Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (13. део)

Никола Варагић

Никола Варагић

 

 

ПРОМЕНА СВЕСТИ (13. део)

.

Историја тек почиње (2. део)

 

 

 

Словенска унија, словенска лига, било шта – свесловенско – никада није основано од када Словени постају историјски народ. Потреба за оснивањем свесловенске организације постоји[1]. Сумњам да Европска унија може још дуго да постоји. Пошто међу Словенима живе и несловени, поменуо сам могућност оснивања панонског савеза. Језгро тог савез би у почетку чиниле Србија, Румунија, Мађарска, Чешка и Словачка. Дакле, настао би словенскопанонски савез држава. Проширивање овог савеза на Грчку, Кипар, Македонију, Бугарску, Црну Гору и Пољску омогућило би стварање тампон зоне између Русије и Немачке, Истока и Запада. Тако би настао словенско-панонско-грчки савез држава. То није лако остварити, али није и немогуће, треба радити корак по корак. Србија треба да се посвети решавању македонског питања на југу, да би се учврстио савез са Грчком и створило савезништво са Бугарском. На северу треба се посветити стварању панонског савеза. Са Чешком и Словачком Србија има добре односе, са Румунијом постоје неки мањи проблеми, са Мађарском нешто већи, Мађарска има нерешене проблеме са Словачком и Румунијом. Основа панонског савеза била би економија, односно окупљање око заштите економских интереса и заједничког развоја пољопривреде у Панонији, као једној од најважнијих житница у свету у 21. веку. Тачније, највећа житница света (или то може да буде место са највећом производњом хране у свету) јесте простор европског дела Русије, Казахстана, Украјине, Белорусије, Пољске, Молдавије, Словачке, Мађарске, Србије и Румуније. То је, у суштини, словенски део света. Долази време када ће потражња за здравом храном и пијаћом водом у свету знатно да порасте, са тим и цене хране, због несташица и увећања светске популације. У словенском делу света плодних ораница и извора пијаће воде има довољно до краја века. Такође, у словенском делу света има довољно нафте и гаса и осталих руда. Словенски део света није пренасељен. Климатски услови за живот су добри. Дакле, све је на људима који живе у овом делу света, од њих зависи како ће овај део света бити уређен и како ће људи у њему живети[2]. Словенско јединство није могуће без Русије. Са Русијом све словенске државе могу да реше снабдевање енергентима и рудама. Сви заједно лакше можемо одбранити наше људске и природне ресурсе. Све словенске и панонске државе заједничком стратегијом могу подићи ниво производње здраве хране (не ГМО) и основати берзу здраве хране, утицати на цене хране (која се у овом делу производи) у свету, уговорити дугорочно снабдевање храном држава попут Кине и Индије. Државе попут Србије, Мађарске, Румуније и Словачке појединачно не могу да се појаве на великим тржиштима попут кинеског и индијског, али заједно могу, само тако могу, да обезбеде довољно робе, односно 3К (квалитет, квантитет и континуитет), и да реше проблеме око транспорта (ниже цене и проходни саобраћајни коридори по свету[3]).

Србија треба да се посвети решавању македонског питања на југу, договору са Бошњацима око БиХ на западу, стварању панонског савеза на северу и успостављању канала за несметан промет људи, робе и капитала са Русијом на истоку. Верујем да се македонско питање између Македонаца, Грка, Бугара и Срба може успешно решити. Мислим да неспоразуми између Мађарске, Румуније, Словачке, Чешке и Србије нису такви да између ових држава не може да дође до стратешке сарадње. То је и у интересу Русије. Критичне државе, међу словенским, што се тиче проширивања на цео исток и југоисток Европе, јесу Пољска, Украјина, НД Хрватска и Словенија. Пољска је у вишевековном сукобу са Русијом, још су жива сећања из периода Варшавског пакта[4]. Пољаци и Руси су скоро исти народ, које је различита (хришћанска) вера и борба за територије поделила током векова. Пољаци треба да умање (амортизују) притиске из Немачке, Ватикана (Католичке цркве), САД и Велике Британије који се преко њих врше на Русију, а Русија треба да докаже Пољацима да то више није империјална Русија и да је то потпуно другачија држава од СССР-а[5]. После тога, верујем да је могуће историјско помирење између Руса и Пољака, што би био велики подстицај за свесловенско уједињење (за почетак: економску и културну сарадњу, солидарност, међусобно упознавање, размену студената кроз осмишљене програме иза којих би стајале све словенске државе, итд.). Хрвати и Украјинци су у већини бивши Срби односно Руси, који су покатоличени за време аустроугарске владавине. Хрвати и Украјинци (са запада те државе) били су савезници нациста и фашиста[6]. То су и данас[7]. Подела Украјине може да створи проблеме око успостављања саобраћајних веза између Русије и Балкана. НД Хрватска је у суштини небитна у неком геостратешком плану, за нас Србе важно је решавање судбине Срба из Републике Српске Крајине, тј. како да се Срби врате и обнове РСК (за почетак да добију аутономију унутар НДХ). Шта ће бити са остатком те државе нека се договоре Хрвати, Италијани и Мађари[8]. За Хрватима, Украјинцима и Пољацима не заостају много ни Словенци као “батина у руци“ католика и Запада коју користе против православних (осталих) Словена.

Решавању македонског питања и успостављању несметаног промета људи и робе између Русије и Србије може доста помоћи или одмоћи свеправославни Сабор у Цариграду 2016. године[9]. Сабор може бити и прекретница за развој даљих односа са Словенима католицима, осталим хришћанским цркавама (питања око календара, екуменизма, будућности у ЕУ и Нато…), са тим у вези и решавања статуса Косова и Метохије, Босне и Херцеговине, Албаније, односно, одређивања (заједничког) политичког курса према Турској, затим заштити хришћана на КиМ, Кавказу и око Леванта, итд. Зато је важно постићи свеправославно јединство – јединство унутар православних Словена, унутар православних Грка, и између православних Словена и Грка и свих осталих православних народа. Ако то није могуће, онда је боље да се Сабор и не одржи или да се одложи за друго време, да православне цркве не би стварале нове поделе међу православним народима. Србији, у случају да се Сабор у Царигради не одржи или не буде Васељенски, остаје да политичким путем решава македонско питање, са Македонцима, Грцима и Бугарима, и онда заједно да стварају стратегију према Турској и Албанији, и на приближавању Србије Русији и Русије Србији. Стање на Косову и Метохији и Босни и Херцеговини остаће непромењено још неколико година. У Црној Гори може да дође до промена у наредних неколико година, у смислу да Црна Гора не води више изразито антисрпску политику. Уколико не дође до договора са Бошњацима око дугорочно одрживе будућности БиХ, а Русија постане још јача и ближа Србији, са променама у Црној Гори, може се размишљати о стварању Српске уније између Србије, Републике Српске и Црне Горе до средине 21. века, тако да против стварања Српске уније не буду Бошњаци и Срби муслимани из Рашке области/Пештерске висоравни и са севера Црне Горе и Мађари из Северне Србије/Војводине. Дугорочно, најбоље решење је да се између Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Македоније створи савез држава (договор између народа којим ће се дугорочно решити сви међусобни спорови), да се исто постигне између Србије, Македоније, Грчке и Бугарске (и затим заједно решавати албанско питање на Балкану), и исто између Србије, Мађарске, Румуније, Чешке и Словачке[10]. Појам “округли сто“ настао је у Сремским Карловцима, где су се 1699. године 72 дана водили преговори за округлим столом  (за којим су сви који седе једнаки) између Свете Лиге и Османлија, па је после тај појам ушао у светску дипломатску праксу. Време је за балкански, панонски, православни и словенски “округли сто“[11]. Пре тога, природно, потребан је српски “округли сто“.

***

Политички приступ Србије у спољној политици, али и свих поменутих држава у словенском делу света, треба да буде афирмативан и да тежи самоодрживости – то значи да се овде не ради о некој православној и словенској освети према било коме, овде се не ради о прикривеном руском империјализму, није ствар у некој словенској надмоћи и православној праведности, о освајању несловенских земаља, асимилицији других и преотимању туђих природних ресурса и слично – основа ових савеза треба да буде неговање хришћанских вредности, успостављање демократских вредности и владавине права (све оно што нестаје са Запада и што још није настало у неком другом делу света). Да ли су Словени и православци спремни на такав подвиг – да успоставе владавину права унутар својих држава и да воде демократски дијалог са својим суседима? Мислим да јесу (ако се рачуна до краја 21. века). То је политика супротна од евроатланстке неолибералне политике “закона јачег“ и “двоструких стандарда“, супротна од политике католичких и комунистичких инквизиција, то је политика која ће бити и самокритична и превладати негативно из патријахалног и народног.  То је словенска и православна политика – увести одговорност, ред, рад и дисциплину, поштовати људска права и право  на различитост, али, не изгубити словенску душу, остати саборан, солидаран, човечан, остати христолик, боголик. Тражити склад (колико је то могуће у овом простору и времену и телу) у односу једно-мноштво и исто-другачије. Словени имају плодну земљу, имају добру климу, довољно воде, енергенте, мора и планине, тако да је све у људима, у њиховим душама, уму и срцу, како ће организовати живот у овом делу света у 21. веку и после тога. Запад је у (духовној) декаденцији, а Словени су у последњих пар векова имитирали (копирали) Запад, често су са Запада прихватали само оно најгоре. Запад ће остати у декаденцији (и даљем економском опадању), Словени ће, верујем, престати да прате Запад, који иде у пропаст[12]. Национализми и империјализми евроатлантских народа представљају опасност по светски мир[13]. Словенска политика мора бити хришћанска. Словени су хришћани. Хришћанство је основа за више разумевања и бољу сарадњу међу Словенима, за демократизацију словенских држава, и касније, ако се постигне словенско јединство, са другим цивилизацијама. Хришћанство је могло да уједини Европљане, да сви буду једнаки пред Богом. Када су се Европљани ујединили у ЕУ, избацили су Хришћанство из Европе[14]. Зато унутар држава Европске уније у наредних пар деценија можемо очекивати повампиривање разних национализама и осталих изама и настанак нових држава, уз агресивне методе владајућих елита ЕУ и Нато да задрже своју моћ унутар Запада и у свету, што ће учинити ЕУ/Нато пројекат неодрживим (у стању мира).

***

За генерације Срба које долазе (данашњи млади, мала деца и они који ће се родити) тврдим да су се ослободили оних осећања ниже вредности које је описивао Достојевски, међу њима неће бити покондирених тикава[15]. Ово дело је њима посвећено. Они ће разумети моју поруку. Сто година након велике трагедије, када су најбољи Срби погинули, уз Божју помоћ, српски народ се опоравља, уз неку небеску селекцију и еволуцију (деловањем промисли Божје). Зато сам сигуран да ће Србија у 21. веку добити христољубиву и родољубиву елиту.

Када је неки грађевински објекат толико пропао да није могућа реконструкција, следи рушење и зидање од темеља. Тај пропали грађевински објекат је данашња држава Србија. Да би Србија могла да размишља о вођењу спољне политике и заштити својих интереса, мора да буде уређена држава и мора да зна шта су њени интереси.

Срби су без српског политичко-економско-културног Центра скоро цео век. Срби су данас подељени између више центара, од којих је сваки под утицајем неке стране државе, организације или идеологије. СПЦ није постала такав Центар, али и не треба, јер Црква има другу мисију на свету. Црква је духовни центар православних Срба. Православни Срби треба да окупљају све Србе и Словене, и са свим грађанима Србије да стварају (нову) државу, тако да никога не приморавају да постане верник СПЦ. Вера је ствар личног избора. У Србији живи довољно православаца, и међу Србима има довољно православаца (праведника), да се одржи хришћанско учење и сачува светосавски идентитет. Насилно покрштавање од стране православних Срба неће увећати број православних, већ супротно, умањити. Истина, у овом тренутку о тако нечему нико не размишља у и око СПЦ, јер за то не постоје услови, али када се стекну услови, у смислу да је држава јача, да је унутар државе СПЦ више присутна у световном животу, да расте број верника и прилога… не треба вршити мисионарски рад наметањем своје вере другима (па били то и Срби), већ, мисионарски рад вршити тако што ће се живети у складу са вером, остављати добар пример другима својим људским понашањем, деловати у заједници за опште добро (без обзира на разлике међу људима), па ће људи који нису православци сами прилазити Цркви, ако буду хтели, и ако у Православљу налазе смисао живота. Несумњам да ће таквих бити.

Дакле, сада су једни за чланство у ЕУ али не и у Нато; други су за чланство у ЕУ али и у Нато; трећи су за савез са Русијом и улазак у Евроазијску унију; четврти су за неутралност; пети су за боље односе са муслиманима (Турцима и Арапима); шести су за екуменизам и сарадњу са Ватиканом; седми су за боље односе са Немачком а слабије са САД; осми су за боље односе са Француском а слабије са САД; девети су за већу сарадњу са САД а слабију са ЕУ; десети су за сарадњу са Великом Британијом; једанаести су против Израела; дванаести виде Израел као савезника Србије; тринаести могу са Хрватима у нову Југославију (“Југосферу“); четрнаести неће више никада да живе са Хрватима у истој држави, и тако даље и томе слично. Све је то на неки начин природно, нормално. Такво је стање и поводом бројних унутрашњих питања као што су одржавање параде поноса, увођење сексуалног образовања, веронауке и грађанског васпитања у школе, итд. Оно што није добро је то што не постоји култура дијалога, нема духа заједништва, саборности и солидарности међу људима, односно, унутар српске елите, између елите и народа, а резултат тога је да нема српског Центра. Односно, Србија није Држава.

Без српског политичко-економско-културног Центра немогуће је да створимо и остваримо државне и националне стратегије. Нема развоја економије. Сви ће остати сиромашни (осим владајуће елите која служи странцима и пљачка своје грађане). Не можемо да имамо праве и искрене савезнике у свету. Без Центра нема позитивне селекције – селекцију ће и даље вршити окупатори и квислинзи.

Центар је немогуће створити ако не знамо ко смо и шта желимо. Зато је важно стварати уставни идентитет[16], на основу традиције, у демократском друштву, водећи рачуна о сопственим економским интересима. Стварање уставног идентитета и српског Центра, и ослобађање из “меке“ окупације под којом се налази Србија, мора да иде заједно (синхронизовано). Тек када се Центар утврди у слободној Србији може се размишљати о ослобађању дела територије који је под војном окупацијом (КиМ), заштити и остваривању права Срба ван Србије (РС, РСК), уласку у ЕУ или ЕА, решавању македонског питања, стварању панонског савеза… Колико смо способни да уредимо Србију тако да је свако прихвати као своју државу, коју ће искрено волети, поштовати и бранити? Консензуси око основних идентитетских и животних (у свакодневном смислу, од локалног до државног нивоа) питања не могу се постићи ако не постоји воља за дијалог са другачијим, ако нема толеранције, ако не постоји самоконтрола, ако нема витешког поштовања противника, итд. Начин на који се сада расправља о овим питањима (унутар “елите“, међу људима) није добар, није конструктиван.

Срби су већински народ у Србији и међу Србима највише је оних који су православне вере. Нису сви православни Срби верници и везани за Цркву, али већина (савремених) Срба јесте везана за православну традицију и Цркву (неки и лаички, површно). Поред Срба у Србији живе и други народи који припадају другим хришћанским црквама (и Христу). Такође, у Србији живе и муслимани. То значи да је најмање половина од укупног броја становника Србије религиозна (верује у Бога) или припада некој од традиционалних верских заједница. 

Срби су, у већини, православни хришћани – више од 1 000 година. Никада нису сви Срби били православни хришћани и никада неће сви Срби то бити. Такође, у Србији не живе само Срби. Чињенице су, дакле, да у Србији већину чине:

–                  православни хришћани, односно, религиозни људи

–                  Срби, односно, Словени

Чињенице су, исто тако, да су у Србији живели и данас живе и:

–                  припадници других религијских учења, као и велики број атеиста

–                  припадници других народа и раса

И Исус и Кант учили су да не чиниш другоме оно што не желиш да други чини теби. Дакле, данас српски народ чине Срби православци и Срби који нису православци. Срби данас живе у Србији, Републици Српској, Црној Гори и Македонији. Протерани су са Косова и Метохије и Републике Српске Крајине, где данас живи само мали број Срба. Протерани су и из (федерације) Босне и Херцеговине, протерују се из Црне Горе и Македоније. Велики број Срба, по неким проценама око трећине српског народа, живи у расејању – у скоро свим државама света данас живе и раде Срби. Србија је матична држава свих Срба. Поново, у Србији не живе само Срби и не треба да живе само Срби (и православци). Данас се за Косово и Метохију искрено и до краја боре само Срби који су православни хришћани – они се не предају не само зато што је Косово и Метохија света српска земља и земља богата рудама, већ, на првом месту, зато што се предајом одричемо Христа, светосавских корена, догмата хришћанске вере, хришћанског начина живота. За лаике и оне који не верују у Христа, да објасним овим речима: (још увек) ништа не може да замени Христа – није се појавила већа Љубав, није се појавила већа Вера, није се родила већа Нада, неће бити више слободе, свет неће постати боље место за живот, Срби неће боље живети ако уклонимо Христа, ако Христа заменимо Будом, Мухамедом, великим архитектом  или ако створимо бога по мери “палог анђела“[17]. Слично размишљају и католици, па и муслимани (сви искрени верници). Другим речима, само уз рехристијанизацију, уз враћање вери, уз искрену побожност, можемо стварати демократско друштво и постићи консензус око уставног идентитета. Не заборавимо, либерализам и социјализам настају тамо где се проповеда хришћанство без Христа, тамо где је лажна побожност и где се намеће пуритански начин живота, тамо где су људи заборавили да треба љубити ближњег – подсећајући људе управо на те вредности. Велики философи међу либералима и социјалистима били су атеисти или агностици, али, познавали су хришћанско учење, бар ону моралистичко-јуридичку(легалнистичку) страну која се развила у оквиру западноевропског хришћанства, те су покушали да дају смисао животу у свету без Бога, прихватајући, у начелу, хришћански морал/савест (већина је одрасла у оквиру таквих породица и у таквом окружењу – узмимо пример руског анархисте Петра Кропоткина који је био из аристократске породице и желео је да, попут Христа, нахрани гладне, постао је анархиста зато што није могао да живи аристократски док већина Руса нема хлеба да једе; или, век-два пре њега, неки енглески и шкотски либерали који су одрасли у пуританским породицама и који су школовани на схоластичким универзитетима[18]).

Политика  рестаурације средњевековног српског царства – уређења друштва и начина живота као што је то било за време лозе Немањића – није могућа. Од самог почетка (од Устанка из 19. века) унутар српског народа отпор таквој политици је долазио, и данас долази, са више страна. Поменуо сам зачетке европске Србије из времена Доситеја Обрадовића, па касније социјалисте, радикале и данашње бројне (нео)комунисте и (нео)либерале. Такође, међу самим православним Србима било је оних који су схватали да је модернизација и глобализација неминовност и да се треба прилагођавати токовима (и поретку) у свету. Наравно, то треба радити у складу са догматима вере, не удаљавајући се од суштине своје вере. Такви су били мањина унутар српског народа. Отпор политици рестаурације средњевековног уређења Србије међу (православним) Србима пружали су и Срби националисти (дакле, они који нису били суштински  верници – нису веровали у Бога, анђеле, васкрс тела и душе – своја знања и предлоге темељили су на тековинама западне науке, француског национализма и појма нације, после Француске револуције, али и британске либерално-конзервативне традиције – то су у већини били радикали). За њих је, као републиканце, династички монархизам био превазиђен модел власти (на културном плану – све што је аристократско). Са треће стране, имали смо Србе који су прешли у ислам или међу католике. Данас је немогуће да се обнови – преслика – средњевековни модел живота и друштвеног уређења. Не само да то не жели српска елита, већ ни народ. Данашњи Срби разликују се од Срба из 12. века. Разликују се и од Срба из 19. века. Нема ништа ни од рестаурације Југославије и обнове комунистичког поретка (Комунистичке партије Југославије) и стварања југословенске нације, такве идеје више не могу да прођу међу Србима. Дакле, у Србији се сударају две традиције: хиљадугодишња хришћанска традиција и двовековна просветитељска традиција. Паганска традиција је своје место нашла унутар православног хришћанства и српске Цркве. Део паганске и античке традиције нашао је своје место и унутар просветитељске традиције – “нове антике“. Таквих судара има и међу другим народима, и у другим држава, али су те државе успеле да дођу до успостављања уставног идентитета, да буду Државе.

Без поштовања  традиције, на првом месту православне, нема српског идентитета, немогуће је решити проблем идентитета. Такође, без поштовања права на различитост и другачијег од себе немогуће је доћи до уставног идентитета – до Уставотворне Скупштине. Ако нестане православно језгро идентитета, ако језгро идентитета и културну основу чини нешто друго, моје мишљење је да Срби, као народ, не могу да опстану – нестаће српски идентитет. То мислим као хришћанин за кога у Христу не постоје ни Србин ни Хрват (“ни Јеврејин ни Грк“). Зашто (ми) је онда важно сачувати православно језгро идентитета? Због Христа. Шта то значи? То значи да верујем да међу православним Србима могу да опстану Божје заповести и универзалне људске вредности. Односно, да српска држава може, у односу на остале државе из региона, највише, колико је то могуће у овом свету, отелотовори такве вредности, да их примени у свакодневном животу. Само Срби могу да сачувају Србију и само Србија може да (п)остане демократска и о(п)стане као антифашистичка држава. Демократску и антифашистичку Србију већ 200 година стварају православни Срби, једини државотворан народ међу народима бивше Југославије. Такође, само Срби могу да сачувају словенски идентитет на Балкану. Српски народ је једини народ на Балкану који није интегрисан у ЕУ и Нато (који је само под “меком“ окупацијом, али је виталнији у отпору).

Само Србија има шансу да постане држава у којој ће се поштовати права свих грађана, односно, има шансу да у највећој могућој мери, колико је то могуће на овом свету, постане таква држава. То је доказала током историје. После оба светска рата, када су били на страни добра, Срби су опраштали својим непријатељима (који су били на страни зла). Тако је настала Југославија. Зато Југославија није резултат само српске наивности, издаје, већ и доброте, односно, невиности. Срби су, на неки начин, прихватили комунизам да би сачували хришћански дух. Односно, комунизам је дошао као коректив, да Срби не упадну у замку етнофилетизма или клерофашизма, да не постану слични својим непријатељима, да не настане нека православна инквизиција. Тако ја тумачим Божју вољу – да се створи Југославија, да се на такав начин распадне Југославија. Срби никада нису упали у ту замку, никада нису били ни приближно слични народима са којима ратују последња два века (зато су искрено стварали Југославију). Најнегативнији лик међу Србима, Слободан Милошевић, није ни приближно био негативан и суров какви су по суровости били “очеви“ хрватске нације, нацисти, балије, вође Албанаца, коминтерновци и други. Само је српски народ успео да отера најнегативнијег лика још док је он био на власти (упоредимо, пре тога, судбину Драже Михајловића кога су српски комунисти ухапсили и убили и судбину вођа НДХ које српски комунисти нису ухапсили и/или убили)[19]. Тако ја тумачим Божју вољу – да се сломи тај црвено-црни режим, да ДОС преузме власт, да се негују тековине комунизма, односно доминацију друге Србије, на врху пирамиде власти, у последњих 14 година – то је и даље коректив за православну Србију која настаје[20]. Ја сам верник, али сам у пролеће 2000. године постао члан Отпора и то сам био до 5. октобра те године верујући да ће на власт доћи неки други и бољи људи. (Већ 2001. постао сам противник ДОС-а и остао противник црвено-црних све до данас – за мене су сви они исти, једнако погубни – и аутошовинисти из друге Србије и шовинисти из прве Србије.)

Срби се против зла не смеју борити чинећи зло. Против зла човек се мора борити, али не чинећи зло. Када се распадала СФРЈ, Србија је остала једина мултиетничка и мултиконфесионална држава. Све остале државе данас су моноетничке. Из већине држава протерани су Срби[21]. Каква времена долазе, могуће је да би демократска и хришћанска Србија била међу ретким демократским и антифашистичким државама у свету. У региону би била једина таква држава – сигурно. За мене је демократска и антифашистичка држава (Србија) – хришћанска држава. Само у хришћанској држави може да се достигне највиши степен демократије (људских права и слобода). Модерна демократија настала је унутар хришћанске цивилизације. За националисте који нису верници, или су православци само формално – због родољубивих осећања, људи као ја – који Христа стављају испред “нације“ (Христ је и испред ближњих) – нисмо прави “националисти“ и називају нас (пежоративно) “богомољцима“. За верника почетак мудрости је страх од Бога (наравно, то је и даље Бог љубави). Верник зна да није безгрешан, бори се против греха, прво у себи, зна шта је покајање. Верник се највише труди да поштује Божје заповести (да не лаже, не краде, не убија, не чини прељубу…). Верник се моли, и не моли се само за себе и своје ближње. Верник опрашта, не суди. Верник љуби своје ближње. За верника је ближњи сваки човек. Верник нема идола. Због тога је за православне хришћане неприхватљиво да своју државу граде на другачијим вредностима. Због тога православни хришћани неће своју “нацију“ стварати или бранити свој народ на другачији начин[22]. Због тога су Срби у 20. веку увек били на правој страни (против сила зла) у светским ратовима. На том курсу остали су, упркос свим унутрашњим и спољашњим изазовима и проблемима, и после краја Хладног рата, и распада Југославије (имали смо, рецимо, Патријарха Павла да нас води), до данас, када је већи део Србије под “меком“ окупацијом, а КиМ и под војном окупацијом. Међу Србима нема мржње – “париотске“ организације које (отворено) сеју мржњу, иако многима од њих анационалисти и глобалисти то приписују стварајући намерно негативну слику о њима, тј. Србима генерално, на изборима не могу да пређу цензус – они су у мањини у народу. Цензус не могу да пређу ни (отворени) аутошовинисти испуњени мржњом према себи и свом народу. Српски народ је хришћански народ, са словенском душом.

Када се гледа надантиномијски, надумно, есхатолошки, кроз српску православну херменаутику, Срби се јесу мушки држали у својој вери[23]. Сада је време да мушки дух (мушко начело) овлада стихијом – да се постигне надантиномијско јединство у Личности Исуса Христа[24].

Мора се наћи мера, приликом стварања новог државног и друштвеног уређења, између демократије[25]– као система плуралности, смењивости и пролазности, и, монархизма[26] – као система постојаности, саборности и континуитета. Тражити склад (колико је то могуће у овом простору и времену и телу) у односу једно-мноштво и исто-другачије. До саборности се стиже демократским путем, у друштву слободних људи. Напретка нема без позитивне селекције (знања, врлина) и хијерархије (поделе одговорности) – тако се ствара српски Центар. Циљ је успоставити Центар и задржати плурализам.

На пример, погрешно је правити сукоб између духовности и науке, као што је погрешно (и није у складу са догматима вере) правити сукоб између духа и тела. Потребно је развијати и духовност и науку. Срби су имали и имају велике научнике, међи њима је (било) и оних који нису православни хришћани. Зашто би српски свештеници (верници) и научници (атеисти) били у сукобу такве врсте да тај сукоб блокира цео систем, да опада квалитет образовања, да не могу да се договоре око реформе образовног система и томе слично? У школама и образовном програму има места и за изучавање словенске (пра)историје, и за учење Радосне вести (Јеванђеља) и светосавске традиције, и за учење математике и биологије (теорије еволуције). Не морају сви све да уче, и сви све да знају, не говорим о томе, већ, да се могу створити услови да се свако развија и бира према својим уверењима и способностима, а да се они други не мрзе, потцењују, избегавају… само зато што мисле другачије и верују у нешто друго. Уосталом, какво је то образовање и каква је то историја ако се било која од ових традиција не предаје и преноси новим генерацијама? Какво је то основно образовање и општа култура ако се не знају основне ствари о Перуну, Виду, Исусу Христу, Апостолима, Чарлсу Дарвину, Светом Сави, Николи Тесли, Исаку Њутну, Алберту Ајнштајну, Халилу Џубрану, Мухамеду, Буди…?

За нас Србе, колико год међу нама да има оних који мисле да смо народ који нестаје и да српска држава не може да опстане, историја тек почиње (није наше да “знамо рокове“ и зато се не треба бавити таквим питањима, већ – какви смо људи, какви смо хришћани, како да се понашамо “овде и сада“ – колико смо одговорни, савесни, сложни и како ћемо уредити државу, опстати у свету).

 

НАСТАВЉА СЕ…

 


 

[1] Германи, Нормани и Романи окупљени су око организација као ЕУ и Нато, ММФ и СБ, разних Билдерберг и Трилатералних група, Римских клубова, око Ватикана, разних шкотских, француских, немачких и других масонских ложа, око бројних пословних организација (умрежене банке, корпорације и индустрије, и медији и образовање), заједно наступају на тржиштима ван ЕУ и Нато држава, САД, Велика Британија, Аустралија и Канада имају заједнички систем за шпијунажу, државе Скандинавије делују као једна држава… Африканци се окупљају око Афричке уније. Арапи имају Арапску лигу. Државе Јужне Америке имају своју организацију. Државе Азије стварају своје организације. Само Словени немају организацију која окупља све словенске државе, а православци се нису састали заједно 1 200 година. Да ли је то нормално?

[2] Ефекти глобалног загревања биће тешки и неповратни, наводи се у извештају Уједињених нација, који ће данас бити представљен у Јапану. Реч је о најопсежнијој процени ефеката климатских промена у свету до данас који, како кажу стручњаци, пружа поразне доказе о снази тих ефеката. Природни системи засад носе тај терет, али је утицај на људе све већи. Као један од највећих проблема у извештају се наводи недостатак хране. Приноси кукуруза, принча и пшенице до 2050. године могли би да се смање за чак 25 одсто. Након 2050. године ситуација ће постати још тежа, а захтеви за храном све већи, будући да се процењује да ће до тада светска популација достићи 9 милијарди људи. Многе врсте рибе, критични извор хране за многе, такође ће се преселити због топлије воде. У неким тропским пределима и на Антарктику потенцијални извори хране могли би бити смањени и за 50 одсто, наводи се у извештају. “Како идемо према будућности, ризици се само повећавају, а они се највише односе на људе, утицаје промена на усеве и доступност воде“, казао је Нил Адгер са универзитета Еxетер. Све више људи ће умирати од последица поплава и великих врућина. На подручјима попут Африке, климатске промене изазиваће екстремне врућине и учиниће људе још слабијима и увести их у још дубље у сиромаштво. Сиромашније земље ће патити у скоријој будућности, али ни богатије се неће извући из проблема. Факти, 31. 03. 2014.

[3] У том смислу, пловни пут од Смедерева до Солуна има смисла, као и сарадња са Грцима око бродског транспорта. За транспорт до Азије може се правити договор и са Кинезима – Кина улаже у грчке луке, заинтересована је за канал Морава-Вардар, улаже у целу средњу и источну Европу…

[4] Министар иностраних дела Пољске Радослав Сикорски је рекао у Вајмару да би пољска страна била “срећна“ ако би у Пољској биле размештене две бригаде северноатлантског пакта. Јучерашњи Дејли телеграф преноси одговор Немачке и Холандије на ову иницијативу: “Није нам потребна војска на граници са Русијом“. Коментар Марцина Домагала, експерта Европског центра геополитичке анализе: “Овај је став Радослава Сикорског превише емотиван.“ У пољској политичкој доктрини увражен је став да је Украјина пре свега “санитарна“ баријера која дели Пољску од Русије. Не постоји поимање односа, у смислу сарадње две државе. Неопходно је обратити пажњу на потенцијал обе стране. Нажалост, пољски је потенцијал, ако се пореди са руским, веома мали. И овакве изјаве, о којима смо говорили, сведоче о ниском професионализму пољске дипломатије. Глас Русије, 03.04.2014.

[5] У том процесу било би решено и питање Белорусије, односно, да ли је Белорусија самостална држава и ако јесте како да буде демократска, а да остане православна и словенска као до сада.

[6] Срби су Хрв-ате некада звали Крв-ати (Кро-ати). То су били људи који су долазили на коњима/атима и иза себе остављали крв. КРВ+АТИ(коњи)=КРВАТИ (Кроати, Хрвати).

[7] Наравно, не сви, али већина да. “Позив на бојкот 35 радњи у Вуковару, чији су власници Срби, као објављивање пописа са именима и презименима власника, неодољиво подсећа на време нацизма, фашизма и усташтва. То је напросто језиво“ – рекао је у Загребу на ванредно сазваној конференцији за новинаре Милорад Пуповац, председник Српског народног већа. 08.04.2014.

[8] Између Срба и Хрвата није могуће “братство и јединство“ све док се Хрвати не покају, односно, док не нестане усташка идеологија, што није тако вероватно да се догоди. Држава настала на геноциду и етничком чишћењу која се не одриче усташке идеологије, такве патолошке мржње, не треба да постоји. Исти проблем сада Руси имају са западном Украјином. Да ли у 21. веку можемо да дозволимо да (унутар словенског дела света) постоје државе у којима су фашисти и нацисти на власти? Хрвати су на периферији и заузимају малу површину, те нису проблем да се препусте Ватикану, Риму, Будумпешти  и Бечу, међутим, западна Украјина је проблем, налази се у средишту словенског дела света, међу Украјинцима расту антируска и пронацистичка осећања. Са те стране, Пољаци се не могу поредити са Хрватима и Украјинцима код којих се већ ради о патологији, Пољаци немају проблем са својим идентитетом, државотворан су народ, Пољаци су ратовали против нациста… те је помирење између Руса и Пољака извесније и природније.

[9] Да би се један сабор називао Светим Васељенским Сабором, тај сабор мора да буде у сагласности са Светим Писмом, Предањем и одлукама ранијих одлука сабора. Било је много сабора, али, свакако нису сви проглашени за “Васељенски”, већ само њих 7 на броју. Неки од сабора, где је победила јерес називани су “разбојничким”. Епитет “васељенски” даван је сабору тек по томе што је временом доказано да су његове одлуке путоказ за православне и да су у складу са Предањем Цркве. “Савест ми налаже да се поново обратим молбом и синовским вапајем Светом Архијерејском Сабору мученичке Српске Цркве: да се наша Српска Црква уздржи од учешћа у припремама за назови ‘Васељенски’ Сабор, и поготову од учешћа на њему. Јер ако до таквог Сабора – не дај Боже! – дође, од њега се може очекивати једно: расколи и јереси и погибија безбројних душа. А гледано из апостолско-светоотачког историјског искуства Цркве, такав Сабор ће уместо лечења већ постојећих створити нове ране на телу Цркве и створити јој нове проблеме и недаће.“ (Пред Ђурђевдан 1977. г. Св. Јустин Ћелијски)  http://srbinaokup.info/?p=31703

[10] Више о овим темама у наставку.

[11] “Наша идеја је била да округлом столу подигнемо споменик у Сремским Карловцима да бисмо подсетили шта се и како десило, јер легенда о краљу Артуру је у ствари енглеска легенда, а први прави заиста округли сто је био овај, карловачки. Ми смо у договору са председником општине и локалним службама дефинисали заиста лепо место у самом центру Сремских Карловаца где ће споменик бити подигнут. Ми ћемо у септембру расписати светски конкурс за споменик. И не бисмо хтели ни на који начин да утичемо на уметнике и њихов став о томе како они виде овом приликом не човека или догађај, него појам округли сто. И то ће бити занимљив уметнички задатак. Карловачки мир је један од оних догађаја у европској историји који имају позитивну енергију. Свака делегација је тада улазила на посебна врата, како се не би постављало питање хијерархије, којој је у то време придаван посебан значај. Наша је жеља била да окупимо шест земаља потписница Карловачког мира, јер тад смо исто у историји први пут имали да четири земље које су директно учествовале у рату потписују мир и то у присуству две земље које су, да тако кажем, контролори. У то време били су то Енглеска и Холандија. Позвали смо и занимљиво је да ћемо у току априла имати састанак са шест амбасадора шест земаља потписница Карловачког мира да заједнички прегледамо начин и да се договоримо како ћемо расписати светски конкурс за споменик округлом столу. Кад подигнемо следеће године споменик округлом столу у Сремским Карловцима, наставићемо са том традицијом преговарања, организоваћемо округле столове на различите политичке и друштвене теме које су данас актуелне. Рецимо, предлог је да прва тема следеће године за округлим столом у Сремским Карловцима буде ‘преговори за улазак у Европску унију’. Да то буду они који су већ преговарали, они који преговарају и представници Европске уније са којима се преговара. Треба то да се ради у присуству студената историје, дипломатије, новинарства да би се студентима приближила та проблематика. Тај, да тако кажем, викенд студентски семинар желимо да за неколико година прерасте у једну летњу политичко-дипломатску школу у Сремским Карловцима.  Поред осталог још једна идеја је да са редакцијама европских листова и других медија направимо жири за оцењивање сваке године у оквиру фондације Карловачки округли сто и награде за политички потез године.“ – историчар из Калињинграда, аутор монографије Срби у аустријској монархији у 18. веку, Јуриј Костјашов и Владимир Чех, председник фонда Карловачки округли сто из Београда. Глас Русије, 07.04.2014. http://serbian.ruvr.ru/Srbija-zemlja-diplomatije

[12] Британски географ сер Халфорд Џ. Макиндер (1861–1947), припадник клуба Коефицијент који су 1902. установили чланови Фабијанског друштва (социјалисти убеђени да се социјализам може наметнути и мирно, без револуције) 1904. године изјављује нешто што и данас важи и чега се Запад доследно држи: “Онај ко влада источном Европом заповеда средиштем, ко влада средиштем, заповеда Светским острвом, ко заповеда Светским острвом, заповеда светом.“

[13] Нато има намеру да појача своје присуство у источноевропским чланицама алијансе. “Размишљамо о преиспитивању наших планова, укључујући и план војних маневара, као и о одговарајућем јачању својих јединица у источној Европи“ – рекао је генерални секретар Нато алијансе Андерс Фог Расмусен немачком Фокусу. Факти, 30. 03. 2014.

[14] Исто важи за Европљане који су се ујединили у Варшавски пакт, који се распао.

[15] “Покондирена тиква“ је комедија Јована Стерије Поповића из 1838. године. Ф. Достојевски је свој “Дневник писца“, где је написао да ће Словенима требати још сто година да се ослободе осећања ниже вредности у односу на људе са Запада, писао скоро 40 година након Стерије Поповића. Наравно, биће таквих појединаца, али у знатно мањем броју него од времена Стерије до данас.

[16] Србија је део Европе, део српског идентитета је део европског, и обрнуто. Зато стављам дефиницију из текста који се бави уставним идентитетом Европљана, из Европске уније – и кризом у којој се налази ЕУ. Србија се не може бавити проблемима ЕУ док не реши своје проблеме. Сада би то изгледало као када би се схизофреник учланио у друштво схизофреника: “Уставни идентитет видимо као један посебан аспект комуналног идентитета, управо као идентитет политичке заједнице (и њених припадника), уобличен важећим, легитимним и ефективним уставом… уставни идентитет односи се на заједничке вредности и нормативне стандарде, начин на који су они формализовани у уставу, те начин на који се они остварују у политичким и друштвеним процесима унутар заједнице… ми очекујемо да уставни идентитет буде нормативни оквир који легитимно усклађује наше партикуларне идентитете, различите светоназоре и мноштво наших личних интереса…у демократији се народ састоји од већине и мањине. ‘Ми народ’ састоји се од припадника који без штете прелазе с победничке на поражену страну и обрнуто, при том никада не губећи језгро свог идентитета, нити доводећи у питање свој уставни статус…Одговор на питање ко смо ‘ми’ није ствар слободног конституционалног избора. Политички идентитет претпоставља друштвену укорењеност. Укратко, у овом тумачењу, легитимна владавина већине потребује јасно заједничко осећање пред-политичког идентитета: нема легитимно одрживе политичке заједнице без јаке културне основе…Оно што називамо идентитетом живи у напетости између одредљивости једног као увек истог, с једне стране, и динамизма, с друге стране…унутрашња сложеност колективног идентитета – иако налаже да сви будемо као ‘једно’, те да то ‘једно’ схватимо као у начелу социјално задато – ипак подразумева да идентитет има дијалошка или релациона својства.“ Ненад Димитријевић: “Уставни идентитет Европске уније“, превео Дејан Илић, Реч бр. 84, http://pescanik.net/ustavni-identitet

[17] Да ли данас на Косову и Метохији – где нема српске власти, одакле су протерани православци – има владавине права, да ли је мања стопа криминала сада када су на КиМ војници ЕУ и Нато?

[18] Или, К. Маркс је био Јеврејин и члан Лутеранске цркве, знао је основе јудеохришћанског учења. То се често дешава, на пример, да у ригидним комунистичким породицама деца излаз налазе у Цркви; да унутар ригидних православних породица деца излаз налазе у источњачким философијама; да унутар ригидних капиталистичких породица деца излаз налазе у левичарским покретима; да унутар муслиманских ригидних породица деца излаз траже у секуларизацији или другој вери; да унутар јеврејских ригидних породица деца излаз траже у неим другим учењима, и тако даље и томе слично. Појава које је увек било и које ће увек бити, док је овог света и века.

[19] Наравно, неко ће одамх рећи да су Дражу издали Британци, да иза рушења Милошевића стоји ЦИА. И подсетиће да комунисти нису одговарали за своје злочине. Све је то тачно, али се овде не ради о томе, већ о самим Србима, није све са стране наметнуто, доста тога долази из српске херменаутике. На крају, никада не смемо да заборавимо да се све одвија уз промисао Божју.

[20] “Коме је поверено много, од њега ће се више искати“ (Лк. 12, 48). Сетимо се приче о праведном Јову.

[21] Свестан сам свих грешака, тортуре и злочина које су православни Срби чинили припадницима других народа, вера и идеологија током претходна два века. На крају, и они који су се представљали као православни не значи да су били прави хришћани. И данас имамо такве примере. Слично је и код других, прави верници међу католицима и муслиманима рећи ће да су они који су чинили злочине изроди. Па ипак, остаје да Србин нема исту слободу кретања, говора, писања, пословања… у Сарајеву, Загребу, Приштини… као што то имају припадници суседних народа када се нађу у Београду. Београд није само космополитски, Београд је и хришћански град.

[22] Владика Николај Велимировић: “Све је привремено, само је Бог вечит. И све привремено мора се уређивати према вечитоме, ако хоће да задржи сјај и трајност. Тако и земаљска отаџбина мора стајати у служби вечне отаџбине, и свако земаљско царство у служби царства небеског.“ Драгош Калајић: “Нација је место окупљања универзалних вредности.“ Владика Николај Велимировић: “Национализам српски је универзалан хришћански, никад уски и глупи шовинизам.“

[23] Опстао је “нуклеус праведних“ – лик Божји сачуван у човеку после грехопада.

[24] У Христу нема ни мушкарца ни жене…

[25] Хоризонтале, атомизма.

[26] Вертикале, холизма.

 

———————————–

 

17 Responses to Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (13. део)

  1. Varagić Nikola каже:

    Почела прва права „револуција из фотеље“

    17. марта 2014. године, након последњих избора, започео је подухват, са популарним именом „револуција из фотеље“, у сврху замене нефункционалног политичког система Републике Србије функционалним системом демократске меритократије у којем се у позицију власти може долазити искључиво на основу знања и проверених способности, а не пуким бројем гласова.
    Овај систем ће настати на основу пристанка, Изјаве, две трећине пунолетних држављана. Доказ зналаштва и способности вршилаца власти у том систему је успешно обезбеђивање услова за одржив пристојан живот држављана Републике Србије.
    Свесни смо, наравно, да тај подухват не може да успе „преко ноћи“. Битно је да је започет и да је реално основан.
    Остало ће порадити долазећа стварност.
    Као и низ околности које иду на руку овој иницијативи.

    http://zaokret.org/preuzmite-izjavu/

    ———

    Драган Атанацковић Теодор: Из тешке ситуције се не излази тешко

    09.04. 2014 Српски културни клуб

    Засад ни на политичкој сцени, ни међу аналитичарима не постоји јасна свест о правој тежини ситуације и невероватној лакоћи изласка из ње.

    Сви се нешто баве „тешким и болним реформама“, које, ето, не успевају да буду спроведене већ скоро 15 година.
    Сада ће их, надају се аналитичари, можда спровести нова власт, прецизније: Вучић.

    Знају да нам је банкрот ante portas.

    Не верују у „решења преко ноћи“.

    А решење је управо такво, „преконоћно“.

    Изводљиво, без-крвно, ненасилно.

    Не вреде више никакве реформе: ни лаке, ни тешке, ни „голицаве“, ни болне.

    Промена система.
    Ништа мање.

    А онда се стаје на пут који коначно води некуда.

    Све досад је водило никуда.

    И стигло нигде.

    НАШ ОДГОВОР НА РЕАКЦИЈУ НА ОВАЈ НАШ ТЕКСТ, ОБЈАВЉЕН У „БЛИЦУ“ У ОБЛИКУ КОМЕНТАРА ЗА КОЈИ СМО ДОБИЛИ 15 ПЛУСЕВА И, ДО ПИСАЊА ОВОГ ОДГОВОРА,КОЈИ ЈЕ ТАКОЂЕ ОБЈАВЉЕН, 70 МИНУСА

    Делује „шашаво“ али чињеница је да минуси који прате наше коментаре имају неупоредиво већу вредност од плусева које „страначке интернет-колеге“ стављају једни другима испод коментара које постављају у облику мантри.

    Ми смо на сцени још непознати и нисмо ни „жути“, ни“црвени“, ни „црни“. Наш став није чак ни критички, односно усмерен против „изборних победника“ или „будућих власти“. Нисмо били, нити ћемо бити учесници на „изборима“.
    Узгред, ови мартовски су били „мартовске иде“ за постојећи политички систем. Два милиона њих је дало подршку „нечему“, нади без темеља. Та подршка је, заправо, омча око врата победника или „катул-ферман“.

    Пола њих није ни изашло на „изборе“, а остали су гласали за своје „омиљене представе“ упркос реалности.

    Скор је следећи: Четвртина пунолетних је дала подршку нади, за коју се „тек пише програм“, значи: ничему јасном и извесном, половина није ни гласала, што је већ три четвртине, а четвртина је „шенлучила“ и не питајући се да ли је и колико реално то за шта су гласали, нити обраћајући пажњу на ставове преостале три четвртине.

    А ми тврдимо да ће, када дође стани-пани, две трећине дати пристанак, односно сагласност за промену система.

    Највећи део те две трећине ће се регрутовати од половине неизашлих, добар број ће стићи и из правца оних који су се „надали“, па доживели разочарење, а делић и из правца оних чији су миљеници на последњим изборима остали испод цензуса.

    http://www.srpskikulturniklub.com/teska-je-situacija-u-nas

  2. Varagić Nikola каже:

    Александар Павић: Баук православља кружи Европом

    09 апр 2014

    „Баук кружи Европом – баук комунизма. Све силе старе Европе сјединиле су се у свету хајку против тог баука…“ Чувене речи увода у Комунистички манифест Карла Маркса и Фридриха Енгелса, први пут издатог почетком револуционарне 1848. године.

    „Јединство између 28 земаља је веома критично… Запад је узнемирен због референдума на Криму… Неупућени морају да почну да размишљају о мотивима Русије као комплексу узајамног деловања вере и моћи… Имали смо садржајну дебату о томе шта је природа Русије… Постоји нови политички менталитет, у најмању руку из Кремља. Они покушавају да изграде православни бастион против Запада…“ Речи шведског министра спољних послова Карла Билта на неформалном састанку шефова дипломатије ЕУ у Атини, 5. априла 2014. године.[1]

    Још увек је рано рећи да је и 2014. година „револуционарна“. Али се сигурно може констатовати већ сад да је то година преокрета, после које више ништа неће бити исто. Иронијом историје, пре две деценије проглашени „Нови светски поредак“ је већ постао „стари“ који се, сада је већ очигледно, тресе у својим темељима. Криза у Украјини, коју је управо Нови изродио, изгурала је на површину и новог баука, којим треба плашити поданике.

    И, очигледно је да за данашње „чуваре капије“ Запада православље – бар како га оне доживљавају – може да постане једнако велики баук као што је комунизам био за европски поредак 19. века.

    Радикални ислам очигледно није ни приближно тако велики проблем. Да јесте, не би га те исте западне елите тако спремно користиле, као што су чиниле или чине у Босни и Херцеговини, Србији, Црној Гори, Либији, Сирији, Кавказу, или с њим биле у стратешким савезништвима, као што јесу нпр. у Саудијској Арабији…. Као што нису ни неонацизам и пратећи антисемитизам, иначе њихови кијевски исповедници не би данас били цењени западни „партнери“ у пројекту украјинске „демократизације“. Не, православље је главни проблем, главна опасност, највећа ноћна мора за оне који данас машу заставама Запада.

    Чега се то западне елите заправо боје? Да није можда ипак реч о расном страху од Словена и најбројнијег и најмоћнијег народа међу њима, Руса? Страху који је, у ово доба мултикултуралне политичке коректности, сврсисходније заоденути у рухо секуларне одбојности према организованим религијама уопште? Сигурно има и тога, јер русофобија свакако није нова појава у англо-германском свету. (Притом, мора се рећи и да је део те русофобије традиционално више геополитичке него расне природе.)

    Ипак, очигледно је да и православље као такво смета. То се нпр. на Косову и Метохији изнова и изнова показује. Не да није било панике у западним центрима моћи када су дивљачки рушене цркве и манастири на КиМ: напротив, тај рушилачки набој је у пуној мери остварен тек после доласка десетина хиљада НАТО војника у јуну 1999. године, откад је порушено око 150 православних верских објеката, без икаквих последица по рушиоце.

    Може се поставити и питање да ли православље представља проблем западним елитама у оквиру њихове опште одбојности према хришћанству? С обзиром на један шири притисак на хришћанске вредности који је већ неко време на делу у свим западним друштвима, посебно у облику друштвене, медијски и институционално инспирисане релативизације (па чак и исмевања) примата вредности из Десет божијих заповести, укључујући изједначавање хетеросексуалних и хомосексуалних брачних заједница и „животних стилова“, легализацију и легитимизацију абортуса али и постепено уклањање хришћанских симбола из јавности – може се направити аргумент и у том правцу. А свакако не треба изоставити ни пратеће појаве, попут „случајне“ подударности западних војних интервенција на Блиском истоку на раскршћу 20. и 21. века са осипањем преосталог хришћанског становништва у том делу света које је попримило историјске размере.

    Проблем са православљем за секуларизоване западне елите је, изгледа, у томе што је, у руском случају, иза вредности које православље заступа стала и сама држава. У складу са традицијом Источног римског царства, које је трајало као ниједно друго (ако се изузме царство Куш на територији садашњег Судана, чији утицај на савремени свет, међутим, не може да се пореди) – више од хиљаду година, у руској држави је последњих година дошло до постепеног стварања тзв. симфоније световне и духовне власти. Црква и држава се међусобно уважавају и подржавају, а држава одваја значајна средства за верске заједнице, на првом месту Руску Православну Цркву. Ваља се подсетити на чувену опаску Владимира Путина да се руска спољна и унутрашња безбедност ослањају на два стуба: нуклеарни штит и традиционалне вере које се исповедају у Русији.[2] А и пажљиви амерички посматрачи, попут католичког конзервативца Петрика Бјукенена,[3] али и дугогодишњег обавештајца и професора Џона Шиндлера,[4] указују на кључну хришћанску компоненту која даје акценат руској државној политици у доба Путина. Бјукенен се чак (рекло би се реторички) отворено пита, с обзиром на Путиново отворено фаворизовање традиционалних вредности које су на Западу потиснуте, на чијој страни ће бити Бог у „новом хладном рату“, док Шиндлер иронично констатује да западне елите, обузете собом, својом вером у сопствену исправност и постмодернистичким схватањем морала, и не схватају да иза руског понашања не стоји само традиционални државни интерес, већ и идеологија, која идеју Трећег Рима схвата и те како озбиљно. Но, Билтове опаске су знак да почињу да схватају, и да их то што виде плаши. Јер, једно су појединачни, па и црквено организовани хришћани које можеш да друштвено маргинализујеш, отераш назад у катакомбе, или чак бациш лавовима у колосеуму или спалиш на ломачи. А нешто сасвим друго је када иза тога стане моћ (па још и нуклеарна!) и богатство државе каква је Русија.

    На крају, постоји и страх који није још увек јавно артикулисан, али негде у подсвести сигурно тишти сада већ забринуте западне секуларисте. Трећи Рим није само Русија. То су и све земље тзв. византијског комонвелта. То је цивилизацијска алтернатива, рехабилитација најуспешније европске цивилизације, за коју су се непријатељи надали да је трајно затрпана под цариградским рушевинама 29. маја 1453. године, а чија је прва пљачка 1204. године поставила темеље за оно што је за Запад касније представљало поновно рођење, односно Ренесансу. Лакше је имати посла са државама и народима него цивилизацијама, које су увек вођене универзалистичким вредностима. Исповедање и активно заступање ширих цивилизацијских вредности је оно што би политику која се води из снажног центра попут Москве из дефанзивне претворило у проактивну, налик на западну, али на другим основама. Пуна рехабилитација идеје Источног Рима је глогов колац за саму помисао да „Европа (читај ЕУ) нема алтернативу“. Има – и то какву.

    Шиндлер примећује да је, чак и у земљама које би требало да буду политички противници Москве, попут Грузије, па чак и католичке Пољске и Хрватске, али и у неевропским културама, повратак традиционалним вредностима какве заступа данашња Русија нешто што је њиховом већинском становништву културно далеко ближе од агресивно наметаних западних постмодерних (односно постхришћанских) друштвених и сексуалних норми. А то је јаче оружје чак и од нуклеарног. Како онда да не буду нервозне те отуђене западне елите, од старог-новог цивилизацијског баука који кружи Европом?

    [1] http://www.nspm.rs/hronika/karl-bilt-rusija-da-smiri-tenzije-s-ukrajinom-odstupila-je-od-prihvacenih-normi.html

    [2] http://www.jmm.org.au/articles/19260.htm

    [3] http://www.theamericanconservative.com/vladimir-putin-christian-crusader/

    [4] http://20committee.com/2014/04/07/putinism-and-the-anti-weird-coalition/

    Александар Павић: Баук православља кружи Европом

    http://srb.fondsk.ru/news/2014/04/09/bauk-pravoslavla-kruzhi-evropom.html

  3. Varagić Nikola каже:

    „Дошло је време да ми, Руси, поставимо међе између себе и Запада и да правимо свој свет“

    НИЈЕ ДОВОЉНО БИТИ ГЛАВНИ ПРОТИВНИК ГЛОБАЛИСТИЧКОГ ПРОЈЕКТА
    КОЈИ ПРОМОВИШЕ АНГЛОСАКСОНСКА ЦИВИЛИЗАЦИЈА

    Пише: Петар АКОПОВ, Москва

    РУСИЈА је данас слабија од Запада – и на војном и на економском плану. Зато не чуди што Запад долази у искушење да изолује Русију, надајући се да ће путем притиска издејствовати да она одустане од своје самосталности и да се врати у подређени геополитички положај.

    То уопште не чуди. Запад је историјски Русију увек доживљавао као противника и претњу – њу је требало обуздавати и онда када је била снажна и чинити све да буде потчињена (или чак уништена – као 1941. године) када је била слаба.

    Ми живимо у доба када земља прелази из стања слабости у самосталност – тако да је реакција Запада потпуно нормална. У историји смо више пута пролазили кроз овакве периоде. И можда је коначно дошло време да прекинемо да се изненађујемо и да се вратимо рускоцентричном доживљају света који је једини у стању да обезбеди велику будућност наше цивилизације.

    У свету нема баш много цивилизацијских пројеката. То су кинески, исламски и атлантски. Све их обједињује један заједнички квалитет: сви су уверени да су центар света. И да све се врти око њих.

    То је максимално прецизно изражено код Кинеза који своју земљу зову Централном империјом Испод Неба. Све остале земље и народи су варвари и да на њих дејствују снага и благодат (Де) који исходе од кинеског императора јер се све налази у орбити и под утицајем Кине.

    За муслимане је Мека центар света, а главна џамија је обнова Калифата (који треба да постане светски Калифат).

    А о атлантској цивилизацији и њеној апсолутној уверености у своју месијанску улогу да цивилизује остатак човечанства и о њеном шовинизаму, не треба ни говорити – англосаксонци су то мислили и пре Хитлера (који је био само ученик њихове расистичке теорије). А све то мисле и данас, само што су се маскирали и скривају иза фасаде „универзалних вредности“.

    А шта је са нама?

    Руска православна цивилизација се увек сматрала самодовољном. Она није имала жељу да у своју веру преводи друге народе (као што су то чинили католици и муслимани) и да своје искуство шири на туђе земље.

    Ширећи се на исток и југ, Руси су потчинили многе народе, али нису сламали њихов поредак и религију.

    Када смо створили највећу државу на свету, пре сто година, прешли смо на нашу месијанску идеју – комунизам. Али, жеља да се боримо за правду у планетарним размерама није била маскирана експанзионизмом – Русија није морала нигде да се шири, максимална „корист“ од комунистичке идеје коју смо ширили читавим светом била је безбедност наших граница (преко пријатељских режима) и могућност да одговарамо на притисак свог вечног противника – Запада – на свим пољима светске шаховске табле.

    Када смо одустали од комунизма, нисмо се вратили рускоцентричном мишљењу, већ поклоништву свему што је страно и тако смо дошли под утицај европоцентричне слике света.

    Шта нас је омело да одмах пронађемо сопствени поглед на свет и себе?

    Све је почело још у XVIII веку. И све се може објаснити тргањем из националних корена дела елите и њеним западњаштвом. Управо су ови људи у касном совјетском периоду дошли на власт. Њих нису привукле само западна култура и економија, нити само тамошњи начин живота – они су мислили да је све оно што је добро за Европу добро и за Русију. Сматрали су да су изгубљено «колено израиљево“ – да су део европске цивилизације.

    Цена те заблуде постао је либерални експеримент са мењањем руског националног кода и нашег начина живота. Али, ми смо упркос томе опстали, преживели и сачували самопоштовање – и сада смо се нашли у ситуацији у којој смо се коначно уверили да не можемо даље гледати на свет кроз призму западноцентризма, али се још увек нисмо до краја освестили и обновили сопствени код и принципе.

    Јер, иако смо схватили да нисмо ни Запад ни Исток, нисмо се поставили у центар свог погледа на свет. Још увек нисмо изградили рускоцентрични модел.

    Зато сада морамо да направимо свој геополитички избор: да разумемо да је постављање међа између нас и Запада неминовно и болно, а што је најважније – да ће се то одигравати прилично брзо.

    Зато морамо створити свој лик у свету: представити се онаквима каквима желимо да нас доживе други народи и цивилизације.

    Да ли главне противнике глобалистичког пројекта који промовише англосаксонска цивилизација?

    Да ли као поборнике очувања разноликости света, мултиполарног развоја и подршке процесима формирања великих цивилизацијских блокова?

    Ни једно ни друго није лоше, али је то потпуно недовољно. Треба да разумемо за шта смо, а не против чега смо.

    Ако се наш цивилизацијски поредак буде градио на принципима потрошачког и хедонистичког капитализма који проповедају англосаксонци, то ће значити да претендујемо да постанемо самостални центар моћи, али у оквиру њиховог глобалног пројекта. То јест, наставићемо да играмо туђу игру у којој неће бити места ни нашој самосталности ни нашој суштини.

    Међутим, нашу цивилизацију одликује – тежња за правдом, заједничким благостањем, истином и благодаћу. То јест, не одређује људски закон добро и лоше, већ компас који је Творац у нас уградио и који нам непогрешиво указује пут истине.

    Теже је живети тако него на основу договора између људи који је написан као упутство за слепе и глуве. Али, то је једини пут који руског човека води спасењу.

    Неуспех комунистичког пројекта (умногоме изазван меркантилношћу његове идеологије) није уништио тежњу Руса ка заједничким стварима и њихову свест да је духовно изнад материјалног. Управо то је одредило крах западњачког либералног експеримента у Русији. А актуелно окретање од материјалистичког Запада ка сопственом стваралаштву.

    Русија не напушта САД и не иде према Кини, она не мења Европу за Азију. Одсад ћемо градити свој поредак, своју економију и своју културу. Истина, уследиће озбиљни заокрет од Запада према Истоку, али ту нема ништа изненађујуће.

    Русија се налази на северу и североистоку Евроазије, у нашој историји смењивали су се периоди – од наших тешњих веза са Истоком до оних са Западом. Од XIII до XV века били смо више везани за Исток, а од XVIII до XX века за Запад.

    Одсад ћемо морати исправљати кривине које су настале током последњих векова – и окретати се Истоку.

    Владимир Путин није у децембру прошле године био први који је рекао да је неопходно да Русија заузме источни и пацифички вектор развоја – о томе је говорио и размишљао још император Николај Други, пре више до сто година. За то време урадили смо велики посао утолико што смо пребацили центар развоја наше цивилизације у Сибир и на Далеки Исток.

    Међутим, принципијелни заокрет почиње тек сада и то пред нашим очима. Обзиром да смо се отргли од САД и Запада, а не бацамо се у загрљај Кини – ми једноставно треба да наставимо да тежиште наше државе пребацујемо на тај огромни и неосвојени део, чији нам развој обезбеђује нови и космички продор у живот руске цивилизације.

    Ускоро ће космодром Восточни и Руско острво бити симболи наше нове епохе.

    Превео: Горан ШИМПРАГА

    http://www.fakti.org/rossiya/doslo-je-vreme-da-mi-rusi-postavimo-medje-izmedju-sebe-i-zapada-i-da-pravimo-svoj-svet

    • Varagić Nikola каже:

      Русија ће донети Европи своју цивилизацију

      Русију је потребно под хитно интегрисати у ЕУ и… Западну Европу. Мишљење бившег специјалног саветника Председника Француске и оснивача Европске банке за Реконструкцију и Развој Жака Аталија је и парадоксално и једноставно.

      Господине Атали, шта мислите о ситуацији на Криму?

      Мој је став следећи: независно од решења кримског питања, увек сам се повољно односио према праву народа на самоопределење. Мени се чини да помодно правило да се чека сагласност земље, од које неки регион жели да се одцепи, као да је без тога самоопределење немогуће, противречи принципима међународне политике. Између осталог, нико није применио тај принцип у оквиру деколонизације или при одлучивању о судбини Косова. Изгледа да ни у случају Шкотске, ни Каталоније или у неком другом случају нећемо применити тај принцип. У ситуацији, колико је објективна била жеља Крима да се прикључи Русији, верујем гласању. Зато сматрам да је то питање решено, тако га треба третирати независно од тога, шта мислимо и које проблеме морамо у вези са тиме да решимо.

      Разматрате ту тему на Вашем блогу за часопис Л Експрес. Ви тамо пишете:

      Осим стварања Европске Банке Реконструкције и Развоја 1991. године и Велике осморице 1992. године, и то у оба случаја иницирала их је Француска, ништа више није учињено после пропасти СССР-а ради зближавања Русије с Европом, њеног улажења у зону општеевропског права.
      Сматрате ли да је неопходно интегрисати Русију у Европу?
      Чини ми се да је будућност Русије, као и будућност Украјине или Молдавије, например, улажење у општеевропски простор. Према мом мишлењу, такав простор може да буде Европска Заједница, која, природно је, мора да укључи Русију. Свакако, то мора да се остварује постепено, у неколико фаза, јер је Русија заинтересована за зближавање с Западном Европом, као и сама Западна Европа заинтересована да би Русија ушла у њу. Најбољи доказ тога је упоређење животног стандарда у Украјини, Русији и Пољској. 1992. године је тај показатељ био једнак у свим тим земљама. Данас је животни стандард у Пољској троструко виши од оног у Украјини, што је доказ да се у случају сарадње с јаким суседима животни стандард нагло повећава, нарочито, када је реч о стабилном суседству са земљама Западне Европе.
      Мислим да је реч о заједничким инитересима. Такав прилаз ће омогућити очување свих института власти. Не верујем да је политика изолације Русије, забране њеног финансирања бар уз помоћ Европске банке за реконструкцију и развој и других међународних организација правилна политика. Очигледно је да су данас у нашем свету настале неке личности, које желе повратак хладном рату. Таквих људи има у Москви, у Вашингтону и на другим месчтима, али је то веома лоша мисао!
      Све би било у реду у тој анализи, али не могу а да не наведем образложења префекта и политичара Ивана Блоа. Он пише:
      Према међународним банкарским подацима, Русија има приходе по глави становника 19 891 долар, Пољска 19 885 долара (међутим, јавно мњење због нечег мисли да је Пољска ситуиранија од Русије), док Украјина има 6 721 долар. То су подаци из 2011. године. Они су прецизнији од података ММФ или ЦИА!.

      http://serbian.ruvr.ru/2014_04_12/Rusija-ce-doneti-Evropi-svoju-civilizaciju-1597/

  4. Varagić Nikola каже:

    Руси у Севастопољу певају “Са Косова зора свиће”, држећи српску заставу и транспарент са натписом Косово – света српска земља.

  5. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (13. део) […]

  6. Varagić Nikola каже:

    Игор ПШЕЊИЧНИКОВ, саветник директора Руског института за стратешка истраживања
    ЗАШТО волим Русију?

    Господ све позива на спасење. Не одазивају се, истина, сви. Тако и Русија треба да опонаша Христа – да зове к себи, да позива да се буде наш брат и пријатељ, али не да тера. Ко хоће да буде део „глобалне” демократије по западном узору , нека буде. Ко хоће да буде с Русијом – нека изволи. Треба позивати друге народе да постану део Руског света. Не вући их силом за собом, већ позивати. Ко неће, нека живи на свој начин. Што се каже, не можеш натерати неког да те воли.
    Само човек безнадежно помраченог ума може да не види безочну лаж, цинизам и дрскост – те деривате неизмерне охолости – на којима је заснована политика Сједињених Држава. Вероватно све то виде и многи у Европи и у другим деловима света, али их везаност за богатство и „благодети цивилизације” у виду рачуна у банкама, којима званични Вашингтон може да затвори приступ у било ком тренутку, држи у табору „демократског света”. У реду, господо, али некад ћете свеједно морати да направите коначни избор.
    Волим Русију! Русију воли сваки човек који искрено верује у Бога, ко тражи лично спасење са Христом и коме рачун у банци не значи више од прашине.

    http://www.fakti.org/rossiya/medija-menju/psenjicikov-onima-koji-su-sa-rusijom-sam-gospod-je-porucio-ne-boj-se-malo-stado

  7. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (13. део) […]

  8. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (13. део) […]

  9. Varagić Nikola каже:

    Jovan Skerlić: Sveslavija i truli Zapad

    AUTOR: IVAN ČOLOVIĆ

    Današnja aktuelnost teme Sloveni i Zapad sigurno će povećati interesovanje naučne i šire publike i za druge momente naše političke i kulturne istorije u kojima je ova tema iskrsavala u prvi plan. Nije teško predvideti da će se među prvima kojima će nas to interesovanje odvesti naći Jovan Skerlić (15. maja navršava se sto godina od smrti Jovana Skerlića, prim.ur.) Dva su razloga tome.

    Građa koju je sakupio i u svojim magistralnim monografijama i studijama izneo Skerlić istoričar danas je jedan od najpouzdanijih izvora za proučavanje geneze panslavenskih i slavenofilskih ideja u srpskoj književnosti i politici. Drugo, stanje duhova u Srbiji u Skerlićevo doba, koja je s pomešanim osećanjima podozrenja i oduševljenja, sa velikom odbojnošću, ali i sa nadom u bolju budućnost, dočekivala nove ideje demokratske i liberalne Evrope, umnogome korespondira sa prilikama u kojima danas živimo. Zahvaljujući tome danas su nam sasvim shvatljive i bliske Skerlićeve pobude da se posveti traganju za istorijskim korenima tog stanja, istraživanju i kritičkoj analizi istorije političkih i socijalnih ideja u srpskoj politici i književnosti, uključujući tu i ideje o Slovenima i Zapadu i njihovom međusobnom odnosu. Iz istog razloga rezultati Skerlićevog takvog rada za nas danas imaju novu aktuelnost i vrednost.

    Na osnovu Skerlićevih istraživanja, može se kroz našu političku i kulturnu istoriju pratiti, u glavnim crtama, sudbina i danas žive predstave o slovenskim narodima kao mladoj i svežoj „rasi“, koja će od zamorenih i istrošenih zapadnjaka preuzeti kormilo Evrope i tako je spasti od propasti. Izvor te laskave ideje o Slovenima Skerlić, oslanjajući se na istraživanja Matije Murka, nalazi kod Herdera. „On veruje“, piše Skerlić, „u budućnost slovenskoga plemena, ubeđen je da će se Sloveni prilagoditi uslovima civilizacije, ojačati se njome i ojačati je prinovom svoje sveže i zdrave krvi.“ (Omladina i njena književnost, 139). Na slavenofile su, takođe, uticala Hegelova i Fihteova shvatanja o Nemcima kao predstavnicima kulture i nosiocima razvoja ljudskog duha u XIX veku. „Slavenofili su“, objašnjava Skerlić, „logično išli dalje i tvrdili da tu duhovnu hegemoniju prihvataju odmorni i sveži Sloveni, da njima pripada vlada u duhovnom svetu i da je njihova kultura nešto najviše što je ljudski duh stvorio“ (Isto, 167).

    Istoriju ove ideje Skerlić sledi od četrdesetih godina XIX veka, to jest od trenutka kad su se sa njom i uopšte sa slavenofilskim idejama upoznali tadašnji srpski đaci u Požunu i Pešti, gde su se među njihovim nastavnicima isticali panslavisti Slovak Ljudevit Štur i Čeh Jan Kolar. Skerlić je utvrdio, po njegovom mišljenju osobito značajnu činjenicu, „da su slavenofilske ideje Srbima došle od češko-slovačkih panslavista, Kolara i Štura u prvom redu, a ne od ruskih pravoslavnih panslavista Aksakova i Homjakova, kao što bi se moglo očekivati“ (Isto, 140). Štur je propovedao, piše Skerlić, „veru u slovenstvo, da Sloveni imaju da preporode oslabljeno čovečanstvo, da zamene iznurenu latinsku i nepotpunu germansku civilizaciju, da osnuju veliko slovensko carstvo, pune, humane i idealne civilizacije“ (Isto, 8).

    Uoči 1848. godine Čturovi i Kolarovi đaci i sledbenici u Vojvodini i Beogradu (osnivači Družine Mlade i Srbske, 1847) očekivali su skoro ujedinjenje Slovena, obrazovanje „Sveslavije“ „pod svetom lipom slovenskom“ (Isto, 20), i, kao Sava, junak Šapčaninove pripovetke „Sanjalo“, s oduševljenjem zamišljali snagu mnogoljudne slovenske zajednice: „Morate biti Slavjani! Pomislite samo: sto milijona Slavjana! sto milijona! Svet! Vasijona!“ Navode i ove i druge podatke, Skerlić zaključuje da je slovensko osećanje među Srbima u to vreme bilo toliko jako da su „oni u prvom redu snevali jedno veliko ‘slavjansko carstvo’, i tek kao neko popuštanje od ideala pristajali na ‘Dušanovo carstvo'“(Isto, 143). Snažno slovensko osećanje bilo je jedan od razloga otpora na koji je naišla Vukova jezička reforma. Za mnoge Srbe tog vremena napuštanje rusko-slovenskog jezika „izgledalo je kao neko hotimično, s planom smišljeno otuđivanje od slovenstva. Njegoš, bez čijeg je znanja Šćepan Mali štampan novim pravopisom 1851, govorio je Jovanu Hadžiću: ‘Ja samo to ispovedam da mi što se više udaljavamo od slovenstva to više propadamo'“ (Isto, 260).

    Jan Kolar je u jednoj pesmi zamislio probuđene i ujedinjene Slovene kao kolosalan kip od zlata i srebra, pred kojim bi „Evropa zadrhtala“. Glavu tog kipa činili bi Rusi, Poljaci bi bili njegove grudi, Česi ruke, a Srbi noge. Prevod te pesme Skerlić je našao u jednom broju lista Podunavka iz 1848. godine:

    Oj! duh kad bi moj važio tako

    Da slovenstvo prelijem u zlato,

    Iz te mase salio bi sliku!

    Od Ruskog bi napravio glavu,

    Od Poljaka salio bi t’jelo,

    Od Čehova ruke i ramena,

    Srbstvo bi sam salio u noge,

    A od proči koljena slovenskih,

    Lužičana, Vinda i Slovaka,

    Oružje bi slio i odelo:

    Pa pred ovom slikom sveslovenskom

    Sva Evropa kleknuti bi mogla.

    Ova Kolarova pesma za nas je interesantna i zato što nam otkriva jedan od najstarijih izvora mitske predstave o reproduktivnoj moći kao specifičnoj vrednosti srpskog naroda. Zajedno sa drugim Slovenima, Srbi se odlikuju životnom snagom i otpornošću, svežinom i prirodnošću, ali u slovenskom jatu njima pripada uloga čuvara same suštine te životne snage i svežine reproduktivne moći, to jest njenih muških instrumenata i simbola. Stidljivi romantik Kolar i njegov anonimni prevodilac idealno zamišljenim Slovenima daju samo srpske noge, ali nema sumnje da uz njih ide i ono glavno.

    Mnogo manje stidljivi Danilo Kiš naišao je na ovu staru predstavu o Srbima čuvarima i žrecima kulta plodnosti u savremenoj srpskoj književnosti i opisao je pod imenom „elephantiasis nostras“: „Muda su, uz to, nacionalni pečat, rasni žig; ostali narodi imaju sreću, tradiciju, erudiciju, istoriju, ratio, ali muda su samo naša i jedina“ (Kiš , 58).

    Međutim, Skerlićeva istraživanja pokazuju da mit o Srbima kao čuvarima sveslovenske i uopšte evropske potentnosti i kreativnosti, već od vremena prvih nama poznatih ispoljavanja tog mita, sredinom XIX veka, ide zajedno sa njemu komplementarnom i takođe danas oživljenom mitskom predstavom o Srbima kao izuzetno starom, ako ne i najstarijem narodu na svetu. Oduševljeni Šturovim i Kolarovim panslavenskim idejama, „slavjanstvujući“ srpski rodoljubi „vide Slovene svuda, u Severnoj Nemačkoj i Severnoj Italiji, srpski narod im je najstarije slovensko pleme, iz kojega su se razvila sva ostala plemena, između Lužičkih i Balkanskih Srba.“ (Omladina, 17). U prilog tezi o rasprostranjenosti i starini Slovena, a posebno Srba, potežu se, kao i danas, sumnjivi etimološki argumenti. Tako Ljubomir P. Nenadović „tvrdi da reč Deutsch dolazi od slovenskog tjutich, „ćutič“, German od Grmalj, a Neptun znači bog koji ne može da potone!“ (Isto, 145). Ovi primeri pokazuju da „mitskoj logici“ ne smetaju protivrečnosti, i da se istim likovima (ovde, Srbima) mogu pripisati najveća životna svežina i s njom vezana kreativna moć i, istovremeno, iskonska starost.

    Prateći sudbinu panslavizma u Srbiji pedesetih i šezdesetih godina XIX veka, Skerlić primećuje da se u to vreme „slavenstvuje opreznije nego 1848, ali ipak ubeđeno i besprekidno“ (Isto, 144). „I mladi“, piše on, „kao i njihovi stariji, uvereni su u velike kulturne sposobnosti Slovena, i oni drže da je mlado i nepokvareno slovenstvo pozvano da preporodi ‘truli Zapad’ i staru ‘goto-germansku Evropu'“ (Isto, 145).

    Ali pisac Omladine otkriva da u Srbiji šezdesetih godina slavenofilska predstava o razlikama i neminovnom sukobu između posustalog Zapada i životvornih Slovena sve više dobija nacionalističke boje, tako da se preostala vitalnost sveta i nada u njegovu obnovu postepeno isključivo vezuju za Srbe, a među narodima od kojih su Srbi u tom pogledu različiti i nadmoćniji nalaze se i ostali slovenski narodi. Najbolje svedočanstvo te promene Skerlić nalazi u spisima Vladimira Jovanovića, profesora Velike škole u Beogradu. I on „polazi od tvrđenja u koje se ne sme posumnjati, da Zapad pokazuje sve znake razvrata i truleži, da Sloveni predstavljaju odmorne i sveže snage čovečanstva, mladost i nadu njegovu“. Po Jovanovićevom mišljenju, „od sviju slovenskih naroda Rusi su najviše dužni a od Srba se odnosno najviše očekuje“. Da bi ta očekivanja ispunili, preporodili „truli Zapad“ i spasli „gnjilo čovečanstvo“ Srbi, kako kaže Skerlić, objašnjavaju i Jovanovićeve ideje „prvo treba da budu Srbi, što čistiji Srbi, bez ikakvih stranih primesa. Sve što je dobro u srpskom narodu to mu je od prirode; sve što je rđavo, to je ‘tuđinski duh’, ‘strani uticaj'“. I on navodi Jovanovićeve reči da je „jedini spas i srpskoga naroda i čovečanstva u što boljem čuvanju srpske kulture“, i njegovu podelu srpskog društva u dve grupe. U jednoj su „gotovani“, „oni koji predstavljaju tuđinštinu i trulež,“ a među kojima su ne samo „Parizlije“, „Švabe“ i „Carigradlije“ nego i „Rusomani“, a u drugoj grupi su „ljudi narodni, korisni, idealni Srbende“ (Isto, 170).

    Skerlić nalazi i druge primere tih „glasova povike na Zapad i uverenja u idealnu čistotu srpskih narodnih osobina“, koji se „svaki čas susreću u spisima i besedama omladinskim“ (Isto, 171). U tim primerima se prepoznaju još neki stereotipovi naše današnje političke mitologije, što pokazuje da bi danas bilo vredno truda vratiti se ne samo Skerlićevom radu nego i građi koju je on proučavao. Bilo bi zanimljivo, na primer, istražiti tragove predrasude o posebnoj neotpornosti grada i gradske kulture na tobože pogubne uticaje Zapada, koju Skerlić otkriva u jednoj priči Ljubena Karavelova o žalosnom stanju u Beogradu, gde je „gospodska civilizacija bečka već ustala da podseče krila starim običajima i obredima“ (Isto, 171).

    Proučavajući „nacionalni i književni romantizam kod Srba“, to jest istoriju političkih i književnih ideja u Srbiji između 1848. i 1871. godine, Skerlić je tu naišao na predstave o sukobu latinskog i germanskog Zapada i slovenskog Istoka, odnosno Zapada i srpske narodne kulture, pratio ih u njihovim panslavenskim i nacionalističkim verzijama, ali je njegov rad posebno značajan zato što su te predstave posmatrane i tumačene kao delovi jedne celovite slike, koja sadrži i druge elemente. U zaključku poglavlja posvećenog „omladinskim idejama“, on ističe njihovu „složenost“. Kad je reč o predstavama o Zapadu i Slovenima, to znači da se one ne svode na sliku nepremostivog antagonizma. „Omladinski pokret“, kaže Skerlić, „pored svega ‘slavjanskog’ i nacionalističkog karaktera, pored svih himera o nacionalnoj kulturi i ‘srpskom duhu’ imao je nešto što ga je vezivalo za opšti liberalni pokret u Evropi“ (Isto, 187).

    U prilog tome on navodi podatke o uticaju evropskog demokratskog i republikanskog pokreta, posebno italijanskih i francuskih republikanaca Macinija i Garibaldija, Igoa, Rošfora, Gembete i Labulea i Španca Emilia Kastelara, na rad i ideje Ujedinjene omladine srpske. Među njenim članovima koji su se najviše trudili da evropske republikanske i demokratske ideje približe Srbima bio je i Vladimir Jovanović, autor teorije o štetnosti stranih uticaja na „Srbendu“, što Skerlić naziva „zanimljivom protivrečnošću.“ Sam Jovanović je tu protivrečnost pokušao da izbegne tako što je od bolesne, „trule“ Evrope odvojio nadobudnu „Mladu Evropu“, „o čiju se zdravu svest razbijaju talasi onog mora nepravde i poroka u kojem se stara demoralovana Evropa davi“ (Isto, 195)…

    Mnogo više kritičke i polemičke žestine Skerlić pokazuje u člancima… Svetozar Marković se više puta podsmeva i preživelim panslavenskim i slavenofilskim shvatanjima. U jednom članku on oštro zamera Stjepanu Radiću što je na Kongresu jugoslovenske omladine 1904. „grmeo protiv lažne nemačke kulture i veličao pokroviteljku Rusiju, a malo je trebalo pa da čujemo banalne refrene moskovskih slavenofila i beogradskih reakcionara o ‘trulome Zapadu“. „Radić zna mnogo stvari“, nastavlja Skerlić, „ali zaboravlja da je Zapad izvor svetlosti i žiža života na zemlji; da za nove narode ima dva puta, ili primiti zapadnu kulturu, kao Japanci, i živeti, ili joj stati nasuprot, i biti pregažen, kao američki crvenokošci ili australijski crnci; da je slovenska kultura prazna reč, da nemačku kulturu, kulturu Getea, Hegela i Virhofa, ne treba mešati sa kulturom polufeudalne i klerikalne Austrije; i najzad, da nimalo nije privlačna perspektiva gubljenja slovenskih reka u ruskom moru, i ako se već bori to nije da se menja jaram, no da se zadobije puna sloboda čovečanska, u definitivnoj pobedi Demokratije“ ( „Omladinski kongresi“, 1904, u: Feljtoni, 95).

    Nekoliko godina kasnije Skerlić opet kritikuje „romantički panslavizam“, a naročito žestoko osuđuje „brutalno i nazadno slavenofilstvo“, koje je bilo „prikupilo samo one mračne elemente ruskog društva kojima je pravoslavni i slovenski nacionalizam bio izgovor za verska, politička i nacionalna ugnjetavanja neruskih, nepravoslavnih i slobodoumnih elemenata u samoj Rusiji“. Ali sada on to čini da bi pozdravio pojavu nove, moderne ideje slovenske solidarnosti „neoslavizam“, „koji nije hteo da računa sa maglovitim snovima o prošlosti, koji je odstranio svaku misao o prevlasti ove ili one vere, ovog ili onog plemena, no koji je postavio kao zadatak: autonomiju i federaciju sviju ravnopravnih plemena slovenskih“. Jasno je, ipak, da Skerlić piše o neoslavizmu, a pred očima ima za njega u tom trenutku preču i važniju ideju, ideju jugoslovenstva, jer „danas je“, piše on 1909. godine, „jasno kao dan da je, kao neoslavizam za sve Slovene, tako i jugoslovenstvo za nas Južne Slovene ne samo najidealnija i najbolja no i jedino razumna i jedino mogućna narodna politika“ („Neoslavizam i jugoslovenstvo“, u: Feljtoni, 233-237).

    I u istorijskim i književno-istorijskim monografijama i u studijama i polemičkim i kritičkim člancima Skerlić je nastojao da među glavnim idejama i predstavama u Srbiji XVIII i XIX veka i među dominantnim političkim i književnim shvatanjima svoga doba odvoji ono što je zvao „himerama“, „iluzijama“, „maglom“, „kultom sile“, „nezgrapnim idolom otadžbine“, „klerikalizmom“, „predrasudom, fetišizmom i netrpeljivošću“, „dogmom“, „plesnivim frazama“, „kipućim oduševljenjem“, „orgijama ugrejane mašte“, „manijom prošlosti“ od dobro utemeljenih, razumnih, trezvenih i savremenih shvatanja ili, što su takođe njegovi omiljeni izrazi, od „realnih i pozitivnih“, „zdravih i naprednih“ misli, dela i programa.

    (Priređeno na osnovu knjige Politika simbola, izdanje Biblioteke XX vek)

    http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/jovan_skerlic_sveslavija_i_truli_zapad.26.html?news_id=281141#sthash.Cd2Ayj9a.dpuf

  10. Varagić Nikola каже:

    Bogdan Borusevič, predsednik Senata Poljske i jedan od lidera opozicije u vreme socijalizma

    Podela Ukrajine bi ugrozila Poljsku

    AUTOR: M. MITROVIĆ

    Beograd – Nadam se da će moja poseta Beogradu dati novi impuls u poljsko-srpskim odnosima, naročito na parlamentarnom nivou. Poseta ima zvaničan karakter, ali želimo takođe da sa Poljacima koji žive u Srbiji obeležimo Svetski dan Poljaka i poljske dijaspore. Naime, Senat – gornji dom poljskog parlamenta – vodi brigu o Poljacima koji žive van granica domovine.

    Poseta Beogradu je prilika da se vlastima Srbije zahvalimo za stvaranje dobrih uslova za razvoj poljske manjine – kaže u razgovoru za Danas Bogdan Borusevič, predsednik Senata Poljske i jedan od lidera opozicije u vreme socijalizma. Borusevič je juče doputovao u dvodnevnu posetu Beogradu.

    Bili ste među najznačajnijim opozicionarima koji su predvodili pokret za obaranje komunizma u Poljskoj. Da li današnja Poljska odgovara idealima za koje ste se zalagali u vreme Gvozdene zavese?

    – Poljska je poslednjih 25 godina demokratska zemlja, zemlja vladavine prava. Član smo NATO i Evropske unije. To nam pruža bezbednost i stabilizaciju. Da nismo u određenom trenutku odlučili da pristupimo tim strukturama, ne bismo mogli građanima da damo garancije slobode i demokratije. Poljska se ekonomski brzo razvija, uprkos finansijskoj krizi koja je pogodila mnogo zemalja, pa i one koje su članice EU. Sve vreme beležimo privredni rast. Ove godine će se bruto nacionalni proizvod povećati za oko tri – 3,2 odsto. Prošle godine porastao je za oko 2,3 odsto. Po dohotku po glavi stanovnika polako sustižemo „stare“ članove EU. Popravlja se životni standard Poljaka. Jednom rečju, dobro smo iskoristili vreme koje nam je istorija dala.

    Poznato je da je uspehu demokratskih promena u Poljskoj u velikoj meri doprinela Rimokatolička crkva. Kakav je danas uticaj crkve na društvo i politiku u Poljskoj?

    – Crkva ima uticaj na društvo, ali ne dominira. Crkva ne vlada. Državom vlada partija ili koalicija političkih partija nakon pobede na parlamentarnim izborima. Ima i političkih grupacija koje koriste crkvu za svoje političke ciljeve. Ali, takođe, deo crkve koristi pojedine političke stranke kako bi došao do što bolje pozicije u društvu. Ipak, Poljska je sekularna država. Svetovna vlast je odvojena od crkvene vlasti. Tako je određeno ustavom. Kada je reč o ulozi crkve u borbi s prethodnim sistemom, sveštenici koji su se zajedno sa nama zalagali za promene predstavljali su manjinu, deo je sarađivao s vlastima, dok se većina sveštenstva ponašala neutralno, trudila se da se ne angažuje po pitanju političke borbe koja bi stvorila nekakvu opasnost po interese crkve.

    Kada su Poljska i još devet država 2004. postale članice EU, evropski projekat bio je u punom zamahu, ekonomija je bila stabilnija, institucionalna kriza EU tek se nazirala. Da li zemlje, poput Srbije, koje danas nastoje da se pridruže, mogu da očekuju da će „profitirati“ poput država koje su u klub ušle pre deset godina?

    – Ulazak u Evropsku uniju ne predstavlja samo članstvo u klubu bogatih država, što je u vezi sa ogromnom socijalnom sferom. Države Evropske unije proizvode četvrtinu prihoda na svetu, a iznos u visini polovine svetskih izdataka namenjuju socijalnoj zaštiti, između ostalog i borbi protiv nezaposlenosti. Nesumnjivo ljudi u Evropi žive mnogo bolje nego bilo gde drugde. Neki smatraju da je država previše zaštitnička. EU nije samo finansijska podrška, već i pravne norme koje stoje na straži demokratske države, transparentnosti finansija. U EU se veoma teško poslovi obavljaju „ispod stola“. Korupcija naravno postoji, mnogo je, međutim, manja nego drugde. Važi princip razdvajanja politike i biznisa. Dakle, ulazak u EU nije samo finansijska dobit, već i vladavina prava, demokratija. To se takođe odnosi na zaštitu manjina, to jest onih koji su slabiji. Članstvo pruža bezbednost i stabilizaciju. U EU nije lako ući, ali se isplati.

    Populističke i nacionalističke partije širom EU, prema anketama, trebalo bi da ostvare dobar rezultat na predstojećim izborima za Evropski parlament. Neke od njih, suprotno mejnstrim politici u EU, podržavaju politiku Vladimira Putina. Šta bi uspeh ovih partija mogao da promeni u EU?

    – U Poljskoj nema partija koje bi podržavale Putinovu politiku. Sve stranke, od levog do desnog krila, negativno ocenjuju politiku koju vodi predsednik Rusije. Partija krajnje desnice, kao što je Nacionalni front u Francuskoj, funkcioniše u drugačijem geografskom i istorijskom kontekstu. Populističke i desničarske partije će najverovatnije steći brojniju zastupljenost u Evropskom parlamentu. Na majske izbore one izlaze vođene sloganom rasturanja ili likvidacije Evropske unije. Verujem, ipak, da se izabrani s tih lista neće libiti da podignu evroposlaničke dnevnice. To su dvostruki standardi. Nemam bojazni kad je reč o prisustvu tih partija u Evropskom parlamentu, jer će one i dalje biti marginalne, a kao drugo, učestvovanje u radu parlamenta promeniće njihove radikalne stavove o mnogim pitanjima.

    Koliko se Poljska zbog krize u Ukrajini oseća ugroženom, s obzirom na istorijska iskustva?

    – Poljska se ne oseća direktno ugrožena. Poljska ima jaku poziciju u Evropskoj uniji i u NATO. Ima snažnu vojsku. Mi smo etnički homogena država, teško se kod nas može naći neka manjina koja se služi ruskim jezikom. Imajući to u vidu, nema direktnih pretnji od strane Rusije. Zabrinuti smo, međutim, zbog agresije Rusije na Ukrajinu, budući da bi podela te države prouzrokovala pogoršanje našeg strateškog položaja. Rusija, koja se graniči s Poljskom, teži da stvori imperiju. Odgovor na delovanja Rusije biće razmeštanje američkih vojnih snaga na teritoriji Poljske. Povećaćemo i izdatke za vojsku. Slično će postupiti i, na primer, Švedska. Premijer te države predlaže ulazak u NATO. Stopama Švedske može poći i Finska.

    Prilikom posete poljskog premijera Donalda Tuska Beogradu juna 2013. istaknuta je podrška Varšave evropskim aspiracijama Srbije, spremnost dve strane za unapređenje ekonomske saradnje, potpisan je sporazum o odbrambenoj saradnji. Da li je u međuvremenu bilo pomaka u odnosima dve zemlje?

    – Ti odnosi su bili dobri, a jesu i sada. Potiču iz vremena kada je na političkoj karti Evrope bila Jugoslavija, iako su tada određenu ulogu imala i ideološka pitanja. Danas su ona nestala. Poljska podržava Srbiju u njenim nastojanjima da se pridruži Evropskoj uniji. Nakon raspada Jugoslavije, posle tih strašnih ratova koji su ljudima doneli patnje, jedina mogućnost pomirenja naroda Zapadnog Balkana i novih država jeste ujedinjena Evropa. Veoma je dobro to što kako prethodne, tako i sadašnje vlasti Srbije, koje potiču iz različitih političkih stranaka, konsekventno vode Srbiju u EU. Ona daje mogućnost ponovne integracije Balkana, jer balkanske države ipak moraju međusobno da sarađuju. Srbija će, pre nego što postane član EU, morati da ispuni mnoge uslove, da se, ako ništa drugo, ne bi dešavalo ono što se dešava u Bugarskoj. Jedan od njih je implementacija instrumenata za borbu protiv korupcije, pridržavanje zakona i nezavisnost sudova, funkcionisanja pravosuđa. Ova su pitanja bitna za svakog građanina.

    http://www.danas.rs/danasrs/svet/globus/podela_ukrajine_bi_ugrozila_poljsku.12.html?news_id=281198#sthash.qGp8KmzY.dpuf

  11. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (13. део) […]

  12. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (13. део) […]

  13. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (13. део) […]

  14. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (13. део) […]

  15. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (13. део) […]

  16. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (13. део) […]

Постави коментар