Никола Варагић: Србија може да постане богата држава

Nikola

Никола Варагић

 

Минимални трошкови живота у Србији (у просеку) износе око 80 000 динара. Ако имате породицу, минимални трошкови су (у просеку, у зависности од општине или од града у коме живите) око 150 000 динара месечно (на пример, муж ради, жена не ради, имају троје деце, живе у Београду или у Новом Саду, где су трошкови живота већи него у Бору или у Прибоју), а минимална плата је око 25 000 динара.

Месечна плата или зарада радника у Србији не сме да буде нижа од минималних трошкова живота или “потрошачке корпе“. Све што је испод тога није плата и не може да се назива плата. Исто важи за пензију. Ако је ваша плата или пензија 25 000 динара месечно, то је онда социјална помоћ. Тачније, ако је у питању плата, то је накнада за робовски рад, тек да се одржите у животу и дођете поново на посао. Када то више не можете, замене вас са другим робом (када не буде више Срба, долазиће странци да раде). А пензионери – колико преживе. Што краће живе, након што приме прву пензију, мањи су трошкови ПИО фонда, здравственог фонда и буџета републике.

У Србији је просечна плата око 45 000 динара. Међутим, већина радника у Србији прима мању плату од просечне. Око милион људи је незапослено. Минималну пензију од 12 000 динара прима скоро 200 000 пензионера. Са тим парамa може да се живи пар дана, како да се преживи до краја месеца? Зато што то није могуће, велики број људи одлази из државе, међу онима који остају све је више болесних људи, а болесне људе више нема ко да лечи, пошто су лекари отишли у Немачку да раде.

Свака политика која не води ка томе да минимална месечна плата или пензија буде 80 000 динара (просечна плата би у том случају била више од 100 000 динара), односно, онолико колики су и минимални трошкови живота у том тренутку – није политика. Ако су трошкови живота већи – тамо где жена (и мајка троје деце) не ради, а муж ради, али нема плату која може да покрије све трошкове, онда жена мора од државе да добија плату или да има нека друга социјална примања за подизање троје деце, тако да заједно са платом мужа имају довољно новца за достојан живот. Уз праву политику, то није нешто немогуће и то није тако далека будућност.

Ако желите да имате толику плату и/или пензију (или уколико већ имате велику плату или пензију, али желите да и други достојно живе), за почетак, све што није плата или пензија која покрива минималне трошкове живота, не треба да се назива плата или пензија. Плата је једино плата ако од ње може достојно да се живи. Исто важи за пензију.

Уз праву политику, може да дође до раста плата (уз смањење незапослености) и пензија, и нижих трошкова живота и пословања предузећа (бољих услова за развој предузетништва, нижих пореза и доприноса… морају да се створе услови у привреди пре него што се донесе одлука о повећању цене радног сата и минималне месечне зараде), тако да у Србији не ради “јефтина радна снага“, а да српска роба и услуге буду конкурентне и на домаћем и на светском тржишту.

Међу политичарима постоје људи који раднике у Србији продају страним корпорацијама као “јефтину радну снагу“. Међу домаћим привредницима или капиталистима постоје они којима је у интересу да плате радника буду мале, да би они имали ниже трошкове – нижу цену производа или услуге, а већи профит. Међутим, правом привреднику, родољубу, то није у интересу и он то не жели. Он жели да има профит, али и да радник има добру плату, да је задовољан. То није могуће ако се не донесе нова државна економска политика. Нову економску политику не могу донети они који су створили садашњу. Повећање цене рада мења цене услуга, радова и производа, и у приватном и у државном сектору, а све то мора да прати реформа пореског система, ПИО и здравственог фонда, банкарског система, нова монетарна политика, враћање унутрашњег и спољашњег дуга државе, а то не може да се “саморегулише“ на “слободном тржишту“, иза тога мора да стоји Држава.

Држава мора да донесе и да спроведе мере које омогућавају: раст плата (и отварање нових радних места) и пензија, ниже трошкове живота и боље услове за пословање предузећа (приватна предузећа ће онда сама да се сналазе на тржишту), тако да у Србији не ради “јефтина радна снага“, а да српска роба и услуге буду конкурентне и на домаћем и на светском тржишту – да цена струје и комуналних услуга, или акциза за гориво, не буде превисока, да курс динара буде онај који је у интересу домаће привреде и извозника, да цене обуће, одеће, хране, прашка за прање веша, детерџента за прање судова… не буду знатно више него цене истих производа у другим државама (док је квалитет нижи), а да, понављам, плате радника буду знатно веће, да има више посла и мање рада на црно.

Држава ће то урадити оног тренутка када (скоро сви) грађани почну да гледају шта се ради у пракси, ако гледају у свој новчаник и у свој фрижидер, ако се интересују како се троши њихов новац, ако учествују у расподели новца буџета своје општине или државе, ако знају ко су људи који контролишу главне токове новца, шта раде и због чега то тако раде, ако не пристају да се продају или да раде за оне који поткрадају државу, итд. Сада је стање лоше зато што нема довољно економски писмених људи, премало људи прати шта се дешава са економијом – ретко ко се интересују како се троши новац из буџета, ретко ко разуме какви су проблеми предузетника који желе поштено да раде свој посао, мало је оних који су свесни колике су размере корупције и колико се новца украде од државе и народа сваке године, тј. колико би у свом животу имали мање проблема (на пример, деца и унуци мање би одлазила у иностранство да раде и живе, што значи да би било више породица које су на окупу, а мање би било развода и породичног насиља…) када би било мање корупције.

Таквих људи је мало и међу интелектуалцима. На пример, научници траже новац за своја истраживања, али их не интересује шта се дешава у привреди, какво је стање економије. Ако нема новца за научна истраживања, научници онда иду у државе у којима има новца. Али, у тим државама су се научници изборили да имају новац за своја истраживања, није то урадио неко уместо њих. Исто важи за учитеље или лекаре. Запослени у просвети и у здравству желе боље плате и боље услове за рад, али их не интересује шта се дешава у привреди и како политичари располажу са буџетом. Ако се појави нека донација, прихвата се, није важно од кога је, са којим циљем се даје и како је стечен тај новац. Исто то раде и они који воде њихове синдикате – уместо масовних протеста синдиката просвете, науке и здравства, на којима би се они изборили за боље плате и боље услове рада, имамо масован одлазак стручњака из Србије. Економска писменост, наравно, нема ефекта уколико нема грађанске и синдикалне солидарности, храбрости и активизма.

Дакле, грађани морају да постану економски писмени, а то не треба мешати (ово истичем зато што је српско друштво утемељено на православној и социјалистичкој традицији), са некаквом похлепом или материјализмом. Човек може да буде и духовно биће (уметник, песник) и да буде економски писмен, или, ако си духован и скроман (културан) човек, то не значи да си, у економском смислу, овца за шишање, коју сваки “мангуп“ може да шиша кад стигне. Ми можемо, и даље, више да ценимо духовност, али, не морамо, и даље, да живимо у сиромаштву, тако да одлазе млади из Србије и да више људи умире него што се рађа. Можемо да имамо бољи стандард него сада, а да не постане све трка за профитом и да немамо сурови или неолиберални капиталистички систем (где је 1% екстремно богатих и 99% сиромашних). Можемо да развијамо Србију, а да не изгубимо душу.

Нема ничег лошег, када се гледа са чисто духовне стране, ако имате добре путеве и пруге, добре болнице, одбаништа и школе, ако нико није гладан и сиромашан у држави. Постоје вредни и способни људи који желе да раде и да буду поштени плаћени, јер желе да живе и да издржавају своју породицу од свог рада, а не од социјалне или било какве друге помоћи – желе да раде и да живе у Србији. Обезбедити услове за достојан живот не значи да одмах постајете роб “потрошачког друштва“ или да сте морали да продате душу ђаволу. То значи да ви имате достојанство и предузетнички дух, и да осећате одговорност. Такви људи не чекају да држава или неко други уради нешто уместо њих, они не желе да држава брине о њима и о њиховој породици. Ако већину у држави чине такви људи, онда и сама држава постаје Држава – правна држава (поштује се “право личности“, постоји владавина права), држава “социјалне правде“ или “држава благостања“ (постоји јака средња класа и велики број успешних домаћих, мање јавних а више приватних, предузећа и брендова), ефикасна држава (ефикасна бирократија), слободна (економски независна) држава.

Политичари, пре него што покрену акцију типа “купујмо домаће“, прво морају да заштите домаће произвођаче и да створе услове за настанак нових домаћих производа и брендова. Како да купите домаћи производ, ако не постоји домаћи производ, или, ако је избор јако лош? Наравно, изузетке ће свако да подржи, али нас занима како да имамо велики избор квалитетних домаћих производа или брендова, и већу куповну моћ грађана и унутрашњу потрошњу. Када се повећају и производња и потрошња домаћих производа (на пример, поред раста куповне моћи грађана Србије, може да се повећа и број страних туриста, а поред њих, добре домаће производе радо ће, више него до сада, куповати и наши људи из расејања), повећава се запосленост и плате могу да расту. Исто тако нам је потребан већи број домаћих банака, да се обнови служба платног промета и оснује развојна банка, итд.

Циљ је да грађани постану економски независни (да живе од свог рада и од своје плате), а да држава (Србија) постане економски независна од неке друге државе или међународних финансијских институција. Србија то може брзо да постане ако се, са једне стране, повећа број пореских обвезника, а са друге стране, смањи корупција. Држави није потребан нико са стране као старатељ, ако у тој држави живе људи са предузетничким духом који знају да брину сами о себи. То до сада није био случај из више разлога.

Ратови, окупације или неповољне међународне околности, добро су нам познати разлози. Пола века наша економија је била комунистичка. Онда је дошла приватизација, коју су спровели лопови и квислинзи. Али, нешто је и до нас, нису за све други криви. У Србији, већину чине људи који су образовани и васпитани у православној и/или у комунистичкој традицији. А међу православцима (верницима) и комунистима (левичарима), већину чине они који одговорност са себе преносе на духовника (ако су православци), или на државу (ако су комунисти). Неки верници чекају да Бог или Црква реши проблеме које имају у животу, а неки левичари чекају да то држава уради уместо њих. Људи који су васпитавани у таквој традицији живе скромно, презиру материјално богатство, то су све добре особине, али исто као и сви остали људи, и они морају од нечега да живе и желе да имају добре школе и болнице, плату или пензију од које могу да плате рачуне и да имају за храну и остале основне потребе, не желе да им деца или унуци одлазе из Србије и зато морају да преузму одговорност на себе, јер нико то неће урадити уместо њих. Нико то неће урадити уместо грађана Србије, сваки грађанин доприноси на свој начин. Док је већина чекала Годоа, неки болесно амбициозни и похлепни људи, из владајуће елите, спровели су приватизацију и распродали су скоро све природне и привредне ресурсе, а напунили своје џепове. Деца то гледају и мисле да је то пут успеха и смисао живота.

Узоре или образце не морамо да тражимо у некој другој традицији, имамо довољно узора или образаца у својој традицији. Ми можемо на свој начин да ширимо предузетнички дух и да стварамо услове за развој предузетништва, можемо на свој начин да стварамо културу у којој се цени и поштено вреднује сваки рад, а да то не значи “промену свести“ у смислу да усвајамо протестантску етику, фаустовску културу и неолибералну економију, односно, можемо да стварамо “атомску технику“, а да победимо “прашумску етику“. Све што треба да урадимо јесте да знамо шта су “јунаштво и чојство“ (Марко Миљанов) и да живимо у складу са тим – да наше речи и нашу веру прате наша дела, да се обнови “средњи систем“ (Св. Владика Николај) у складу са данашњим временом, а то је могуће уколико се вратимо “светосавској философији живота“ (Св. Јустин Ћелијски), што значи да морамо да имамо и “правну свест“ (Жарко Видовић). У економији, ствари морамо да посматрамо са “српског становишта“ (Милош Црњански), јер свака држава штити своје економске интересе. Када већину буду чинили они који преузимају одговорност на себе, и предузимају све што је потребно да се стање поправи на боље, држава ће постати “сервис грађана“, тј. Србија ће постати правна држава, држава “социјалне правде“ или “држава благостања“ (са јаком средњом класом и великим бројем успешних домаћих предузећа и брендова), ефикасна и слободна држава. Ми можемо да имамо такву државу, ми можемо да имамо добре плате и добар стандард, а да и даље “будемо људи“ (Патријарх Павле), тј. да се сви не “претворимо у новац“, или, да не служимо Мамону као слуге Империје, у којој је “човек човеку вук“.

Грађани Србије, васпитавани у комунистичкој традицији, пружају отпор капитализму. То има и добре стране, и лоше – сваки домаћи предузетник се поистовећује са банкстером (то исто раде и неки православци због приче о богаташу коме ће бити тешко да уђе у Царство Божје). Несумњиво, српски народ, као стари хришћански народ, изабрао би пре живот у сиромаштву, него да се одрекне Христа. Дакле, питање је да ли ми можемо да не живимо у сиромаштву, а да се не одрекнемо Христа – да не постанемо горди, себични, развратни и похлепни. То што Империја жели да Србија буде држава Трећег света, то не значи да је то воља Божја. Када то решимо, свако сам са собом и заједно међу собом, све jе могуће.

Advertisements

7 Responses to Никола Варагић: Србија може да постане богата држава

  1. Varagić Nikola каже:

    Šta koči oživljavanje tekstilne industrije Srbije

    Iako mladi u Srbiji vole da „teraju“ modu retko se opredeljuju za šivački zanat – više ih zanima dizajn.

    A upravo je nedostatak kvalifikovanih tekstilnih radnika od ključnog značaja za zaokret sa sadašnjih poslova dorade tekstila ka proizvodnji složenijih komada. Na to ukazuju svi dostupni podaci o industriji tekstila, odeće, kože i obuće, koja učestvuje sa 10 odsto u spoljnotrgovinskoj razmeni i zapošljava, uglavnom, žensku radnu snagu.

    – Posebno je deficitarno zanimanje šivač. Mladi, očigledno, nisu dovoljno motivisani da se obrazuju za to zanimanje koje, uzgred, donosi skromnu zaradu, koja je za 48,5 odsto niža od republičkog proseka. Više su zainteresovani za tekstilni, modni ili grafički dizajn, odnosno žele da nauče crtanje konstrukcije i modeliranje odeće, pošto im ta veština donosi veću zaradu. Zbog toga je Privredna komora Srbije, 2013. godine, započela aktivnosti u vezi sa uvođenjem dualnog obrazovanja, konkretno trogodišnjeg obrazovnog profila modni krojač, koji objedinjuje poslove krojača i šivača. Taj profil je uključen u sistemu obrazovanja od septembra 2017. i to u Čačku, Novom Pazaru, Nišu, Smederevu, Jagodini, Prijepolju, Užicu, Leskovcu… Novi model obrazovanja podrazumeva da učenici, u prvoj godini školovanja, provode po jedan dan nedeljno u nekoj od kompanija, a u drugoj i trećoj godini, po dva dana. Među kompanijama koje su iskazale veliko interesovanje da prime učenike na praksu su: Tiffany production, B-Export, PS Fasion i Weltex sa sedištem u Čačku, zatim Contobene i Stig u Novom Pazaru, ali i druge – objašnjava za Danas Ana Ćurčić Kostić, savetnica u Udruženju za industriju tekstila Privredne komore Srbije.

    Naša sagovornica naglašava da tekstilnu industriju opterećuju siva ekonomija, nelojalna konkurencija i visoke dažbine. Problem predstavlja i to što primarna proizvodnja još nije revitalizovana, a i sirovinska baza je veoma slaba, zbog čega se više od 90 odsto sirovina (tkanina i prediva) uvozi. Zbog te uvozne zavisnosti roba domaćih proizvođača nije dovoljno konkurentna na stranim tržištima. Ohrabruje, međutim, podatak da broj zaposlenih u proizvodnji tekstila, kao i proizvodnji kože i predmeta od kože, beleži rast. U 2017. u proizvodnji tekstila bilo je zaposleno 11.725 ljudi, u proizvodnji odevnih predmeta 35.718, a u proizvodnji kože i predmeta od kože 13.772, ukupno 61.215 zaposlenih.

    – Imajući u vidu činjenicu da u Srbiji ne postoji proizvodnja osnovnih tkanina i pomoćnog materijala, moglo bi se reći da je dobrodošao svaki ozbiljan proizvođač koji bi uložio sredstva u primarnu proizvodnju. U tom kontekstu posmatrano interesovanje turskih investitora može biti obostrano korisno. Treba naglasiti da se investicije u tekstilnu industriju brzo vraćaju, a sve to značajno utiče na izvoz i rast bruto domaćeg proizvoda. Tekstilni sektor suočava se sa nedostatkom finansijskih sredstava za razvoj ljudskih resursa, marketing i uvođenje novih tehnologija. Preduzećima u oblasti tekstila potrebni su, pored finansijske podrške, i pomoć u organizaciji proizvodnje i nabavci savremenije opreme – ističe Ana Ćurčić Kostić.

    Prema podacima PKS, danas je tekstilna proizvodnja organizovana u oko 2.000 firmi, počev od mikro, malih, srednjih pa do velikih preduzeća. U prethodnih desetak godina, mnoge male porodične firme „izrasle“ su u ozbiljna preduzeća sa sopstvenim brendovima, ali s obzirom na to da je srpsko tržište malo, prinuđeni su da rade i doradne poslove. Određeni regioni se izdvajaju prema proizvodnom programu i vrstama tkanina i pletenina koje prerađuju, pa je tako, recimo, Novi Pazar poznat po proizvodnji džinsa i programa od lake trikotaže, Arilje je prepoznatljivo po primarnoj proizvodnji i doradi pamučnih pletenina, kao i proizvodnji odevnih predmeta od lake trikotaže, veša i programa za domaćinstvo, a Ivanjica – po proizvodnji košulja.

    Zlatno doba

    – Pre raspada Jugoslavije, tekstil je bio jedan od glavnih izvoznih proizvoda sa godišnjim prihodima od oko jedne milijarde dolara. Većina tekstilnih kompanija bile su locirane na teritoriji Srbije i upošljavale su oko 250.000 radnika. Velike fabrike imale su precizno definisano tržište i ovaj period se pamti kao zlatno doba tekstilne industrije. Loša politička situacija ’90-ih godina, sankcije, kao i jačanje konkurencije iz Kine, prouzrokovali su pad tržišnog učešća srpskih tekstilnih fabrika. Nepostojanje adekvatnog strateškog okvira za razvoj tekstilnog sektora i odgovarajuće sirovinske baze, rezultirali su gašenjem proizvodnje u tekstilnim gigantima, poput 1. maja Pirot, Kluza, Železničara u Subotici, Konfekcije Rudnik, Tekstilne industrije Vranje – podseća Ana Ćurčić Kostić, savetnica u Udruženju za industriju tekstila Privredne komore Srbije.

    Strane kompanije koje posluju na tržištu Srbije

    Naziv kompanije – Grad:

    VaLy – Valjevo

    Fiorano – Sombor

    Benetton – Niš

    Grammer – Aleksinac

    Gordon – Calzedonia Subotica

    Falc East – Knjaževac

    Modital – Zrenjanin

    Magna seating – Odžaci

    Geox – Vranje

    Istinomer
    Piše: Miroslava Pudar
    28. februara 2018.
    https://www.danas.rs/ekonomija/sta-koci-ozivljavanje-tekstilne-industrije-srbije/

  2. Varagić Nikola каже:

    Najveći poslovi u Srbiji kriju se upravo u ekologiji, počev od toga da moramo izgraditi 300 komunalnih sistema za preradu otpadnih voda i 26 regionalnih deponija, do remedijacije zemljišta i svega ostalog –
    izjavio je ministar zaštite životne sredine Goran Trivan u Boru, dodajući da je pitanje zaštite životne sredine krucijalno za put Srbije ka EU i ono što je urađeno u Boru, po pitanju zagađenja vazduha, jeste nešto od čega se u ovom gradu moralo početi.

    – U Boru je, po mom dubokom uverenju, urađen najvažniji korak u pogledu zaštite životne sredine. Jer, otkloniti glavni razlog visokom procentu obolelih od respiratornih i drugih bolesti u ovom gradu, a sve zbog zastarele tehnologije rada RTB Bor, kapitalno je važno. Zato smatram izgradnju nove topionice podvigom u domenu ekologije i odajem priznanje RTB Bor zbog toga – kazao je Trivan prilikom posete borskom kombinatu bakra i fabrici sumporne kiseline u Boru ističući da je veoma važno da najveće kompanije shvate značaj ekologije i ne samo da shvate, već da, poput RTB Bor, počnu nešto po tom pitanju i da rade.

    https://www.danas.rs/drustvo/trivan-nova-topionica-u-boru-podvig-u-domenu-ekologije/

    Менаџмент РТБ Бор обманјује јавност лажним подацима о извозу у 2017. години

    Живимо у држави у којој актуелна власт у континуитету пласира неистине о резултатима постигнутим током њене владавине. Свуда око нас је евидентно урушавање свих институција система и државе. Привредне активности замиру. Народ живи све горе. Међутим, у свим медијима и јавним наступима државних званичника и високих функционера пласира се лажна слика општег успеха и просперитета. Све мора бити успех, па и неуспех.

    Таква слика се упорно ствара и о пословању РТБ Бор. Ја сам на овом блогу редовно и детаљно писао о томе. Задња таква вест која је пласирана од стране пословодства компаније је да је током 2017. године РТБ Бор извезао производе у вредности 205 М$ и скоро дуплирао извоз у односу на претходну 2016. годину, када је извезао производе за 115 М$. Један од сајтова на коме је објављена таква вест је: РТБ Бор дуплирао продају на страном тржишту.

    Даље је наведено да је купцима у иностранству извезено 32200 тона бакра, а да је купцима на домаћем тржишту испоручено 11000 тона бакра. То укупно износи 43200 тона бакра.

    На конференцији за медије ГГ „Доста је било и Двери Српске – ДА ОВИ ОДУ, А ДА СЕ ОНИ НЕ ВРАТЕ“ одржаној дана 25. јануара ове године детаљно је образложено да није могуће у садашњим условима пословања да РТБ Бор током 2017. године произведе 43000 тона бакра, већ да је реално могуће произвести 32500 тона. О томе више прочитајте овде.

    Са снимка и из чланка се може видети и објашњење зашто је менаџмент РТБ Бор приказао лажне резултате пословања – да би сакрио да је и у 2017. год., као и у претходним годинама, остварен губитак из текућег пословања и да се УППР за компанију не спроводи успешно. Такво пословање по законима Србије РТБ Бор води у банкрот, за шта и они и највиши представници власти сносе директну одговрност.

    На основу свега напред наведеног, није било могуће током 2017. године пласирати на инострано тржиште 32200 тона бакра и на домаће тржиште 11000 тона. Кад би прва цифра била тачна, то би значило да је укупно произведени бакар током 2017. год. пласиран на инострано тржиште, а да на домаће тржиште није пласирано ништа. И супротно, ако је на домаће тржиште пласирано 11000 тона бакра, онда је на инострано могло да се пласира највише 21500 тона бакра, од кога би приход био највише 135 до 140 М$, што је 65 до 70 М$ мање од пријављених 205 М$.

    Овакво пласирање неистина од стране менаџмента РТБ Бор, подржано од највиших претставника власти, у ситуацији када су исти ти компанију довели до ивице банкрота, имаће дугорочне негативне последице не само по компанију, већ и по Бор, Мајданпек и целу Источну Србију. Креаторе такве политике обмањивања јавности најоштрије осуђујемо, у нади да ће их кад-тад стићи заслужена казна.

    др Бранислав Михајловић, дипл. инж. руд.

    Научни сарадник,

    Народни посланик
    http://dostajebilo.rs/blog/2018/02/28/menadzment-rtb-bor-obmanjuje-javnost-laznim-podacima-o-izvozu-u-2017-godini/

    ——-

    KRIK: Mali kontrolisao 45 bankovnih računa

    Gradonačelnik Beograda Siniša Mali kontrolisao je najmanje 45 bankovnih računa od kojih neki nisu otvoreni na njegovo ime, pokazuje izveštaj Uprave za sprečavanje pranja novca do koga je došao KRIK.

    Za i protiv novog aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom

    Treba li Srbiji i dalje finansijski policajac?

    Aranžman Srbije sa Međunarodnim monetarnim fondom je istekao, ali otvara se pitanje da li je vreme da Vlada Srbije preuzme ekonomsku politiku u svoje ruke ili je i dalje potreban kontrolor koji će nadgledati trošenje iz državne kase i sprovođenje reformi.
    Mišljenja ekonomista oko toga da li nam je potreban nastavak saradnje sa Fondom su podeljena, mada su svi složni da je prethodni aranžman uspeo.

    https://www.danas.rs/ekonomija/treba-li-srbiji-i-dalje-finansijski-policajac/

  3. Varagić Nikola каже:

    Dimitrije Boarov

    Izborni zastoji

    …U praktičnom smislu, na nivou ekonomske politike, primeri “predizbornog zastoja” su mnogobrojni iako manje upadljivi. Pogledajmo samo šta se sada dešava u domenu “akcizne politike”. Prvo, kada cene sirove nafte na svetskom tržištu porastu u jednoj godini, na početku sledeće, do 1. februara, država bi, po zakonu o akcizama, trebalo da smanji iznos akciza do 20 odsto, i obrnuto, trebalo bi da ih poveća ako su te cene bile u padu – ali to se nikad nije dogodilo. Ni ove godine to pravilo nije primenjeno, a nije primenjena ni korelacija sa stopom inflacije. Naime, akcize početkom ovog februara nisu povećane tri odsto (prošlogodišnja stopa inflacije), a nema ni korelacije s prošlogodišnjim kretanjem cena sirove nafte – verovatno se čeka da prođu beogradski izbori.

    Inače, o nelogičnostima akcizne politike u Srbiji trebalo bi pisati iscrpnije. Na primer, akcize na auto-goriva su između 2010. i 2017. godine povećane ovako: na dizel su povećane sa 30,47 dinara po litru na 53,34 dinara; na benzin sa 44,70 dinara na 54,86 dinara; na TNG sa 15,24, čak na 41,65 dinara. Dakle, na sirotinjski pogon na auto-gas akcize su povećane skoro tri puta, dok je BDP Srbije za isto vreme povećan svega 7,3 odsto. Pritom, srpske akcize su u 2017. godini bile oko 118 odsto od proseka zemalja u regionu, pri čemu je bruto nacionalni proizvod bio svega 68 odsto od proseka susednih zemalja.

    Da ne idemo dalje u detalje, ovde ćemo samo izneti tvrdnju da se akcizna politika Srbije u velikoj meri vodi u skladu sa interesima ruske državne firme koja je većinski vlasnik NIS-a, a koja ima interes da se na domaćem tržištu za neke sirovine i proizvode održe visoke cene. Uzgred budi rečeno, stručnjaci su izračunali da je NIS, otkako je prodat Gaspromu, iz vojvođanskih nalazišta nafte iscrpio oko 8,9 miliona tona nafte, od ukupno 11 miliona tona, koliko je bilo utvrđeno da se nalazi pod našom zemljom. To znači da će kroz dve godine nestati “domaće nafte”. Vlasnike NIS-a to ne bi trebalo da brine, jer će oni ostati gospodari distribucione mreže i “kontrolori” akcizne politike Srbije

    Novi magazin, 01.03.2018.
    Peščanik.net, 01.03.2018.
    https://pescanik.net/izborni-zastoji/

    Dejan Ilić

    Piramidalna šema

    …U jednom drugom smislu – paralela s feudalnim odnosom između moćnika i podanika ipak funkcioniše. Podanik nije nezavisna osoba: pored ostalog, njemu je ukinuta i autonomija moralnog rasuđivanja. Umesto njega, odlučuje njegov gospodar. Ukidanje autonomije kompenzuje se na razne načine i to ne treba potceniti. Ali, barem od prosvetiteljstva, celovito ljudsko biće ne može se zamisliti bez sposobnosti da samostalno rasuđuje i odlučuje, pored ostalog i o moralnim pitanjima.

    Zato je dobrovoljno stupanje u podanički odnos praćeno nelagodom. Računa se na izvesnu dobit, ali se zna da je cena gubitak jednog važnog dela ljudskosti – prava na moralnu autonomiju. Spisak podržavalaca SNS-a treba da učini da ljudima bude manje neprijatno pošto sklope jedan takav aranžman. On treba i da ohrabri one koji se možda još premišljaju da to učine. Poruka je jednostavna: ako smo mogli mi poznati i ugledni – poručuju potpisnici – onda možete i vi nepoznati i neugledni.

    Ti „obični“ građani bi ipak morali da razmisle šta će dobiti za uzvrat i da li će za sve njih biti dovoljno resursa. Klijentelistički režimi funkcionišu poput piramidalnih banaka – samo oni pri vrhu izvlače punu korist. Ali te koristi ne bi bilo ako u piramidalnu šemu ne uđu i oni koji će ostati na dnu i izgubiti i ono što su uložili (umalo ne napisah – dušu; al’ suviše bi to bilo patetično u banalnom kontekstu piramidalnih šema). Iz ugla ohrabrivanja ljudi da stupe u takav aranžman s režimom, objavljena lista deluje kao reklama. To smo nekada gledali, recimo, u vezi sa Dafiment bankom. Setićemo se i da se brzo ispostavilo da je ta banka bila paravan za pljačku građana. Ni sada nije drugačije.

    Peščanik.net, 01.03.2018.
    https://pescanik.net/piramidalna-sema/

    ..

    Rastislav Dinić

    Režim uživo

    Vlast je, uprkos protivljenju stručne javnosti, bila u stanju da istera svoje po pitanju Beograda na vodi, da prikrije mutne radnje iza ovog projekta, pa i da lex specialisom ozakoni ugovor sklopljen na očiglednu štetu javnog interesa. Ali ona nije u stanju da spreči da se upravo ovaj njen veliki uspeh pretvori u prvi slobodan i svim građanima dostupan medij, na kojem se, kao na gigantskom, trodimenzionalnom ekranu, svakodnevno emituje istina o pravoj prirodi njene vladavine.

    Vojin Dimitrijević nas je pre nekoliko godina podsetio na poznatu misao Bertranda Rasela: “Ako je ideologija da se greje u frižideru, a hladi na šporetu, ljudi će to potpisivati i propovedati, ali kod kuće će znati gde se greje, a gde se hladi”. Sve što je sada potrebno jeste da 4. marta građani ovo “kućno” znanje primene i iza paravana, na biračkim mestima.

    Peščanik.net, 01.03.2018.
    https://pescanik.net/rezim-uzivo/

  4. Varagić Nikola каже:

    Kako zaustaviti „ubijanje“ srpske poljoprivrede

    Piše: Branislav Gulan
    1. marta 2018.

    Zbog alarmantnog opadanja organske materije, odnosno humusa, pogotovo u Vojvodini, gde se nalazi oko 1,7 miliona hektara obradivih oranica, srpske njive bi uskoro mogle da postanu neplodne!

    Stručnjaci upozoravaju da je nivo humusa u zemljištu već pao ispod tri odsto, što je na granici optimalnog. Organske materije je, inače, pre početka intenzivne poljoprivredne proizvodnje na vojvođanskim njivama (u drugoj polovini XX veka), bilo više od pet odsto, a samo u prethodnih 20 godina, taj nivo je pao sa 3,5 na ispod tri odsto. „Krajnji je moment da, pre svega, država shvati razmere ovog problema i da reaguje. U suprotnom, Vojvodinu uskoro nećemo moći da zovemo žitnicom ni Srbije, a kamoli Evrope“, ističe Jovica Vasin, stručnjak Instituta za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu. Srbiji, a posebno Vojvodini, preti velika opasnost od trajnog osiromašenja zemljišta, što može imati nesagledive posledice i na proizvodnju. Negativni efekti već su vidljivi, jer uprkos tome što se primenjuju kompletne agrotehničke mere, prinosi opadaju.

    S druge strane dobro je što se grade novi sistemi za navodnjavanje, naročito ako se ima u vidu da voda sada stiže samo na tri odsto oranica, dok se u svetu navodnjava čak 17 odsto površina. Stručnjaci, međutim, upozoravaju da će, čak i ako se izgrade novi sistemi za navodnjavanje, bez stajskog đubriva Vojvodina, već za pola veka, postati pustinja.

    Moglo bi se reći da rešenje treba tražiti u oporavku stočarstva i povećanju broja goveda. U tom kontekstu zanimljiv je podatak da četiri najveća tajkuna u Srbiji raspolažu sa više od 120.000 hektara oranica. Kada bi po svakom hektaru imali samo po jedno uslovno grlo goveda to bi značilo stočni fond od 120.000 junadi (Srbija danas ima od 15.000 do 20.000 junadi). Dalje to znači da bi sa 120.000 junadi imali dovoljno prirodnog gnojiva za đubrenje zemljišta. I ne samo to – imali bismo 10.000 tona bebi-bifa za izvoz u EU. Podsetiću da od 1996. godine imamo dozvolu za izvoz 8.875 tona bebi-bifa na to tržište, ali se nikada nismo primakli tim količinama. Primera, radi 2015. godine izvezeno je samo 315 tona, a 2016. tek nešto više od 400 tona. Da je reč o skromnim količinama o tome najbolje svedoči podatak da je 1990. godine iz Jugoslavije bilo izvezeno 50.000 tona, od čega iz Srbije 30.000 tona bebi-bifa. Uz to imali bismo više junećeg mesa za izvoz. U 2016. bilo je proizvedeno tek 75.000 tona junetine, a slične procene su i za 2017. Ako se zna da EU uvozi godišnje 700.000 tona junećeg mesa iz Brazila i Argentine to znači da bismo kompletnu proizvodnju mogli da plasiramo na to tržište. Predstavnicima vlasti u Srbiji svojevremeno je ponuđeno da u narednih pola veka u EU izvoze po 50.000 tona bebi-bifa godišnje, ali su oni ostali gluve na tu ponudu. A potrebno je samo naterati vlasnike „latifundija“ da ponude državi po jedno goveče po hektaru zemlje koju poseduju. To bi bilo dugoročno rešenje svih problema srpske poljoprivrede.

    Autor je član Akademijskog odbora za selo SANU i Naučnog društva ekonomista Srbije

    https://www.danas.rs/ekonomija/kako-zaustaviti-ubijanje-srpske-poljoprivrede/

  5. Varagić Nikola каже:

    Terminološke zavrzlame oko prosečnih zarada

    Poistovećujući formulacije prosečna neto isplaćena zarada za određeni vremenski period i prosečna zarada, novinari i predstavnici državnih institucija konstantno dovode građane u zabludu o visini prosečne plate.

    Svesno ili neznanjem.

    Prosečnu zaradu moguće je izračunati ako se ukupna masa isplaćenih sredstava za plate u određenom obračunskom periodu podeli sa ukupnim brojem zaposlenih. Prosečna neto isplaćena zarada se izračunava samo na isplaćene zarade u određenom vremenskom periodu. Manjkavost ovakvog načina obračuna plata je što u statističku bazu ne ulaze zaposleni kojima plate i doprinosi nisu isplaćeni od strane poslodavca u određenom obračunskom periodu kao i oni zaposleni kojima poslodavci uplate doprinose, ali ne i plate.

    Ako četvorica zaposlenih radnika kod dva poslodavca prime platu po 50.000 dinara, prosečna neto isplaćena plata i prosečna plata biće 50.000 dinara. Međutim, ako dvojici bude isplaćena plata od 50.000 dinara, a dvojici ne bude isplaćena zarada, opet će prosečna neto isplaćena zarada biti 50.000 dinara, ali će prosečna za njih četvoricu biti 25.000 dinara. Ako bi se neko odvažio da izračuna prosečnu zaradu, obelodanio bi podatke o jadnim primanjima i standardu zaposlenih, a to baš i nije politički profitabilno. Međutim, upravo ti podaci bi dali najpotpuniji odgovor na pitanja zašto je standard građana tako nizak, zašto nema rasta BDP-a, potrošnje, štednje, investicija…

    Alarmantne su činjenice da je 350.000 zaposlenih primilo platu 25.000 dinara, a da 66,7 odsto prima manje od prosečne isplaćene zarade. Ispod medijalne zarade (36.788 dinara) prima čak 50 odsto zaposlenih. Kako preživeti dostojanstveno?

    Milan Knežević

    Asocijacija malih i srednjih preduzeća

    01. marta 2018.
    https://www.danas.rs/ekonomija/terminoloske-zavrzlame-oko-prosecnih-zarada/

  6. Varagić Nikola каже:

    Светозар Поштић: Кратко размишљање о срећи

    Под утицајем огромне пропаганде идеја које једини циљ живота виде у достизању земаљског благостања, данас чак и већина православних желе и очекују срећу у овом свету „гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду“ (Мт. 6:19)

    Стари Грци су имали једну веома важну реч коју није сасвим лако превести на српски – евдајмонија или еудаимонија (гр. εὐδαιμονίᾱ). Она потиче од речи „ев“ или „еу“, што значи добар, и „дајмон“ која означава духа, па према томе дословно значи „онај који има доброг духа“). Најједноставније речено, та реч означава срећу.

    Та срећа, међутим , може бити схваћена на различите начине. Док су Сократ и Платон сматрали да до среће доводи морални живот који негује правду, храброст и мудрост, Аристотел је тај концепт више видео као опште благостање. Он у својој „Никомаховој етици“ закључује да је крајњи циљ сваког човека да достигне ово највише добро. Пошто је био већи рационалиста и материјалиста, у данашњем смислу речи, од свог учитеља Платона, он од те човекове опште тежње одузима њену узвишену етичку конотацију.

    У хришћанско доба (од 1. до 15. века), нарочито у Византији, човеково благостање на земљи није више имало тај узвишени статус као у античко доба. На крају крајева, Христос је, будући потпуно невин, био оклеветан, мучен и разапет, а знамо да „нема ученика изнад учитеља својега ни слуге изнад господара својега“ (Мт. 10:24). Због тога су преподобни – они који су подражавали, или били подобни, свом господару Христу – морали горко да страдају, често чак заврше мученичком смрћу. Ако су желели да стекну Царство Небеско, хришћани су све муке и страдања примали са благодарношћу јер су се она сматрала улазницом у вечни живот.

    Када су теолози у виду Томе Аквинског усвојили Аристотелову философију, његова идеја о земаљској срећи вратила се на земљу са печатом римокатоличке цркве. У време Ренесансе, човек и његово психо-физичко стање поново су постављени у центар васељене, а са развојем модерне психологије еудaмонизам је враћен на престо свих људских тежњи, жеља и надања. Он је постепено продро чак и у свест оних који чији су дедови другачије васпитавани.

    Под утицајем огромне пропаганде идеја које једини циљ живота виде у достизању земаљског благостања, данас чак и већина православних хришћана желе и очекују срећу у овом свету „гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду“ (Мт. 6:19). Наше неартикулисане мисли звучале би овако некако: кад добијем посао, купим стан, оженим се (удам се), преселим се, завладаће мир и зацариће се хармонија. Митрополит Атанасије Лимасолски говори да се овај „пагански дух еудамонизма“, који је „проникао и у наше хришћанско размишљање“, одражава на наша очекивања од брака, јер скоро свако машта да ће му породица бити сигурна лука где ће моћи да се одмори кад се врати кући, па чак и од живота у манастиру, јер искушеник жуди да нађе место где ће све бити савршено за спокојан монашки живот – и духовник, и братија, и околина. Сваку нову ситуацију, па чак и најгору, требало би, напротив, прихватити само као средство које ће довести до спасења, објашњава митрополит Атанасије.

    Због тога је мудро усвојити девизу Светог Силуана Атонског: „Држи ум свој у аду, и не очајавај.“ Када очекивања нису висока, нема ни разочарења. Да ли је немо прихватање несреће само изговор да се препустимо злоби и искоришћавању безобзирних? Не, јер истинске невоље не би ни било да смо се препустили вољи Његовој. Од нас ионако мало тога зависи: човек снује, а Бог одлучује, каже наша пословица. Саборна снага молитвеног обраћања Творцу чини да се и највећа патња кад-тад претвори у свеопшту радост.

    https://stanjestvari.com/2018/03/03/kratko-razmishljanje-o-sreci/

  7. […] мреже и медије, колико год да је нама православнима мрско све око технике, технологије и новца. Они су средство […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: