријом као остале три, али оне су сличне и могу се описати на сличан начин. Свакој од ове три основне силе одговара неки преносилац интеракције, тј. неки бозон. Тако је посредник у преносу електро-магнетне силе фотон, слабу силу преносе W и Z бозони а јаку силу преносе глуони. Сви ови бозони заједно са 6 лептона и 6 кваркова чине Стандардни модел елементарних честица и изграђују свет у коме живимо. Све ове честице су одавно откривене, открића су сагласна са теоријским предвиђањима и све лепо функционише али стандардном моделу недостаје само једна “ситница”. Та ситница је проблем постојања масе. Стандардни модел лепо описује честице али не објашњава због чега оне имају масу и на који начин је добијају. Сложићете се да ова “ситница” уопште није ситница већ врло битан проблем који је неопходно решити. Када је 1994. године потврђено откриће последње честице стандардног модела, топ кварка, са масом од 176 GeV, постало је јасно да стандардни модел скоро беспрекорно функционише али недостајал му је још једна карика до комплетне теорије. Та “карика” је Хигсова честица, која је одговорна за постојање масе свих осталих честица. Постојање масе честица у стандардном моделу објашњено је тзв. Хигсовим механизмом. Овај механизам предложио је Филип Андерсон 1962. године на нерелативистичком моделу а релативистичку допуну дао је Питер Хигс 1964. године. Независно од њега у пролеће 1963. године до сличног резултата дошле су и две групе физичара Роберт Броут и Францис Енглерт, и Гералд Гуралник, Ц. Р. Хаген и Том Кибле. Према Хигсовом механизму претпоставља да цео простор испуњава једно непрекидно и за нас невидљиво поље, тзв. Хигсово поље. Ово поље је простире се равномерно у простори и времену. Све честице крећу се кроз ово поље и интерагују са њим. Оне честице које јаче интерагују са Хигсовим пољем осећају “већи отпор” поља и на тај начин постају масивније. (…) Ипак, све ово је само тек почетак, енергије на којима LHC ради отвориле су један нов део стварности, стварности који до сада није био доступан експериментима. Очекујемо још много тога, али ово подручије вероватно крије и “физику” коју још не можемо ни да замислимо. www.svetnauke.org/higsova-cestica

[18] “Шта је златни пресек? Овом приликом објашњењу ћемо приступити преко примера. Ево једног могућег: ако желимо да направимо кућу онда треба, поред осталог, да одредимо њену укупну висину (H). Међутим, висину куће детерминисаће два главна дела; основна висина (h) и висина крова (κ). Поставља се питање у каквом односу треба да буду укупна висина, основна висина и висина крова, да би кућа имала највећу естетску вредност, тј. да би изгледала складно. Одговор је једнозначан и гласи: односи треба да буду H:h=h:κ, јер тада се добија визуелни утисак склада, тј. најбоље пропорције. Ово је у науци познато као решење које је названо златни пресек (ЗП).“ – Ђуро Коруга: “ЗЛАТНИ ПРЕСЕК: ТЕОS ЕPО МЕHАNЕS“ www.rastko.rs/books/

[19] Марко С. Марковић: “Православље и Нови светски поредак“, www.pravoslavni-odgovor.com/ Pravoslavlje_i_Novi_Svetski_Poredak

[20] Новица Милић: “Истина апокалипсе“, Градац, Чачак, 2003.

 

———————————–

 

• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (2. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (3. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (4. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (5. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (6. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (7. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (8. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (9. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (10. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (11. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (12. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (13. део)