Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (13. део)

Никола Варагић

 

 

ПРОМЕНА СВЕСТИ (13. део)

.

Историја тек почиње (2. део)

 

 

 

Словенска унија, словенска лига, било шта – свесловенско – никада није основано од када Словени постају историјски народ. Потреба за оснивањем свесловенске организације постоји[1]. Сумњам да Европска унија може још дуго да постоји. Пошто међу Словенима живе и несловени, поменуо сам могућност оснивања панонског савеза. Језгро тог савез би у почетку чиниле Србија, Румунија, Мађарска, Чешка и Словачка. Дакле, настао би словенско–панонски савез држава. Проширивање овог савеза на Грчку, Кипар, Македонију, Бугарску, Црну Гору и Пољску омогућило би стварање тампон зоне између Русије и Немачке, Истока и Запада. Тако би настао словенско-панонско-грчки савез држава. То није лако остварити, али није и немогуће, треба радити корак по корак. Србија треба да се посвети решавању македонског питања на југу, да би се учврстио савез са Грчком и створило савезништво са Бугарском. На северу треба се посветити стварању панонског савеза. Са Чешком и Словачком Србија има добре односе, са Румунијом постоје неки мањи проблеми, са Мађарском нешто већи, Мађарска има нерешене проблеме са Словачком и Румунијом. Основа панонског савеза била би економија, односно окупљање око заштите економских интереса и заједничког развоја пољопривреде у Панонији, као једној од најважнијих житница у свету у 21. веку. Тачније, највећа житница света (или то може да буде место са највећом производњом хране у свету) јесте простор европског дела Русије, Казахстана, Украјине, Белорусије, Пољске, Молдавије, Словачке, Мађарске, Србије и Румуније. То је, у суштини, словенски део света. Долази време када ће потражња за здравом храном и пијаћом водом у свету знатно да порасте, са тим и цене хране, због несташица и увећања светске популације. У словенском делу света плодних ораница и извора пијаће воде има довољно до краја века. Такође, у словенском делу света има довољно нафте и гаса и осталих руда. Словенски део света није пренасељен. Климатски услови за живот су добри. Дакле, све је на људима који живе у овом делу света, од њих зависи како ће овај део света бити уређен и како ће људи у њему живети[2]. Словенско јединство није могуће без Русије. Са Русијом све словенске државе могу да реше снабдевање енергентима и рудама. Сви заједно лакше можемо одбранити наше људске и природне ресурсе. Све словенске и панонске државе заједничком стратегијом могу подићи ниво производње здраве хране (не ГМО) и основати берзу здраве хране, утицати на цене хране (која се у овом делу производи) у свету, уговорити дугорочно снабдевање храном држава попут Кине и Индије. Државе попут Србије, Мађарске, Румуније и Словачке појединачно не могу да се појаве на великим тржиштима попут кинеског и индијског, али заједно могу, само тако могу, да обезбеде довољно робе, односно 3К (квалитет, квантитет и континуитет), и да реше проблеме око транспорта (ниже цене и проходни саобраћајни коридори по свету[3]).

Србија треба да се посвети решавању македонског питања на југу, договору са Бошњацима око БиХ на западу, стварању панонског савеза на северу и успостављању канала за несметан промет људи, робе и капитала са Русијом на истоку. Верујем да се македонско питање између Македонаца, Грка, Бугара и Срба може успешно решити. Мислим да неспоразуми између Мађарске, Румуније, Словачке, Чешке и Србије нису такви да између ових држава не може да дође до стратешке сарадње. То је и у интересу Русије. Критичне државе, међу словенским, што се тиче проширивања на цео исток и југоисток Европе, јесу Пољска, Украјина, НД Хрватска и Словенија. Пољска је у вишевековном сукобу са Русијом, још су жива сећања из периода Варшавског пакта[4]. Пољаци и Руси су скоро исти народ, које је различита (хришћанска) вера и борба за територије поделила током векова. Пољаци треба да умање (амортизују) притиске из Немачке, Ватикана (Католичке цркве), САД и Велике Британије који се преко њих врше на Русију, а Русија треба да докаже Пољацима да то више није империјална Русија и да је то потпуно другачија држава од СССР-а[5]. После тога, верујем да је могуће историјско помирење између Руса и Пољака, што би био велики подстицај за свесловенско уједињење (за почетак: економску и културну сарадњу, солидарност, међусобно упознавање, размену студената кроз осмишљене програме иза којих би стајале све словенске државе, итд.). Хрвати и Украјинци су у већини бивши Срби односно Руси, који су покатоличени за време аустроугарске владавине. Хрвати и Украјинци (са запада те државе) били су савезници нациста и фашиста[6]. То су и данас[7]. Подела Украјине може да створи проблеме око успостављања саобраћајних веза између Русије и Балкана. НД Хрватска је у суштини небитна у неком геостратешком плану, за нас Србе важно је решавање судбине Срба из Републике Српске Крајине, тј. како да се Срби врате и обнове РСК (за почетак да добију аутономију унутар НДХ). Шта ће бити са остатком те државе нека се договоре Хрвати, Италијани и Мађари[8]. За Хрватима, Украјинцима и Пољацима не заостају много ни Словенци као “батина у руци“ католика и Запада коју користе против православних (осталих) Словена.

Решавању македонског питања и успостављању несметаног промета људи и робе између Русије и Србије може доста помоћи или одмоћи свеправославни Сабор у Цариграду 2016. године[9]. Сабор може бити и прекретница за развој даљих односа са Словенима католицима, осталим хришћанским цркавама (питања око календара, екуменизма, будућности у ЕУ и Нато…), са тим у вези и решавања статуса Косова и Метохије, Босне и Херцеговине, Албаније, односно, одређивања (заједничког) политичког курса према Турској, затим заштити хришћана на КиМ, Кавказу и око Леванта, итд. Зато је важно постићи свеправославно јединство – јединство унутар православних Словена, унутар православних Грка, и између православних Словена и Грка и свих осталих православних народа. Ако то није могуће, онда је боље да се Сабор и не одржи или да се одложи за друго време, да православне цркве не би стварале нове поделе међу православним народима. Србији, у случају да се Сабор у Царигради не одржи или не буде Васељенски, остаје да политичким путем решава македонско питање, са Македонцима, Грцима и Бугарима, и онда заједно да стварају стратегију према Турској и Албанији, и на приближавању Србије Русији и Русије Србији. Стање на Косову и Метохији и Босни и Херцеговини остаће непромењено још неколико година. У Црној Гори може да дође до промена у наредних неколико година, у смислу да Црна Гора не води више изразито антисрпску политику. Уколико не дође до договора са Бошњацима око дугорочно одрживе будућности БиХ, а Русија постане још јача и ближа Србији, са променама у Црној Гори, може се размишљати о стварању Српске уније између Србије, Републике Српске и Црне Горе до средине 21. века, тако да против стварања Српске уније не буду Бошњаци и Срби муслимани из Рашке области/Пештерске висоравни и са севера Црне Горе и Мађари из Северне Србије/Војводине. Дугорочно, најбоље решење је да се између Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Македоније створи савез држава (договор између народа којим ће се дугорочно решити сви међусобни спорови), да се исто постигне између Србије, Македоније, Грчке и Бугарске (и затим заједно решавати албанско питање на Балкану), и исто између Србије, Мађарске, Румуније, Чешке и Словачке[10]. Појам “округли сто“ настао је у Сремским Карловцима, где су се 1699. године 72 дана водили преговори за округлим столом  (за којим су сви који седе једнаки) између Свете Лиге и Османлија, па је после тај појам ушао у светску дипломатску праксу. Време је за балкански, панонски, православни и словенски “округли сто“[11]. Пре тога, природно, потребан је српски “округли сто“.

***

Политички приступ Србије у спољној политици, али и свих поменутих држава у словенском делу света, треба да буде афирмативан и да тежи самоодрживости – то значи да се овде не ради о некој православној и словенској освети према било коме, овде се не ради о прикривеном руском империјализму, није ствар у некој словенској надмоћи и православној праведности, о освајању несловенских земаља, асимилицији других и преотимању туђих природних ресурса и слично – основа ових савеза треба да буде неговање хришћанских вредности, успостављање демократских вредности и владавине права (све оно што нестаје са Запада и што још није настало у неком другом делу света). Да ли су Словени и православци спремни на такав подвиг – да успоставе владавину права унутар својих држава и да воде демократски дијалог са својим суседима? Мислим да јесу (ако се рачуна до краја 21. века). То је политика супротна од евроатланстке неолибералне политике “закона јачег“ и “двоструких стандарда“, супротна од политике католичких и комунистичких инквизиција, то је политика која ће бити и самокритична и превладати негативно из патријахалног и народног.  То је словенска и православна политика – увести одговорност, ред, рад и дисциплину, поштовати људска права и право  на различитост, али, не изгубити словенску душу, остати саборан, солидаран, човечан, остати христолик, боголик. Тражити склад (колико је то могуће у овом простору и времену и телу) у односу једно-мноштво и исто-другачије. Словени имају плодну земљу, имају добру климу, довољно воде, енергенте, мора и планине, тако да је све у људима, у њиховим душама, уму и срцу, како ће организовати живот у овом делу света у 21. веку и после тога. Запад је у (духовној) декаденцији, а Словени су у последњих пар векова имитирали (копирали) Запад, често су са Запада прихватали само оно најгоре. Запад ће остати у декаденцији (и даљем економском опадању), Словени ће, верујем, престати да прате Запад, који иде у пропаст[12]. Национализми и империјализми евроатлантских народа представљају опасност по светски мир[13]. Словенска политика мора бити хришћанска. Словени су хришћани. Хришћанство је основа за више разумевања и бољу сарадњу међу Словенима, за демократизацију словенских држава, и касније, ако се постигне словенско јединство, са другим цивилизацијама. Хришћанство је могло да уједини Европљане, да сви буду једнаки пред Богом. Када су се Европљани ујединили у ЕУ, избацили су Хришћанство из Европе[14]. Зато унутар држава Европске уније у наредних пар деценија можемо очекивати повампиривање разних национализама и осталих изама и настанак нових држава, уз агресивне методе владајућих елита ЕУ и Нато да задрже своју моћ унутар Запада и у свету, што ће учинити ЕУ/Нато пројекат неодрживим (у стању мира).

***

За генерације Срба које долазе (данашњи млади, мала деца и они који ће се родити) тврдим да су се ослободили оних осећања ниже вредности које је описивао Достојевски, међу њима неће бити покондирених тикава[15]. Ово дело је њима посвећено. Они ће разумети моју поруку. Сто година након велике трагедије, када су најбољи Срби погинули, уз Божју помоћ, српски народ се опоравља, уз неку небеску селекцију и еволуцију (деловањем промисли Божје). Зато сам сигуран да ће Србија у 21. веку добити христољубиву и родољубиву елиту.

Када је неки грађевински објекат толико пропао да није могућа реконструкција, следи рушење и зидање од темеља. Тај пропали грађевински објекат је данашња држава Србија. Да би Србија могла да размишља о вођењу спољне политике и заштити својих интереса, мора да буде уређена држава и мора да зна шта су њени интереси.

Срби су без српског политичко-економско-културног Центра скоро цео век. Срби су данас подељени између више центара, од којих је сваки под утицајем неке стране државе, организације или идеологије. СПЦ није постала такав Центар, али и не треба, јер Црква има другу мисију на свету. Црква је духовни центар православних Срба. Православни Срби треба да окупљају све Србе и Словене, и са свим грађанима Србије да стварају (нову) државу, тако да никога не приморавају да постане верник СПЦ. Вера је ствар личног избора. У Србији живи довољно православаца, и међу Србима има довољно православаца (праведника), да се одржи хришћанско учење и сачува светосавски идентитет. Насилно покрштавање од стране православних Срба неће увећати број православних, већ супротно, умањити. Истина, у овом тренутку о тако нечему нико не размишља у и око СПЦ, јер за то не постоје услови, али када се стекну услови, у смислу да је држава јача, да је унутар државе СПЦ више присутна у световном животу, да расте број верника и прилога… не треба вршити мисионарски рад наметањем своје вере другима (па били то и Срби), већ, мисионарски рад вршити тако што ће се живети у складу са вером, остављати добар пример другима својим људским понашањем, деловати у заједници за опште добро (без обзира на разлике међу људима), па ће људи који нису православци сами прилазити Цркви, ако буду хтели, и ако у Православљу налазе смисао живота. Несумњам да ће таквих бити.

Дакле, сада су једни за чланство у ЕУ али не и у Нато; други су за чланство у ЕУ али и у Нато; трећи су за савез са Русијом и улазак у Евроазијску унију; четврти су за неутралност; пети су за боље односе са муслиманима (Турцима и Арапима); шести су за екуменизам и сарадњу са Ватиканом; седми су за боље односе са Немачком а слабије са САД; осми су за боље односе са Француском а слабије са САД; девети су за већу сарадњу са САД а слабију са ЕУ; десети су за сарадњу са Великом Британијом; једанаести су против Израела; дванаести виде Израел као савезника Србије; тринаести могу са Хрватима у нову Југославију (“Југосферу“); четрнаести неће више никада да живе са Хрватима у истој држави, и тако даље и томе слично. Све је то на неки начин природно, нормално. Такво је стање и поводом бројних унутрашњих питања као што су одржавање параде поноса, увођење сексуалног образовања, веронауке и грађанског васпитања у школе, итд. Оно што није добро је то што не постоји култура дијалога, нема духа заједништва, саборности и солидарности међу људима, односно, унутар српске елите, између елите и народа, а резултат тога је да нема српског Центра. Односно, Србија није Држава.

Без српског политичко-економско-културног Центра немогуће је да створимо и остваримо државне и националне стратегије. Нема развоја економије. Сви ће остати сиромашни (осим владајуће елите која служи странцима и пљачка своје грађане). Не можемо да имамо праве и искрене савезнике у свету. Без Центра нема позитивне селекције – селекцију ће и даље вршити окупатори и квислинзи.

Центар је немогуће створити ако не знамо ко смо и шта желимо. Зато је важно стварати уставни идентитет[16], на основу традиције, у демократском друштву, водећи рачуна о сопственим економским интересима. Стварање уставног идентитета и српског Центра, и ослобађање из “меке“ окупације под којом се налази Србија, мора да иде заједно (синхронизовано). Тек када се Центар утврди у слободној Србији може се размишљати о ослобађању дела територије који је под војном окупацијом (КиМ), заштити и остваривању права Срба ван Србије (РС, РСК), уласку у ЕУ или ЕА, решавању македонског питања, стварању панонског савеза… Колико смо способни да уредимо Србију тако да је свако прихвати као своју државу, коју ће искрено волети, поштовати и бранити? Консензуси око основних идентитетских и животних (у свакодневном смислу, од локалног до државног нивоа) питања не могу се постићи ако не постоји воља за дијалог са другачијим, ако нема толеранције, ако не постоји самоконтрола, ако нема витешког поштовања противника, итд. Начин на који се сада расправља о овим питањима (унутар “елите“, међу људима) није добар, није конструктиван.

Срби су већински народ у Србији и међу Србима највише је оних који су православне вере. Нису сви православни Срби верници и везани за Цркву, али већина (савремених) Срба јесте везана за православну традицију и Цркву (неки и лаички, површно). Поред Срба у Србији живе и други народи који припадају другим хришћанским црквама (и Христу). Такође, у Србији живе и муслимани. То значи да је најмање половина од укупног броја становника Србије религиозна (верује у Бога) или припада некој од традиционалних верских заједница. 

Срби су, у већини, православни хришћани – више од 1 000 година. Никада нису сви Срби били православни хришћани и никада неће сви Срби то бити. Такође, у Србији не живе само Срби. Чињенице су, дакле, да у Србији већину чине:

–                  православни хришћани, односно, религиозни људи

–                  Срби, односно, Словени

Чињенице су, исто тако, да су у Србији живели и данас живе и:

–                  припадници других религијских учења, као и велики број атеиста

–                  припадници других народа и раса

И Исус и Кант учили су да не чиниш другоме оно што не желиш да други чини теби. Дакле, данас српски народ чине Срби православци и Срби који нису православци. Срби данас живе у Србији, Републици Српској, Црној Гори и Македонији. Протерани су са Косова и Метохије и Републике Српске Крајине, где данас живи само мали број Срба. Протерани су и из (федерације) Босне и Херцеговине, протерују се из Црне Горе и Македоније. Велики број Срба, по неким проценама око трећине српског народа, живи у расејању – у скоро свим државама света данас живе и раде Срби. Србија је матична држава свих Срба. Поново, у Србији не живе само Срби и не треба да живе само Срби (и православци). Данас се за Косово и Метохију искрено и до краја боре само Срби који су православни хришћани – они се не предају не само зато што је Косово и Метохија света српска земља и земља богата рудама, већ, на првом месту, зато што се предајом одричемо Христа, светосавских корена, догмата хришћанске вере, хришћанског начина живота. За лаике и оне који не верују у Христа, да објасним овим речима: (још увек) ништа не може да замени Христа – није се појавила већа Љубав, није се појавила већа Вера, није се родила већа Нада, неће бити више слободе, свет неће постати боље место за живот, Срби неће боље живети ако уклонимо Христа, ако Христа заменимо Будом, Мухамедом, великим архитектом  или ако створимо бога по мери “палог анђела“[17]. Слично размишљају и католици, па и муслимани (сви искрени верници). Другим речима, само уз рехристијанизацију, уз враћање вери, уз искрену побожност, можемо стварати демократско друштво и постићи консензус око уставног идентитета. Не заборавимо, либерализам и социјализам настају тамо где се проповеда хришћанство без Христа, тамо где је лажна побожност и где се намеће пуритански начин живота, тамо где су људи заборавили да треба љубити ближњег – подсећајући људе управо на те вредности. Велики философи међу либералима и социјалистима били су атеисти или агностици, али, познавали су хришћанско учење, бар ону моралистичко-јуридичку(легалнистичку) страну која се развила у оквиру западноевропског хришћанства, те су покушали да дају смисао животу у свету без Бога, прихватајући, у начелу, хришћански морал/савест (већина је одрасла у оквиру таквих породица и у таквом окружењу – узмимо пример руског анархисте Петра Кропоткина који је био из аристократске породице и желео је да, попут Христа, нахрани гладне, постао је анархиста зато што није могао да живи аристократски док већина Руса нема хлеба да једе; или, век-два пре њега, неки енглески и шкотски либерали који су одрасли у пуританским породицама и који су школовани на схоластичким универзитетима[18]).

Политика  рестаурације средњевековног српског царства – уређења друштва и начина живота као што је то било за време лозе Немањића – није могућа. Од самог почетка (од Устанка из 19. века) унутар српског народа отпор таквој политици је долазио, и данас долази, са више страна. Поменуо сам зачетке европске Србије из времена Доситеја Обрадовића, па касније социјалисте, радикале и данашње бројне (нео)комунисте и (нео)либерале. Такође, међу самим православним Србима било је оних који су схватали да је модернизација и глобализација неминовност и да се треба прилагођавати токовима (и поретку) у свету. Наравно, то треба радити у складу са догматима вере, не удаљавајући се од суштине своје вере. Такви су били мањина унутар српског народа. Отпор политици рестаурације средњевековног уређења Србије међу (православним) Србима пружали су и Срби националисти (дакле, они који нису били суштински  верници – нису веровали у Бога, анђеле, васкрс тела и душе – своја знања и предлоге темељили су на тековинама западне науке, француског национализма и појма нације, после Француске револуције, али и британске либерално-конзервативне традиције – то су у већини били радикали). За њих је, као републиканце, династички монархизам био превазиђен модел власти (на културном плану – све што је аристократско). Са треће стране, имали смо Србе који су прешли у ислам или међу католике. Данас је немогуће да се обнови – преслика – средњевековни модел живота и друштвеног уређења. Не само да то не жели српска елита, већ ни народ. Данашњи Срби разликују се од Срба из 12. века. Разликују се и од Срба из 19. века. Нема ништа ни од рестаурације Југославије и обнове комунистичког поретка (Комунистичке партије Југославије) и стварања југословенске нације, такве идеје више не могу да прођу међу Србима. Дакле, у Србији се сударају две традиције: хиљадугодишња хришћанска традиција и двовековна просветитељска традиција. Паганска традиција је своје место нашла унутар православног хришћанства и српске Цркве. Део паганске и античке традиције нашао је своје место и унутар просветитељске традиције – “нове антике“. Таквих судара има и међу другим народима, и у другим држава, али су те државе успеле да дођу до успостављања уставног идентитета, да буду Државе.

Без поштовања  традиције, на првом месту православне, нема српског идентитета, немогуће је решити проблем идентитета. Такође, без поштовања права на различитост и другачијег од себе немогуће је доћи до уставног идентитета – до Уставотворне Скупштине. Ако нестане православно језгро идентитета, ако језгро идентитета и културну основу чини нешто друго, моје мишљење је да Срби, као народ, не могу да опстану – нестаће српски идентитет. То мислим као хришћанин за кога у Христу не постоје ни Србин ни Хрват (“ни Јеврејин ни Грк“). Зашто (ми) је онда важно сачувати православно језгро идентитета? Због Христа. Шта то значи? То значи да верујем да међу православним Србима могу да опстану Божје заповести и универзалне људске вредности. Односно, да српска држава може, у односу на остале државе из региона, највише, колико је то могуће у овом свету, отелотовори такве вредности, да их примени у свакодневном животу. Само Срби могу да сачувају Србију и само Србија може да (п)остане демократска и о(п)стане као антифашистичка држава. Демократску и антифашистичку Србију већ 200 година стварају православни Срби, једини државотворан народ међу народима бивше Југославије. Такође, само Срби могу да сачувају словенски идентитет на Балкану. Српски народ је једини народ на Балкану који није интегрисан у ЕУ и Нато (који је само под “меком“ окупацијом, али је виталнији у отпору).

Само Србија има шансу да постане држава у којој ће се поштовати права свих грађана, односно, има шансу да у највећој могућој мери, колико је то могуће на овом свету, постане таква држава. То је доказала током историје. После оба светска рата, када су били на страни добра, Срби су опраштали својим непријатељима (који су били на страни зла). Тако је настала Југославија. Зато Југославија није резултат само српске наивности, издаје, већ и доброте, односно, невиности. Срби су, на неки начин, прихватили комунизам да би сачували хришћански дух. Односно, комунизам је дошао као коректив, да Срби не упадну у замку етнофилетизма или клерофашизма, да не постану слични својим непријатељима, да не настане нека православна инквизиција. Тако ја тумачим Божју вољу – да се створи Југославија, да се на такав начин распадне Југославија. Срби никада нису упали у ту замку, никада нису били ни приближно слични народима са којима ратују последња два века (зато су искрено стварали Југославију). Најнегативнији лик међу Србима, Слободан Милошевић, није ни приближно био негативан и суров какви су по суровости били “очеви“ хрватске нације, нацисти, балије, вође Албанаца, коминтерновци и други. Само је српски народ успео да отера најнегативнијег лика још док је он био на власти (упоредимо, пре тога, судбину Драже Михајловића кога су српски комунисти ухапсили и убили и судбину вођа НДХ које српски комунисти нису ухапсили и/или убили)[19]. Тако ја тумачим Божју вољу – да се сломи тај црвено-црни режим, да ДОС преузме власт, да се негују тековине комунизма, односно доминацију друге Србије, на врху пирамиде власти, у последњих 14 година – то је и даље коректив за православну Србију која настаје[20]. Ја сам верник, али сам у пролеће 2000. године постао члан Отпора и то сам био до 5. октобра те године верујући да ће на власт доћи неки други и бољи људи. (Већ 2001. постао сам противник ДОС-а и остао противник црвено-црних све до данас – за мене су сви они исти, једнако погубни – и аутошовинисти из друге Србије и шовинисти из прве Србије.)

Срби се против зла не смеју борити чинећи зло. Против зла човек се мора борити, али не чинећи зло. Када се распадала СФРЈ, Србија је остала једина мултиетничка и мултиконфесионална држава. Све остале државе данас су моноетничке. Из већине држава протерани су Срби[21]. Каква времена долазе, могуће је да би демократска и хришћанска Србија била међу ретким демократским и антифашистичким државама у свету. У региону би била једина таква држава – сигурно. За мене је демократска и антифашистичка држава (Србија) – хришћанска држава. Само у хришћанској држави може да се достигне највиши степен демократије (људских права и слобода). Модерна демократија настала је унутар хришћанске цивилизације. За националисте који нису верници, или су православци само формално – због родољубивих осећања, људи као ја – који Христа стављају испред “нације“ (Христ је и испред ближњих) – нисмо прави “националисти“ и називају нас (пежоративно) “богомољцима“. За верника почетак мудрости је страх од Бога (наравно, то је и даље Бог љубави). Верник зна да није безгрешан, бори се против греха, прво у себи, зна шта је покајање. Верник се највише труди да поштује Божје заповести (да не лаже, не краде, не убија, не чини прељубу…). Верник се моли, и не моли се само за себе и своје ближње. Верник опрашта, не суди. Верник љуби своје ближње. За верника је ближњи сваки човек. Верник нема идола. Због тога је за православне хришћане неприхватљиво да своју државу граде на другачијим вредностима. Због тога православни хришћани неће своју “нацију“ стварати или бранити свој народ на другачији начин[22]. Због тога су Срби у 20. веку увек били на правој страни (против сила зла) у светским ратовима. На том курсу остали су, упркос свим унутрашњим и спољашњим изазовима и проблемима, и после краја Хладног рата, и распада Југославије (имали смо, рецимо, Патријарха Павла да нас води), до данас, када је већи део Србије под “меком“ окупацијом, а КиМ и под војном окупацијом. Међу Србима нема мржње – “париотске“ организације које (отворено) сеју мржњу, иако многима од њих анационалисти и глобалисти то приписују стварајући намерно негативну слику о њима, тј. Србима генерално, на изборима не могу да пређу цензус – они су у мањини у народу. Цензус не могу да пређу ни (отворени) аутошовинисти испуњени мржњом према себи и свом народу. Српски народ је хришћански народ, са словенском душом.

Када се гледа надантиномијски, надумно, есхатолошки, кроз српску православну херменаутику, Срби се јесу мушки држали у својој вери[23]. Сада је време да мушки дух (мушко начело) овлада стихијом – да се постигне надантиномијско јединство у Личности Исуса Христа[24].

Мора се наћи мера, приликом стварања новог државног и друштвеног уређења, између демократије[25]– као система плуралности, смењивости и пролазности, и, монархизма[26] – као система постојаности, саборности и континуитета. Тражити склад (колико је то могуће у овом простору и времену и телу) у односу једно-мноштво и исто-другачије. До саборности се стиже демократским путем, у друштву слободних људи. Напретка нема без позитивне селекције (знања, врлина) и хијерархије (поделе одговорности) – тако се ствара српски Центар. Циљ је успоставити Центар и задржати плурализам.

На пример, погрешно је правити сукоб између духовности и науке, као што је погрешно (и није у складу са догматима вере) правити сукоб између духа и тела. Потребно је развијати и духовност и науку. Срби су имали и имају велике научнике, међи њима је (било) и оних који нису православни хришћани. Зашто би српски свештеници (верници) и научници (атеисти) били у сукобу такве врсте да тај сукоб блокира цео систем, да опада квалитет образовања, да не могу да се договоре око реформе образовног система и томе слично? У школама и образовном програму има места и за изучавање словенске (пра)историје, и за учење Радосне вести (Јеванђеља) и светосавске традиције, и за учење математике и биологије (теорије еволуције). Не морају сви све да уче, и сви све да знају, не говорим о томе, већ, да се могу створити услови да се свако развија и бира према својим уверењима и способностима, а да се они други не мрзе, потцењују, избегавају… само зато што мисле другачије и верују у нешто друго. Уосталом, какво је то образовање и каква је то историја ако се било која од ових традиција не предаје и преноси новим генерацијама? Какво је то основно образовање и општа култура ако се не знају основне ствари о Перуну, Виду, Исусу Христу, Апостолима, Чарлсу Дарвину, Светом Сави, Николи Тесли, Исаку Њутну, Алберту Ајнштајну, Халилу Џубрану, Мухамеду, Буди…?

За нас Србе, колико год међу нама да има оних који мисле да смо народ који нестаје и да српска држава не може да опстане, историја тек почиње (није наше да “знамо рокове“ и зато се не треба бавити таквим питањима, већ – какви смо људи, какви смо хришћани, како да се понашамо “овде и сада“ – колико смо одговорни, савесни, сложни и како ћемо уредити државу, опстати у свету).

 

НАСТАВЉА СЕ…

 

---

 

[1] Германи, Нормани и Романи окупљени су око организација као ЕУ и Нато, ММФ и СБ, разних Билдерберг и Трилатералних група, Римских клубова, око Ватикана, разних шкотских, француских, немачких и других масонских ложа, око бројних пословних организација (умрежене банке, корпорације и индустрије, и медији и образовање), заједно наступају на тржиштима ван ЕУ и Нато држава, САД, Велика Британија, Аустралија и Канада имају заједнички систем за шпијунажу, државе Скандинавије делују као једна држава… Африканци се окупљају око Афричке уније. Арапи имају Арапску лигу. Државе Јужне Америке имају своју организацију. Државе Азије стварају своје организације. Само Словени немају организацију која окупља све словенске државе, а православци се нису састали заједно 1 200 година. Да ли је то нормално?

[2] Ефекти глобалног загревања биће тешки и неповратни, наводи се у извештају Уједињених нација, који ће данас бити представљен у Јапану. Реч је о најопсежнијој процени ефеката климатских промена у свету до данас који, како кажу стручњаци, пружа поразне доказе о снази тих ефеката. Природни системи засад носе тај терет, али је утицај на људе све већи. Као један од највећих проблема у извештају се наводи недостатак хране. Приноси кукуруза, принча и пшенице до 2050. године могли би да се смање за чак 25 одсто. Након 2050. године ситуација ће постати још тежа, а захтеви за храном све већи, будући да се процењује да ће до тада светска популација достићи 9 милијарди људи. Многе врсте рибе, критични извор хране за многе, такође ће се преселити због топлије воде. У неким тропским пределима и на Антарктику потенцијални извори хране могли би бити смањени и за 50 одсто, наводи се у извештају. “Како идемо према будућности, ризици се само повећавају, а они се највише односе на људе, утицаје промена на усеве и доступност воде“, казао је Нил Адгер са универзитета Еxетер. Све више људи ће умирати од последица поплава и великих врућина. На подручјима попут Африке, климатске промене изазиваће екстремне врућине и учиниће људе још слабијима и увести их у још дубље у сиромаштво. Сиромашније земље ће патити у скоријој будућности, али ни богатије се неће извући из проблема. Факти, 31. 03. 2014.

[3] У том смислу, пловни пут од Смедерева до Солуна има смисла, као и сарадња са Грцима око бродског транспорта. За транспорт до Азије може се правити договор и са Кинезима – Кина улаже у грчке луке, заинтересована је за канал Морава-Вардар, улаже у целу средњу и источну Европу…

[4] Министар иностраних дела Пољске Радослав Сикорски је рекао у Вајмару да би пољска страна била “срећна“ ако би у Пољској биле размештене две бригаде северноатлантског пакта. Јучерашњи Дејли телеграф преноси одговор Немачке и Холандије на ову иницијативу: “Није нам потребна војска на граници са Русијом“. Коментар Марцина Домагала, експерта Европског центра геополитичке анализе: “Овај је став Радослава Сикорског превише емотиван.“ У пољској политичкој доктрини увражен је став да је Украјина пре свега “санитарна“ баријера која дели Пољску од Русије. Не постоји поимање односа, у смислу сарадње две државе. Неопходно је обратити пажњу на потенцијал обе стране. Нажалост, пољски је потенцијал, ако се пореди са руским, веома мали. И овакве изјаве, о којима смо говорили, сведоче о ниском професионализму пољске дипломатије. Глас Русије, 03.04.2014.

[5] У том процесу било би решено и питање Белорусије, односно, да ли је Белорусија самостална држава и ако јесте како да буде демократска, а да остане православна и словенска као до сада.

[6] Срби су Хрв-ате некада звали Крв-ати (Кро-ати). То су били људи који су долазили на коњима/атима и иза себе остављали крв. КРВ+АТИ(коњи)=КРВАТИ (Кроати, Хрвати).

[7] Наравно, не сви, али већина да. “Позив на бојкот 35 радњи у Вуковару, чији су власници Срби, као објављивање пописа са именима и презименима власника, неодољиво подсећа на време нацизма, фашизма и усташтва. То је напросто језиво“ – рекао је у Загребу на ванредно сазваној конференцији за новинаре Милорад Пуповац, председник Српског народног већа. 08.04.2014.

[8] Између Срба и Хрвата није могуће “братство и јединство“ све док се Хрвати не покају, односно, док не нестане усташка идеологија, што није тако вероватно да се догоди. Држава настала на геноциду и етничком чишћењу која се не одриче усташке идеологије, такве патолошке мржње, не треба да постоји. Исти проблем сада Руси имају са западном Украјином. Да ли у 21. веку можемо да дозволимо да (унутар словенског дела света) постоје државе у којима су фашисти и нацисти на власти? Хрвати су на периферији и заузимају малу површину, те нису проблем да се препусте Ватикану, Риму, Будумпешти  и Бечу, међутим, западна Украјина је проблем, налази се у средишту словенског дела света, међу Украјинцима расту антируска и пронацистичка осећања. Са те стране, Пољаци се не могу поредити са Хрватима и Украјинцима код којих се већ ради о патологији, Пољаци немају проблем са својим идентитетом, државотворан су народ, Пољаци су ратовали против нациста… те је помирење између Руса и Пољака извесније и природније.

[9] Да би се један сабор називао Светим Васељенским Сабором, тај сабор мора да буде у сагласности са Светим Писмом, Предањем и одлукама ранијих одлука сабора. Било је много сабора, али, свакако нису сви проглашени за “Васељенски”, већ само њих 7 на броју. Неки од сабора, где је победила јерес називани су “разбојничким”. Епитет “васељенски” даван је сабору тек по томе што је временом доказано да су његове одлуке путоказ за православне и да су у складу са Предањем Цркве. “Савест ми налаже да се поново обратим молбом и синовским вапајем Светом Архијерејском Сабору мученичке Српске Цркве: да се наша Српска Црква уздржи од учешћа у припремама за назови ‘Васељенски’ Сабор, и поготову од учешћа на њему. Јер ако до таквог Сабора – не дај Боже! – дође, од њега се може очекивати једно: расколи и јереси и погибија безбројних душа. А гледано из апостолско-светоотачког историјског искуства Цркве, такав Сабор ће уместо лечења већ постојећих створити нове ране на телу Цркве и створити јој нове проблеме и недаће.“ (Пред Ђурђевдан 1977. г. Св. Јустин Ћелијски)  http://srbinaokup.info/?p=31703

[10] Више о овим темама у наставку.

[11] “Наша идеја је била да округлом столу подигнемо споменик у Сремским Карловцима да бисмо подсетили шта се и како десило, јер легенда о краљу Артуру је у ствари енглеска легенда, а први прави заиста округли сто је био овај, карловачки. Ми смо у договору са председником општине и локалним службама дефинисали заиста лепо место у самом центру Сремских Карловаца где ће споменик бити подигнут. Ми ћемо у септембру расписати светски конкурс за споменик. И не бисмо хтели ни на који начин да утичемо на уметнике и њихов став о томе како они виде овом приликом не човека или догађај, него појам округли сто. И то ће бити занимљив уметнички задатак. Карловачки мир је један од оних догађаја у европској историји који имају позитивну енергију. Свака делегација је тада улазила на посебна врата, како се не би постављало питање хијерархије, којој је у то време придаван посебан значај. Наша је жеља била да окупимо шест земаља потписница Карловачког мира, јер тад смо исто у историји први пут имали да четири земље које су директно учествовале у рату потписују мир и то у присуству две земље које су, да тако кажем, контролори. У то време били су то Енглеска и Холандија. Позвали смо и занимљиво је да ћемо у току априла имати састанак са шест амбасадора шест земаља потписница Карловачког мира да заједнички прегледамо начин и да се договоримо како ћемо расписати светски конкурс за споменик округлом столу. Кад подигнемо следеће године споменик округлом столу у Сремским Карловцима, наставићемо са том традицијом преговарања, организоваћемо округле столове на различите политичке и друштвене теме које су данас актуелне. Рецимо, предлог је да прва тема следеће године за округлим столом у Сремским Карловцима буде ‘преговори за улазак у Европску унију’. Да то буду они који су већ преговарали, они који преговарају и представници Европске уније са којима се преговара. Треба то да се ради у присуству студената историје, дипломатије, новинарства да би се студентима приближила та проблематика. Тај, да тако кажем, викенд студентски семинар желимо да за неколико година прерасте у једну летњу политичко-дипломатску школу у Сремским Карловцима.  Поред осталог још једна идеја је да са редакцијама европских листова и других медија направимо жири за оцењивање сваке године у оквиру фондације Карловачки округли сто и награде за политички потез године.“ – историчар из Калињинграда, аутор монографије Срби у аустријској монархији у 18. веку, Јуриј Костјашов и Владимир Чех, председник фонда Карловачки округли сто из Београда. Глас Русије, 07.04.2014. http://serbian.ruvr.ru/Srbija-zemlja-diplomatije

[12] Британски географ сер Халфорд Џ. Макиндер (1861–1947), припадник клуба Коефицијент који су 1902. установили чланови Фабијанског друштва (социјалисти убеђени да се социјализам може наметнути и мирно, без револуције) 1904. године изјављује нешто што и данас важи и чега се Запад доследно држи: “Онај ко влада источном Европом заповеда средиштем, ко влада средиштем, заповеда Светским острвом, ко заповеда Светским острвом, заповеда светом.“

[13] Нато има намеру да појача своје присуство у источноевропским чланицама алијансе. “Размишљамо о преиспитивању наших планова, укључујући и план војних маневара, као и о одговарајућем јачању својих јединица у источној Европи“ – рекао је генерални секретар Нато алијансе Андерс Фог Расмусен немачком Фокусу. Факти, 30. 03. 2014.

[14] Исто важи за Европљане који су се ујединили у Варшавски пакт, који се распао.

[15] “Покондирена тиква“ је комедија Јована Стерије Поповића из 1838. године. Ф. Достојевски је свој “Дневник писца“, где је написао да ће Словенима требати још сто година да се ослободе осећања ниже вредности у односу на људе са Запада, писао скоро 40 година након Стерије Поповића. Наравно, биће таквих појединаца, али у знатно мањем броју него од времена Стерије до данас.

[16] Србија је део Европе, део српског идентитета је део европског, и обрнуто. Зато стављам дефиницију из текста који се бави уставним идентитетом Европљана, из Европске уније – и кризом у којој се налази ЕУ. Србија се не може бавити проблемима ЕУ док не реши своје проблеме. Сада би то изгледало као када би се схизофреник учланио у друштво схизофреника: “Уставни идентитет видимо као један посебан аспект комуналног идентитета, управо као идентитет политичке заједнице (и њених припадника), уобличен важећим, легитимним и ефективним уставом… уставни идентитет односи се на заједничке вредности и нормативне стандарде, начин на који су они формализовани у уставу, те начин на који се они остварују у политичким и друштвеним процесима унутар заједнице… ми очекујемо да уставни идентитет буде нормативни оквир који легитимно усклађује наше партикуларне идентитете, различите светоназоре и мноштво наших личних интереса…у демократији се народ састоји од већине и мањине. ‘Ми народ’ састоји се од припадника који без штете прелазе с победничке на поражену страну и обрнуто, при том никада не губећи језгро свог идентитета, нити доводећи у питање свој уставни статус…Одговор на питање ко смо ‘ми’ није ствар слободног конституционалног избора. Политички идентитет претпоставља друштвену укорењеност. Укратко, у овом тумачењу, легитимна владавина већине потребује јасно заједничко осећање пред-политичког идентитета: нема легитимно одрживе политичке заједнице без јаке културне основе…Оно што називамо идентитетом живи у напетости између одредљивости једног као увек истог, с једне стране, и динамизма, с друге стране…унутрашња сложеност колективног идентитета – иако налаже да сви будемо као ‘једно’, те да то ‘једно’ схватимо као у начелу социјално задато – ипак подразумева да идентитет има дијалошка или релациона својства.“ Ненад Димитријевић: “Уставни идентитет Европске уније“, превео Дејан Илић, Реч бр. 84, http://pescanik.net/ustavni-identitet

[17] Да ли данас на Косову и Метохији – где нема српске власти, одакле су протерани православци – има владавине права, да ли је мања стопа криминала сада када су на КиМ војници ЕУ и Нато?

[18] Или, К. Маркс је био Јеврејин и члан Лутеранске цркве, знао је основе јудеохришћанског учења. То се често дешава, на пример, да у ригидним комунистичким породицама деца излаз налазе у Цркви; да унутар ригидних православних породица деца излаз налазе у источњачким философијама; да унутар ригидних капиталистичких породица деца излаз налазе у левичарским покретима; да унутар муслиманских ригидних породица деца излаз траже у секуларизацији или другој вери; да унутар јеврејских ригидних породица деца излаз траже у неим другим учењима, и тако даље и томе слично. Појава које је увек било и које ће увек бити, док је овог света и века.

[19] Наравно, неко ће одамх рећи да су Дражу издали Британци, да иза рушења Милошевића стоји ЦИА. И подсетиће да комунисти нису одговарали за своје злочине. Све је то тачно, али се овде не ради о томе, већ о самим Србима, није све са стране наметнуто, доста тога долази из српске херменаутике. На крају, никада не смемо да заборавимо да се све одвија уз промисао Божју.

[20] “Коме је поверено много, од њега ће се више искати“ (Лк. 12, 48). Сетимо се приче о праведном Јову.

[21] Свестан сам свих грешака, тортуре и злочина које су православни Срби чинили припадницима других народа, вера и идеологија током претходна два века. На крају, и они који су се представљали као православни не значи да су били прави хришћани. И данас имамо такве примере. Слично је и код других, прави верници међу католицима и муслиманима рећи ће да су они који су чинили злочине изроди. Па ипак, остаје да Србин нема исту слободу кретања, говора, писања, пословања… у Сарајеву, Загребу, Приштини… као што то имају припадници суседних народа када се нађу у Београду. Београд није само космополитски, Београд је и хришћански град.

[22] Владика Николај Велимировић: “Све је привремено, само је Бог вечит. И све привремено мора се уређивати према вечитоме, ако хоће да задржи сјај и трајност. Тако и земаљска отаџбина мора стајати у служби вечне отаџбине, и свако земаљско царство у служби царства небеског.“ Драгош Калајић: “Нација је место окупљања универзалних вредности.“ Владика Николај Велимировић: “Национализам српски је универзалан хришћански, никад уски и глупи шовинизам.“

[23] Опстао је “нуклеус праведних“ – лик Божји сачуван у човеку после грехопада.

[24] У Христу нема ни мушкарца ни жене…

[25] Хоризонтале, атомизма.

[26] Вертикале, холизма.

 

———————————–

 

• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (2. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (3. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (4. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (5. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (6. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (7. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (8. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (9. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (10. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (11. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (12. део)