Никола Варагић: Геополитика и есхатологија

Nikola

Никола Варагић

 

 

Између Нато алијансе и Русије

 

Државе средње и југоисточне Европе – чланице ЕУ и Нато алијансе – јесу сателити САД, Велике Британије и/или Немачке (тј. западњачке владајуће елите), али, у суштини, у њима постоји дубока подела на еврофиле и русофиле. Из године у годину, све је мање Пољака, Чеха, Словака, Мађара, Румуна, Бугара или Грка који у Русији виде непријатеља, а све је више оних који су незадовољни стањем у ЕУ и Нато, те почињу све више да говоре о изласку из ЕУ и Нато. Са друге стране, Запад је окупирао већи део Украјине, у Казахстану ничу масонске пирамиде док се прелази на латинично писмо, тим путем су кренуле још неке државе ЗНД или Евроазијске уније, у балтичким државама не јењава русофобија. У Грчкој се доноси антиправославни закон упркос великом противљењу цркве и већине у народу. У Србији су на власти они који глуме да “седе на две столице“, док воде Србију као ЕУ и Нато алијанси (иако је већина у народу против тога). Хрвати су, традиционално, на страни Запада, односно, непријатеља Србије и Русије, православља. На страни Хрвата и Албанаца, тј. Нато алијансе, овога пута су и Црна Гора и БЈР Македонија. И у Румунији јачају антируске снаге, док Румунска православна црква има нерешене проблеме са СПЦ. Бошњаци (њихови политички лидери) су тренутно више под контролом Запада, него под контролом Турске (која је све ближа Русији, а даљa од ЕУ и Нато), Ирана (који је у савезу са Русијом) или Саудијске Арабије (која, након пораза у Сирији, покушава да успостави боље односе са Русијом, а близу је и одлуке да трговину нафте са Кином почне да врши у јуану, а не у петродолару као до сада).

Запад је, у односу на Русију, још увек у предности, у овом делу Европе, али је та предност доста мања него пре две деценије, тако да полако долазе у стање егала. Запад има моћне ресурсе, доминира економски и медијски, али су све државе средње и југоисточне Европе везане за Русију на више начина, што неутралише деловање Запада – неки воле Русију зато што су Словени, неки зато што су православци, ту су и везе из доба СССР, затим интерес да се обезбеди нафта и гас, итд. Није свако спреман да се прода Западу, и није свако ко воли Русију плаћеник. Наравно, није ни свако ко воли Запад плаћеник, али је далеко више оних који воле Запада а јесу плаћеници, него оних који су плаћени од стране Русије, јер су са руским народом природне и културне везе јаке (словенски или православни народи и скоро исти језик. Исто тако су јаке природне и културне везе између германских народа, па је Русији теже да утиче, ако то жели, на односе између, на пример, Холанђана, Немаца и Англоамериканаца, као што је и Западу теже да се меша у однос између словенских или православних народа). Русија још увек није довољно привлачна или добар узор, а Запад постаје све мање привлачан или добар узор.

Наравно, подела на еврофиле и русофиле, у државама средње и југоисточне Европе, много је дубља од простог политичко-економског сврставања на страну САД или Русије. Подела је, у свом корену, духовне и културне природе – есхатолошке. У сваком поменутом народу средње и југоисточне Европе, квислинзи и аутошовинисти чине мањину у народу (не и у владајућој елити!) – већину, ипак, чине они који желе да живе у сувереној држави, а не да њихова национална држава буде сателит Нато или Русије, експеримент у “мелтинг поту“ и слично. Свако жели да буде домаћин у својој кући. Запад и Русија су, пре свега, симболи. Запад се претворио у место окупљања антихришћанских и неолибералних вредности, док је Русија поново постала место окупљања хришћанских и традиционалних, породичних вредности. Једноставније речено: Русија је ближа срцу свим верницима, без обзира из које цркве или религије долазе, који негују традиционалне породичне вредности, док је Запад ближи срцу атеистима и трансхуманистима, који се боре за нетрадиционалне породице.

Дакле, ако неко (обичан грађанин) у Пољској, Чешкој, Словачкој, Мађарској, Румунији, Бугарској, Грчкој или Србији стаје на страну Русије или Запада, то не значи одмах да је он страни плаћеник (има и таквих, али су они, као што већ сам истакао, мањина), него да он жели да истакне одређене вредности за које се бори, свој начин живота. Он се бори да у његовој сопственој држави те вредности победе, и у тој борби тражи савезнике са стране. (Тако се на нивоу целе Европе групишу народњаци, левичари, либерали, црни, црвени, плави, зелени…) И једни и други верују да су вредности за које се боре универзалне људске вредности. Једни се окупљају око Русије, а други око САД. Они који воле Русију, Запад прозивају због расизма, фашизма и нацизма. Они који воле Запад, Русију прозивају због тоталитаризма, клерикализма и деспотизма. Једни стају испод штита Русије, док други стају испод штита САД. Русија је у Сирији доказала да је сада довољно војно јака да заштити сваког савезника. Руски империјализам није исти као и империјализам који долази из фаустовске културе (са Запада), а није ни исти као што је то био совјетски или комунистички. Русија је, у односу на СССР, демократска и православна држава. Наравно, Русија је далеко од идеалне демократске и правне државе, Русија је још увек у процесу рехристијанизације, али је стање много боље него пре неколико деценија. На Русији је да узме оно најбоље са Запада (ту спадају и неке вредности социјализма које су прихватили у доба СССР), а да одбаци све лоше; пре свега, да обнови најбоље из своје царске традиције, и, посебно, из традиције Источног римског царства (тзв. “Византије“), тј. из православља, наравно, прилагођено 21. веку. (Исто важи за Србију и Грчку.)

Са друге стране, на Западу је све мање директне демократије, а све више (нео)либералног фашизма, док је хришћанство скоро потпуно нестало. Уколико Ватикан доживи неуспех у тзв. екуменском дијалогу са православним црквама и верницима, постаће неупотребљив за главне центре моћи на Западу (а ти центри се налазе у протестантским државама). Ватикан данас, практично, постоји једино да би, кроз тзв. екуменски дијалог, довео до раскола и превео у западни метафизички систем што више православних верника из средње, источне и југоисточне Европе. (То је, на пример, једини разлог зашто Ватикан није признао тзв. Косово.) Ако Ватикан не испуни мисију, није више потребан антихришћанској владајућој елити Запада, испливаће у јавност многе афере које се сада крију, остаће и без оно мало верника које има на Западу (не рачунајући ту Латинску Америку). Међутим, ако нестане Римокатоличка црква, ако од протестантских цркава остане само циркус, ако у владајућој елити Запада више не буде ниједног, условно речено, хришћанина, да ли ће православне државе остати без непријатеља на Западу, или ће, можда, непријатељ са Запада бити још јачи и одлучнији да сломи православни свет? Да ли је боље да на месту председника САД буде какав-такав хришћанин (који, дакле, није расиста или нациста) који жели мир и сарадњу са Русијом, или, борбени атеиста и тоталитарни трансхуманиста који жели рат са Русијом? Право питање је: да ли је могуће, да на Западу (у било којој држави Запада), на власт, икада више дођу искрени и прави хришћани?

Русија нема економске ресурсе да парира Западу на простору словенских и православних европских држава, али има моћног савезника који то има, а то је Кина, која је економски присутна у овом делу Европе. Кина је инвестирала огроман новац од Пољске до Грчке, за Кину је Балкан важан због “пута свиле“. Са Кином и Русијом, долазе инвеститори, и још важније, отварају се тржишта и осталих држава БРИК савеза, и већине држава покрета несврстаних, односно, држава које су у УН и Унеско подржале Србију и њен суверенитет на Косову и Метохији (друга је ствар да ли ће и колико државе попут Србије то знати да искористе). На Балкану, Русија и Турска почињу да сарађују, такође и у Сирији. Свет постепено постаје мултиполаран. Настају два супротстављена политичка, економска и војна блока: са једне стране имамо САД, са савезницима (државе ЕУ и Нато алијансе, Аустралија и Нови Зеланд, Саудијска Арабија, Кувајт, Бахреин, УАЕ, Албанија, Ватикан, Швајцарска, Јапан, Јужна Кореја, Колумбија…), док други блок стварају Русија и Кина, са савезницима (Индија, Иран, Бразил, Аргентина, Куба, ЈАР…). Неке државе су између два блока, тј. у некој држави, у сваком тренутку, стање може да се промени (нпр. Венецуела), неке државе полако прелазе са западне стране на источну страну (нпр. Молдавија, Турска, Египат, Катар…), у неким државама увек може да дође до промене стране (нпр. Србија, Грчка, Бугарска…), а неке државе чувају свој суверенитет и одржавају равнотежу тако што сарађују са оба блока (на пример, Вијетнам се отворио ка САД да би смањио зависност од Кине; неке европске државе сарађују са Русијом да би смањиле зависност од САД или од највећих европских држава попут Немачке и Велике Британије, и обратно, неке европске државе сарађују са САД или са Немачком да би смањиле зависност од Русије; Израел одржава добре односе и са САД и са Русијом – на Блиском истоку је у војном савезу са САД и Саудијском Арабијом, али на Балкану подржава Србију и Републику Српску, итд.).

Не постоји проста подела на Исток и Запад. На Западу живе и русофили и србофили (и није свако међу њима хришћанин или десничар, има и левичара и либерала и неопагана), тј. на Западу живе и они који су против бомбардовања Србије, Сирије или Либије, против рата са Кином, против отимања Амазона од Бразила и ресурса од Африканаца… Неке државе Запада ће можда да изађу из ЕУ и Нато. Исто тако, на Истоку живе и људи који воле добре стране Запада и желе мир са Западом (а нису вестернизовани аутошовинисти). Затим, ни Запад ни Исток нису и никада неће бити монолитни блокови. Унутар Запада постоје бројна непријатељства и ривалства (нпр. између Велике Британије и Немачке). Исто тако, унутар Истока постоји много нерешених спорова и ривалства (и више, пошто је Запад иста цивилизација, култура, раса и религија, док Исток чини више различитих цивилизација, култура, раса и религија). Јапан је географски крајњи Исток, али политички и економски припада Западу. Мексико, Бразил, Аргентина, Куба, Венецуела… налазе се на Западу, али политички (све више) припадају Истоку. И на Западу и на Истоку живе и верници и атеисти. У борби између добра и зла, добрих и злих људи има и на Западу и на Истоку. Невини људи страдају и на Истоку и на Западу. Узмимо и пример са слободом интернета. Све велике државе, од САД и Велике Британије до Русије и Кине, из својих националних и себичних (очување режима, контрола масе) разлога, разматрају како да ограниче слободу на интернету у својим државама и свету, под изговором заштите деце од пронографије и слично, и заједно усаглашавају делатност поводом тог питања. Сигуран сам да би то радила и свака мала држава да се налази на месту неке од великих сила – у малим државама попут Србије, режими контролишу све главне медије и имају за циљ да ограниче и слободу на интернету. Не постоје слободни медији ни у Швајцарској, ни у Шведској. Са друге стране, показало се толико пута у животу да свет заиста нема границе и да су сви људи исти и једнаки (пред Богом) – у економији, култури, науци, уметности… људи сарађују без обзира на њихове разлике и припадности, када неки део света погоди нека природна непогода и хуманитарна катастрофа, увек постоје људи у другим деловима света који шаљу помоћ. У свету траје рат сваког са сваким, али се свако са сваким и воли (људи улазе у везе/бракове, пријатељства, кумства… исто тако и народи и државе сарађују, без обзира на разлике међу њима). Свако са сваким тргује (развијена је трговина између свих делова и држава света), али не постоји светско слободно тржиште.

Дакле, у овом тренутку, свет се, у политичком, економском и војном смислу, дели на два блока. Ако дође до озбиљног војног сукоба између ова два блока, мале државе или државе које сада нису део ниједног блока, не могу да остану ван тог војног сукоба. (Јасно је да би, уколико данас дође до тог сукоба, власт у Србији изабрала да буде на страни Нато, а народ на страни Русије.) Можда до тог сукоба, а то је светски рат, неће доћи, бар не у овом веку. То не значи да ће владати мир у свету, мир између великих сила, него да ће се рат водити на друге начине, и вероватно ће увек постојати неки локални војни сукоби. На нама је да се изборимо да не будемо место где велике силе одмеравају снаге (преко наших леђа). У сваком случају, ако се руска и кинеска елита не договоре са евроатлантском елитом око стварања светске владе, Запад ће постати, у очајању што губи хегемонију, још агресивнији (унутар европске цивилизације то би био сукоб између хришћана и антихришћана). Не знам да ли ће Русија и Кина бити у савезу за сто година, али све док је Запад агресиван и жели да све покори, а у Русији и Кини постоји отпор према Западу, ове две државе остаће у савезу и тај савез би у наредних пар деценија могао да промени однос снага у свету, на штету Запада, у корист Русије и Кине. Запад се неће тако лако предати. У случају да и Турска уђе у војни савез са Русијом, Кином и Ираном, Србија може да спречи стварање “Велике Албаније“ и може да пронађе трајно решење за миран суживот са Бошњацима у Босни и Херцеговини, Рашкој и северу Црне Горе. Ако реше проблеме са Турском (након што Турска уђе у савез са Русијом), велике су шансе да и Бугарска и Грчка (а можда и Румунија), заједно са Турском, изађу из Нато и приђу Русији. У том случају, искључиво од договора између Србије, Грчке, Бугарске, БЈР Македоније и Албаније зависи решавање македонског и албанског питања на Балкану. Уколико резултат тог договора буде да су све стране задовољне, Србија, у случају да дође до озбиљног сукоба између Нато и Русије, први пут у таквом сукобу не би имала неког да јој забија нож иза леђа, односно, иза себе би имала цео Исток, како Балкана, тако и Европе и добар део Азије (од Турске, преко Ирана до Индије и Кине). И не само да Србија не би имала неког да јој забија нож иза леђа са југоистока, него и са севера, јер је могуће да и Мађарска, Чешка, Словачка и Пољска, овога пута, или први пут, не буду у том сукобу на страни непријатеља Русије, и Србије.

 

Панонско-балканска организација или савез држава

 

Свет је глобално село, зато се глобализацији не треба супростављати анти-глобалистички, већ алтер-глобалистички. Пре свега, у духовном и културном смислу, иначе ће увек једног тиранина (хегемона) да мења други “светски полицајац“. За нас, из средње и југоисточне Еропе, који живимо између Запада и Истока (између великих сила које су биле и остале окупатори и колонизатори и на овом простору), важно је и да ли ћемо се и како међусобно договорити, не зависи све од великих сила. Да ли државе Вишеградске групе (Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска), заједно, са православним државама на Балкану (Србија, Бугарска, Грчка, Румунија), могу да формирају заједничку организацију, која би била мост између Европске уније и Евроазијске уније? Препреке су велике: у свакој држави постоје националисти, постоје и глобалисти; већина народа је словенског порекла, али, једни су православци а други католици, док је и међу једнима и међу другима и доста атеиста (у Чешкој атеисти чине већину), а негде и муслимана (БиХ, Србија, Бугарска…), али, да ли је могуће да ове државе у наредним годинама и деценијама ближе сарађују, тако да смање притисак који оне вековима трпе и са Запада (из Брисела, од стране САД, Немачке…) и са Истока (пре свега, оне државе које су биле под совјетском окупацијом, од Русије, али и од Турске и арапских држава које финансирају терористичке организације)? То је једна врста алтер-глобализације, демократизације европске и светске политике. Нешто слично могу да ураде државе Јужне и Средње Америке. То би онда могло да води ка реформи УН, тако да у Савету безбедности Уједињених нација, панонско-балканска заједница (савез) држава има стално место и свог представника; исто тако и латиноамеричка заједница држава (и да своје место има неко ко ће представљати исламске и афричке државе). Тада ће свет заиста постати мултиполаран. Потребно је увести ред у пословању мултинационалних компанија у целом свету и слично. Једино тако мале државе могу да опстану и да се развијају.

У међународној политици, трговини и праву влада закон јачег. Они који воле Русију, воле Русију зато што је велика и јака, те може да се супротстави глобализаторима и њиховом (нео)либералном фашизму, али, очекују, да са победом Русије, више не важи закон јачег. Шта мале државе, у овом нашем делу света – а то су све, од Пољске преко Србије до Грчке – добијају, ако једног окупатора или колонизатора мења други који ће примењивати закон јачег? У домаћој, унутрашњој политици, у свакој поменутој држави, такође, влада закон јачег. Шта значи обичном Пољаку, Чеху, Словаку, Мађару, Србину, Бугарину, Румуну, Грку… да живи у сувереној држави, ако нема никаква права, ако ради за мале паре код домаћег тајкуна, уместо код страног инвеститора? Шта значи обичном грађанину Русије, или Турске, да живи у (обновљеној) империји, ако живи лоше, без икаквих права – ако за елиту важе једна правила, а за обичне грађане, или мањине, друга правила? Ако они који критикују Запад примењују “двоструке страндарде“ (закон јачег), исто као и Запад, онда је то борба зла против зла, а не борба добра против зла – на тај начин не може да се дође до ослобођења, изласка из колонијалног стања, Запад никада неће бити побеђен, чак ни ако се ЕУ и Нато распадну због унутрашњих разлога. Панонско-балканска организација или савез држава, у коме би се налазиле скоро све словенске и/или православне државе, није могућ ако су ове државе неуређене и нестабилне, а Русија колонијална сила исто колико и највеће државе Запада, или, ако се догоди револуција у Русији, те и Русија у духовном и културном смислу (п)остане колонија Запада. Са Русијом су природне везе најјаче, те је немогуће створити панонско-балкански (словенско-православни) савез ако нема договора и са словенском и православном Русијом. Договор је могућ једино ако се у државама од Пољске до Грчке сузбије русофобија, а Русија не постане империјално-колонијална сила у којој не постоји владавина права и која у међународним односима примењује закон јачег.

Везе између Словена из средње Европе и Словена са Балкана нису тако чврсте, али су увек биле братске – у 19. и 20. веку Пољаци, Чеси и Словаци су увек, колико и како су могли, помагали борбу за ослобођење балканских народа. Словачка није признала тзв. Косово, а није немогуће да у будућности Чешка и Пољска повуку признање. Ови народи, заједно са Мађарима, формирали су Вишеградску групу и међусобно немају нерешених спорова, а последњих година односи између Мађарске и Србије су све бољи, са Грчком, Бугарском и Румунијом државе Вишеградске групе су заједно у ЕУ и Нато, скоро све државе су биле и део Варшавског пакта, тако да између панонских (или средњеевропских), и, балканских (или јужнословенских и православних) народа и држава постоје предуслови за стварање ближих односа, заједничких организација, итд. За почетак, у спорту, култури, науци… Од свих великих сила, географски, културно, етнички… најближа је Русија. Русија је део словенске и православне цивилизације. Поред Русије, чланице ЗНД или Евроазијске уније су остале словенске и православне државе. Са Русијом, неке државе имају одличне односе одувек (Србија, Грчка), са неким државама Русија је у сукобу вековима (Пољска), са неким државама постоје проблеми и лоша искуства или сећања настала у совјетско доба (Бугарска, Румунија, Мађарска, Чехословачка). Од свих држава, у Пољској живи, у овом тренутку, највише русофоба, а у Србији живи највише русофила. Пољска и Србија немају блиске односе, али немају и никада нису имали лоше односе. Слично је и између Чешке и Грчке, али у Чешкој живи више русофоба, а у Грчкој више русофила. Дакле, очигледно је да панонско-балканског савеза нема ако све државе немају (наравно, подразумева се да прво морају да изграде међусобне односе, па тек онда) добре односе са Русијом, а да ли ће имати, зависи највише од Русије. Од Русије зависи да ли ће да буди у људима који живе у државама некадашњег Варшавског пакта лоша сећања из совјетског доба, и претходних векова, или оно добро, тако да представља наду и светлу будућност, и за оне који су сада русофоби. На русофилима из панонско-балканских држава је да помогну Русима, и свим осталим грађанима Русије, и држава ЗНД, да изграде правне државе – у којима се негују породичне вредности, а нико не прогони због критичког или различитог мишљења.

 

Нова спољна политика Србије

 

Стварање панонско-балканског савеза (и сарадња између овог савеза и Русије), могуће је једино ако већину у овим државама чине хришћани (а не екстремни десничари), родољуби (међу њима нису сви хришћани и десничари), здраве породице, људи који имају развијену правну свест. У овим држава, већину (посебно унутар владајуће елите) су некада чинили комунисти. Њих су заменили (нео)либерали. Неолиберализам промовише антихришћанске вредности и антихришћански начин живота. Неолиберали верују да су они прогресивни еманципатори, али су, у суштини, декаденти и немају правну свест, зато неолиберализам намећу насилно, нелиберално, недемократски. Неолиберални фашизам (из угла хришћана и родољуба) је, дакле, насилно наметање западњачког (дионизијског, фаустовског) начина живота свим људима, и на Западу и у целом свету – насилно наметање прогресивизма и трансхуманизма, разврата, разбијање традиционалних породица, стварање прекаријата или “јефтине радне снаге“ а нестанак средње класе, присилна вакцинација са вакцинама које производе мултинационалне корпорације са Запада којима је здравље људи на последњем месту (посебно оних “ниже“ расе), стварање “мелтинг пота“, уништење домаће економије, наметање ГМО хране, продаја производа западњачких корпорација на тржишту Истока који су лошијег квалитета него исти такви који се продају на тржиштима држава Запада, итд. Нико не жели да купи лошу робу, да прима сумњиве вакцине, да не може да живи од свог рада или плате, нико не жели да буде грађанин другог реда, а управо се тако, унутар Европске уније, сада (све више) осећају грађани држава бившег Варшавског пакта које су примљене у ЕУ и Нато након краја Хладног рата. Од Пољске до Грчке постоје хришћани и десничари антиглобалисти, али и левичари-антимперијалисти и прави либерали (искрене демократе), који су противници неолибералне идеологије и економије, тј. неолибералног начина живота. Исто тако и у Русији. Пошто је Русија велика светска и војна сила, сви они виде у Русији штит који може да заштити заједничке вредности и начин живота.

Међутим, бити противник либералног фашизма не значи бити и противник демократије, а присталица аутократије. При том, можете да будете монархиста а да не будете присталица деспотизма и шовиниста. Другим речима, једно бити против наметања трансхуманизма и разврата, а нешто сасвим друго је бити против критичког мишљења и забранити слободу говора, посебно ако онај који говори износи истину. Једно је борити се против домаћих тајкуна и страних и мултинационалнх корпорација и банака које пљачкају људе, а нешто сасвим друго је гушити слободу предузетништва. Једно је бити против наметања “параде поноса“, а нешто сасвим друго пребити некога из чистог мира само зато што је другачији. Прво је оправдано, јер је то борба против онога што представља најгоре из либерализма, тј. неолиберализма. Друго је погрешно, јер се напада оно најбоље из либерализма, а то је повезано са хришћанством. У хришћанству, људска личност и људски живот представљају највишу вредности, постоји плурализам мишљења, а не постоји мржња према женама или према људима друге расе, итд. Хришћанин не може да буде националиста (што не треба мешати са родољубљем), не може да буде расиста, ни фашиста, али не може да буде ни левичар и (нео)либерал. Хришћанске и демократске вредности су оно што може да повеже све државе од Пољске до Грчке, а све нас заједно са Русијом. Неке државе могу поново да постану монархије, али је важно да увек негују хришћанске и демократске вредности. Ако се не негују те вредности, онда ће се неговати неке друге вредности, па ће у некој држави на власти бити националисти-фашисти који мрзе све друге народе, а у некој глобалисти који ће служити интересима Запада, у сваком случају, неће бити оних који воде дијалог, сарађују, стварају нове организације и повезују наше државе и народе. Они који негују хришћанске и демократске вредности не желе да прекину све односе са Западом, желе да сарађују са добрим људима и са Запада. Уосталом, те везе је и немогуће прекинути, све ове државе имају тесне везе са Западом, сваки народ има велику дијаспору која живи на Западу, итд. Државе које би чиниле панонско-балкански савез налазе се између Русије и Запада, због тога су идеалне да буду мост између Русије и Запада. То могу остварити ако направе заједничку организацију, која би била независна и од Русије и од Запада. Ове државе (а то је, свакако, улога Србије, без обзира да ли ће се, икада, формирати панонско-балкански савез), ако у њима победе хришћанске и демократске вредности, могу да успоре прецес дехристијанизације и подстичу демократизацију Русије, а обратно, могу да успоре антидемократске процесе и подстакну (ре)христијанизацију Запада.

Државе средње и југоисточне Европе налазе се између Истока и Запада; са Запада примају најбоље из демократске традиције, а са Истока најбоље из хришћанске или православне традиције и зато могу бити мост који спаја најбоље са обе стране. Сви ми припадамо истој хришћанској и европској цивилизацији. Једино што никада нико са европског Истока није правио поход на Запад, док Запад редовно прави поход на Исток и изгледа нема намеру да престане, јер сматра да су Словени, и сви остали који нису Западноевропљани, ниже расе. Због тога је неопходно да се ове државе (које би чиниле панонско-балкански савез) мало удаље од ЕУ и Нато алијансе, тј. да не буду више колоније Запада, али тако да не постану обичне руске губерније. Србија жели да буде неутрална држава, али, док је сама тешко ће постићи неутралност. Када би се све поменуте државе – од Пољске до Грчке – удружиле, онда би сви заједно могли да смањимо притисак који свако од нас трпи и са Запада и од Русије. Све друго води ка томе да све остане како је до сада било – унутар наших држава водиће се грађански ратови између русофила и еврофила, неке државе ће Запад да користи за своје интересе, а неке Русија; у случају рата, неке државе ће бити на страни Запада, а неке на страни Русије, али ћемо сви имати рат у својим државама и између наших држава. Уколико не можемо да спречимо рат између Истока и Запада, можемо да избегнемо да се тај рат води и у нашем делу света, или да максимално ублажимо размере тог рата.

У нашем делу света – у словенској и православној цивилизацији – не живе само Словени и православци (хришћани). Словени и/или православци (хришћани) чине већину у источној Европи и на Балкану, али на Балкану имамо и муслимане, као мањину (Србија, Бугарска, БЈР Македонија, Грчка, Црна Гора), негде чине и већину (Босна и Херцеговина, Албанија). Погрешно је насилно словенизирати несловене. Исто тако је погрешно насилно наметати хришћанство (православље) нехришћанима. Са друге стране, и ми Словени и православци имамо право да бранимо своје народе, државе, цркве, традиције, језике… од оних који би желели да нас колонизују, натерају да променимо веру, итд. Видели смо, на примеру кризе са избеглицама, да се сукоб између хришћанства и ислама, или Запада и Азије, више не тиче само балканских држава, него да је то сада нешто што се непосредно тиче и држава средње Европе или Вишеградске групе, које су због тога ушле у сукоб и са комесарима из Брисела. Балканске православне државе имају две могућности – наставити вишевековни сукоб са муслиманима или градити добре међусобне односе. Договор између балканских православаца и муслимана, у великој мери, зависи од развоја односа између православне Русије и исламске Турске. Турска може да се развија у два смера. Један смер је радикални ислам и неосманизам, а други смер је умерени ислам и демократија. Турска може да буде и теократија, али не морају да се прогоне верске и етничке мањине. Што се тиче осталих исламских држава, неке имају добре односе са Србијом и Русијом (Иран), неке подржавају тероризам (Саудијска Арабија), Катар је изгледа кажњен од арапских држава зато што је почео да сарађује са Ираном и Русијом у Сирији и Ираку, али деловање свих балканских муслимана, пре свих, Бошњака у Босни и Херцеговини, и осталих муслимана на Балкану (у Србији, Црној Гори и Бугарској), највише зависи какву ће политику водити Турска у наредним годинама. На одлуку Турске могу да утичу Србија, Грчка и Бугарска са својим заједничким деловањем, усаглашеним са деловањем Русије (не само због “Турског тока“).

 

Православци и муслимани на истој страни

 

Што се тиче неговања традиционалних и породичних вредности и поштовања вере (Бога), тј. религиозног начина живота, православцима су данас ближи муслимани са Истока, од неолиберала са Запада, и обратно, муслиманима су ближи православци, од неолиберала, који бомбардују њихове државе, који су бомбардовали и Србију и нападају Русију – зато велики број муслимана широм света подржава Русију (и Србију) у борби са Западом (иако су Албанци муслимани, велики број исламских држава подржава суверенитет Србије на Косову и Метохији). У том смислу, муслиманима одговара стварање панонско-балканског савеза држава, ако су то државе у којима се негују хришћанске и демократске вредности, и нису сателити САД и Немачке. Суштина овог предлога је да се православци и муслимани договоре, да реше међусобне спорове које имају, тако да свако штити своју цивилизацију и простор своје цивилизације, и поштује оне који су друге вере и културе, а који ту живе као мањина, или долазе због посла, као туристи, итд. Дакле, то није синкретизам у духу идеологије “новог доба“, то није стварање једне религије или једне нације или надржавне творевине, што спроводе глобализатори, него свако остаје оно што јесте – свако чува свој идентитет (традицију, веру, језик и културу), у сувереној држави, али се сви међусобно поштују и сарађују. Православци неће водити или неће ићи у крсташке ратове у исламске државе (због ширења вере или због освајања нафтних налазишта) и поштоваће муслимане који живе у њиховим државама, или долазе као гости, и обратно, исламске државе неће извозити тероризам или водити џихад у православним државама и поштоваће православце који живе у њиховим државама, или долазе као гости. То је и основа стварања Евроазијске уније – “Евроазија нација“ је у суштини исто што и “Европа нација“.

Простор источне Европе и западне Азије (од Балтичког мора, Паноније и Балкана преко Мале Азије и Кавказа до Урала и Ирана), простор словенске и православне цивилизације и исламске (шитске и сунитске) цивилизације (средиште Евроазије), на коме православци (Словени) и муслимани (Турци, Иранци) живе једни поред других и једни са другима вековима уназад, једино је место на свету, у овом тренутку, на коме могу да се окупе традиционалисти и сачувају своје вредности. Далеки Исток је друга цивилизација (нпр. када хришћанин говори о Богу, муслиман га много боље разуме него будиста, и обратно) и под културним утицајима је Запада. Африка је, такође, друга цивилизација, и остаће још дуго колонија Запада. Запад је постао место на коме се прогоне традиционалне вредности и породице, Запад је прогласио Бога мртвим. Једино место, поред православне и исламске цивилизације, где се још увек негују и могу очувати традиционалне вредности је Латинска Америка. (Она је далеко од нас, па је тема за посебан текст.)

Када данас говоримо о традиционализму међу православцима и муслиманима, свесни смо да међу њима постоји негативни традиционализам. У овом тренутку, све словенске и/или православне државе су секуларне. Међу исламским државама (које овде имам у виду – од БиХ и Албаније, преко Турске, држава које су биле део СССР, до Сирије, Ирака и Ирана, дакле, без арапских заливских држава и исламских држава из Африке и Далеке Азије) има и секуларних и теократских држава, али се и у секуларним државама више поштује вера, него у европским (словенским, православним) државама. Због тога, у исламским државама постоји више негативног традиционализма, а у европским државама има мање позитивног. Наведене исламске државе се полако ослобађају негативног традиционализма (ослобађање предводе жене). Православни народи се полако враћају традицији, вери и цркви. Уколико у исламским државама победе умерени исламисти, а у православним државама победе хришћани (ако се за власт више не боре једино екстремни десничари и левичари, тј. ако не влада црно-црвена интернационала), ове државе (тј. православни и поменути исламски народи) могу да живе у миру једна са другом, тако да заједно штите свој начин живота и своја верска права, и једни од других, и од напада глобализатора и трансхуманиста.

 

Закључак

 

Између Словена и православаца, тј. између свих народа који живе у источној Европи и на Балкану, природне и културне везе су веома јаке, оне постоје вековима, али никада није постојала нека озбиљна заједничка организација, и никада ови народи нису били сви заједно у истом савезу, на истој страни у истом тренутку. Мислим да је дошло време да се то промени. Предлог за стварање панонско-балканског савеза је само пример где то може да води. То води ка трајном миру између ових држава и добрим односима ових држава са Русијом. Такође, и ка добрим односима са исламским државама, али и са Западом. Све државе средње и југоисточне Европе налазе се између Истока и Запада – добро познају и Запад (државе Вишеградске групе боље него балканске) и Исток (балканске државе боље него државе Вишеградске групе), зато могу да буду мост (са мисијом миротворца) између Запада и Русије. Уколико (п)остану чувари хришћанских и демократских, традиционалних и породичних вредности, могу да буду мост између хришћанске и исламске цивилизације. То је позитиван развој догађаја по нас.

Наравно, могућ је и негативан, по нас у Србији, и у овом региону, развој догађаја у свету. Можда на овим нашим просторима, у нашим државама и између наших држава, све остане исто као и до сада, што може да води само ка горем стању. Можда у Русији и Кини дође до револуција и пада антиглобалистичке елите, муслимани могу да уђу у савез са Западом. Можда ће Исток да остане јак и да настави да пружа отпор Западу, а Запад неће престати са нападима, али ако дође до светског рата – тада су сви на губитку, то је најнегативнији развој догађаја за све, имајући у виду да би се у светском рату користила оружја и оруђа за масовно уништење. Да ли се зло може победити на други начин? Ако Русија, Кина, Иран… предводе силе добра, против Запада, Саудијске Арабије… као “осовине зла“, онда ће зло победити добрим – на Западу ће бити све мање оних који верују да су изабрани (зато што су “виша“ раса) да владају над свим народима и државама. Ако се они који се боре против глобализатора питају: “каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души својој науди?“, има наде за свет.

За мале државе, попут Србије, које се налазе између Истока и Запада, излаз се налази у стварању мултиполарног света и добрих односа између Истока и Запада. Ми можемо да постанемо мост између Истока и Запада једино ако се издигнемо изнад и Истока и Запада и постанемо место окупљања хришћанских (универзалних људских) вредности.

Advertisements

14 Responses to Никола Варагић: Геополитика и есхатологија

  1. Varagić Nikola каже:

    Ferhatović: Zahtevi Ugljanina osuđeni na propast

    Šef kluba liste „Za Bošnjake, Sandžak i Muftiju“ u Bošnjačkom nacionalnom veću (BNV) Jahja Fehratović izjavio je danas da predsednik tog tela Sulejman Ugljanin pokušava huškačkom politikom da se iznova nametne biračima, jer u zalasku karijere nema šta da izgubi.
    Zahtevi koje Ugljanin stavlja pred državne organe unapred su osuđeni na propast i on to zna, a postavio ih je jer zna da će u startu kao nerealni i neosnovani biti odbijeni, rekao je Ferhatović na konferenciji za novinare.
    Prema oceni Ferhatovića, Ugljaninu u suštini i nije potrebno usvajanje tih zahteva, jer mu je cilj da se nađe u centru pažnje i da se pozicionira pred predstojeće izbore, bilo da je reč o još uvek neizvesnim vanrednim parlamentranim, ili o izvesnim izborima za BNV 2018. godine.
    Kao osnovu za poziv Ugljanin uzima međunarodne konferencije u Hagu, Londonu i Ženevi i zahteva da se iz Sandžaka isele srpska policija, sudovi, vojska i tajne službe, a samo na osnovu toga možemo videti kako su ti zahtevi, i kada bismo ih smatrali ozbiljnim, unapred osuđeni na propast, rekao je on.
    Ferhatović ukazuje i da Ugljanin traži hitno formiranje organa Sandžaka, ali ne definiše kojih i kakvih, a „da je ozbiljno mislio da će doći do toga, sigurno bi to pitanje definisao do najmanjeg detalja“.
    Ugljanin čak odustaje od traženja uvođenja plavih šlemova i dolaska UN u Sandžak, već umesto toga zahteva uvođenje evropskih snaga bezbjednosti, evropskih sudskih organa i tako dalje, rekao je Ferhatović.
    Prema njegovom mišljenju, to je možda najopasniji scenario i moguće je da Ugljanin time želi da Bošnjake stavi između Srba i Albanaca i u Sandžak uvede kosovski problem.
    Ferhatović je upozorio i da je Ugljanin najstrašnije uvredio više hiljada Bošnjaka i građana Sandžaka da su „izdajnici, pioni fašista i četnika“.
    Ovo mu ne sme preći nekažnjeno i najmanje što bi Stranka demokratske akcije morala da uradi je da se javno ogradi od ovog stava i da se izvini svim ljudima u ovim inistiucijama, od koji većina časno i pošteno obavlja svoj posao, naglasio je Ferhatović.

    http://www.danas.rs/politika.56.html?news_id=361269&title=Ferhatovi%C4%87%3a+Zahtevi+Ugljanina+osu%C4%91eni+na+propast

    Zukorlić sa delegacijom Katara

    Delegacija Skupštine Srbije, koju predvodi predsednik Odbora za obrazovanje i šef Poslaničke grupe prijateljstva sa Katarom Muamer Zukorlić, boravi u dvodnevnoj poseti Državi Katar, saоpšteno je danas iz Skupštine.
    Pored susreta sa rukovodstvom Državnog saveta Katara, petočlana delegacija će imati susrete u ministarstvima prosvete i kulture, Privrednoj komori, kao i sastanke sa drugim visokim zvaničnicima te zemlje.
    Cilj posete je podsticaj unapređenju saradnje Srbije i Katara koja je u začetku, a čija je perspektiva obećavajuća.
    U delegaciji su, pored Zukorlića, poslanici Marija Obradović, Zoran Dragišić, Ana Stevanović i Nenad Konstantinović.

    http://www.danas.rs/politika.56.html?news_id=361311&title=Zukorli%C4%87+sa+delegacijom+Katara

  2. Varagić Nikola каже:

    НЕ ПРИЗНАЈУ ПРЕСУДУ: Палили заставу Македоније, викали „УЧК, УЧК“ и НАЈАВИЛИ НАСИЛНУ примену „Тиранске платформе“

    Пресуда која је управо донесена за Куманово, не само да Македонију уводи у нове тензије, већ су све гласнији они Албанци који сматрају да су изманипулисани и да би требало да силом издејствују да се „тиранска платформа“ спроведе у дјело.
    Македонска застава у пламену уз повике „УЧК, УЧК“ и псовке упућене на рачун Срба и Македонаца, али и повици за ново насиље, порука је коју су косовски Албанци упутили Македонцима послије изрицања пресуде у Скопљу албанским терористима за напад у Куманову 2015. године. Ни премијер Македоније Зоран Заев, нити било ко из државног врха Македоније није реаговао, ни на паљење македонске заставе, ни на нове пријетње насиљем.
    Аналитичар из Скопља Александара Митевски због свега овога страхује да би могло да дође до нове дестабилизације у Македонији, а не искључује ни могући новог терористичког акта, сличног ономе у Куманову.
    Он подсјећа да је њих 33 који су осуђени за напад у насељу Диво у Куманову, добили укупну казну у висини од 750 година, и подсјећа да је већина осуђених са Косова. Осим тога, Митевски напомиње да не треба заборавити и да су они терористи који су погинули током напада у Куманову били са Косова, као и да је њихову сахрану организовала тамошња влада и да су сахрањени као – народни хероји.
    „То што се синоћ десило на Косову било је и очекивано да се деси, будући да је већина тих Албанаца са Косова. Нико у Скопљу није реаговао, чак ни протестном нотом Приштини, а све то само да се не би нарушили односи са Албанцима у македонској влади. Посебно јер су они који су палили заставе скандирали и ’Али — издајник‘, алудирајући на Алија Ахметија (ДУИ), који је главни коалициони партнер Зорана Заева и лидер највеће албанске странке у Македонији“, каже Митевски.
    Митевски је мишљења да је и ово једна од назнака да дио Албанаца за овакву пресуду криви Ахметија који, као члан Владе, није реаговао, и сматрају да је хтио да заштити своје позиције у владајућој коалицији. Да су Албанци веома бијесни, саговорника Спутњика увјерава и оно што се чуло током изрицања пресуде усред Скопља.
    „Док су судије изрицале казну, присталице ОВК које су пратиле суђење почеле су да скандирају ОВК и претили да се неће на томе завршити и да ће да буде додатног насиља, да су спремни на рат. А испред суда налазио се лик са динамитом око појаса који је хтио да се разнесе пред судом“, каже наш саговорник.
    Иначе, пресуда терористима из Куманова, која је требало да буде изречена уочи другог круга локалних избора у Македонији, одложена је за завршетак избора, што је, према ријечима саговорника, био политички потез македонског премијера, јер није желио да изгуби гласове у бирачком тијелу Албанаца.
    Заев дефинитивно има проблема са дијелом својих коалиционих партнера из коалиције Алијанса Албанаца, која је састављена од три партије и има три посланика у скупштини. Њихова неслога могла би да сруши Владу, јер су нејединствени. Овај раздор је подгријан и резултатима локалних избора ових странака, али и изреченом пресудом која је само долила уље на ватру.
    У том контексту, овај међуалбански сукоб могао би да доведе до напетости, па и обрачуна у Македонији. Да ствар буде гора, између два круга локалних избора Алијанса је склопила дил са опозиционом албанском партијом БЕСА за узајамну подршку против ДУИ. Алијанса још није напустила Владу, и поред отвореног сукоба са ДУИ, али Заев већ припрема терен да смири ситуацију. Наиме, ако се деси да неко од њих напусти владу, њихова мјеста била би понуђена партији Мехмета Тачија ДПА.
    Овакве политичке игре са албанским странкама и пресуда која је управо донесена за Куманово, Македонију не само да доводе у нове тензије, већ су све гласнији они Албанци који сматрају да су изманипулисани и да би требало да силом издејствују да се „тиранска платформа“ спроведе у дјело.
    Управо због таквих гласова, саговорник из Македоније врло је озбиљан када каже да је ово само предигра за „ново Куманово“. У паљењу македонске заставе у Гњилану учествовали су и навијачи групе „Јастребови“, демонстранти су на трговима у Гњилану и Пећи позивали Албанце да бране своја права, и да се боре против, како тврде, „неправде коју су учинили ’Славомакедонци‘“, преносе приштински медији

    Извор: Спутњик/РТРС
    https://facebookreporter.org/2017/11/04/ne-priznaju-presudu-palili-zastavu-makedonije-vikali-uck-uck-i-najavili-nasilnu-primenu-tiranske-platforme/

  3. Varagić Nikola каже:

    Debakl ekstremista na izborima u Slovačkoj

    Regionalni izbori u Slovačkoj doneli su debakl ekstremista, pošto je Marijana Kotlebu, lidera Narodne stranke Naša Slovačka koja otvoreno veliča slovački ratni klerofašistički marionetski režim, porazio privrednik Jan Lunter, kome su u neviđenoj slozi podršku kao svom kandidatu dale i vladajuća koalicija i veliki deo opozicije.
    Na ovim petim izborima za poslanike skupština i predsednike osam regiona koliko ima Slovačka, prema nezvaničnim rezultatima, vladajuća stranka SMER Roberta Fica, koja je do sada imala vlast u šest županija, pretrpela je poraz i njeni kandidati stajaće na čelu samo dva regiona, dok su uspele opozicione stranke centra i desnice i nezavisni kandidati, prenosi N1. Kako navode, kandidati ujedinjene opozicione desnice biće u narednih pet godina na čelu pet od osam regiona, pokazali su konačni nezvanični rezultati koje je noćas objavio slovački Zavod za statistiku.
    Od 416 poslanika regionalnih skupština kao najjača grupa su po običaju nezavisni kandidati, koji su osvojili 161 poslanički mandat, na drugom mestu su stranke opozicione desnice koje će imati 107 poslanika, a tek na trećem mestu vladajući socijalisti iz SMER-a sa 98 poslanika.
    U subotu su Slovaci ipak poslušali apel celog državnog vrha i emotivnu poruku predsednika Andreja Kiske da izađu na izbore i zaustave zlo u vidu neofašista, Kotlebe i njegovih ekstremista, koji žele da izvedu Slovačku iz Evropske unije i pretvore je u ksenofobnu državu u kojoj dominira strah i govor mržnje i izašli su nešto masovnije na birališta, tako da je izlasnost dostigla 29,95 odsto od 4,4 miliona registrovanih birača.
    Najmasovnije su Slovaci poslušali apel predsednika, predsednika parlamenta i premijera u Regionu Banske Bistrice, gde je na izbore izašlo rekordnih 40 odsto birača, a dosašnji predsednik regiona Kotleba i njegovi ekstremisti doživeli su debakl.
    Ekstermisti su na svoju listu u regionima, pre svega u Banskoj Bistrici, postavli 355 kandidata od čega su uspela samo dvojica, a sam Kotleba je izgubio 25.000 glasova.
    Novi predsednik Regiona Banske Bistrice, nezavisni kandidat sa podrškom praktično cele demokratske političke scene, privrednik Jan Lunter, osvojio je 48 odsto glasova, a dosadašnji Marijan Kotleba svega 23,2 odsto.
    „Prvo što ću uraditi otvoriću širom vrata i provetriti prostorije. Smatram da je veoma važno da smo potvrdili da spadamo u EU i ponovo ćemo dići zastavu EU na zgradi regionalne uprave koje za vreme dosadašnjeg župana nije bilo. Naše mesto je u Evropi i ne želimo da odemo uz nje“, kazao je Lunter slovačkom dnevniku Pravda.
    Lunter je upozorio da Banska Bistrica može da bude generalno primer za celu Slovačku kako mogu da se poraze ekstremisti, kada se svi ujedine u korist građana Slovačke.

    http://www.danas.rs/svet.1160.html?news_id=361294&title=Debakl+ekstremista+na+izborima+u+Slova%C4%8Dkoj

  4. Varagić Nikola каже:

    Desetine hiljada radikalnih desničara promarširalo Varšavom

    Desetine hiljada radikalnih nacionalista prošli su Varšavom u tradicionalnom Maršu nezavisnosti na 99. godišnjicu obnavljanja nezavisnosti Poljske.

    Marš se ove godine održava pod parolom „Mi hoćemo Boga“, uz transparente „Bela Evropa bratskih naroda“, „Evropa će biti bela ili bez ljudi“ uz skandiranje „Naš put je nacionalizam, udri udri u liberalizam“, „Bog, čast, otadžbina“, „Smrt neprijateljima otadžbine“, „Poljska bela katolička“.

    U atmosferi kao na fudbalskim utakmicama, uz upaljene baklje, petarde i vatromet pred početak Marša nezavisnosti, gosti istomišljenika poljskog ekstremističkog Narodnog radikalnog bloka koji organizuje marš, koji su došli iz Slovačke i Italije pozvali su Evropljane da se udruže protiv, kako su rekli, neomarksista iz Evropske unije i islamista navodeći da „Evropa mora biti hrišćanska i bela ili će propasti“.Marš je obezbeđivalo preko 6.000 policajaca koji su dobili pojačanja iz regiona.

    http://www.danas.rs/svet.1160.html?news_id=361966&title=+Desetine+hiljada+radikalnih+desni%C4%8Dara+promar%C5%A1iralo+Var%C5%A1avom

  5. Varagić Nikola каже:

    ИЗРАЕЛСКИ ОБАВЕШТАЈАЦ ЗА СПУТЊИК: Били смо уз Србију, за Хрвате нема опроштаја

    Палестинско уништавање трагова јеврејске историје подсећа на покушај косовских Албанаца да ликвидирају читаво историјско сећање на српску и хришћанску прошлост Косова, рекао је у интервјуу за Спутњик бивши шеф израелске обавештајне службе „Натив“ и утицајни политичар Јаков Кедми.

    САД, а након тога и Израел напустили су Унеско због антиизраелске политике. Зашто баш сада?

    — Мислим да је у оквиру Трампове концепције борба против УН. Међутим, што се тиче Унеска, то нису координисане акције и Трамп је само искористио антиизраелску и антисемитску политику ове организације за промоцију своје свеукупне политике. Међутим, ситуација се променила и ставила Израел у незгодан положај. На челу комисије је постављена мароканска јеврејка (Одри Азулеј), која је била министарка културе Француске. То Израел ставља у мало незгодан положај. Она још ништа није урадила, али тешко да ће под њеним руководством организација наставити отворену антиизраелску политику.

    Да ли има и колико сличности између српског проблема са културним добром на Косову, тј. покушаја отимања српске историје и палестинским непризнавањем историје Израела?

    — Унеско је одавно претворен, као и многе друге међународне организације, у арену за политичке игре и питања се решавају јер то тако треба, већ полазећи из политичке конјунктуре. Могу да кажем да то личи на покушај арапско-палестинског покрета да поричу историју државе Израел, то што се назива Палестина, почевши од изјаве Јасера Арафата да није постојао никакав храм и да је све то измишљотина циониста. То јест, део палестинског покрета покушава да уништи трагове јеврејске историје старе две-три хиљаде година на овој земљи. То мало подсећа на покушај косовских Албанаца, Косовара, да ликвидирају читаво историјско сећање на српску и хришћанску прошлост Косова. А као што је познато, Косово је било један од центара настанка српске нације.

    Колико се Срба Јевреја за ваше време преселило у Израел и где су они сад?

    — Већином су Јевреји српског или југословенског порекла стигли у Израел пре Другог светског рата или одмах након Другог светског рата. Српске службе безбедности (један од мојих начелника је радио са њима) у своје време су саопштиле: Помагаћемо вам у суседним државама, у Румунији, Мађарској, али не дирајте наше Јевреје. То је био наш договор. Међутим, скоро сви југословенски Јевреји, укључујући и из Србије, напустили су земљу одмах након завршетка Другог светског рата. Скоро нико није остао. Два начелника Генералштаба Оружаних снага Израела Хаим Бар Лев и Давид Елазар били су родом из Загреба, односно Сарајева. Тако да имамо лепе успомене на односе са свим републикама Југославије. Са Хрватском, наравно, много мање због нацистичке прошлости. Одлично се тога сећамо: и концентрационих логора и НДХ. Нећемо опростити Хрватима то што су они урадили са Јеврејима и њихову подршку нацистима, као што нећемо балтичким народима, бандеровцима (нацистима у Украјини) и осталима.

    Колико је Балкан интересантан за израелске специјалне службе?

    — Израел је мала држава, иако наше интересе преувеличавају како наши непријатељи, тако и сви остали. Бавимо се оним што нас интересује. Балкан није међу зонама одакле могу доћи претње. Обично се специјалне службе оријентишу на претње држави. И зато нас апсолутно не интересује то што се дешава на Балкану. Наравно, интересује нас уопште шта се дешава у свим државама Европе, па и на Балкану, али немамо глобалне намере према читавом свету.

    Како су за време бомбардовања Југославије праћени ти догађаји у Израелу? Какав је био став Тел Авива?

    — Није било јасног и одређеног става. Сећам се свог разговора са Аријелом Шароном (председником Израела). Он је, иако није јавно говорио, увек био на страни Срба и против сваке агресије, небитно да ли је она долазила од Хрвата или исламских екстремиста у Босни где су били активни одреди које је помагао Бин Ладен, или од стране косовских гангстера, са историјом са којом сам упознат још од почетка ′90-их година.

    Становници Израела се сматрају грађанима света: много путују и имају јаке везе на свим меридијанима. Како се они односе према овој медијској хистерији против Русије и руског председника?

    — Грађани Израела добијају информације као и у свим другим западним државама. Мада се та западна средства информисања сматрају демократским, она су далеко од апсолутног схватања демократије, њихово мишљење се формира под утицајем људи из Европе и САД. Ради се о једностраној пропаганди, без објашњења и правилног представљања шта се заиста дешава у Русији и са председником Русије. Мислим да је однос према председнику Русије сличан као у Европи. Међутим, ту постоји друга ствар. Значајан је број људи у Израелу који говори руски језик и политика коју спроводи Путин, његово пријатељство према Израелу и последњи догађаји у Сирији — све то доводи до тога да је однос према Русији и председнику Русије у Израелу много бољи него у Европи.

    Без обзира на различите погледе на ситуацију у Сирији израелски премијер Бењамин Нетанијаху је један од лидера који има најчешће контакт са Русијом. Зашто?

    — Односи и сарадња између Русије и Израела о Сирији иду преко два канала. О ономе у чему се не слажемо стране једноставно не говоре, али се труде да регулишу ствари за које Русија и Израел имају заједничке интересе. Израел наставља да прати испоруке оружја Хезболаху које по нашем мишљењу могу да наруше стратешку равнотежу Хезболаха и Израела. То се тиче пре свега различитих ракета и система ПВО. Уз то, са Москвом је постигнут споразум: Израел ће их уништавати, а Русија то неће ометати. Међутим, услов је да Израел не гађа Хезболах, не напада борбене јединице Хезболаха и њихова складишта док се оне боре на на страни сиријских страна. Ни Русија ни Израел нису заинтересовани да дође до неког сукоба у ваздуху, непредвидљивог и непожељног. И зато се сви контакти своде управо на тај проблем, чисто технички, ради се све да не дође до сукоба између наших оружаних снага на територији Сирије који ником није потребан. Са друге стране, Израел покушава да изложи своје гледиште Русији: ми смо против тога да након окончања рата на територији Сирије остану неке шиитске снаге: ни Хезболаха, ни из Ирака, ни из других држава, да не буде војног присуства Ирана и Корпуса чувара исламске револуције. Управо из тог разлога Израел се налази у сталном контакту са Русијом.

    Доналд Трамп је обећао да ће пренети амбасаду из Тел Авива у Јерусалим, то није урадио, помиње се да би то Русија могла да уради иако о томе јавно не говори. Како гледате на читав тај Трампов маркетинг и играње на јеврејску карту пред изборе?

    — Русија је 6. априла прошле године званично признала Западни Јерусалим престоницом Израела, а многи то не знају. То је управо то што је предлагао Трамп. Америка није пристала на то. Једина држава у свету која је признала Западни Јерусалим у саставу Израела је Русија. Истина, Русија је признала источни Јерусалим престоницом Палестинске државе коју је она признала, као и 160-170 других држава. Међутим, игра САД је више базирана на неразумевању ситуације, јер ако је Русија признала Западни Јерусалим као престоницу Израела, то би САД сигурно морале да ураде. Међутим, вероватно, њихова површност, плиткост размишљања и шематски начин размишљања не дозвољавају им да разумеју ту ствар. Предизборно обећање Трампа да „ћемо ми пренети престоницу у Јерусалим“ је обичан амерички предизборни трик. Последњих 20 и више година сваки председник је то обећавао и ни један то није урадио. Значај тога што је председник Путин урадио пре годину дана је вероватно још увек тешко оценити.

    „Натив“ — биро за везе са Јеврејима у СССР-у и источној Европи. Формирао га је „отац израелске обавештајне службе“ Шаул Авигур 1951. године. Она је, иако је било покушаја да се припоји Мосаду, остала до данас независна, тајна и одговорна директно Влади Израела. Организација се бавила обавештајном делатношћу, ционистичком пропагандом у СССР-у и другим државама источне Европе ради повећања миграције у Израел. Јаков Кедми се налазио на челу „Наива“ у периоду од 1992. до 1999. године.

    Извор: sputniknews.com
    http://srbin.info/2017/11/05/izraelski-obavestajac-za-sputnjik-bili-smo-uz-srbiju-za-hrvate-nema-oprostaja/

  6. Varagić Nikola каже:

    „Европска унија ће се можда распасти 2040. године“, пише у тајном извештају Министарства одбране Немачке који је случајно доспео у руке новинара.

    Министарство је иначе саставило шест могућих сценарија, од којих се три завршавају посебно мрачним исходом. У интервјуу Спутњику, Расел Фостер, професор на Краљевском колеџу у Лондону, коментарише необични извештај. На питање зашто Министарство одбране Немачке уопште разматра овакве сценарије, он одговара:

    „Будућност Европе заиста не делује ружичасто у овом тренутку. У овим плановима и војне структуре и наравно немачка влада разматрају сценарија који изазивају забринутост поводом будућности Европе. Од тих шест сценарија, три су неутрална односно позитивна. Али зато су друга три заиста крајње мрачна. Један од њих предсказује да се источне чланице могу прикључити руском блоку, могуће у виду краха Евроазијске економске уније. Још један од ових мрачних предсказује раст унутрашњег екстремизма у европским државама, а последњи предвиђа да може доћи до потпуног распада Европе и све већег стања хаоса у свету.“

    Шта мислите о такозваном Источном блоку и вероватноћи да неке државе ЕУ могу исувише пажње да поклоне истоку уопште?

    — Ако се ЕУ заиста распадне до 2040. године, могу да претпоставим да може доћи до значајне социјалне и економске нестабилности у Европи, док ће Руска Федерација тада деловати далеко стабилније и економски безбедно. Тако да постоји могућност да државе које су некада биле чланице Варшавског пакта заиста почну да гледају пут истока, на ту такву стабилнију Русију, а не на непредвидиву економију Западне Европе.

    Извор: sputniknews.com

  7. Varagić Nikola каже:

    Zeman: Američke trupe invazija, ruske – legalna pomoć

    Prag — Predsednik Češke Miloš Zeman ocenio je za češke medije da su ruske trupe u Siriji legitimna pomoć tamošnjoj vladi koja ih je pozvala.

    Kako je rekao, američke jedinice takav dogovor nemaju pa su prema tome u invaziji.

    „Kada je reč o Rusiji, legitimna sirijska vlada sklopila je sa Rusijom sporazum o odbrambenoj pomoći, tako da zbog toga ruske jedinice nisu izvršile invaziju. Ukoliko sirijska vlada nikakav takav sporazum nije sklopila sa američkim jedinicima onda je logično da su u invaziji (na Siriju)“, kazao je Zeman u intervjuu koji danas objavljuje češki proruski informativni portal Parlamentnji listi.

    Predsednik Češke koji je favorit na predstojećim predsedničkim izborima u januaru za drugi petogodišnji mandat oštro je u tom intervjuu osudio rasističke izjave protiv Roma, homoseksualaca i Jevreja nekih predstavnika čeških ekstremista iz stranke Sloboda direktna demokratija, ali je naglasio da zbog izjava nekih ne može cela stranka da se označi za rasističku.

    „Moguće je da su fašističke izjave davali pojedini poslanici stranke. Izjava ‘Jevreji u gasne komore’ zaista jeste izjava koja prelazi sve granice. Znate, ja navijam za Jevreje pa sam posebno alergičan ali spasio bih sve tri grupe, Jevreje, homoseksualce i Rome gasnih komora“, kazao je Zeman.

    Češki predsednik je dodao da ne bi bila loša ideja da se onima koji takve rasističke i antisemitske izjave daju, kao sekretar SPD i bliski saradnjik njenog lidera Tomija Okamure, Jaroslav Stanjik, nateraju da oni udahnu malo gasa Ciklon B, dovoljno malo da ih ne ubije kao Jevreje u holokaustu, ali da vide šta njihova izjava zaista znači.

    Sekretar češke desničarske ekstremističke SPD koja je na parlamentarnim izborima u oktobru osvojila preko 10 odsto glasova Čeha i četvrta je najjača stranka u Češkoj izazvao je ovih dana skandal kada je u restoranu Poslaničkog doma parlamenta vikao da sve Jevreje, Rome i homoseksualce treba poslati u gasne komore.

    IZVOR: BETA/В92

  8. Varagić Nikola каже:

    Turci: Ruski S-400 naš

    Istanbul — Turska kupovina ruskog raketnog sistema zemlja-vazduh S-400 je završena.

    „Završeno je, S-400 je kupljen. Ostali su samo detalji“, rekao je ministar odbrane Turske Čanikli.

    Podsetimo, američki vojni zvaničnici i političari izrazili su zabrinutost zbog namere Turske, članice NATO-a, da kupi poboljšani ruski sistem u jeku sve jačih signala da se Ankara oslanja na Moskvu zadnjih nekoliko godina.

    Međutim, Ankara razmatra dalje dogovore sa evropskim konzorcijumom, koji bi trebalo da joj omogući da razvija sopstveni sistem odbrane, saopštio je ministar odbrane Turske Nuretin Čanikli.

    Viši komandant NATO je prošle nedelje izjavio za Rojters da će Alijansa nastaviti da „pritiska“ Ankaru da kupi oružje koje bi moglo da radi zajedno sa NATO-vim sistemima.

    Turski ministar odbrane nije zadovoljna samo dogovorom o S-400.

    „Takođe pravimo preliminarne ugovore sa EUROSAM konzorcijumom da imamo ovu tehnologiju, razvijamo je i koristimo naše sopstvene izvore za sisteme vazdušne odbrane“, rekao je Čanikli misleći na zajednički odbrambeni projekat Francuza i Italijana.

    Turska je ranije potpisala pismo o namerama sa Francuskom i Italijom u cilju jačanja saradnje na polju zajedničkih odbrambenih projekata, uključujući vazdušne i raketne sisteme odbrane, navode izvori u turskom Ministarstvu odbrane.

    Kao prvi korak, francusko-italijanski konzorcijum EUROSAM i turske kompanije razmotriće sistem zasnovan na raketnom sistemu SAMP-T koji je proizveo EUROSAM i utvrdiće zajedničke potrebe tri zemlje, prenosi Rojters pozivajući se na iste, neimenovane izvore.

    Izvori u Ministarstvu odbrane Turske kažu da će Turska, Francuska i Italija ojačati saradnju na polju zajedničke proizvodnje vojnih elektronskih sistema, softvera i simulacionih sistema i ratne opreme, kao i vazdušnih i raketnih odbrambenih sistema.

    Pismo o namerama potpisano je u Briselu, gde je Čanikli učestvovao na sastanku ministara odbrane NATO-a.

    ZVOR: TANJUG/B92

  9. Varagić Nikola каже:

    200 ДО 300 ЉУДИ УПРАВЉА СВЕТОМ. Како се то може звати демократијом?

    „Традиционални демократски и капиталистички систем је мутирао”, рекао је италијански новинар и политолог Ђулијето Кјеза (Giulietto Chiesa). О језгри отпора новом светском поретку је говорио на састанку „Међународног клуба Софија”.

    „Капитализам и демократија су нестали и замијењени су другом, нетранспарентном шемом економије и власти”, рекао је Ђулијето Кјеза на састанку клуба “Софија”.

    „Капитализам је већ мртав. Нема капитализма у облику у којем смо га проучавали. Данас је то чудовиште које је мутирало изван свих очекивања. Ово није шала. Нема тржишта. Цели процес којег је Карл Маркс предвидио, новчана и робна размена, више не постоји. Постоји само новац. Ово је структура која је у потпуности зависна о производњи новца. Морате је назвати другим ријечима”, рекао је италијански новинар и политолог.

    По његовом мишљењу, “борити се данас против овог чудовишта је врло тешко, јер је немогуће тачно одредити тко је господар новог система”.

    “Ми знамо само неколико имена и дефинитивно се може рећи да је демократија готова. Структура власти Запада, која покрива 3,5 милијарди људи, несигурна је и 200 до 300 особа доносе све одлуке. Либерална демократија је мртва, уништена. 200 до 300 људи управља светом. Како се то може сматрати демократијом?”, пита се Ђулијето Кјеза.

    Међутим, говорити о “новом светском поретку” је прерано. Кјеза тврди да се деио света отео контроли светске елите. Наиме, Кина, Русија, Индија и бројне друге земље се понашају потпуно независно.

    „Народи би требали гледати свет у другом светлу. Велики савези, Кина, Русија, Индија … већина света није у потпуности подређена западним елитама, нити је у њиховом власништву. И верујем да морамо створити нови светски савез свих сила које су против рата. Свет се отео њиховој контроли и западне елите су због тога врло нервозне. Понашају се као луди, а то је показатељ да је контрола изгубљена. Они су наоружани, имају планове за рат и организирају рат”, рекао је Кјеса.

    Према његовом мишљењу, постоји врло мало времена за отпор западној доминацији, јер се политичке, економске и друге кризе развијају врло брзим темпом. свет је на прагу Трећег светског рата. Међутим, ако нам судбина да довољно времена, отпор је потребан и могућ.

    Извор: logicno.com
    http://srbin.info/2017/11/12/200-do-300-ljudi-upravlja-svetom-kako-se-to-moze-zvati-demokratijom/

  10. Varagić Nikola каже:

    Путин и Ердоган о будућој судбини Сирије

    Руски председник Владимир Путин изјавио је да је ниво насиља у Сирији смањен, те да су се стекли услови за спровођење међусиријског дијалога.

    Како је рекао на заједничкој конференцији за новинаре са лидером Турске Реџепом Тајипом Ердоганом у Сочију, рад Русије, Турске и Ирана, као земаља-гараната, доноси видљив резултат.

    „Информисао сам Ердогана о недавним преговорима у Ирану, као и о заједничкој изјави Русије и САД о Сирији“, рекао је Путин и додао да је неопходно наставити са напорима како би дошло до дугорочне стабилизације ситуације у Сирији.

    Он се осврнуо и на пројекте које Русија реализује у Турској истакавши да руска корпорација за нуклеарну енергију „Росатом“ ускоро започиње реализацију пројекта изградње нуклеарне електране „Акуја“.

    Ердоган је такође потврдио да су се стекли основи како би се прешло ка проналаску политичког решења сиријске кризе и истакао да су преговори у Астани и увођење зона деескалације допринели смањењу насиља у Сирији.

    Ердоган се, са друге стране, осврнуо и на билатералне односе Турске и Русије, рекавши да се Анкара залаже за укидање преосталих ограничења у трговинским односима.

    Он је искористио прилику и позвао руског председника да допутује у Турску како би присуствовао полагању камена темељца и почетку радова на изградњи нуклеарне електране „Акуја“.

    Иначе, преговори двојице лидера трајали су преко четири сата. Првобитно су се преговори одвијали у нешто ширем формату, након чега су се председници издвојили и наставили преговоре у ужем формату.

    Извор: спутник

  11. Varagić Nikola каже:

    У просторијама Института за европске студије у Београду одржано је предавање Вере Стојарове „Популистичке, радикалне и екстремистичке политичке партије у земљама Вишеградске групе“ („Populist, Radical and Extremist political parties in Visegrad countries“).

    Вера Стојарова је политиколог са Масариковог универзитета у Брну. Ауторска је књиге посвећене десничарским партијама на Балкану (The Far Righ in the Balkans, Manchester University Press, 2017) и више научних и стручних чланака посвећених политичким приликама на Балкану и у средњој Европи.

    Извештај са предавања о популистичким и екстремним странкама у средњој Европи

    https://stanjestvari.com/2017/11/16/stojarova-desnicarske-populisticke-stranke/

    Према кратком поздравном излагању Мише Ђурковића, директора Института за европске студије, Стојарова има широка истраживачка интересовања и знатан део њеног опуса односи се на балканску политику.

    Предавање које је одржано било је уобичајеног академског типа, уз доста дескрипције политичких прилика у четири средњоевропске земље, чланице Вишеградске групе (Чешка, Мађарска, Пољска, Словачка). Но, иако једноставно конципирано, уз доста изборних података, имена и описа политичких програма, предавање је било драгоцено с обзиром на релативно слабију обавештеност српске јавности када су по среди средњоевропске прилике – утисак је да је познавање прекоокеанских дестинација често веће и подробније од земаља до којих је могуће доћи двочасовним авионским летом.

    Стојарова је своје излагање поделила на неколико целина: концептуални оквир и терминологија, личности који су носиоци популистичких и екстремних политичких гледишта (ко је ко?) и закључна разматрања.

    Она је истакла како није лако дефинисати популизам – по њеном мишљењу реч је о делимично стратегији а делимично страначкој идеологији (добар народ против идеологије и лоше политичке елите). Најуспешније овакве партије су Фидес (Мађарска), ПиС (Пољска) и Смер (Словачка). Поред њих постоје и партије крајње деснице које обично обухватају десетак процената гласачког тела (такве су Јобик у Мађарској и Словачка национална странка у Словачкој). Понекад и популистичке партије присвајају националистичку реторику.

    У Чешкој овакве партије, подвлачи Стројарова, за сада нису оствариле знатнији успех. Разлог за то је, према њеном тумачењу, то што нема веће групе у друштву која се сматра запостављеном или угроженом, релативно висок изборни цензус, док су идеје антиестаблишмента већ заступљене у великој националистичкој комунистичкој партији.

    Чешка радикално десна странка је Коалиција за републику – Републиканска партија Чехословачке (скраћено СПР–ПСЧ). Реч је о партији која је антиромски и антивијетнамски оријентисана[i] и залаже се за очување граница из 1919. године.

    Зора је чешка деснопопулистичка странка која је, према речима Стојареве, чиста популистичка странка, противи се имиграцији и нема антисемитску или антигеј агенду.

    Стојарева је истакла како је дошло до продирања деснице у јавну сферу. Међутим, екстремна или популистичка десница нема много шанси јер, према њеном тумачењу, читав политички спектар је антиизбеглички, ксенофобно и националистички оријентисан. Такве су чак и социјалдемократски оријентисане политичке странке. Користи се нативистичка реторика на изборима, укључујући и антиромску реторику. Садашњи председник, премијер и њихови претходници прихватили су крајње десничарски политички дискурс. Националистичку реторику прихватили су и неки грађански, НВО покрети који су се раније бавили различитим темама.

    Стојарова је закључила да чешке политичке партије имају дугу историју у промовисању чешког национализма иако нема крајње десничарских партија.

    У Словачкој је крајња десница СНС. Они су, каже Стојарова, ублажили свој наступ и приближили су се демократском центру, постали су део политичког естаблишмента (чиме неодољиво подсећају на српске имењаке, примедба М.М).

    Ова странка је антисемитски оријентисана, против Европске Уније, против НАТО (чиме не подсећају на своје српске имењаке, примедба М.М), против су хомосексуалаца (ни по овоме, примедба М.М). Они заступају политику „нећемо примити нити једног имигранта“.

    Словачки популисти се користи прагматичним национализмом и изразито су националистички оријентисани. Странка Котлеба –Народска странка Словачке успела је да на прошлим парламентарним изборима добије нешто преко 8% гласова па је добила 14 места у словачком парламенту (на изборима 2010. и 2012. није успевала да даобије преко 2% гласова и није имала представнике у скупштини).

    У Пољској крајњу десницу, објашњава Стојарова, карактеришу евроскептицизам, национални и хришћански наратив, инсистирање на питањима попут абортуса, еутаназије и хомосексуалне агенда. Мејнстрим националистичка партија је ПиС која је и владајућа странка у Пољској. Деснији део политичког спектра захвата партија „Слобода“ на чијем челу је контроверзни политичар, бизнисмен и пољски члан Европског парламента Јануш Корвин–Мике.

    У Пољској је крајња десница, према мишљењу Стојарове, из верских разлога у великој мери посвећена питањима попут абортуса и еутаназије, што није случај у секуларнијој Чешкој. Повезивање моралног статуса абортуса искључиво са верским учењем не би учинили ни посвећени верски фундаменталисти, што указује да је позиција са које су на овом предавању тумачене политичке прилике у средњој Европи некритички либерална.

    У Мађарској крајњу десницу представља партија Јобик, која се залаже за рестаурацију граница из времена пре Тријанонског споразума 1919. године, антисемитизам, антициганизам. Међу популистичке партије убраја се владајућа партија Фидес.

    Стојарова је закључила да се замагљује разлика између умерено десне и радикално десне политике. Како разлике постају све замагљеније умерено десне политичке партије прихватају све радикалнију реторику. Ове партије у медијима се приказују негативно или неутрално. Но, повећано медијско присуство привлачи пажњу јавности и често доноси већи успех. Закључила је да долази до раста утицаја популистичких формација а у неким земљама до маргинализације крајње деснице.

    Дискусија која је уследила била је прилика за боље упознавање за политичким приликама у Чешкој и Словачкој.

    [i] У Чешкој постоји релативно многобројна вијетнамска дијаспора која према попису из 2011. године броји 83.000 припадника. Први вијетнамски досељеници дошли су у Чехословачку током социјалистичког режима као радници. Ове миграције је охрабривала вијетнамска влада надајући се да ће се са стеченим знањима и вештима њени држављани вратити у земљу. Међутим, када је дошло до слома социјализма у Источној Европи многи Вијетнамци су одлучили да остану а имиграција је настављена и претходних двадесетак година.

    Пише: Милош Милојевић

    ————

    Ројтерс: Крајња десница постигла изненађујући успех на изборима у Чешкој

    (Ројтерс, 21. 10. 2017)

    Пишу: Роберт Милер, Јан Лопатка

    Праг (Ројтерс) – Крајња десничарска странка чији лидер жели излазак из Европске Уније и позива Чехе да воде свиње близу џамија и престану да једу кебаб, прошла је изненађујуће добро на изборима, што јој потенцијално даје шансу да утиче како ће се формирати наредна влада.

    Слобода и директна демократија пловила је на таласу јачања десничарских осећања у Европi на изборима који су озбиљно потресли политичке странке естаблишмента и који су по свој прилици дали велику моћ ексцентричном тајкуну Андреју Бабишу

    Ову странку основао је 2015. године Томио Окамура, предузимач делимично јапанског порекла који је био оснивач туристичке агенције за плишане играчке пре него што је ушао у политику.

    „Желимо да зауставимо исламизацију Чешке републике, ми се залажемо за нулту толеранцију према миграцијама“, изјавио је Окамура новинарима након што је његова странка освојила нешто мање од 10,7 процената гласова, готово исто као још две партије које су слабије од Бабишеве АНО.

    Окамора је први пут изабран за члана Доњег дома испред партије „Зора“, која се залагала за успостављање директног гласања за највећи број политичких положаја и која је добила 6,9 процената гласова на изборима 2013. године. Касније је избачен због неправилности у страначким финансијама.

    Овога пута, Окамура је ојачао због ксенофобичног осећања које је присутно у нацији од 10,6 милиона, упркос рекордно ниској незапослености, платама које расту и релативно слабој имиграцији.

    „Гласао сам за СПД зато што су њихова гледишта блиска мојим, ја сам такође против миграната који долазе овде“, рекао је Павел, незапослени радник по одласку са гласачког места у Прагу.

    Окамура је такође играо на карту евроскептицизма присутног међу многим гласачима а такође је нападао и ромску мањину.

    „Европска Унија не може да буде реформисана, она нам само заповеда. Одбацујемо мултикултурализам европске супердржаве. Напустимо Европску Унију!“, рекао је Окамура на дебати између страначких лидера пред отварање гласачких места у петак.

    Окамура, чија је мајка Чехиња а отац Јапанац, одрастао је у Чешкој и Јапану. Продавао је кокице у биоскопу и водио је туристичку агенцију која је водила плишане играчке својих клијената у обилазак знаменитости Чешке Републике.

    Он није одувек био на позицијама крајње деснице. Политички аналитичари кажу да је почео да привлачи гласаче тврђе линије након што је оформио СПД 2015. године.

    Године 2011. Окамура је био у жирују Мис Експат избора за мис, у коме су учествовали имигранти. Две године касније он је објавио слику своје девојке из Чешке како носи исламску одећу на улазу у џамију у Лондону што је пропратио захвалношћу за помоћ коју је тамо добила. Назвао је ово „добрим искуством“.

    „Када је (Окамура) оформио своју прву странку, он је њен програм засновао на директној демократији и кажњавању лоших политичара. Тек након што је најурен он је додао јефтин адут, „виртуелну опасност“ миграције“, рекао је Павел Сарадин, предавач из области политичких наука на Универзитету Палацки у Оломуцу.

    Сарадин је ову опасност назвао „виртуалном“ с обзиром да је Чешку заобишао имиграциону талас присутан другде у Европи последње две године и да има само врло малу муслиманску мањину.

    Али антиимигрантска порука на коју се Окамура наслања има ширу подршку у чешком друштву, пошто све главне политичке странке одбацују систем квота за распоређивање миграната који су дошли у Европску Унију.

    Председник Милош Земан, некадашњи либер проевропске странке левог центра Социјалдемократије, делио је подијум са крајњедесничарским антиимиграционим активистима током прославе демократске револуције, 2015. године.

    Победник избора одржаних овог викенда Бабиш, богати бизнисмен, мораће да нађе партнере како би формирао владу.

    Пошто је суочен са оптужбама за превару – за које каже да су монтиране – неколико мејнстрим партија је већ одбило могућност да учествује у влади са њим. Ово потенцијално може да отвори простор за СПД која може да својим гласовима подржи Бабишеву владу да би зауврат добила политичке уступке.

    Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

  12. Varagić Nikola каже:

    Миленко Вишњић: Може ли се избећи сукоб муслимана и православних на Балкану?

    Империјалистички принципи које је давно установио Запад: принцип заснован на признавању бивших републичких, а не етничких граница; принцип који је довео до крвавог верског рата, а онда „донео и мир на Балкану“; принцип који је довео до једностраног признавања бивших република СФРЈ-е; принцип који је без имало срама довео и до отимања дела територије Србије, све се више приближава свом циљу – почетку Трећег балканског рата, почетку рата између православних и муслимана.

    Ризик од политичке нестабилности и обновљеног насиља, сваким даном све више и више расте на Балкану. „Добри резултати“ интервенција које су вођене на челу САД деведесетих година прошлог века, све очитије су слика своје супротности. После завршеног посла на растакању СФРЈ, Вашингтон је предао диригентску палицу за Балкан, Бриселу.

    Неуспео пројекат Четвртог рајха

    У међувремену, ЕУ се дестабилизовала, разјединила, постајући све мање одлучна. Након финансијске кризе 2008. године, настаје грчка фискална криза, постајући све дубља и дубља; затим, због вековног убијања муслиманског света у Африци и Азији, милионска поплава миграната са Блиског истока поплавила је ЕУ и, на крају, Брегзит и Каталонија, одложили су и сваку мисао о њеном проширењу.

    Са проширења, Берлин је фокус усмерио на „очување мира на Балкану и заустављање руског утицаја“. Уз све њене муке, које доживљава општечовечанска западна цивилизација, посебне муке Западу задаје стално јачајућа Русија и Кина; на Балкану се директно укључујући на различите начине.

    Кредибилитет ЕУ је драматично срозан, као и њен утицај на балканске проевропске политичаре, који се због наметања „реформи строге штедње“ осећају политички угроженим, стално сиромашећи своје бирачко тело, стално ризикујући да их увек може заменити „боља“ резерва.

    Од свега поменутог, за народе Балкана је најгоре то што су се ти балкански политичари свашта излагали и налагали својим народима, понајвише о „европском сну“, а и сами не виде стварну могућност да свој вољени народ стварно, и први пут у историји, уведу у себи потпуно страну западну цивилизацију. Свима према божијој правди: „Зло рађење, готово суђење“.

    Приштина је извршилац покретања рата

    Жариште готово извесног будућег сукоба на Балкану је Косово и Метохија – отета српска земља. Пред очима целог света, отео ју је Запад, регрутујући за рат са Србима милитанте, екстремисте и исламисте Албанце и остале муслиманске добровољце.

    Под притиском својих спонзора, власт у Београду потписује тзв. Бриселски споразум, за Србе несретни споразум. Тај споразум предаје косметске Србе у руке њиховим кољачима. Приштина хапси Србе који су нелојални тренутној београдској власти.

    Од Београда до јуче тражени ратни злочинац, побеђује на косовским изборима и преузима руковођење тзв. владом Косова. С тим и таквим злочинцем, косметски Срби, лојални тренутној власти у Београду, формирају, опет, од Београда непризнату власт.

    Искрено, волео бих да грешим, спреман и да одговарам, годинама извињавам, ако је ово само добро смишљена стратегија Београда, строго чувана тајна? На такву мисао ме можда наводи и наводна руска подршка тим процесима, а изгледа, и Бањалука зна нешта више од моје маленкости.

    У Сарајеву, бошњачки лидер, син првог нескривеног европског исламисте, Бакир Изетбеговић, прети војном интервенцијом на Републику Српску, тако вршећи стални притисак на Бањалуку. Нема подршку Турске, подржавају га остаци бивше америчке администрације и тренутна власт у Берлину.

    Председник Републике Српске, Милорад Додик, сања о самосталној Српској, и не само он, ударајући тук на утик Сарајеву. Председник Србије користи Бакирову изјаву за скретање пажње са Космета и глађу исцрпљене српске раје, можда намерно остављајући утисак да би Република Српска могла бити добра замена за отето Косово.

    Ко би кога могао први напасти?

    Губећи стрпљење због успоравања признавања независности Косова, Албанаци би могли напасти Србе, као што се то урадили у марту 2004. године. Такође, можда и уз сагласност Москве, а можда чак и уз сагласност НАТО-а, ти албански напади би могли убрзати војну интервенцију Београда против њих, с изговором заштите општина са већинским српским становништвом на северу.

    Још горе, Албанци (НАТО) су одавно спремни да примене силу над косметским Србима, да би имали потпуну контролу над Косовом (и после тзв Бриселоског споразума, ово подручје је још слабо контролисано од стране Приштине). Ризик сукоба се увелико повећава, ако се у међувремену смањи и моћ НАТО-а на Балкану, као што неки његови чланови заговарају, „да није више потребна толика сила“.

    Због немоћи и гнева према отимању дела српске земље, а паралелно процесу могућег сукоба на Космету, одмах би се покренуле активности за референдум о независности у Републици Српској. Република Српска би сигурно гласала за независност. Међународно признање би било ограничено. Ако се србијанска влада не би „завадила“ са својим западним пријатељима, чак ни она не би желела да уништи „добре“ односе са њима.

    Међутим, као и увек у историји, Русија би била на страни угрожених, посебно Срба на Балкану, односно, посебно оне мањине преко Дрине. Коначно, утицај на најзападније Србе – најдужи клин у западној цивилизацији, јесте и руски интерес.

    Од 2000. године и доласка Путина на њено чело, Русија ради напорно: вратила је Чеченију, углавном средила Кавказ, начела Грузију и Молдавију, Украјина се решава, добила је проруског председника у Бугарској, у Грчкој је увек добродошла, контролише Средњи исток и „Пут свиле“… Коначно, и српско питање би дошло на ред.

    Можда би референдум у Српској мало успорио војну акцију Сарајева, у намери да пресече коридор код Брчког, одсецајући Бањалуку од Дрине. Сарајево би покренуло исламске спаваче у 30-ак војних кампова широм ФБиХ, што би изазвало треће поновљено клање Срба у БиХ. На влади Србије би било да донесе храбру одлуку, да заштити, или не заштити Србе у Републици Српској.

    Референдум у Српској би сигурно покренуо активности Хрвата за одвајање тзв. Херцег Босне из БиХ. НАТО би морао бити на страни Хрвата, односно Хрватске. НАТО би можда био и на страни Бошњака, у случају директног сукоба са Србима!

    Због надмоћи НАТО-а и комплекса према неправославним хришћанима, Сарајево би се, као и у прошлим ратовима, опет „слизало“ са Хрватима, пристало на отцепљење „хрватске“ територије, концентришући све своје снаге на борбу против православних Срба.

    Ланац балканских догађаја би добио још једну карику, обновљајући сукобе између Албанаца и Македонаца. У Македонији, албанске паравојне јединице, попут оних које су се побуниле 2001 и 2015. године, могле би да траже уједињење са Косовом или Албанијом, приморавајући македонску владу да бира – рат или пакт.

    У таквим околностима, а уз помоћ Русије и македонских патриота, могао би се десити преврат у Скопљу, враћајући из будимпештанског азила Николу Груевског на место македонског Ђинђића – Заева, што би сигурно изазвало оштру реакцију Албаније (НАТО-а).

    След догађаја би сигурно обновио и појачао исламистичке нападе, можда и политичке атентате диљем Балкана. Сурови напади терориста тзв. Исламске државе или ал-Каиде на православне у БиХ, Македонији, Црној Гори и Србији, могли би изазвати још суровију освету над босанским муслиманима.

    Сву претпостављену динамику, Русија не би гледала са стране. Русија чува јатаке у Црној Гори и Македонији, наглашено – у БиХ. Москва не крије да подржава црногорске Србе, с центром деловања углавном на северу Црне Горе, који су увек били лојални Београду, опирали се независности Црне Горе, и супротставили се њеном чланству у НАТО-у.

    http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2017/11/16/milenko-visnjic-moze-li-se-izbeci-sukob-muslimana-i-pravoslavnih-na-balkanu/

  13. Varagić Nikola каже:

    Nenad Dimitrijević: O ustavu i demokratiji

    Povećan kritički interes za ustav i ustavnost umnogome je posledica stanja u kome se nalazi savremeni svet. Živimo u vremenu globalne krize: liberalne ustavne demokratije – režimi o kojima treba danas da razgovaram s vama – snose znatan deo odgovornosti za degradaciju nekih temeljnih civilizacijskih vrednosti i za patnju miliona ljudi širom sveta. Pogledajmo samo Veliku Britaniju ili SAD. Pogledajmo Mađarsku i Poljsku. Pogledajmo odnos EU prema Grčkoj ili Španiji. Videćemo ciničnu moć koja ne preza od laži, manipulacije ili tlačenja sopstvenih građana. Videćemo istovremeno kako su te države nespremne da se odupru diktatu nadnacionalnih ekonomskih aktera i njihovih interesa. Teza za uvod mogla bi da glasi ovako:

    Demokratske države kao da su sačuvale neke represivne kapacitete, ali kao da su izgubile sposobnost vladavine.

    (Pod vladavinom razumem upravljanje javnim poslovima koje je ustav poverio državi.)

    Ovo je stanje povezano sa globalizacijom. Globalizacija odlučno menja socijalne, političke i pravne konture modernih društava i država. Nadnacionalni nedržavni izvori moći i prava nameću i šire svoj autoritet na račun državne suverenosti. Pred našim očima rastače se jedna bitna odlika moderne državnosti: nestaje isprepletanost političke zajednice, demokratije i prava. To više nisu kategorije koje idu jedna s drugom. Posledice su zabrinjavajuće. Temeljne vrednosti lične i političke autonomije, jednakosti u pravima ili, ako hoćete, ljudskog dostojanstva, solidarnosti i socijalne pravde, urušavaju se pod pritiskom socijalnih procesa koji se odvijaju po logici dominacije, arbitrarnosti i isključivosti.

    Za nas koji smo državljani Srbije ovo bi moglo biti posebno mučno. Kad pogledate modernu srpsku istoriju, mi nemamo niti minimalno iskustvo života u pristojnom društvu. Sve je ovde isprobano – monarhije, fašizam, komunizam, retrogradni ekstremni nacionalizam – sve osim režima koji bi se zasnivao na primatu ljudskih prava. Mi ne znamo kako je to živeti u društvu u kome je sloboda ravnopravnih ljudi vrhovna vrednost. Zato jedno pitanje koje je i teorijski i praktično-politički važno glasi ovako: na čemu mi, danas i ovde, zasnivamo našu eventualnu kritiku ili našu eventualnu odbranu liberalne ustavne demokratije? Ako ja na primer hoću da branim ustavnu demokratiju kao dobar režim, ja moram sebe prvo da zapitam: o čemu ja to u stvari pričam? I šta ja u stvari hoću? Isto važi i za kritiku. Da ne bude zabune: ovo su metodološka pitanja koja bi trebala da prethode mišljenju i delanju, kao uslovi mogućnosti mišljenja i delanja. Onaj ko se ne pita ova pitanja, pada u grešku koju je lepo sažeo Marks sloganom: oni ne znaju šta čine, ali ipak to čine.

    Kriza dakle pokreće mnoga pitanja. Izdvojiću još jedno analitičko pitanje i jedno normativno. Analitičko pitanje, koje se verujem ne može izbeći, glasi: prisustvujemo li kraju moderne demokratije? Normativno pitanje glasi: sve ako i ovo nije kraj, da li se uopšte vredi boriti za spasavanje ove i ovakve demokratije? Nisam siguran da vam mogu ponuditi jednoznačne odgovore.

    No, pre nego što pitamo da li je ustavna demokratija u terminalnoj krizi, i da li ovaj režim zaslužuje da se brani, trebamo se zapitati: a šta je u stvari ustavna demokratija? I zašto nam demokratija treba, ako nam treba?

    …Prvo, ustav je najviši pravni akt. Pravo svake zemlje uređeno je kao hijerarhijski sistem, sa ustavom na vrhu piramide. Ova se hijerarhija prepoznaje po određenim formalnim svojstvima. Zadržimo se samo kod ustava i zakona. Zakon se donosi u skladu sa procedurama utvrđenim ustavom; drugo, zakon se ne može sadržinski suprotstavljati ustavu – ako ustav zabranjuje smrtnu kaznu, ona ne može biti propisana zakonom. Zakon koji ne bi bio usvojen po ustavom utvrđenom postupku, ili zakon koji se sadržinski suprotstavlja ustavu, imao bi biti proglašen nevažećim ili nepostojećim. U slučaju neslaganja između ustava i zakona, sud će primeniti ustav i poništiti zakon.

    Zašto je ova pravna hijerarhija važna? Pre svega, ona vam garantuje pravnu sigurnost. Pravo je sistem ovlašćenja, naređenja i zabrana iza kojih stoji državna prinuda. Da nije hijerarhije, vi ne biste znali šta smete a šta ne smete kad se suočite sa dve kontradiktorne norme. Ustav na primer kaže da je brak pravno definisana i zaštićena dobrovoljna zajednica dve punoletne osobe koja stvara određena prava i obaveze. Zakon pak kaže da je brak pravno definisana i zaštićena zajednica muškarca i žene. Domet vašeg prava definisan je višim pravnim aktom.

    Kako se ustav prepoznaje kao najviši pravni akt? Odgovor je jednostavan: ovaj se akt može usvajati i menjati samo u skladu sa posebnim procedurama. Formalno-pravno, ustav je teže promeniti od običnih zakona: posebna većina; ustavotvorac se razlikuje ponekad od zakonodavca; ponekad se primenjuju oblici neposredne demokratije, kao referendum i narodna inicijativa.

    Nas više zanima pitanje zašto je ustav najviši pravni akt. Odgovor bi opet trebalo da bude jednostavan: ustav je najviši pravni akt zato što se bavi pitanjima koja su najvažnija za svakog građanina ponaosob, te za celo društvo i političku zajednicu. Ustav se tradicionalno vidi kao repozitorij nekih temeljnih vrednosti. E sad, pitanje šta su temeljne vrednosti opet je stvar izbora, koji je umnogome određen karakterom režima. Idealno-tipski, liberalni ustav je najviši pravni akt iz tri razloga. Prvo, ustav definiše i garantuje slobodu, jednakost i dostojanstvo za svakog čoveka, pripadnika zajednice. Drugo, ustav definiše kvalitete društva i političke zajednice: socijalnu pravdu, solidarnost, demokratsku samovladavinu. Treće, ustav ograničava političku vlast. Ustav je, istorijski posmatrano, nastao zato što su ljudi, podanici, uvideli da je neophodno da definišu sopstvenu slobodu u obliku osnovnih prava, kako bi sprečili da vladajući proizvoljno koriste instrumente prinude. Ili, ustav je nastao kao povelja slobode zato što sloboda zahteva zaštitu, poglavito od onih koji su jači i koji, raspolažući instrumentima nasilja, mogu da nas porobe.

    …Pitanje sa kojim se revolucionarna kritika suočila bilo je pomalo zastrašujuće u svoj svojoj jednostavnosti: kako misliti novo društvo i kako misliti položaj čoveka, jednom kada su stari orijentiri, stare integrativne snage i vrednosne koordinate svi uklonjeni? Odgovor koji je ponudilo prosvetiteljstvo i koji su materijalizovale francuska i američka revolucija bio je potpuno briljantan: identitet zajednice mora proizići iz identiteta pojedinca; identitet pojedinca izvod je njegove autonomije. Dakle, društvo nije zasnovano ni na kakvom nadređenom obavezujućem pogledu na svet u čije ime bi država vladala, već jednostavno na čovekovoj sposobnosti da sam upravlja sopstvenim životom.

    To je lepo reći. Ali, odmah imate sledeći problem: kako treba da izgleda zajednički život, pravni i politički poredak zasnovan na primatu slobode? Ovo se čini teškim problemom, jer iz primata slobode sledi da pluralitet vrednosti, uverenja, interesa, mora biti poštovan. Mi smo ravnopravni kao autonomne osobe; istovremeno, mi smo veoma različita ljudska bića – naši pogledi na svet se razlikuju, naši se interesi i preference razlikuju. Sledi da su konflikti između nas empirijski verovatni ili čak neizbežni. Drugo, ako autonomiju uzmemo ozbiljno, ovi su konflikti u normativnom pogledu legitimni.

    Konačno, čini se da iz primata slobode sledi da slobodni pojedinci imaju legitimno pravo da postave i pitanje o karakteru, osnovima i samoj mogućnosti postojanja zajednice u kojoj žive. S druge strane, jasno je da ovakva neograničena refleksija mora na neki način biti sprečena, jer nema zajednice u čiji ‘naslov’ nije upisan jedan minimalan nužni nivo stabilnosti: države veoma nerado iznose na političko tržište pitanje o sopstvenom postojanju. Otvaranje ovog pitanja uvek je znak duboke političke krize.

    Dakle, sloboda naspram političke stabilnosti. Kako upravljati ovom napetošću? Jedan načelan odgovor glasio bi da autonomija nije isto što i samovolja. Sloboda u zajednici ne može biti neograničena. Ali, opet, to nije lako objasniti, s obzirom da su revolucije izvedene u ime slobode. Kako opravdati ograničenje slobode? Za liberale odgovor može biti samo jedan: ograničenja slobode su opravdana samo ako su u službi te iste slobode. Na primer ovako: sastavni deo koncepta autonomije je odgovornost za ispravno delanje. Kao autonomna osoba, ja sam prvo odgovoran za sopstveni život. Drugo, ja sam odgovoran da priznam kako je autonomija drugih ljudi jednako vredna kao i moja sopstvena. To je načelo moralne ravnopravnosti ljudskih bića. Ovo načelo mora biti eksplicirano i zaštićeno. Da bi se ovo ostvarilo, potrebno je formalno-pravno odrediti polje slobode. Tu na scenu stupa ustav. Ustav transformiše načela slobode i moralne ravnopravnosti u sistem osnovnih ustavnih prava.

    Za nas su bitne tri odlike osnovnih prava. Prvo, osnovna prava su ovlašćenja i zahtevi koja građani priznaju jedni drugima. Drugo, građani kao nosioci osnovnih ustavnih prava, zahtevaju od države da ta prava poštuje i štiti. Dakle, jedna važna ideja glasi da je država neophodan instrument koordinacije naših sloboda. Politička vlast je nužna zbog toga što bi građani u njihovoj pristrasnoj instrumentalnoj racionalnosti verovatno brzo došli u iskušenje da naude jedni drugima ili zajednici. Zajednički život naprosto nije moguć bez obavezujućih pravila. Ali istovremeno, i to je treće, revolucionarni ustavi kasnog osamnaestog veka – američki i francuski – insistiraju da je vlast principijelna pretnja slobodi. Liberalizam do danas tvrdi da je državna vlast, budući nosilac monopola prinude, nešto prima facie loše: manjina ljudi (vladajući) vlada nad većinom (podvlašćeni) posredstvom pravila čiju obaveznost garantuje represivni aparat. Ovaj neprijatan odnos treba opravdati.

    …Čak i tamo gde funkcioniše, podela vlasti ostaje fokusirana na odnose unutar vlasti; ona nam ne govori o građanima i njihovom odnosu sa vlašću. Ovde se zato uvodi demokratski argument. Prisetimo se paradoksa:

    – vlast postoji da bi zaštitila slobodu;

    – vlast je principijelna pretnja slobodi.

    Jedan mogući odgovor glasi da se od pretnje možemo efikasno odbraniti samo ako je vlast demokratska.

    Etimološki, demokratija upućuje na samovladavinu. Politički oblik zajedničkog života nazvaćemo demokratskim samo ako možemo da pokažemo da svi državljani na neki način učestvuju, kao koautori, u donošenju zakona koji će ih potom sve obavezivati. Dosad sam govorio o pravnoj jednakosti. Demokratija proširuje pojam jednakost u političku sferu. Međutim, demokratska jednakost u odlučivanju je dvojben koncept.

    Ima jedna tačka u kojoj demokratija ostaje zabrinjavajuće slična nedemokratskim oblicima vladavine: i demokratija je politički aranžman u kome vlast ne vrše svi, ali u kome odluke vlasti ipak važe za sve. Ovde smo suočeni sa dve važne distinkcije: između vladajućih i podvlašćenih, te između pobednika i poraženih u konkretnim procesima političkog odlučivanja. Prvo, podela na vladajuće i podvlašćene kao da osporava ideju demokratije kao samouprave. Drugo, demokratski proces političke rasprave o određenom problemu najčešće će morati da se završi donošenjem odluke koja će učesnike u raspravi podeliti na pobednike i pobeđene. Ovo će nas suočiti sa još jednim teškim pitanjem: zašto bi oni koji su ostali u manjini, odnosno čije interese i uverenja odluka nije uzela u obzir, prihvatili tu odluku kao legitiman izraz njihove samovladavine? Ovde se očigledno radi o nekoj vrsti represivnog ograničenja slobode i jednakosti. Može li se ovo ograničenje opravdati na način koji bi sačuvao samoupravnu bit demokratije? Drugo, i podjednako važno: može li se ovakva represija opravdati iz pozicije individualne slobode i jednakosti?

    …Ideja se bazira na stavu da smo u uslovima ostvarene autentične kolektivne samovladavine svi mi na jednak način i autori prava i objekti njegove prinude. Ovde se priznaje da se mi pokoravamo prinudnom pravu, ali se istovremeno ističe da u demokratiji to pravo za nas nije heteronomno, budući da smo mi sâmi istovremeno i njegovi autori. Jednostavno, mi se u procesu političkog odlučivanja autonomno saglašavamo da će prinuda biti primenjena protiv nas, pa time prinuda prestaje da bude problem.

    Ovo mi se dominantno liberalno stanovište čini pogrešnim. Problem mi izgleda trivijalno očiglednim. Problem pogađa podjednako i radikalno-demokratsku priču o neposrednoj demokratiji kao samovladavini i liberalnu priču o predstavničkoj demokratiji kao samovladavini. U par reči: ostvarena samovladavina ne može da opravda obaveznost zakona i odluka. Samovladavina ne rešava problem represije. Recimo ovako: samovladavina ne upućuje samo na moju autonomno datu suglasnost da se u procesu primene zakona čiji sam koautor protiv mene može upotrebiti sila; učestvujući u zakonodavstvu, ja se saglašavam da se sila može primeniti i protiv drugih. Temeljno pitanje moglo bi da glasi: šta opravdava moju autonomnu moć da izložim državnom nasilju moje sugrađane? Demokratska odluka do koje smo došli nakon otvorene, poštene, potpuno autonomne i nerepresivne diskusije, još uvek može biti supstancijalno pogrešna.

    Da bi se ovo izbeglo, u demokratiji treba razlikovati situacije u kojima se mogu donositi većinske demokratske odluke od situacija u kojima se ne može demokratski odlučivati. Ne može se demokratski odlučivati o tome da li će se svim crnokosim građanima (ili ženama, ili Albancima) priznati ili negirati pravo glasa. Ovakav zakon morao bi nekako biti proglašen nevažećim čak i ako bi ga demokratski parlament usvojio na proceduralno korektan način, te čak i ako bi ga podržali i pripadnici grupe na koju se diskriminaciona odredba odnosi. Demokratsko kršenje ljudske slobode i jednakosti obesmišljava demokratiju. To je smisao ustavne zaštite prava. Zato demokratija nije politički sistem koji omogućava vladavinu većine. Demokratija je politički sistem koji efektivno štiti prava i jednakost onih koji su u manjini. Demokratija je aranžman koji brani ljudsku slobodu od vladavine većine. Tri su ključna elementa ovog demokratskog političkog odnosa. Prvo, vladajući su odgovorni podvlašćenima. Drugo, bez obzira na konkretni sadržaj, bît ove odgovornosti sastoji se u obavezi vladajućih da građanima opravdaju svaku svoju odluku – ovaj odnos, u kome su vladajući obavezni da građanima objasne svoje razloge za donošenje političkih odluka, nazivamo političkim legitimitetom. Sadržajno, jedna odluka je legitimna samo ako se može pokazati da ona štiti slobodu, jednakost i socijalnu pravdu. Jednakost je tu centralna kategorija. Treće, ako je uslov legitimiteta ispunjen, građani imaju političku obavezu, to jest obavezu pokoravanja političkoj vlasti.

    Demokratija je dakle režim u kome građani učestvuju u poslovima zajednice s ciljem odbrane slobode i jednakosti svakog člana zajednice. Jednakost je i pravna i politička i socijalna.

    …Svi društveni i politički akteri, od građana do najviših organa državne vlasti, mogu pogrešiti u razumevanju i primeni ustava. Zakonodavčeva greška je potencijalno najopasnija, zato što se na osnovu nje usvaja i primenjuje zakon. Zamislimo građanina koji tumači smisao jednog ustavnog prava, zaključi da ga to pravo ovlašćuje da se ponaša na određeni način, pa se tako i ponaša. Međutim, postoji i zakon, koji je po razumevanju zakonodavca donet da bi precizirao smisao tog istog ustavnog prava. Prema odredbama tog zakona, ponašanje našeg građanina je protivustavno. Ali možda stvar sa ustavnošću stoji obratno: može biti da je zakon taj koji krši ustav, lišavajući našeg građanina njegovog ustavom garantovanog prava. Da bismo utvrdili ko je u pravu u ovakvom sporu, neophodna nam je jedna nezavisna institucija koja će raspolagati autoritetom da utvrdi smisao ustavne odredbe. Ustavno sudstvo je, kažu njegovi branioci, nužan instrument odbrane ustava. Ovo telo raspolaže direktnim ustavnim mandatom da eksplicira obavezujuće značenje ustavnog teksta, baš kao što parlament raspolaže ustavnim mandatom da donosi zakone. To se zove sudsko tumačenje: autoritativno tumačenje smisla ustavnih odredaba, što uključuje i ovlašćenje da se poništi zakon ili politička odluka za koju sud nađe da nije u skladu sa ustavom.

    Time što kaže “ovu ustavnu odredbu treba razumeti na ovakav način”, sud istovremeno kaže da su druga tumačenja pogrešna. Time nam sud u stvari kaže šta je u skladu sa ustavom, a šta je protivustavno. Konačno, to znači da ustavni sud, identifikujući ispravno tumačenje ili pravo značenje ustavne norme, rekonstruiše obavezna pravila ponašanja. I građani i državni organi imaju se ponašati u skladu sa sudskom interpretacijom ustava.

    Neki liberali i velika većina republikanaca, te velika većina socijalističkih demokrata odbacuju legitimitet ustavnog sudstva. Njihov argument glasi da je bolje da nas obavezuje demokratska norma s kojom se ne slažemo, ili koja je čak i pogrešna, nego da moramo da se ponašamo u skladu sa supstancijalno ispravnom nedemokratskom odlukom. Demokratski zakon afirmiše našu autonomiju, pošto ga mi sami donosimo; nedemokratska odluka tu autonomiju poništava, pošto je donosi neko drugi. U konačnom izvodu, ova kontrola negira načelo naredno suverenosti. Ovo je jezgro klasičnog problema ‘suprotstavljanja većinskom principu’ (‘counter-majoritarian difficulty’): ustavna kontrola ovlašćuje nedemokratsko telo da poništi demokratski usvojen zakon. Ustavni sud poništava samovladavinu.

    Peščanik.net, 16.11.2017.
    http://pescanik.net/o-ustavu-i-demokratiji/

  14. Varagić Nikola каже:

    Владимир Коларић: На ђубришту историје – колонијализам и конструкције идентитета

    Идентитетска питања била су својеврсна академска мода деведесетих година прошлог века, када је требало оспоравати такозване традиционалне идентитете, до те мере да је оспораван и сам појам идентитета као таквог. Право на идентитет имали су само носиоци такозваних мањинских идентитета. Само они су у одговору на питање „Ко си ти?“ имали идеолошки легитимизовано право да се позову на одређени колективни појам.

    Ни сви колективни идентитети нису били истог ранга. Позивање на национални идентитет једног, на пример, Мађара, било је легитимније у случају да се ради о Мађару који живи у Србији или Румунији него ономе који живи у Мађарској, јер је то онда значило исповедање одређене мањинске позиције. И не само у том смислу: легитимније је било рећи, на пример „Ја сам Француз“ него „Ја сам Србин“, јер је идентитет утемељен на припадности француској нацији био схватан као шири и модернији од српског, односно као онај који мање дугује етничкој и предањској идентификацији, већ је пре институционални конструкт: Србин је Србин зато што су му то били преци, зато што говори тим језиком и усваја одређене пренете вредности, симболе и колективне представе, док је Француз то просто зато што је задовољио законске услове да стекне француско држављанство.

    Наравно, у међувремену се много тога променило у самој Европи, па и рационалистички мит о институционалном универзализму, док смо ми овде осетили све опасности оспоравања једних а прихватања других идентитета. Заступати хрватску културну политику у Србији се, у складу са и даље доминантном идеологијом пост-југословенске псеудо-елите, сматра универзалистичком позицијом, док је „српско становиште“, шта год тај појам уопште значио, проглашено најбезумнијим мрачњаштвом. Конструкција црногорског (монтенегринског) идентитета се види као прогресивна, док се српски идентитет априорно одбацује као есенцијалистички и репресиван.

    Пракса конструисања идентитета је колонијална и у основи је срж колонијализма: док колонизатор своју жртву непрестано подсећа да је идентитет пуки конструкт, истовремено предано ради на конструкцији идентитета, па и традиционално схваћених (етничких, националних, регионалних, језичких, религијских), а који су у складу са његовим често и не нарочито дугорочним политичким економским или идеолошким интересима.

    Такође, данас се догађају промене на нивоу дубљем од идеолошког, дакле на културно-цивилизацијском нивоу, а то питања идентитета ставља на дубље и шире основе. Кад нас питају „ко смо?“ све мање је довољно одговорити на нивоу националне или чак религијске припадности.

    Наравно, заговорници мултиполарног света, свесни овог процеса, своју идентитетску политику заснивају управо на културно-цивилизацијским основама, и то је један од најзанимљивијих глобалних феномена нашег времена и најзначајнијих поља савремене борбе за доминацију или за равнотежу на глобалном плану. Идентитет као мањински и идентитет као културно-цивилизацијски: то су доминантне позиције нашег времена, знатно важније него поделе на левицу и десницу, или чак на линији Исток-Запад.

    Јасно је да је овде „Запад“ у основи највећа жртва. Грађанин „Запада“ који је одбацио такозване традиционалне идентитете, културно-цивилизацијски идентитет му је стран осим на имплицитном нивоу, а не може да се позове ни на једну мањинску идентификацију, јер се на пример ради о здравом белом хетеросексуалном мушкарцу, остаје на маргини актуелних историјских токова. Остаје питање колико ће издржати у том интеррегнуму, док ипак масовније и отвореније не посегне за неким од проверених решења идентитетског дисбаланса – расизмом на пример. Зар неосвештени колонијализам у својој основи није идеолошка и псеудо-идентитетска позиција управо оваквог тужног историјског реликта?

    Свет се мења, а полуга за његову контролу је све мање. Тужни више нису тропи, како их је у наслову своје важне књиге именовао Леви-Строс: тужно је распадати се не више на маргинама доминантних цивилизацијских подухвата и на врелини монсунског лета, већ на ђубришту историје.

    https://stanjestvari.com/2017/11/16/kolaric-na-djubristu-istorije/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: