Милом или силом?

 

Како Србија да решава мирним путем проблеме на Космету ако Албанци са Косова и Метохије разумеју и признају искључиво језик насиља?

Чак и ако се користи философија и техника аикидоа, у једном тренутку, после непрекидних напада противника, мораће се извршити физички покрет, задати ударац противнику.

Пре пар месеци написао сам: “Албански лидери и њихови ментори постају нервозни. Ништа нису испунили од онога што су обећали албанским народу на Космету. Све је само привид – од лажне државе Косово, до лажне економије, лажне полиције, лажног судства… Једноставно, близу су распаду система… Србија треба да буде стрпљива, да не наседа на провокације. У случају да Албанци почну да убијају српску децу или силују жене, треба употребити јасне мере које ће то спречити, а све оне који нареде и спороводе мучење и прогон Срба са Космета казнити…“   Koliko mogu da izdrže?

Србија треба да врши већи притисак на представнике Албанаца и НАТО и ЕУ да се заштите животи и имовина Срба и неалбанаца који живе на Космету. Да би тај притисак био озбиљан, Србија треба да инвестира новац у области које се у 21. веку називају енклаве, унутар којих људи живе ограђени бодљикавом жицом, треба да гради школе, домове здравља, болнице, да отвара фабрике и обнавља пољопривредну производњу у местима у којима живе Срби и неалбанци.

Наравно, свима нама је јасно да Србија нема власт, владајућу елиту, способну овако нешто да уради. Српска владајућа елита је неспособна да управља јавним предузећима, како онда да управља читавом покрајином која је међународни проблем? Можда је боље и Космет продати, попут јавних предузећа, попут целе државе?

Србија треба мирним путем да решава статус Космета, то је несумњиво. Ратни злочинци и криминалци морају да одговарају за своја недела. То је унутрашње албанско питање. Албанци су ти који се морају суочити и ослободити власти ратних злочинаца и криминалаца. Србија треба да делује само ако су угрожни животи или имовина Срба и неалбанаца који живе на Косову и Метохији. Албанско друштво можда касни за Западом, али се и оно модернизује. Албанска владајућа елита на Космету више нема тако велику подршку Албанаца који живе на Космету. Већина Албанаца у Албанији нема много веза са Албанцима на Космету и Македонији. Од Албаније зависи како ће се решити српско-албанско питање на Балкану.

Србија не може да управља Косовом и Метохијом са истом количином власти како је то било до 1999. године. Србија не треба да враћа полицију и војску на Космет.

Албанци са Космета не могу имати независну државу са местом у УН и своју војску. Не могу се припајати другим државама. Не могу фалсификовати историју.

Мислим да се о свему осталом може разговарати.

Данашње вести са Косова и Метохије:

Око 50 Албанаца из етнички мешовитог села Жач и околних села у општини Исток протестовало је данас, трећи пут у протеклих седам дана, због повратка Срба у то село. Осим тога, на камп у којем су смештени повратници у Жач данас је у два наврато бацано камење. Учесници данашњег протеста тврде да међу повратницима има Срба који су учествовали у убиствима и протеривању Албанаца из тог и околних села. Албанци су затражили од косовске владе да обустави повратак Срба у то село док се не ухапсе починиоци наводних злочина и док не буду пронађени нестали чланови њихових породица. Такође су затражили од косовских судова и полиције да ефикасније раде на проналажењу људи за које верују да су починили злочине. Срби повратници у село Жач тврде, међутим, да међу њима нема ни криминалаца ни ратних злочинаца.

Непознати наоружани нападачи претукли су рано јутрос Ивицу Живића из Грачанице на путу Грачаница – Лапље Село. Командир полицијске станице у Грачаници Рама Круезију потврдио је да се инцидент догодио и да је Живић обавестио полицију да је нападнут јутрос у 3.00 часа. Он је додао да полиција за сада не зна ништа о мотивима овог инцидента, те да је истрага у току.

6 Responses to Милом или силом?

  1. Varagić Nikola каже:

    Сви Срби у једној улици

    Од 6.000 Срба у Ораховцу данас живи само 380, сместили се у тесне сокаке око цркве, десетак година живе као у гету, тек недавно уклоњена је бодљикава жица која их је штитила од Албанаца

    Ораховац – На тргу, у центру вароши, где вести прве стижу, уз саму ограду цркве Успење пресвете Богородице, четворо Срба загледаних у шаке. „Већ поодавно никог нема, заборавили нас изгледа сви. А ми, овде као у неком резервату, ослушкујемо хоће ли се нас ко сетити. Није, ко некад, али је тешко. Много тешко”, говори видно обрадован што нас види Златко Рашић, запослен у школи „Вук Караџић”, један од 380 преосталих Срба у овом граду.

    Каже да је у Ораховцу сам јер жена и деца не смеју из централне Србије. Брата су му 2000. године, 19. фебруара, киднаповали у албанском делу Ораховца.

    „Имао је поверења у Албанца. Позвао га један, којег је знао, да се нађу у кафани. Отишао и више се није вратио”, говори као за себе онижи средовечни човек док му поглед лута у даљину, у винограде које ни он, као ни остали Срби, поодавно не обрађује, а имао је Ораховац плодне винограде, најкрупније грожђе у Метохији, најбоље вино…

    До њега Зоран Спасић, 40. му је година, живи са родитељима. Развео се, а дане, као и остали овде, који су остали без посла и живе од минималца, прекраћује поред цркве, где се звона огласе кад неко умре, али и кад се – роди. Ипак, прошле године у Ораховцу, где је, пре ратних сукоба, живело око 6.000 Срба, заплакало је 18 беба. Причају о томе Благоје и Оливера Радић истичући да то улива наду осталима да овде ипак живота има. Оливера је професор српског језика у оближњој школи а Благоје ради у продавници коју је отворио уз саму кућу. Имају четворо деце, најстарији је ученик Црквене гимназије у Грчкој, а најмлађем је две и по године. Прича Оливера да је некада школа што средња што основна, у којој наставу похађају деца из Велике Хоче, имала 140 ђака.

    – Писали смо Министарству просвете да се отвори нови смер, рецимо туристички, јер с обзиром на поднебље деца би нашла ухлебљење овде, али нема одговора – говори Оливера која у слободно време пише за једини српски лист на Космету.

    Ту у Ораховцу, у српском делу, у једној улици, у делу вароши која се простире на око 300 метара, гостопримство нам пружа Славица Витошевић, радник локалне канцеларије. Живи с мужем, једно дете завршило ДИФ и не ради, ћерка запослена у Дому здравља у Ораховцу. Насмејана, ведрог духа, рекло би се да је тек стигла у Ораховац. Прича да су људи још у страху од лета 1998. када је УЧК напала Србе а од тада, за ових 10 година, киднаповао је 66 Срба и убијено 18.

    – Још ми је ноћу пред очима слика разуларених Албанаца који су 17. марта 2004. јуришали на нас. Спасао нас КФОР и косовски полицајци. Не смем тога ни да се сетим. Људи су оболели, јер 10 година живимо у логору, без жица, доскора нас је бодљикава жица делила од албанског дела, тамо код, како кажемо, имагинарне линије код Ранкове кафане – прича Славица показујући руком ка албанском делу Ораховца.

    Већ пада први мрак, мукла тишина осећа се у српском делу Ораховца, у тесним сокацима. Замандаљене капије, а само се тек негде реза отвори и провири понека мала дечја глава. Иза тешких дрвених капија и високих зидина осталих из оног, турског доба, већ почео да се шири мирис тек процвалих љубичица.

    Испред нас истрчава Бесмир Гаши. Мали Ром, ученик првог разреда. Србима каже да је Бесмир а када дођу странци представља се као Мили.

    Напуштамо варош и усамљене Србе док с минарета одјекује глас мујезина. Улазимо у албански део Ораховца, у гужву, у вреву, док за нама остају огромне тек изграђене куће. Нове на месту запаљених или порушених у којима су некада живели Срби.

    Биљана Радомировић

    [објављено: 05/04/2010]
    http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/Svi-Srbi-u-jednoj-ulici.sr.html

  2. Varagić Nikola каже:

    ŠTA TURSKA STVARNO HOĆE NA BALKANU I U BOSNI

    sreda, 31 mart 2010

    Dejan JOVIĆ

    Ako već dođe do napuštanja „dejtonske faze“ u BiH (a to je veliko „ako“), Turska sada Bosni i Hercegovini nudi globalnu a ne „briselsku“ inicijativu. U njoj bi glavni akteri bili ne Brisel, nego Vašington, Moskva i Ankara

    Sredinom siječnja, turski ministar vanjskih poslova, Ahmet Davutoglu, posjetio je u dva uzastopna dana (14. i 15.) Zagreb i Beograd, a na oba sastanka – s hrvatskim ministrom Gordanom Jandrokovićem, i sa srpskim Vukom Jeremićem – sudjelovao je i bosansko-hercegovački ministar vanjskih poslova, Sven Alkalaj. Radilo se o prvim sastancima dviju (za sada poluformalnih, i uglavnom konzultativnih) potencijalnih trilateralnih organizacija: jedne u kojoj bi sudjelovale Turska, Hrvatska i Bosna i Hercegovina, i druge u kojoj bi bile Turska, Srbija i Bosna i Hercegovina.

    Osnivanje dviju trilaterala tog tipa rezultat je prethodnih intenzivnih komunikacija Ankare s Beogradom, Sarajevom i Zagrebom. Samo u posljednja dva mjeseca, ta je komunikacija uključivala posjetu Ahmeta Davutoglua Zagrebu (12. prosinca 2009.) gdje je razgovarao s predsjednikom Stjepanom Mesićem i premijerkom Jadrankom Kosor, susret s ministrom Jandrokovićem na marginama zasjedanja Generalne skupštine UN (23. rujna 2009), a prethodno i posjetu tadašnjeg hrvatskog premijera, Ive Sanadera, Turskoj u veljači 2009. Sličnog su intenziteta bili i tursko-srpski odnosi, za koje su dvojica predsjednika – Boris Tadić i Abdulah Gul – prilikom Gulova posjeta Beogradu 26. listopada 2009. rekli da su „na najvišoj razini u dosadašnjoj povijesti“ (bez obzira na važno neslaganje oko pitanja priznavanja Kosova).

    TURSKA U BOSNI Kad se radi o bosansko-turskim odnosima, oni već duže vrijeme imaju poseban karakter. Službena turska vanjska politika polazi od zaključka da je Bosna i Hercegovina „jedna od onih zemalja koje su uvijek imale privilegirano mjesto u okviru turske vanjskopolitičke strategije“, i to zbog „dubokih povijesnih, kulturalnih i društvenih veza“. Posebnost tih odnosa vidjela se ne samo tijekom ratnog sukoba u devedesetim godinama – kad je Turska bila vrlo značajan akter u političkoj, vojnoj i diplomatskoj podršci Bosni i Hercegovini, a također (sa Sjedinjenim Državama) i zemlja koja je stajala iza Washingtonskog sporazuma između Hrvatske i Bosne i Hercegovine iz 1994. – nego i u nedavnim turskim inicijativama koje se tiču ne samo bosanske vanjske, nego i unutrašnje politike. U prosincu 2009., predsjedavajući Vijeća ministara Bosne i Hercegovine, Nikola Špirić, posjetio je Tursku, a potom je Turska predložila svim „bošnjačkim strankama“ (Stranci demokratske akcije, Stranci za Bosnu i Hercegovinu, ali i SDP-u Bosne i Hercegovine) da se sastanu, kako bi izgladile međusobne razmirice. Ta je inicijativa – koja na kraju nije uspjela – izazvala stanovite kritike od strane hrvatskih i srpskih zastupnika u bosansko-hercegovačkom parlamentu, koji su držali da se radi o nedopustivom uplitanju u bosansko-hercegovačku unutrašnju politiku . Slične su kritike Turskoj, navodno, tim povodom uputile i Europska Unija i Sjedinjene Države. Postavilo se pitanje: što zapravo Turska želi postići takvim izravnim interveniranjem ne samo u unutarbosansku, nego i unutarbošnjačku politiku?

    Takav povećani intenzitet odnosa Turske sa središnjim zemljama prostora bivše Jugoslavije (Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom i Srbijom) ukazuje na novi smjer turske vanjske politike. U posljednja dva desetljeća, naime, iako je Turska bila prisutna na Balkanu i zainteresirana za stanje u toj regiji, ona je najčešće djelovala u okviru međunarodnih organizacija ili u suradnji sa Sjedinjenim Državama. Kao i većina drugih susjednih zemalja – a naročito onih koje su u prošlosti bile izravno involvirane u vojno-političke akcije na Balkanu (makar i tako davno kao što je bio slučaj s Otomanskim imperijem) – i Turska je sve donedavno pažljivo mjerila svoje korake, da ne bi na sebe privukla val kritike i nerazumijevanja. Djelovala je diskretno i oprezno, a u javnosti suzdržano. No, u posljednjih pola godine, Turska napušta tu politiku te na Balkanu počinje djelovati samostalno i s većim samopouzdanjem nego ikad ranije. To se naročito odnosi na njenu politiku prema Bosni i Hercegovini, koju turska javnost drži „drugom najvećom saveznicom Turskoj u svijetu“. Prema nedavnom istraživanju koje je proveo think-tank za međunarodna strateška istraživanja USAK iz Ankare, turski građani identificiraju Azerbejdžan kao najvećeg prijatelja i saveznika svoje zemlje, a odmah iza toga je Bosna i Hercegovina.

    NOVA POLITIKA Ta je promjena rezultat nove politike kojoj je glavni kreator novi turski ministar vanjskih poslova, Ahmet Davutoglu. Davutoglu, koji je bio profesor međunarodne politike na Sveučilištu Beykent u Istanbulu, a također i glavni vanjskopolitički savjetnik i turskog premijera Recepa Tayyipa Erdogana i sadašnjeg predsjednika (a nekoć ministra vanjskih poslova) Abdulaha Gula, postao je ministar vanjskih poslova 1. svibnja prošle godine. Njegova je vanjskopolitička koncepcija različita od tradicionalnog turskog oslanjanja samo na Zapad – što je Turska dosad činila ponajprije kroz članstvo u NATO-u, čiji je član od 1952., a također i kroz bilateralne odnose sa SAD, čija je glavna saveznica u islamskom svijetu. Prethodna turska vanjska politika bila je dugo „zarobljena“ u nastojanju da zemlja postane članicom Europske Unije. No, taj proces „približavanja“ predugo traje: u najmanju ruku od 1987, kad je Turska zatražila punopravno članstvo, a u širem smislu i duže – od 1963. kad je postala pridruženom članicom tadašnje Europske ekonomske zajednice. Unatoč ozbiljnim reformama koje su izvedene u posljednjih desetak godina, članstvo Turske u Europskoj Uniji je i dalje neizvjesno. Nova je turska vanjska politika, koju promovira profesor Davutoglu, odgovor na tu neizvjesnost.

    Davutoglu i dalje vidi Tursku kao saveznicu Sjedinjenih Država i potencijalnu članicu Europske Unije, ali i kao zemlju koja ima ne malu samostalnu snagu, pa se ne mora nužno oslanjati na obećanja koja joj daju zapadni partneri. Ta je snaga – relativno gledano – čak i ojačala u posljednjih nekoliko godina: jednim dijelom i zbog relativnog slabljenja Grčke, koja se nalazi u ekonomskoj i političkoj krizi, kao i u krizi legitimiteta i povjerenja. Turska je dugo – od početka ciparske krize – držala da se Zapad neopravdano stavio na stranu Grčke, te je pritom zanemarivao legitimne turske interese. No, s oslabljenom Grčkom, možda je došao i trenutak za novi uzlet turske vanjske politike. Davutoglu govori o Turskoj kao o globalnom centru koji vodi svoju vanjsku politiku „u svim pravcima“. Umjesto jednodirektivne vanjske politike (oslanjanja na Zapad), Turska treba voditi multidirektivnu politiku u kojoj će ona postati glavni akter u više od jedne važne regije. Regije u kojima bi Turska mogla postati glavna snaga su – Bliski Istok, Kavkaz, Središnja Azija i Balkan. Kad bi doista uspjela u takvom pozicioniranju, Turska bi istodobno postala i jedna od najznačajnijih globalnih sila, budući da ni američka, ni ruska ni europska politika ne bi mogle ostvariti svoje ciljeve bez suradnje s njom. Upravo bliskost turbulentnim i nesigurnim područjima sad postaje turska prednost. Dovoljno je samo nakratko pomisliti o alternativi: što bi bilo da Turska – pozicionirana tu gdje jest – okrene leđa Zapadu? Takva je pozicija dosad bila nezamisliva – a turska je vojska bila glavni čuvar prozapadne orijentacije zemlje. Ni nova vanjskopolitička orijentacija, dakle, neće skrenuti s puta bliskosti Zapadu, a prije svega Sjedinjenim Državama. Međutim, istodobno, Turska nastoji iskoristiti novu situaciju u post-unipolarnom svijetu, kojeg je najavio i sam američki predsjednik Barack Obama, kad je prihvatio da Amerika više neće biti jedina svjetska velesila, iako će ostati i dalje najsnažnija zemlja svijeta. Umjesto toga, stvorit će se više regionalno-globalnih sila, koje će – ako bude sreće – međusobno surađivati. U takvom novom svijetu, Turska vidi svoju veliku šansu: da postane jedan od regionalno-globalnih partnera, i to zahvaljujući svojoj ekonomskoj, vojnoj, demografskoj i kulturalno-identitetskoj snazi kojom može utjecati na političke događaje u turbulentnim područjima. Radi se, naime, o zemlji od 73 milijuna stanovnika, o najstabilnijoj demokraciji i najpouzdanijoj zapadnoj partnerici među islamskim zemljama (unatoč trima vojnim udarima u posljednjih pedesetak godina), o zemlji koja zauzima 17. mjesto na svijetu po veličini svoje ekonomije, o članici NATO-a, OECD-a, G-20 i OESS-a, te o zemlji koja – što nije nimalo beznačajno – postaje jedna od glavnih energetskih sila, naročito zbog toga što će upravo kroz Tursku prolaziti plinovod Nabucco, što će Tursku postaviti u mnogo snažniju poziciju kad se radi o snabdjevanju Europe plinom i naftom. Ta će pozicija omogućiti Turskoj da – ako to želi – dodatno zabrine Europu na način na koji to povremeno, kad joj odgovara, barem simbolički rade Rusija i Ukrajina. Sve je to povećalo razinu samopouzdanja u samoj Turskoj, te stvorilo potrebu da se ona i u svojoj vanjskopolitičkoj strategiji odmakne od pozicije „priključka“ Europi i Sjedinjenim Državama, prema poziciji ozbiljnog i samostalnog aktera u međunarodnim odnosima. Sam ministar Davutoglu je početkom ove godine (5. siječnja 2010.) izjavio da Turskoj treba nova, jača vanjska politika, te najavio otvaranje čak 26 novih diplomatskih misija širom svijeta. Plan je, rekao je turski ministar vanjskih poslova, da Turska uđe u Europsku Uniju do 2023., te da do tada postane i jedna od deset najrazvijenijih zemalja svijeta. Radi se, dakle, o ambicioznom i ne tako kratkoročnom planu jačanja turske pozicije.

    ODNOSI SA EU Tom strateškom preustrojavanju dijelom je pridonijelo i i nerazumijevanje na koje Turska i dalje nailazi u samoj Europskoj Uniji. Ne samo da je Turska već više desetljeća u nejasnom – i za nju pomalo ponižavajućem – položaju u odnosu na članstvo u EU, nego se u posljednje vrijeme najavljuju i referendumi u pojedinim starim članicama EU (npr. Francuskoj) o eventualnom turskom članstvu, dok se u drugim zemljama (npr. Austriji) jasno daje do znanja da se takav eventualan ugovor neće nikada ratificirati. Vrata Europske Unije, izgleda, ostaju i dalje zatvorena za Tursku. Naročito je bolno – za Tursku – bilo primanje podijeljenog Cipra u Europsku Uniju 2004. godine. Turska zna da Cipar može biti neprevladiva prepreka turskim željama za punopravnim članstvom – i to unatoč tomu što je tursko stanovništvo na Cipru glasalo za sporazum o ujedinjenju otoka, dok ga je grčko odbacilo. Pa ipak, samo je grčki dio Cipra danas u poziciji da uživa sve povlastice punopravnog članstva u EU, dok je tursko stanovništvo de facto isključeno. Nije li onda logično da se Turska okrene na drugu stranu – barem djelomično – te da pokuša ojačati svoju poziciju kako bi u budućim pregovorima s Europom imala snažniju poziciju. Turska nova vanjska politika nije odustala od punopravnog članstva u EU, ali drži da Europi treba pokazati da Turska ima alternativu.

    Turske nove akcije na Balkanu treba promatrati i u tom kontekstu. Za Bosnu i Hercegovinu dugo se govorilo da treba učiniti korak „od dejtonske prema briselskoj fazi“. No, istodobno, Bosna i Hercegovina je – baš kao i Albanija (i Kosovo) – izostavljena iz grupe zemalja koje su krajem 2009. došle na bijelu šengensku listu (Makedonija, Crna Gora i Srbija). Turska je bila razočarana i time što Bosni i Hercegovini nije bilo ponuđeno nikakvo obećanje o eventualnom članstvu u NATO-u, iako se Turska za takvo obećanje eksplicitno zalagala. Kako u Bosni i Hercegovini Hrvati i Srbi imaju mogućnost da postanu državljani Hrvatske, odnosno Srbije, te time i koriste bezvizni režim pri putovanju u šengenske zemlje, Bošnjaci su se našli u neravnopravnoj poziciji. To će, sasvim sigurno, smanjiti popularnost Europske Unije – koja i tako nije pretjerano popularna ni kod bosanskih Srba ni kod hercegovačko-bosanskih Hrvata. (Nije više ni u Turskoj. Najnovija istraživanja javnosti pokazuju da je u 2008 samo jedna trećina Turaka podržavala članstvo Turske u EU, dok je još 2002. podrška bila na razini od 80%) . Što je, dakle, ostalo od „briselskog puta“ za Bosnu i Hercegovinu? Na neki način, čini se da se sudbina Bosne i Hercegovine (kao i Albanije) sad sve više približava sudbini same Turske – zemlje koju Europska Unija ne razumije i ne prihvaća do kraja. Budući da mnogi Bosnu i Hercegovinu percipiraju kao muslimansku zemlju (iako ona to, sudeći čak i po najnovijim neformalnim procjenama o strukturi stanovništva, zapravo nije, budući da muslimani nisu većina u toj zemlji), stvara se dojam da su Bosna i Hercegovina, Albanija i Kosovo iznimke možda baš iz tog razloga. Čak i ako to nije istinit dojam, on ima potencijal da postane popularan, i da se na njemu gradi sasvim specifična anti-europska, a možda i anti-zapadna retorika. Takva retorika bi naročito politički umjerene Bošnjake mogla voditi ka većem savezništvu upravo s Turskom, a one radikalnije možda i u neke ekstremne forme antizapadnjačkog aktivizma, na što je nedavno upozorio i izraelski ministar vanjskih poslova, Avigor Lieberman.

    Ako već dođe do napuštanja „dejtonske faze“ (a to je veliki „ako“), Turska sada u odnosu na Bosnu i Hercegovinu nudi globalnu (a ne „briselsku“) inicijativu. U njoj bi glavni akteri bili ne Brisel, nego Washington, Moskva i Ankara. U tom prijedlogu ima i namjernog nastojanja da se minimizira uloga Europske Unije, ali ima i implicitnog prisjećanja na neefikasnost Europske Unije u devedesetim godinama. Mir u Bosni rezultat je prije svega američkih (uključujući i NATO-ove) akcija, a ne europske diplomacije i vizija. Ministar Davutoglu je početkom siječnja ove godine izjavio da bi takva inicijativa – koja bi uključivala i Moskvu i Washington – značajno smanjila tenzije u samoj Bosni i Hercegovini. „Srbi se osjećaju mnogo ugodnije kad vide da je Rusija prisutna. Bošnjaci bi se, također, osjećali sigurnije ukoliko bi se Turska uključila u taj proces“, rekao je on nedavno. Hrvate se u tom kontekstu ne spominje – i to vjerojatno iz tri moguća razloga. Prvo, zato što se drži da bi ulaskom Hrvatske u Europsku Uniju oni dobili značajnu podršku same Europske Unije, čiji bi državljani postali svi oni Hrvati koji imaju hrvatsko državljanstvo. Drugo, možda se drži da bi Washington u tom kontekstu mogao biti zastupnik Hrvata, naročito s obzirom na to da je Hrvatska također i članica NATO-a, te da je u posljednjih nekoliko mjeseci došlo do poboljšanja američko-hrvatskih odnosa (čemu je značajno doprinijelo hrvatsko svjedočenje u korist Kosova pred Međunarodnim sudom pravde u Den Haagu, nakon čega je odmah – 10. prosinca 2009. – došlo do susreta Gordana Jandrokovića s američkom državnom tajnicom Hillary Clinton ). Treće, vjerojatno se drži da u srpsko-bošnjačkim odnosima treba tražiti rješenje za temeljni problem Bosne i Hercegovine. Usporede li se, naime, analize koje je o stanju u Bosni i Hercegovini 1999. i 2009. objavila Međunarodna krizna grupa (International Crisis Group, ICG), vidjet će se da je 1999. kao glavni problem Bosne i Hercegovine isticano pitanje odnosa Srba i Hrvata, a deset godina nakon toga – pitanje odnosa Bošnjaka i Srba. Srpsko-bošnjački odnosi u Bosni i Hercegovini, naravno, podrazumijevaju involviranost Ankare i Moskve, pa je politika prema Bosni i Hercegovini dobra prilika za Ankaru da uspostavi još jednu u nizu strateških poveznica, koje bi joj osigurale alternativu u odnosu na dosadašnju politiku prevelikog oslanjanja na Zapad. Bosna, dakle, postaje, kako je nedavno izjavio nekadašnji bosanski ambasador u Turskoj Hajrudin Somun, „neodvojivi dio turske strateške politike, što većina bošnjačkih muslimana očekuje već decenijama“.

    NEOOSMANIZAM Postavljanje Bosne i Hercegovine tako visoko na listi prioriteta nove turske vanjske politike jest također i indikator onoga što neutralni ili kritički analitičari te politike nazivaju obnovom „neo-otomanizma“. Radi se o tome, naime, da Turska sad po prvi puta otvoreno i javno govori o „povijesnim vezama“ kao jednoj od odrednica svoje vanjske politike, a time odstupa od jednog od temeljnih načela Atatürkove politike potpunog prekida s Osmanskim carstvom i njegovim nasljedstvom. Govoreći upravo u Sarajevu – prilikom otvaranja konferencije o Otomanskom nasljeđu i muslimanskim zajednicama Balkana – ministar Davutoglu je u listopadu 2009. podsjetio da u Turskoj živi više Bosanaca nego u Bosni i Hercegovini, više Albanaca nego u Albaniji, te više Čečena i Abhaza nego u Čečeniji i Abhaziji. To je, rekao je, nasljeđe Otomanske imperije. „Mi želimo novu balkansku regiju utemeljenu na političkim vrijednostima, ekonomskoj međuzavisnosti i suradnji i kulturnoj harmoniji. To je bio Otomanski Balkan. Mi ćemo obnoviti takav Balkan“. Ta je izjava odmah kritizirana, ne samo na samom Balkanu, nego i u Briselu. Iako je kasnije ministar Davutoglu pokušao ublažiti njenu jasnoću, te se eksplicitno distancirao od najave formiranja neke nove „Otomanske imperije“, ostaje činjenica da se nova turska vanjska politika ipak oslanja – barem u svom jezgru – prije svega na zemlje „otomanskog commonwealtha“. To, samo po sebi, međutim, vjerojatno nije problematično: ne samo da se i Velika Britanija oslanja na nasljednice svog nekadašnjeg imperija, i Amerika na zemlje engleskog jezičnog područja, nego se i današnja Rusija strateški orijentira na kontrolu i utjecaj u zemljama post-sovjetskog prostora. Tako se ponašaju sve nekadašnje velesile, pa i Turska – koja je ipak glavna nasljednica (i toga se više ne stidi) Otomanskog imperija, koji je na svom vrhuncu (npr. 1683.) obuhvaćao golemo područje od Budimpešte do Basre i od Alžira do Meke – ne vidi (više) ništa sporno u slličnom pokušaju. Treba u tom kontekstu i podsjetiti da je Ahmet Davutoglu ne samo diplomat, nego i politolog, što znači da mu je vjerojatno poznat trend imperio-nostalgije, koji se u akademskoj literaturi pojavio naročito u 1990-tim godinama, i to kao izravna posljedica novog neuspjeha nacionalnih država i nacionalizama da uspostave mir: naročito na Balkanu. Akademska literatura iz tog razdoblja – a naročito britanska – puna je tekstova i knjiga koje govore o „benevolentnim imperijama“, koje su uspjele ono što su njihove nasljednice (nacionalne države) odmah potom pokvarile: uspostaviti i održati trajni mir i sačuvati etnički pluralizam unutar sebe. Na to Davutoglu upozorava kad kaže da je Balkan bio područje mira i pluralizma, i da ga – upravo takvog – treba obnoviti. U tom se kontekstu može razumijeti i službeni stav turskog ministarstva vanjskih poslova, kojim se traži da se o Balkanu ne govori u negativnom kontekstu, te da se iz tog pojma izbace pogrešne interpretacije da se radi o zoni stalnih konflikata. Balkan je, naime, dugo bio nazivan i „Turkey in Europe“ („Turska u Europi“), pa se svako negativno obilježavanje Balkana nužno reflektira i na percepciju Turske. U stanovitom smislu, Turska sad obnavlja svoju politiku tretiranja Balkana kao „produžene Turske“, odnosno „Turske u Europi“. To se, sasvim sigurno, ne odnosi na cijeli Balkan – ali bi se moglo odnositi na muslimansko stanovništvo u Albaniji, na Kosovu, u Makedoniji i u Bosni i Hercegovini.

    Da bi ostvarila takvu politiku, Turska treba suradnju Rusije i Washingtona. Politika administracije Baracka Obame prema Balkanu još nije sasvim jasna, no – jasno je da Washington želi očuvati jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu, te da neće dopustiti da njenim eventualnim raspadom dođe do poraza politike koju su SAD gradile sad već više od desetljeća i pol. Na drugoj strani, izraelsko upozorenje da Bosna i Hercegovina postaje potencijalno gnijezdo europskog terorizma, upozorenje je i Washingtonu, s kojim Tel Aviv ima ponešto zahladnjele odnose nakon inicijalnog Obamina pokušaja približavanja Iranu. Stav Sjedinjenih Država prema turskoj inicijativi oko Bosne i Hercegovine ovisit će, djelomice, i o odnosima između Washingtona i Brisela. Nije sasvim jasno želi li nova Obamina vlada surađivati s Europskom Unijom ili je želi držati na distanci, kako je to činila administracija Georgea Busha Mlađeg. Ako je skeptičan prema Briselu, znači li to da će Obama podržavati članstvo Turske u EU (kao svojevrsnog „trojanskog konja“) ili ne? Dakle, u odnosu Washingtona prema turskoj inicijativi ima još uvijek mnogo nepoznanica. Nije nepoznato, međutim, da Amerika treba Tursku na Bliskom Istoku, te u akcijama oko Iraka, Afganistana i Pakistana. Također, Washington neće dopustiti radikalizaciju turske unutrašnje politike u smjeru nekog skretanja prema političkom islamu. Eventualno skretanje Turske u tom smjeru, značilo bi golemi problem za Sjedinjene Države. Washington dopušta stanovitu retoričku islamizaciju, pa i neo-otomanizaciju, koju je započela Erdoanova vlada, ali i taj razvoj događaja pažljivo prati, kako on ne bi izmakao kontroli.

    RUSKA POLITIKA Kad se radi o Rusiji, u posljednjih pola godine njeni su se odnosi s Ankarom značajno popravili. Tradicionalno rivali ne samo u Srednjoj Aziji, nego i u područjima koja su za obje zemlje od strateškog unutrašnjepolitičkog značaja (u Čečeniji i Kurdistanu), Turska i Rusija su u listopadu 2009. postigle dogovor o suradnji i na neki način „podjeli“ interesnih sfera u energetskoj politici. U siječnju 2010. dogovorile su se o zajedničkoj izgradnji nuklearne elektrane na turskom području. To ih je učinilo „strateškim partnerima“ (kako je tom prilikom izjavio ruski predsjednik Dimitrij Medvedev), a ne potencijalnim konkurentima u industriji prenošenja energije, a time je i ojačalo pozicije obje zemlje u odnosu na Europsku Uniju i Sjedinjene Države. Povrh toga, i politički odnosi dviju zemalja su unaprijeđeni, pa one sada djeluju kao dvije regionalne sile u nizu sporova u regijama koje kontroliraju. Turska je, tako, posredovala u rusko-gruzijskom sukobu u kolovozu 2008., a Rusija je uspješno posredovala kako bi se okončao sad već stoljeće dug prekid odnosa između Turske i Armenije. Zahvaljujući, između ostalog, i tom posredovanju, u listopadu 2009. Turska i Armenija su potpisale protokol o normalizaciji odnosa, te time učinile vrlo značajan prvi korak prema rješavanju problema koji je još od kraja Prvog svjetskog rata ne samo sprečavao bilateralne odnose, nego i značajno utjecao na stanje ljudskih prava i sloboda u samoj Turskoj, te je usporavao na putu prema punopravnom članstvu u Europskoj Uniji. Očekuje se da bi se ove godine (2010.) mogli uspostaviti i diplomatski odnosi između dviju zemalja – što bi bilo od golemog značaja za ukupne islamsko-pravoslavne odnose u Središnjoj Aziji, ali i drugdje.

    To „drugdje“ odnosi se, prije svega, na Cipar, Makedoniju, Kosovo (bez obzira tretirali ga kao područje pod UN Rezolucijom 1244 ili kao nezavisnu državu) i Bosnu i Hercegovinu. Tursko-rusko prijateljstvo i partnerstvo moglo bi, doista, imati pozitivna učinka na sve te slučajeve, jer se u svima radi o problemu gubitka povjerenja između islamskog i kršćanskog stanovništva. U svim tim slučajevima, došlo je do instrumentalizacije i politizacije prošlosti, koja uključuje i različite oficijelne diskurse, te nacionalne i državotvorne mitove koji se tiču i Otomanskog razdoblja. Za razliku od Washingtona, Moskva – čini se – pokazuje veći interes da u tome sudjeluje zajedno s Ankarom. I Moskvi je, baš kao i Ankari, Bosna i Hercegovina najzapadnija zemlja u kojoj bi mogla ostvariti značajan politički utjecaj temeljem kulturalne i povijesne sličnosti, kao i sličnih političkih pozicija (u njenom slučaju – prije svega s Republikom Srpskom). I za Moskvu je involviranost u Europu od strateškog značaja – ne zbog toga što bi Rusija htjela postati članicom Europske Unije, nego zato što bi željela spriječiti neželjeno involviranje Zapada u post-sovjetski prostor, a naročito u Središnjoj Aziji i na Kavkazu. Također, i Moskva s prilično skeptičnosti gleda na Brisel, kojeg ne doživljava kao značajnog i samostalnog političkog aktera, nego preferira direktne kontakte s pojedinim (važnijim, moćnijim) članicama Unije.

    Sve to otvara nova važna pitanja za Bosnu i Hercegovinu, a vjerojatno i za druge zemlje u regiji. Vidjet ćemo hoće li Brisel na to reagirati: i kako. Hoće li – iz bojazni od prevelikog involviranja Rusije, Turske a možda i Amerike u europska pitanja – ubrzati proces pristupanja svih zemalja regije Europskoj Uniji? Ili će nad regijom prihvatiti stanovito „suvlasništvo“ s ne(sasvim)-europskim silama koje imaju globalne ambicije: Amerikom, Turskom i Rusijom? Ili će biti suviše zaokupljen drugim važnim pitanjima – ili suviše podijeljen oko poželjnog smjera akcije – da inicijativu ispusti iz svojih ruku, i prepusti je tom novom regionalno-globalnom trokutu?

    Autor je vanredni profesor međunarodnih odnosa i nacionalne bezbednosti na Fakultetu političkih znanosti Sveučilišta u Zagrebu i docent iz područja međunarodnih odnosa na Univerzitetu Stirling u Škotskoj te direktor Centra za studiranje evropskog susedstva na tom sveučilištu.

    vaseljena.blog.hr, zagreb

    http://www.standard.rs/vesti/41-svet/4236-ta-turska-stvarno-hoe-na-balkanu-i-u-bosni-.html

  3. Varagić Nikola каже:

    Na Kosovu stao povratak Srba

    E. B. | 05. 04. 2010.

    Posle proglašenja nezavisnosti Kosova bukvalno je stao povratak raseljenih, izjavio je Eduardo Arboleda, šef predstavništva UNHCR u Srbiji, u intervjuu FoNetu.

    Prema podacima UNHCR, prošle godine na Kosovo se vratila 631 osoba. Pri tome, 184 osobe vratile su se uz pomoć UNHCR, 447 preko drugih organizacija, ali većina se vratila spontano.

    – Povratak raseljenih bukvalno je stao.

    Pretpostavljam da su izbegli sigurno osećali da nisu dobrodošli. Drugi razlog je taj što je povratak težak proces. Mnogi ne pristaju da se vrate pod ponuđenim uslovima – precizirao je Arboleda i naglasio da UNHCR pokušava da omogući povratak.

    Šef predstavništva UNHCR kaže da je ove godine 5,5 miliona dolara obezbeđeno za izgradnju kuća i druga trajna rešenja za probleme izbeglica u Srbiji.

    http://www.blic.rs/Vesti/Politika/183739/Na-Kosovu-stao-povratak-Srba

  4. Varagić Nikola каже:

    DOKUMENTIRANO POREKLO ALBANACA

    Piše: Prof. dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

    Naučnu istinu o poreklu Albanaca, kojoj sam posvetio sav moj život i tretirao je od pre 55 godina u mojim mnogobrojnim studijama, izneo sam detaljno u mom delu KO SU ALBANCI?, koje je objavljeno u Ženevi 2007. godine. Iako sam tamo naučno obrazložio moju tezu, u suprotnosti sa njom vidim da se izražavaju neki naši naučnici, koji, ne samo što i ne spominju moju tezu, pa ni moje ime, već i prelaze preko nje kao da ne postoji, ili – kako to naš narod kaže – kao pored turskog groblja. Ja znam da im to naređuje njihova titoistička svest, ili titoizam onih pod čijom naredbom pišu, pod čijom gvozdenom petom žive, ako ne i pravoslavni fundamentalizam, koji im je zatrovao dušu i oslepio oči. Ali, pošto nauka neće da zna ni za veru, niti za politiku, mislim da je krajnje vreme da se ovi naši naučnici otresu verskog fundamentalizma, politike i titoizma, bar kad tretiraju naučne probleme.

    Među njima se istakao dr Jovan I. Deretić, kome sam kolegijalno jednim mojim člankom skrenuo pažnju preko I-N SERBSKIH na neodrživost njegove teze o poreklu Albanaca, a kako vidim na internetu (koliko za primjer spominjem GLAS DIJASPORE!), ima i drugih koji su mu se suprotstavili, ne ulazeći u naučno dokazivanje. Koristim priliku da Makedonskoj akademiji nauka i umetnosti zahvalim što je moje albanološke teze smelo unela u svoju ENCIKLOPEDIJU, prihvatila ih i, na bazi njih, ona teoretski i tretira albansku dijasporu u Makedoniji, distancirajući se ovako od svega pomenutog i krepko koračajući na putu naučne istine.

    NA INTERNETU – GLAS DIJASPORE:

    –Čini mi se da ljudi, koji se malo ozbiljnije bave istorijom, nisu baš oduševljeni Deretićem.

    –Ne čini ti se, zaista je tako!

    I pored toga što su moje albanološke teze poznate na sve strane sveta i na svim jezicima, pa i prihvaćene, vidim da i neki učenici Doktora Deretića tretiraju probljem porekla Albanaca preko medija upravo onako kako to on piše i pretendira.

    Zato sam primoran da se zauzmem hipotezom g. Deretića o poreklu Albanaca, da svi vide zašto se ja ne slažem sa njim. Rado ću čekati da mi i g. Deretić kaže zašto se on ne slaže samnom, ako mu to nije zabranjeno.

    Po g. Deretiću i njegovim kolegama (Gojko Vukčević, dr Slavenko Terzić, dr Ðorđe Janković i drugi): “Postoje tri teorije o poreklu Albanaca: da su porekom sa Kavkaza (zastupao je u XIX veku i francuski konzul u Janini Andri Pukvil), da su mešavina različitih starobalkanskih elemenata, i da su poreklom Iliri”.

    Deretić i njegove kolege zastupaju onu prvu hipotezu, da su poreklom sa Kavkaza, braća tamošnjih Albana.

    Ja sam zastupao i zastupam jednu posebnu hipotezu, koju nisam izmislio, već je mukotrpno izgradio kroz decenije, a na bazi naučnih istraživanja i otkrića svetskih naučnika, poznatih albanologa, pa i mojih, ličnih istraživanja i otkrića, a sa kojom su se složili i najveći albanski naučnici, albanolozi. Kako vidim, u poslednje vreme, i sami najobičniji Albanci, sviđalo im se ili ne sviđalo, postepeno je prihvaćaju, pa nam izjavljuju preko medija da za kratko vreme, ova će moja teza nadvladati i među njima.

    Naime, Albanci nisu ni sa Kavkaza, niti Iliri, pa ni mešavina različitih starobalkanskih elemenata. Oni su jedan zaseban narod, koji se, kao i svi drugi narodi, mešao i sa drugim narodima, moguće nešto više od svojih balkanskih suseda, što se objašnjava njihovom istorijom bez pisma i, do kasno, bez svoje države. Godine 1908. su ustanovili svoju azbuku, a krajem 1912. su proglasili svoju nezavisnost i počeli da grade svoju prvu državu.

    Po Deretiću i njegovim kolegama, koji zastupaju Kavkazsku hipotezu, na istočne padine Kavkaza (današnji Azerbejdžan i Dagestan), u VIII veku naše ere živeo je stočarsko-lovački narod, koji sebe – navodno – naziva Šćipetarima (Brđanima). Taj predeo je u ranom srednjem veku poznat kao Albanija.

    U to vreme, Arabljani, u ratnom pohodu, osvajaju pomenute predele. “Šćipetari” se nalaze između Hazara Mojsijevih i vere na severu (koji ih ugnjetavaju velikim porezom) i Arabljana na jugu (koji im nude povlastice i prelaz u Muhamedovu veru). Albanci su se navodno priklonili Arabljanima, koji zatim osvajaju deo južne Italije i Siciliju. Željeći da i tamo etnički i verski učvrste svoj položaj, Arabljani preseljavaju deo Albanaca sa prostora Kavkaza i naseljavaju po novoosvojenim teritorijama Italije. Na ovom prostoru Albanci su se ponovo našli između dve vere – Muhamedove i Hristove. U neprestanim ratovima i preotimanjima teritorija, “Šćipetari” su bili prinuđeni da često prelaze iz jedne u drugu veru, kako bi što lakše obezbedili svoj opstanak.

    U XI veku u Srbiji je vladao car Dobroslav Prvi Vojislav (1024-1065). Braneći Srbiju, potukao je do nogu vizantijskog cara Vasilija Drugog. Kao posledica toga, u Vizantiji je došlo do nereda, pobuna. U južnoj Italili i Siciliji, vizantijski namesnik Ðorđe Manijak pobuni se i krenu na Vizant da se lično ustoliči na prestol cara. On je vojsku spremio u Italiji, ukrcao je na brodove i krenuo prema Draču. U toj je vojsci bilo dosta “Šćipetara”, koji su se marta 1043. godine iskrcali u Drač, što više i sa svojim porodicama, ženama i decom, pa i sa imovinom!!!

    Ðorđe Manijak je potučen kod Dojranskog jezera i ubijen od Vizantinaca. Preostali deo vojske se predao, a sa njima i “Šćipetari”. Vizantinci Ðorđa Manijaka su poređani u redove vizantijske vojske, dok su “Šćipetari” z a m o l i l i cara Vojislava da im dozvoli da se naselje u okolini Rabana, na padinama planine Jablanica, gde su, kao stočarski narod, čuvali stoku i plaćali porez Srbima.

    Da vidite sada zašto se ne slažem sa ovom hipotezom.

    1.- Jezik Albana Kavkaza je bio KENTUM grupe, dok je albanski jezik SATEM grupe. Jedan narod sa satem karakteristikom jezika ne može da bude ni brat, kamoli sin jednog naroda sa kentum karakteristikom, ako prethodno nije pretrpeo promenu substrata svog jezika. Svi albanolozi sveta, pa i sami albanski, tvrde da ovaj jezik nije pretrpeo nikakvu promenu substrata. Sledstveno, Albanci nemaju nikakve genealoške veze sa Albanima Kavkaza.

    Ovo je dovoljno za svakog naučnika, ali, za obične ljude, dodajemo i ovo:

    2.- Albanski jezik ima tako mnogo baltičko-slovenskih (u prvom redu litvanskih!) reči, da je svetski poznati austrijski albanolog, akademik, prof. dr Gustav Majer (Meyer, 1850-1900) izjavio da je albanski jezik brat litvanskog jezika. Sa njime su se složili ne samo mnogi poznati svetski albanolozi, već i albanski, pa i najveći albanolog Albanije svih vremena, akademik, prof. dr Ećrem Čabej (Eqrem Çabej, 1908-1980).

    Nema sumnje da su se Albanci (koji se tada sigurno nisu zvali ovako!), možda u prvom veku stare ere, stavili u pokret iz koljevke čovečanstva, Indije, zajedno sa slovenskim plemenima, moguće baš sa Litvancima, pa – prelazeći preko Kavkaza – moguće i pored tamošnjih Albana, stigli su na obale Baltičkog mora, gde su dugo živeli u simbiozi sa Litvancima i spasili se asimiliranja njihovim novim pokretom prema srednjoj Evropi i obalama Dunava, kuda su išla i mnoga druga slovenska plemena, ali ne i Litvanci.

    3.- Albanski jezik ima tako mnogo rumunskih reči i drugih rumunskih karakteristika, u gramatici i folkloru, da se zamalo rumunizirao. Pomenuti Akademik Čabej, izjavljuje i dokazuje da se albanski jezik formirao u VI veku nove ere upravo u Rumuniji, na padinama planina Karpati i Beskidi. Po njemu i ova dva toponima su albanske reči.

    Da ih mongolski Bugari khana Asparuha nisu prebacili 679. godine naše ere preko Dunava, u današnjoj Bugarskoj, u Trakiji, danas Albanci ne bi postojali.

    4.- Albanski jezik nema mnogo tračkih reči, ali ih ima. Povodeći se za njima, austrijski akademik, prof. dr Gustav Vajgand (Weigand, 1860-1930), poznat kao najveći albanolog svog vremena, pomislio je da su ovi Albanci tračkog porekla. Ja sam mu se suprotstavio i dokazao da tračke reči albanskog jezika ne dokazuju njihovo tračko poreklo, već njihov itinerar kuda su prošli na putu od Indije do današnje Albanije.

    Živeći sa svojim kozama po planinama Trakije preko jednog veka, oni ne samo što su se spasili asimilacije od slovenskih Bugara, već su i sami asimilirali porodice Tračana, koje su našli po tim vrletima, a koje su tim planinskim životom izbegli ne samo romaniziranje, već i prelaz sa Balkana u današnju Rumuniju, što se desilo sa pradedovima današnjih Rumuna i Vlaha u III veku naše ere. Preko ovih asimiliranih porodica Albanci su bezsumnje asimilirali, usvojili, i koju tračku reč, kao što su neke od onih, koje nam spominje pomenuti Akademik Vajgand.

    5.- Albanski jezik ima i bugarskih reči, pa i gramatičkih karakteristika, što nam dokazuje da su ovi Albanci dugo živeli pod bugarskom vlašću. Naime, oni su živeli pod bugarskom vlašću ne samo u Bugarskoj, već i u Albaniji.

    Kako se zna, bugarski Car Boris (852-889), na čelu svoje vojske krenuo je u pohod prema srednjem Balkanu, pa i prema obalama mora Jonskog i Jadranskog. Stigao je i do današnje Crne Gore. On je poveo sa sobom ove Albance kao komoru te vojske i smestio ih u Mat, pokrajina današnje srednje Albanije, iznad Tirane, odakle su ga snabdeli ne samo mesom, sirom i drugim mlečnim proizvodima, već i tadanjom strateškom sirovinom – kožom, jako potrebna za vojsku. To se desilo negde sredinom IX veka naše ere.

    Jezik ovih Albanaca nam svedoči ovaj itinerar. Da su došli morsim putem, sa Sicilije, kako nam to pretendira Doktor Deretić, sve što spomenusmo u tačkama 2, 3, 4, 5 ne bi postojalo u jeziku ovih Albanaca. Njihovo postojanje je značajna činjenica, koja se ne može poreći. Naprotiv, ona poriče da su ovi Albanci stigli u Albaniju bilo kojim drugim putem.

    6.- Da su Albanci prethodno živeli na obale Kaspiskog mora (u tamošnjoj Albaniji!), pa morem prešli na Siciliju i južnu Italiju, gde su po Deretiću živeli od VIII veka do 1043. godine, to je oko 3 veka (!), bavili bi se i pomorstvom, jer su i u Siciliji i u južnoj Italiji imali more na dohvat ruke, pa makar i tamo živeli po brdima i planinama. Tako bi imali i svoju pomorsku terminologiju, naravno sa primesama južno-italijanskog jezika. Svetski su naučnisi konstatirali da Albanci nemaju ni ribarsku terminologiju, kamoli i pomorsku, a ja sam tome dodao da dan-danas ovi Albanci ne znaju ni da gotove ribu, pa je i ne jedu, sem onih koji su to posle turske okupacije sišli na obali mora i naučili to od Turaka. Pored srpskih reči oni imaju i italijanske, ali severne, venecijanske, koje su delimično poprimili preko srpskog jezika.

    7.- Da su Albance prebacili sa Kavkaza na Siciliju Arabljani i da su tako dugo živeli pod njihovu vlast, oni bi imali podosta arapskih reči. Činjenica je da su arapske reči u albanskom jeziku ne samo brojčano najmanje, već i posredstvom turskog jezika. Pa i reč ANIJE nisu primili od onih Arabljana, koji su ih navodno prebacili na Siciliju, već od Arabljana severne Afrike, koji su došli na obale Jadrana kao gusari i pirati, zajedno sa Turskim okupatorima, u XVI veku.

    8.- U Italiji nema ni traga od ovih Albanaca. Današnji Albanci Italije su iz vremena borbi Skenderbega protiv Turaka, a to je XV vek naše ere. Većina njih su bili pravoslavni (pa i danas su takvi!), što ih je sačuvalo od italijanske-katoličke asimilacije. Svi koji su stigli tamo kao katolici, asimilirali su se. Znači, između ovih Albanaca i onih koje zamišljaju Deretić sa svojim kolegama, nema ništa zajedničkog.

    Ako u Italiji nema tragova od ovih Albanaca, ima tragova od jednih drugih, od Albana, koji su bili keltsko pleme. Razlikujte Albane od Albanaca! Ovi, Albani, u IV veku pre n.e., sišli su iz Škotske sa ostalim Keltima, prešli preko Francuske, Švajcarske, Italije i obalom Jadrana stigli do današnje oblasti Mat u Albaniji. Odavde su preko Balkana, Dunava, Rumunije i ruskih stepa, stigli na obale Kaspiskog mora, gde su formirali pomenutu tamošnju Albaniju. Na ovom putu, od Škotske do obala Kaspika, oni su ostavljaji delove svojih plemena, čitava bratstva. Tako su Albani poznati u Italiji još od vremena Rimljana.

    Rimski hroničar Pompej Torg piše: “…kažu da su Albani (Kavkaza,- KB) došli nekada sa Herkulom iz Italije, sa Planina Albani (Monti Albani nalaze se na istoku Rima,- moja beleška,- KB), kada je posle ubistva Heriona, gonio njegova stada po Italiji. Pamti se da su, u vreme rata sa Mitridatom, Albani (Kavkaza) pozdravili kao svoju braću vojnike Pompeja”.1)

    Nema sumnje da je u vojsci Pompeja bilo i Albana Italije, koji su se na svom maternjem jeziku sporazumeli sa Albanima Kavkaza. U vezi sa ovim ja sam naveo i K.Tacita i Nerona. Opširnije o ovome vidite moju studiju KO SU ALBANOI?.2)

    I na teritoriji koju danas poznajemo imenom Albanija, u oblast Mat, Kelti su ostavili deo plemena, poznato u istoriji pod imenom Albanoi.

    Kad su današnji Albanci stigli iz Rumunije u Mat (po meni, kako sam već naglasio, to je IX vek naše ere: Akademik Čabej kaže X vek !) našli su tu keltske Albanoe, koje su asimilirali, a njihovo etničko ime ALBANOI, poznatom metatezom albanskog jezika L:R prilagodili su svom jeziku u ALËBAN>ARËBAN>ARBAN, i – zaboravljajući svoje dotadašnje etničko ime – nazvali se tako, što nije izuzetan primer. I slovenski Bugari (Andi) nazvali su se ovako po Bugarima khana Asparuha! I Francuzi su se ovako nazvali po imenu nemačkog plemena Franke! I td.

    Znači, današnji Albanci nisu Kelti, niti pomenuto keltsko pleme Albanoi, ali su od tog plemena, sem etničkog imena, preuzeli i mnogo što drugo, da ih je G.Bajrom smatrao za svoje saplemenike i pisao o njima slavopojke.

    Da nisu isti narod, dovoljna je činjenica koju spomenusmo još na samom početku ove rasprave: Albanski jezik je SATEM, a jezik Kelta (i Albanoa) bio je KENTUM.

    U jedanaestom veku naše ere ovi Albanci počinju da izlaze iz oblasti Mata, pošto su se namnožili i više ih ta oblast nije zapremala. Oni silaze i u dračko polje, pa ih je tu regrutirao 1043. godine drački knez, pomenuti Ðorđe Manijak. Znači, nije ih doveo sa Sicilije sa brodovima, kako to pretendira g. Deretić. Ja ne znam gde je to našao on i čime to dokazuje?

    Isto tako i ime ŠĆIPETARI, koliko je meni poznato, potiče iz XVIII veka. Gde ga to našao g. Deretić u VIII veku, i to kod Albana Kavkaza?! Albanci su počeli da se nazivaju Šćipetarima ne po brdima, već po orlu = “shkype>shkipe>shqipe” (prononcira se šćipe), a po primeru Turaka, koji se upravo u to vreme nazvaše OSMANLIJE po apelativu osman = “orao”. I jedni i drugi “sinovi orla”.

    Uz ovo, treba znati da Albanci, kad su stigli u današnju Albaniju (IX vek), nisu imali glas Š. Samo posle simbioze sa Srbima (IX-XIV vek) oni poprimaju ovaj glas, pa su se, sledstveno, samo od tog vremena mogli i nazvati Šćipetari, sa Š- (oni njihovim pismom beleže SHQIPTAR).

    Posebno, gde je našao da su ti “Šćipetari” zamolili cara Vojisava da im dozvoli da se naselje u okolini Rabana, na padinama planine Jablanica, kuda su, kao stočarski narod, čuvali stoku i plaćali porez Srbima?! Kako naglasih, Albance je iz Bugarske prebacio u današnju Albaniju, u oblast Mata, pomenuti bugarski Car Boris (moguće i njegov prethodnik!) i dugo su bili njegovi podanici.

    9.- Kako je moguće da se teritorija “Šćipetara” sa Kavkaza, nazove i tamo, na Kavkazu, i ovde, na Balkanu, ALBANIJA?! Pa, ako su se ovi Albanci još tamo, na Kavkazu, zvali Šćipetarima (po Deretiću – Brđani!), zašto se i ta “njihova” teritorija nije nazvala po njihovom imenu ŠĆIPERIJA, pa i ovde – na Balkanu?!

    Kako je moguće da u II veku naše ere Klod Ptoleme (Claude Ptolémée, II vek n.e.) – po Deretiću – nazove jedan grad Balkanske Albanije ALBANOPOLIS (odredio mu i geografske kordinte: 46° i 41°5’), kad su ovi Albanci (zvani usto i “Šćipetari”!!!) – opet po Deretiću – stigli u ovoj Albaniji godine 1043, u XI veku ?!

    Vaistinu, on nam kaže da se tako nazvao taj grad po Belgradu>Beratu, da je ALBANOPOLIS prevod sa srpskog na – na koji to jezik? POLIS je grčka reč, ali ne i ALBANO, pa ni ALBA! Je li moguće da je Ptoleme kombinovao dva jezika u jednoj reči?! I zašto?! Pre bismo rekli da u toponimu ALBANOPOLIS nemamo prevod BEOGRADA, već složenicu od ALBANO (ime plemena Albano-i) i grčke reči POLIS, koja znači “grad”. Odnosno – GRAD ALBANA.

    Da je ovo istina svedoči nam činjenica da se današnji grad južne Albanije BERAT (ime ovo koje bez sumnje potiče iz slovenskog jezika, od BELGRAD!), u vreme Ptolemeja nije zvao ni Berat, niti Belgrad, već ANTIPATREA, pa i PULHEROPOLIS. Po današnjem srpskom BEOGRADU nazvao se BELGRAD negde u VII-VIII veku naše ere, a kasnije, negde u XII-XIII veku, Albanci i Vlasi su to deformirali u BERAT.

    ALBANOPOLIS su arheolozi identificirali sa selom ZGËRDHESH, u blizini grada TROJA (alb. Kruja), srednja Albanija.

    10.- Sasvim je neprihvatljivo da je drački knez prebacio Šćipetare sa Sicilije u Drač (Albanija) – i to – porodično, sa starcima, ženama i decom, pa i sa njihovom pokretnom imovinom, moguće se misli i njihovim kozama. Knez Drača Ðorđe Manijak bio je tada zauzet prikupljanjem vojnika za rat sa svih strana njegovih poseda, a ne prebacivanjem nekakvih Šćipetara sa Sicilije u Drač, gde bi mu – i da su postojali – stvorili nepredviđene probleme i samo za njihovu ishranu, kamoli i smeštaj.

    Pre svega o takvoj njihovoj “seobi” nema nikakvog traga, ni na Siciliji (pa ni u južnoj Italiji!), niti u Albaniji, ni u Draču, niti u okolini ovog grada.

    Albanci tada (XI vek) nisu bili baš sasvim malen narod, kao u IX veku, kad su došli iz Bugarske. Za ova dva veka, gde njihovim poznatim enormnim množenjem, gde asimiliranjem Albanoa, Slovena (Srbo-Crnogoraca, Makedonaca i Bugara), Vlaha i Grka, koje su našli u Matu, moguće da su prešli broj od 50.000 duša, pa su iz svoje sredine mogli izvesti i više od 3.000 ratnika, koje je pomenuti drački knez regrutovao u svojoj vojsci kao najamnike (mercenare), plaćajući ih zato delimično unapred.

    Ako su ovi došli sa Sicilije, gde su se to smestili u Drač, makar i u okolini Drača?! Ili su ih ratnici vodili za sobom – gde to?! Za Vizant – Konstantinopolis?! Čime su se oni izdržavali na putu od Drača do Dojranskg jezera? Najmanje 50.000 duša!

    Pa i “molba” srpskom vladaru da im dozvoli da se nastane u Raban – kako to pretendira Deretić – ne stoji. Oni su pali u ropstvo vizantijskog vladara, koji je potukao Ðorđa Manijaka, a ne srpskog “cara” Dobroslava Prvog Vojislava!!! Kao takvi, ako nisu pobijeni, pušteni su da se vrate svojim domovima u Mat i dračka sela, gde su ih čekali roditelji, žene i deca.

    Preko svega, taj RABAN nije se stvorio čarobnim štapićem, da bi se tu – samilošću srpskog “cara”(!) – nastanili Šćipetari, već su ga sami ovi Albanci (i preteče Albanoi!) stvorili u obliku ARBAN, a Srbi su – kasnije (!) – metatezom napravili od toga RABAN.

    Ovih deset argumenata mislim da su dovoljni za svakoga da se ubedi da hipoteza dr. Jovana J. Deretića ne može opstati. Argumentum ponderantum, non numerandum!

    „Činjenice, kojima vlada akademik Kaplan Resuli, su jako interesantne i žao mi je što će on, za kratko vreme, 100% demantirati tezu da su Albanci poreklom Iliri. Mi ne možemo demantirati ono što kaže on. Zabezeknuti smo od činjenica koje nam prezantira.“

    Atrea KOCANI

    –albanski intelektualac

    Mislim da svoju hipotezu o poreklu Albanaca g. Deretić treba da je iz osnova prostudira, da je protrese strogo kritički i strogo naučno, a imajuću u predvid i ovo što mu navedoh. U svakom slučaju, i njegovo i moje pretendiranje, negira poreklo Albanaca od Ilira, za što sam ja, sledeći snažne argumete pomenutog akademika, prof. dr Gustava Vajganda, Wilijama Tomacheka, Hansa Krahea, V. Pârvana, S. Puškariu i mnoge druge, izložio u pomenutoj knjizi dokumenta, činjenica i argumenata, kojima sam nedvosmisljeno dokazao da Albanci nisu ni autohtoni, niti Iliri, ponajmanje i Pelazgi.

    ______________

    1) TORG, Pompej: ISTORIJA FILIPA XLII – 3, 3. ALIJEV K.: ANTIČNIE ISTOČNIK PO ISTORII, Baku 1987. Citiramo po VUKČEVIĆ Gojko: O PORIJEKLU ILIRA, Podgorica 1992, str. 73.

    2) BUROVIĆ, Kaplan: KO SU ALBANCI?,- Ženeva 2007, str. 11.

    http://dijaspora.wordpress.com/2010/04/10/dokumentirano-poreklo-albanaca-pise-prof-dr-kaplan-burovic-akademik/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: