Никола Варагић: Смисао и Промисао

Никола Варагић

Живот је леп, живот је чудо, једном се живи, живот се воли и слави. Али, живот је и тежак и суров, и за некога је цео живот само такав, или само део живота, и неко замрзи живот, толико да одлучи да себи и/или другоме, одузме живот. Живот је, пре свега, борба између добра и зла, истине и лажи, вере и сумње, борба због искушења, изазова, због слабог тела, губитка ближњих… Шта је смисао борбе (тј. живота), ако знамо да на крају умиремо? Шта подстиче човека да се бори (да живи) и да не пада у очај, у завист, да не мрзи живот, људе и Бога кад му је тешко, кад трпи бол и неправду, или, ако му иде добро у животу – да се радује успеху, срећи, здрављу (спасењу) и других људи, да прашта и свакоме жели добро (спасење)? Како да буде позитиван, радостан и испуњен смислом, иако је свестан да има пропадљиво (болесно) тело, да је смрт неизбежна, да је у свету много неправде и апсурда?

Људима који више воле овај живот, него вечни живот, више је стало до успеха (награда) у овом животу и теже подносе поразе у свом животу. Зашто, ако и успешни и богати, исто као и неуспешни и сиромашни људи, на крају умиру, а кад умру, живот иде даље, као да никад нису постојали? Ако нема Бога, све што радиш у животу је бесмислено јер на крају умиреш – то је крај твог живота (али и живота људи које волиш, које никад више нећеш видети), тј. тебе (твоје душе, личности) више никад нигде неће бити (осим код ближњих којима си остао у сећању, док су и они живи). Због таквих мисли о животу и смрти неки људи падају у депресију, постају безвољни и не налазе смисао; други постају амбициозни, као да никад неће умрети и везују се за оно што је пролазно. Како смисао живота може да буде да постанеш славан и моћан, и још да своју срећу, која кратко траје или своју славу која брзо прође, градиш на несрећи других људи? Који су то циљеви (лична задовољства) вредни уништавања туђих живота? Зашто неки људи желе да владају вечно и да одређују будућим генерацијама како ће да живе? Или, зашто се неки воде оном „после мене потоп“? Колико чине срећним друге људе и колико су лично срећни и реални људи који „хоће све“ и „хоће сад“ по сваку цену јер је „живот само један“? Са друге стране, како да спасиш своју душу (како да ти Бог помогне), ако се не бориш, ако не чиниш подвиге, ако се предаш?     

Постоје људи који верују да имају само овај или један живот, и воле тај живот, и плаше се смрти. Постоје људи који верују да постоји и живот после смрти и не плаше се смрти, јер више воле вечност, због чега, иако воле и овај живот (јер не би било ни њихове душе која задобија вечни живот), свој живот не чувају. Ко чува свој живот/душу, није спреман да се жртвује за ближњег (и ближњег ће пре жртвовати да би сачувао свој живот). Ко чува своју душу, није осетио љубав Божију која изгони страх и није нашао прави смисао живота. Јер, смисао живота је љубав. Неко може да живи кратко и да осети љубав Божију, а неко може да живи дуго, али окамењеног срца. Чији живот има више смисла? Љубав Божија (осећање љубави) даје смисао животу (осећање смисла). Смисао живота је – живети, али, живети у Богу који даје вечни живот и не прима зло, јер је смисао живота живети у љубави, чинити добро, бити радостан – вечно. Љубав (Благодат) је дар Божији. Спаса нема без Спаситеља.

Често чујемо од атеиста питање: ако постоји свемогући Бог, зашто је дозволио зло, зашто је дозволио нпр. да умре неко дете? За зло и смрт у свету одговорни су људи, којима је Бог дао слободу; они уређују међусобне односе (због зла постоји смрт у свету). Не знам зашто умиру деца на рођењу, или деца стара 2, 5 или 15 година, шта је смисао њихових живота – због чега су настале те душе и шта се дешава са њиховим душама и телима после смрти, како ће изгледати њихов живот у Рају? Христос је рекао ко је највећи у царству небеском, и да ће свако, ко прими царства Божијег као мало дете, ући у њега. Не могу да знам шта је смисао било чијег живота, осим свог, и то нико други не може да зна, осим мене. Свако мора сам да открије смисао свог живота. Бог је сваког човека због нечега створио, а неког  због нечега раније узима. Не знам зашто неко живи 31, неко 57, а неко 90 година, не знам ни колико ћу ја живети, захвалан сам Богу за сваки дан, и сваку годину, свог живота, као и за живот и за здравље ближњих. У животу има много непознатих, али (моја) вера је пут у непознато, са поверењем у Господа Исуса Христа или осећањем да је љубав јача од смрти.  

Нико не може да види Бога и нико не зна како изгледа живот после смрти. Ипак, верујемо толико да се одричемо земаљских наслада и (ако треба) жртвујемо – да би задобили вечни живот. Вера је осећање, искуство осећања, које даје смисао животу. Вера (осећање) долази од Бога, који је љубав, али и Логос. Вера је подвиг, који ум чини због (искуства) осећања љубави. Осећање (вера) води разум иза границе апсурда (бесмисла) и открива смисао, оно што је за разум било немогуће, постаје могуће, логично, са смислом. У подвигу вере, ум се враћа у срце, да се заједно очисте, да би се примила Благодат. Првославац зна да постоје створене и нестворене енергије или светлости Божије и разликује смисао живота од самог живота. Ако си поверовао у Христа (у натприродно откривење), то значи да си свестан да ништа земаљско није вредно губитка вечног живота, да је борба против зла свесна, да не можеш и не мораш све да знаш о свету или да спасиш свет (јер је свему на челу Ред и свет има Спаситеља; сакривено бити ће откривено, правда ће победити) и да је твоје да служиш Богу – и у малом. Постао си свестан своје слободе, личне одговорности само за спас своје душе, али и да спаса нема ван заједнице (Цркве) или вере која кроз љубав дела (Гал. 5; 6).

Људи могу да разликују добро и зло у стању грехопада. Човек је створен добар, по лику и подобију Божијем. Бог је дао човеку савест и шаље добре помисли и пред сваким човеком су два пута: пут ка Богу и пут ка ђаволу. Сваки човек је слободан да одлучи којим путем ће ићи. Можеш да следиш вољу Божију, или своју, телесну вољу. Није добро бити између, неопредељен, јер може доћи до расцепа или поремећаја личности. Живот је борба између добра и зла… Наша борба је, пре свега, невидљива или духовна борба. Смисао те борбе је стати пред Лицем Другог као личност, бити христолика личност. Без вере (осећања) нема аперцепције и саморефлексије, нема ни трансценденције, ни интроспекције. Кад следиш вољу и осећаш љубав Божију, Бог ти открива смисао твог живота, твој смисао постојања у овом свету, твоје место и задатак у твојој генерацији и заједници или у историји и следиш (примаш) послушно (смирен) вољу Божију – свестан да све води промисао Божија (ако је воља Божија да будеш губитник на земљи, прихваташ је као што је Христос прихватио).

Човек има бесмртну душу, непоновљиву личност, слободу воље и може да задобије вечни живот у Рају, након васкрса душе и тела. Бог је створио човека доброг и да живи у миру и љубави, срећан, без болести и без смрти. Бог није оставио људе након пада у грех, Отац је послао Сина – Бог се родио као човек – Богочовек је донео свету Радосну вест (победио је смрт) и оставио је Дух Свети да води људе. Без Радосне вести, људски живот нема смисла.

Христос се роди!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: