Никола Варагић: Спознати срцем

Никола Варагић

Aко је мислити исто што и осећати (Декарт), зашто научник (атеиста) не разуме верника? Да ли се питање истине своди на мишљење већине (consensus omnium) или на закон јачег?

Таквим питањима бавио се пољски философ Лешек Колаковски у делу „Религија“[1], које је нека врста замишљеног дијалога између скептика и верника, кроз који Колаковски износи аргументе и контрааргументе обе стране. Скептик је, у овом случају, према Колаковском, заправо полускептик, пошто је присталица научне философије и није сумњичав у погледу критеријума који се примењују у научним истраживањима – подржава полагање права на истину у оквиру науке, позивајући се на мишљење већине и на критеријуме ефикасности. Међутим, истина дефинисана критеријумима ефикасности је произвољна; да би се таква истина прихватила, потребан је – чин вере. Наука тражи философско самооправдање, али, „логички гледано, наука не мора претпоставити да оно што је по њеним критеријумима прихватљиво, треба, такође, да буде истинито“ – подсећа Колаковски. Зато ће верник, који учествује у том замишљеном дијалогу са скептиком, да изнесе следеће аргументе (укратко ћу изнети суштину коју је Колаковски изложио кроз дијалог): Моја сигурност (сигурност верника) укорењена је у увиђању које производи кохерентну слику света. Сви људи, који имају слична искуства, разумеју се без потешкоћа. Нико не претендује на то да вера може заменити научно сазнање, као ни на то да се човек, уместо рада, може помолити, и добити исти исход – хришћанство је експлицитно забранило ову врсту обмане. Дакле, питање за скептика је: на основу чега скептик тврди (а јасно је да он то чини), да је оно што знамо ограничено на оно што можемо оправдати уз помоћ метода усвојених у модерној науци, колико год их прецизно или непрецизно дефинисали? Одакле потиче овај појам сазнања или сазнајне вредности – на основу чега је искључено оно сазнање које не може да изађе у сусрет тим захтевима? Скептик не може убедити верника у његову темељну премису – искључивог права које имају скептикови (научни) критеријуми да дефинишу шта је (све) (са)знање. А аргументи скептика су, укратко, следећи: Зашто сам ја неспособан да видим оно што ти тврдиш да видиш? Ако је то само ствар воље, а не сазнајног напора (као што ти тврдиш), онда ме не можеш убедити. Дакле, ако ти тврдиш да твоја вера има сазнајну вредност, ти претендујеш да знаш истину која је мени недоступна. Стога, твоје гледиште побија само себе, уколико немаш начина да ме убедиш на сазнајним основама. А са друге стране, научни метод може предвидети шта ће се догодити. Иако су научни методи мање или више (не)позудани, услови су довољно јасни. Дакле, чак и ако не могу да те убедим која права на истину имају научни критеријуми, ти критеријуми су свеопште прихваћени, док у религиозним проблемима (условно речено, јер из угла скептика то нису проблеми), нема општеприхваћеног начина просуђивања и решавања проблема који је у спору. На то ће верник да одговори да се онда све своди на – мишљење већине или consensus omnium, а скептик ће то да потврди: нека је и тако, то ми уопште не смета – тим речима Колаковски завршава овај замишљени дијалог. Верник и скептик немају начин да убеде један другог, а нема врховног судије да реши спор.

Дакле, верници имају посебну врсту „свима заједничке свести“, с тим што и верници имају исту ону „свима заједничу свест“ атеиста или скептика, пошто виде исто својим физичким очима као и атеисти, познате су им све сумње и стрепње скептика, итд. И кад би сви људи гледали само телесним очима, не би било проблема. Проблем је то што постоје људи који имају духовне очи и духовна искуства. А то што телесно око атеисте и скептика нешто не види, не значи да то не постоји. Међутим, хришћанство упозорава да није ни истина или постојеће све што долази из духовног или несвесног. Хришћанин чува здрав разум. Зато се слажем са Колаковским да није недоследно или невероватно бити и скептик и верник. Скептик да не упаднеш у замке психологизма и мистицизма (да те лукави не превари), а верник да би поверовао без доказа и кренуо у непознато слушајући интуицију и осећања.

Психологија је наука о души, али у тој науци, или међу психолозима, постоји дилема да ли постоји нешто као емоционална интелигенција или као социјална интелигенција – главна струја у тој науци негира да постоји таква интелигенција. Каква је то наука о души и какве су то душе које искључују осећања? Искрени верник зна да су осећања основа мисли и да постоји, оно што је Данијел Големан, назвао емоционална интелигенција[2]. Разум мисли о искуству осећања. Големан је, као научник, строго у границама науке и теорије еволуције, доказивао да је мислећи мозак израстао из емоционалног – емоционални мозак је постојао много пре рационалног, да је то суштински другачији начин спознаје и да је спознаја кроз емоционалну интелигенцију (емоционални ум или спознају срцем) дубља врста уверења него рационална спознаја исте ствари. Своје закључке Големан доноси након увида у сва најновија истраживања у медицини и на основу теорија, тестова и техника у психологији и примера из праксе, али није ни попут Колаковског склон прихватању „закона бесконачног изобиља“. Међутим, они могу да се сложе са Декартом да је – мислити исто што и осећати. И кад скептик прихвати срце као орган сазнања, почеће да разуме верника, а и да спознаје Бога. Ако осети праву љубав у срцу, и највећи скептик може да доживи покајање, а после долази до промене „обновљењем ума свог“ (Рим. 12, 2). Дакле, кроз спознају срцем стиче се „знање заједничко за све који су надпојмовно веровали у Христа“ (Св. Јустин Ћелијски).   

Главну улогу у стварању духовне аподиктичке мрежедуховнесвима заједничке свести“, игра срце. Срце је сазнајни орган и храм помисли – речима Св. Григорија Паламе – први плотски орган мисаоне силе и главно телесно оруђе расуђивања. Срце је „духовно тело тела“. Срце хармонизује деловање душе и тела, у срцу се сабирају ум и воља. Православни духовници мање су се „интересовали за појединачне чинове“, пошто су појединачна дела „видљива, лако приметна, о њима се чак може судити“. Али „човек није оно што мисли и одлучује у датом тренутку. Његово право ,ја’ крије се дубоко у његовој души и није увек у сагласју с оним што у тренутку ради и мисли“. Православни духовници настојали су да „схвате какво је стање људског срца с којим су општили, какве су његове стабилне одлике“ пошто се „у источној духовности срце не сматра посебним органом, који се разликује од интелекта и воље, већ изразом интегритета и свеукупности људског бића. Права спознаја не може се достићи само интелектом“ (Томаш Шпидлик, кардинал пореклом из Чешке[3]).

Дакле, спознаја кроз емоционалну интелигенцију је дубља врста уверења него рационална спознаја исте ствари, јер разум може да буде помрачен. Међутим, и осећања могу да буду помрачена и срце нечисто, зато се права спознаја не може се достићи ни само интелектом, ни само дејством емоција на људски разум. Емоције и мисли су испреплетане, а страсти су повезане са помислима, зато осећања морају да буду чиста, као и ум, а то није могуће без подвига вере и помоћи Духа Светог, јер само Дух Свети може очистити ум и срце. Срце је извор сваког покрета и управља свим органима. Ум прати покрете срце и намеће морал. Бити моралан значи бити саосећајан и савестан. Савест jе осећање, дато од Бога.

Вера за разум делује као претња, као лудост, разум се свим снагама бори за своје законе и логику, али срце и воља човека који је поверовао покрећу и његов разум да иде ка апсурду и парадоксу, тј. да учини подвиг вере. Разум мисли о искуству осећања (Жарко Видовић). Вера је осећање љубави. Човекова љубав према Богу, односно, љубав Божја према човеку, рађа веру у Бога. Ко је скептик у свему, значи да није осетио праву, безусловну љубав, или јој се није (још увек) предао свим срцем. „Вера је пут у непознато са поверењем у Бога“. Бог је љубав. Љубав је јача од смрти. Ко стекне христолику љубав, стиче вечни живот као христолика личност. Вера је подвиг човеков, љубав је дар Божји. Верник мора да уложи и напор, да се одрекне себе, јер без умног рада и телесног труда нема приближавања Богу.

„Испит хришћанског живљења подразумева и одвојеност од овог света и делање у њему; љубав према Богу и ближњем“ (Пол Виц). А љубав према Богу и ближњему је „тежак рад, свети рад, непрекидни рад. Циљ је љубави да двоје постану једно, и то – једно суштином… Христолика љубав воли све људе: и праведне и грешне. Универзално остварење те љубави јесте крајња жеља и последњи завет Христов“ (Св. Јустин Ћелијски). Мировање чула или одвезивање од свакодневице, помаже уму да се очисти, али таква медитација нема ефекта,  јер ум не може самог себе видети (као светлост), ако се не врати у срце, а срце не испуни христоликом љубављу. „Знање надима, а љубав изграђује“ (1. Kop. 8, 1).

Када се ум врати у срце, а „врата срца“ затворе за „сваки страни елемент“, ум изгони закон греха из тела, уз помоћ Духа Светог чисте се и ум и срце. Срце прима Благодат. „У срцу се налази и природно добро и неприродно зло… Од (природног) добра (срца) рађа се познање Бога (,страх Божји’) и светост или чистота душе од свих страсти (савест). Човеку који… почне да избегава свако зло… помоћи ће Господ Својом благодаћу“ (Св. Антоније Велики). Човек мора да се одрекне свега онога што није његова истинска природа и да крене ка вишем од себе, да призна себи је у Његовој власти – да би могао да појми ствари које су „у светлости Христовој“. Делатност вере испуњује се у чисто умском (духовном) делању.

Разум нема „моћ да самог себе исправи у оним грешкама које у заједници са телом прави“, али ум који се вратио у срце и очистио заједно са срцем уз помоћ Духа Светог има ту моћ. Помрачен разум и помрачена осећања морају се осветлети светлошћу Христовом, да би били очишћени. То се постиже кроз покајање и молитвено тиховање. Зато је исихаста Св. Григорије Палама питао схоластичаре: „Ако не затворимо ум унутар тела, како ћемо га усредсредити на себе?“. Циљ је „коначно постигнута чистота осећања“. Дакле, „ако из себе не протерамо порочне страсти које су овладале нашим душама, нећемо бити у стању да у себе примимо божанствену благодат“ (Св. Василије Велики). Истину Благодат саопштава, истина је дата од Бога. Бестрасан човек има „владалачки“ ум, који „се може зауставити на дошавшој помисли“, може да разликује помисли и да одбије оне које долазе од ђавола. То је најдубља, најважнија спознаја – разликовати добро и зло. Кад је срце чисто, достиже се расуђивање које је „неупрљана савест и чисто осећање“ (Св. Јован Лествичник).


[1] Лешек Колаковски: „Религија“, БИГЗ, 1992.

[2] Данијел Големан: „Емоционална интелигенција“, Геопетика, Београд, 2005.

[3] Томаш Шпидлик: „На изворима Европе“, Београдска књига/Партенон, Београд, 2007.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: