Млади лавови, стари мангупи

Из сасвим јасних разлога министар спољних послова и министар одбране представљају се у појединим медијима као будућност српске политике.

Они су управо пример како негативном селекцијом неко може да дође на тако важна државна места. Што није чудно ако знамо да је пример над примерима председник њихове државе и странке.

Сви они су се излегли из истог гнезда.

Реално, после неколико година како доминирају српском политиком млади лавови, колико се Србија променила на боље? Да ли је у Србији мање корупције и кумовско-буразерске економије? Да ли се на Србију после гласања у ГШ УН гледа као суверену државу? Да ли су бољи животни услови у Србији? Да ли се више брине о избеглицама, најбољим спортистима и научницима, о писму и језику?

Ако у истим новинама имате текст уредника о екстремистима око председника Републике који желе да униште српске капиталисте и похвалу министара који су потпредседници странке председника Републике, јасно је какве се игре играју и о каквим се ту људима ради. А што се тих “капиталиста“ тиче, који се представљају као “наши“, попут министра спољних послова, какав је проблем да се национализују њихове компаније и да се НЕ ПРОДАЈУ странцима после тога? Зашто нико не предлаже тако нешто? И зашто тим “новинарима“ и “уредницима“ смета само када се черупају тајкуни а не и сељаци, радници, мали и средњи предузетници? Зар и они нису народ, српски народ?

ПС: Велика је промена када уместо министра спољних послова који не говори енглески имамо министра који говори енглески. То је епохална, космичка, историјска промена, право чудо над чудима.

13 Responses to Млади лавови, стари мангупи

  1. Varagić Nikola каже:

    12. 09. 2010

    PRESS

    Veljko Lalić

    Mladić

    Srbija je pre tri dana u Njujorku izgubila Kosovo zbog jednog Mladića, a ne mladića. Jer Kosovo nije izgubio Vuk Jeremić, već Ratko Mladić i njemu slični. Slobodan Milošević, na primer, Aleksandar Ranković i plejada drugih velikosrba koji pravdu traže u Hagu, a mislili su da se Kosovo može vratiti proterivanjem Albanaca ili zajebavanjem Amerikanaca

    E, pa ne može. To je u četvrtak na Ist Riveru najbolje video Vuk Jeremić dok je zastupao politiku koju mu je iz Brisela poslao Boris Tadić. I zato ko god traži ostavku Vuka Jeremića, treba da traži ostavku Borisa Tadića, a ne da se skriva kao Toma Nikolić ili Čeda Jovanović. Jer gde je to pogrešio Jeremić? Kakve on veze ima s promenjenom rezolucijom? Ko bi bolje od njega branio rezoluciju Ešton-Tadić u Njujorku? Vuk Drašković s babom i žabom? Živadin Jovanović ukoliko je, u međuvremenu, savladao engleski? Mirko Cvetković ili Zoran Ostojić, koga gura Čeda Jovanović, zato što ima dobre kontakte u Njujorku, gde je radio kao taksista?

    Tako mi razmišljamo. Menjali bismo harvardovca za taksistu. Ljudi ne vole bolje od sebe, ne vole one koji mnogo rade. Evo, na primer, Svetozar Čiplić. Čega je taj ministar? Kome taj smeta? Čedi Jovanoviću sigurno ne. I zato on i traži glavu Vuka Jeremića, iako je za kosovski brodolom odgovoran koliko i Vuk. Koliko i Tadić, Koštunica, Zoran Đinđić. Da ne pominjem one koji su ga izgubili, Milošević-Šešelj (sa kumovima). I zato ne razumem zašto Čeda traži Jeremićevu ostavku kad je on zbog Đinđića kriminalcima vodio žene u zatvor. Zašto sebe nije smenio dok je nosio ceduljice kojima Đinđić i Ćosić postavljaju kosovsku platformu i uvode veronauku u škole, dok Ratko Mladić uživa u Beogradu? To je cena koja je plaćena u Njujorku. To je cena za Ratka Mladića koga nisu uhapsili ni Đinđić, ni Čeda, ni Voja, ni Boris. Jer kako bi izgledala Srbija da je 2001. završila s Haškim tribunalom, da je te godine usvojila rezoluciju o Srebrenici, uhapsila Šiptara i Legiju, uvela nas u EU i Albancima ponudila podelu Kosova. Kako bi nas ucenjivala Ketrin Ešton da imamo BDP od 25.000 evra?

    I zato moramo kao u košarci. Sve iz početka. Da zahvalimo vedetama i napravimo nov tim. A ne samo ovako da guslamo slušajući slepog Višnjića kako traži novog Vuka. Jer najveće slepilo je kada nešto ne želimo da vidimo – a to je da je za kosovski debakl najmanje kriv Vuk Jeremić. A znamo i ko je kriv…

  2. Varagić Nikola каже:

    BEOGRAD 11. 09. 2010
    PRESS

    Dosta zločina!

    Dragan J. Vučićević

    Pakleni plan ekstremista

    Pod velom obračuna sa „slobističkim lopovima“ i „privatizacionom mafijom“ vlast će udariti na dvojicu „nepristojno bogatih“, sve se nadajući da će bar jedan od njih uraditi isto što i Karić.

    Ekstremisti u vrhu vlasti imaju pakleni plan. Za opstanak na vlasti. Ekstremisti u vrhu EU imaju pakleni plan. Za slamanje Srbije. Nevolja je velika što se ti planovi uveliko poklapaju.
    Ovi naši ovdašnji u želji da što duže ostanu na vlasti, a u nemogućnosti da urade ili izgrade bilo šta konkretno čime bi se pohvalili i na čemu bi dobili sledeće izbore, najozbiljnije planiraju da pokrenu novi veliki talas afera pod firmom još jednog „odlučnog obračuna s korupcijom“. U cilju pokrivanja poražavajuće činjenice da je srpska državna kosovska politika doživela potpuni fijasko i da smo na kraju za ništa dali sve, iako smo na početku mogli da damo mnogo manje a da dobijemo neuporedivo više, u cilju, dakle, skrivanja najkonkretnijeg dokaza nesposobnosti srpske političke elite, već ove jeseni će (ako na Dvoru bude usvojen plan ekstremista) biti posečene bar dve tajkunske glave!

    Pod velom obračuna sa „slobističkim lopovima“ i „privatizacionom mafijom“ vlast će udariti na dvojicu nepristojno bogatih, sve se nadajući da će bar jedan od njih uraditi isto što i Karić. Pobeći i državi ostaviti da nacionalizuje i za velike pare proda „tajkunsku kompaniju“.

    Konkretno, pitate se, koga to ekstremisti iz vrha vlasti hoće da skrate za glavu? Miškovića? Beka? Grujića? Drakulića? Koleta? Draškovica? Ne znam. Ali, sigurno znam da to zavisi od procene ko od „tajkuna“ donosi najviše medijsko-političko-predizborne koristi. Naravno, na konačnu „listu za odstrel“ bitno će uticati i rezultat artiljerijske pripreme koji uveliko sprovode najprljaviji režimski mediji.

    E, sad, najveći zločin u ovoj priči nije to što će još jedan srpski bogataš doživeti sudbinu „odbeglog lica sa poternice“, već to što će krajnji rezultat ovog u suštini zločinačkog plana biti ekonomski obezglavljena Srbija. Najveći problem jeste to što će vladajući ekstremisti ostaviti Srbiju bez poslovne elite, Srbiju u kojoj će sve velike biznise, sve velike resurse i sve velike profite kontrolisati stranci (čitaj u većini Hrvati i Slovenci)!

    Razumeli ste, upravo to je tačka u kojoj se spajaju interesi vladajućih srpskih ekstremista koji misle samo kako da što duže ostanu u foteljama i interesi EU ekstremista koji uporno pokušavaju da Srbiji slome kičmu i jednom za svagda je pretvore u poslušnog, bespogovornog vazala. Šta tu nije jasno?! Srpski ekstremisti dobijaju vlast, evropski ekstremisti dobijaju moć.

    Ko to ne razume, ko ne razume da je rasprodata, kolonizovana, ekonomski okupirana Srbija istinski interes najmoćnijih zemalja EU, ko ne vidi ništa loše u tome što je srpska vlast jedina na svetu koja vodi stalni rat sa svojom privredom, ko misli da je sasvim OK da Srbi budu najjeftinija evropska radna snaga, taj može odmah da me optuži da sam tajkunski plaćenik.

  3. Varagić Nikola каже:

    BEOGRAD 13. 09. 2010

    PRESS

    INTERVJU… Tomislav Nikolić, predsednik SNS

    Hoćete li podržati predlog LDP za smenu Vuka Jeremića?

    – LDP nema snage da kaže da je Boris Tadić kriv za sve. Treba li mi da čistimo Tadićevu stranku time što bismo tražili glavu Vuka? Postavilo se pitanje ko je popularniji, Jeremić ili Tadić pošto Vuk bolje brani Kosovo od Tadića.

    Vi branite Jeremića?

    – Tadić je borbu za Kosovo vodio sam u želji da sve zasluge za odbranu Kosova pripadnu njemu. Kad nemate zasluga onda imate odgovornost. Kažu da je u našoj delegaciji koja je bila na sednici UN u Njujorku bio haos, da nisu mogli Jeremića da nateraju da u Generalnoj skupštini govori ravno, benigno. Trebalo je Tadić tamo da ide! Da je vest dobra, Tadić bi bio na GS.

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/133041/Tomislav+Nikoli%C4%87+za+Press%3A+Rezolucija+je+debakl+Tadi%C4%87a.html

  4. Varagić Nikola каже:

    OVO SE ZOVE POLITIČKI MARKETING:

    BEOGRAD 13. 09. 2010

    PRESS

    I oni su ljudi… Dragan Šutanovac

    Komandovao četom pionira

    Ministar odbrane otkriva manguparije iz mladosti, šamarčinu koju je dobio od majke kad je prosio na ulici i kako izgleda pijanstvo od „zarđalog eksera“

    s1

    Od deteta do vojnika… Dragan Šutanovac sa roditeljima

    Ministar odbrane Dragan Šutanovac od malih nogu pokazivao je ambiciju da komanduje vojskom. Svoju prvu „komandantsku“ ulogu imao je još kao osnovac: izabran je za komandanta pionirske čete!

    – Moja škola „Janko Veselinović“ vodila je đake na letovanje u Bol na Braču. Tamo smo se organizovali kao vojska, pionirska četa, a ja sam bio komandant čete „Sava Kovačević“. Svako veče imali smo postrojavanje, a komandiri bungalova su mi podnosili raport. Posle toga pozdrav i spuštanje zastave. Bio sam i predsednik odeljenske zajednice – započinje priču Šutanovac.

    a1
    Lična karta
    – Rođen 24. jula 1968. u Beogradu
    – Specijalističko znanje stekao u SAD
    – Član DS od 1997.
    – Potpredsednik DS od 2004.
    – Savetnik u saveznom SUP-u 2000.
    – Pomoćnik saveznog ministra policije od 2001. do 2003.
    – Poslanik od 2001. do 2007.
    – Ministar odbrane od 2007.

    Kaže da se u najranijem detinjstvu čovek određuje kakav će da bude, a da je ono što ponese iz kuće najvažniji lični kapital.

    – Moj majka potiče iz imućne seoske porodice, dok je otac odrastao u Beogradu u Domu za siročad, iako to nije bio. Deda je bio u zarobljeništvu, pa je baka poslala jednog strica na školovanje u Beograd, mog oca isto tako, ali u Dom za siročad, a mlađeg strica u vojnu školu. Za majku je bilo nepojmljivo da bilo šta od ikoga traži, jer se tako prosi. Ali, deca od drugih svašta vide – kaže Šutanovac, i opisuje jedan od najupečatljivijih događaja iz detinjstva.

    Šamarčina za ceo život

    – Moj drug Srđan redovno je ispred prodavnice žickao po dinar-dva i sa tim parama se po ceo dan vozao u luna parku. Meni majka da 20 dinara, a vožnja je koštala sedam. Izvozim se dva puta i nema više, fali mi dinar. Kaže Srđan, ajde i ti, vidiš kako ja! Stanem ispred prodavnice i brzo mi neka žena da dva dinara, i sad se sećam njenog lika i naočara. Uzmem dinar za vožnju, a drugi dam Srđanu. Sutradan, pita me učiteljica šta sam radio ispred prodavnice. Ja kažem, a ona me pošalje kući da to sve ispričam mami. Idem kući i plačem kao kiša! Stignem, a majka pegla. Pita šta je bilo, zašto plačem, da me neko nije dirao… I ja ispričam šta sam uradio. Tako me je odalamila da sam pao sa sve torbom! Nikad više mi nije palo na pamet da tražim nešto od bilo koga – priseća se Šutanovac.

    Prvi novac zaradio je skupljajući stari papir i nameštajući strunjače u Sportskom centru „Šumice“, i to kao predškolac. Zatim stižu i prve simpatije, ljubavi, a prvi poljubac doživeo je tamo gde je i počeo „vojnu karijeru“, u Bolu na Braču.

    – Bio sam peti razred, a devojčica se zvala Snežana. Klupica na Braču na kojoj sam doživeo prvi poljubac više ne postoji. I nije to bila ni velika ljubav, jer se posle mora nismo ni družili.

    s2

    Pronađite ministra… Dragan u naradžastom džemperu

    Hteo je da postane advokat i da upiše srednju pravno-birotehničku, onda je hteo u tekstilnu, popularni „Teksas“ gde su svi mangupi iz kraja išli, ali majka je procenila da je Šesta gimnazija pravo mesto.

    – Tu sam se prvi put sreo sa problemom narkomanije, gledao sam đake kako duvaju po hodnicima, ali nikad ništa nisam probao. Uhvatio sam se tada nekog drugog lošeg društva, pa je otac, koji je otišao da radi u Irak, morao da se vrati posle šest meseci. Njegova čvrsta ruka učinila je da od neocenjenog budem vrlo dobar. I tada sam odlučio da budem neko. Za mašinstvo su me opredelila dvojica profesora srpskohrvatskog i marksizma koji su mi davali dvojke, a i matematika i fizika su mi išle.

    Prao sudove u Londonu

    Pre fakulteta i odlaska u vojsku obreo se u Londonu.

    – Otišao sam u London i prodao povratnu kartu. I zna se: pranje sudova! I to u restoranu „La Pjađo“. Šef kuhinje Portugalac, njegov zamenik Japanac sa brazilskim pasošem, pa Poljak, Egipćanin… Svi u italijanskom restoranu, a niko sem mene nije video Italiju! U Londonu sam zaradio svoj prvi fotoaparat od 250 funti – hvali se ministar.

    s3

    Srećna porodica… Predrag, Marija, Dragan i Strahinja Šutanovac

    Vreme studija, godine pre raspada SFRJ, pamti kao fenomenalno. Otac mu je tada radio u Češkoj i imalo se para za sve što treba.

    – E, onda je došla inflacija, otac ode u penziju, pa je zbog besparice prodavao i jaja na pijaci. Morao sam da počnem da zarađujem i prešao sam u ugostitelje. Jedno vreme sam proveo u Grčkoj, gde sam pokušao da budem sportski menadžer. Fakultet mi je dobro išao sve do smrti oca, onda je sve nekako stalo. Onda sam se sabrao i odlučio da završim. Dođem na fakultet da zakažem diplomski i da vidim kada ću da dam poslednji ispit, Hidraulične mašine. Sretnem baš profesora kod koga mi je ostao poslednji ispit i kažem mu dajte šta treba da naučim za prolaz, a obećavam da neću projektovati nijednu hidroelektranu. A on kaže, da te utešim, nisam ni ja! – priča Šutanovac

    Sa suprugom Marijom upoznao se 1998. u kafeu „Demode“, kultnom mestu za sve proslave Demokratske stranke.

    – Odmah mi se dopala, a na prvom susretu pitao sam je kako se preziva. Kaže, Ilić! A ja joj kažem, kao pevač Miroslav, ne znajući da je njegova ćerka – smeje se Šule.

    a2
    Moj Dragane, kad u vojsku pošeš

    – Vojsku sam služio pre odlaska na fakultet, i to u Samoboru kod Zagreba. Kada sam ove godine bio u zvaničnoj poseti Hrvatskoj, hteo sam da obiđem kasarnu, ali su mi rekli da je devastirana. Pred kraj obuke prekomandovan sam na Velebit, relej na vrhu Zavižanj na 1.653 metra visine. I to je bio jedan od paradoksa JNA. Kad me je zaboleo zub, usred zime, morao sam da pređem 600 km da izvadim zub. To je baš bila muka i zubobolja – kaže Šutanovac.

    Posle godinu i po dana zabavljanja, uspona i padova, Marijine želje da ode u Kanadu i Šuletovom utehom u kafanama kad su svi pili na njegov račun, odlučili su da se venčaju. Prosidba je pala za Novu godinu, crkveno venčanje je održano 6. februara 2000, a svadba na kojoj je Zoran Đinđić igrao kolo, a kum Boris Tadić „Tebi moja tugo“ u „Hajatu“ u junu iste godine. A ove godine dva puta su slavili desetogodišnjicu venčanja. Sin Predrag, koji je dobio ime po Draganovom ocu, došao je ubrzo, a neprevaziđeni osećaj prvog očinstva Šutanovac pamti i po svom najvećem pijanstvu.

    Zarđali ekser

    – Bio sam savetnik u saveznom SUP-u i imali smo sastanak sa francuskom delegacijom. Stevan Nikčević je bio na čelu stola, a ja sam sve vreme čačkao mobilni čekajući vest da se Marija porodila. I moj drug, ginekolog, javlja: sin, 2.800 grama, 51 cm! Skočim, Steva ukapira o čemu se radi, počne da me grli, ulazi sekretarica sa viskijem… Francuzi u čudu, i oni me grle! Počeli smo da pijemo u 11 ujutru. Onda odem da vidim Mariju i sina, koji je bio kao grisina, ali meni najjači na svetu. Slavlje smo nastavili u kafiću, a ja sam pio kombinaciju pića sa viskijem koja se zove „zarđali ekser“. Tako se zove jer te prosto zakuje! Kad sam oko ponoći video da ne mogu više, odveli su me kući. Probudio sam se sutra u šest, ne znajući ni da je Marija koja se porodila carskim rezom imala problem sa anestezijom i strašne bolove. Zovem je i kažem: „Marija, umirem“, a ona meni, „ako ne dođeš odmah možeš stvarno i da umreš„! Kad se 2007. rodio Strahinja, nisam mešao pića – otkriva Šutanovac.

    Ništa bez Miroslava

    Bez obzira na obaveze, za porodicu mora da se stvori vreme.

    – Stariji sin Pera je šarmantan, voli društvo, gde god može na vojne događaje vodi drugare. Zna i sve strojeve radnje. Trenira karate, govori jezike. A mlađi Strale je drugačiji, ujutru je usporeniji, ali je zato noćna ptica. Voli more i kada smo se sad vratili sa odmora, kukao je da hoće da živi na moru.

    Šutanovci su veseljaci, pa se Marija i Dragan mogu često videti na koncertima.

    – Volim pesme Miroslava Ilića, ali i Halida Bešlića i Hanku Paldum. U kafani volim da čujem „Čaše od kristala“, „Srbija je naše blago“, „Devojku iz grada“, „Miljacku“, „Zlatne strune“, „Crne kose“… Privatno slušam haus muziku, u poslednje vreme i Lejdi Gagu, a deca đuskaju uz Šakiru. Najveće mi je zadovoljstvo kada nas četvoro pogasimo svetla kod kuće, odvrnemo muziku i napravimo žurku za našu dušu.

    DANIJELA ISAILOVIĆ

  5. Varagić Nikola каже:

    NASLOVNA PRESS-a:

    13. 09. 2010

    PRESS

    Počeo najgledaniji rijaliti-šou u Srbiji:

    Stigli novi farmeri

  6. Varagić Nikola каже:

    ALEKSANDAR PAVIĆ:

    ZAŠTO SE 10. OKTOBRA NA ULICI TREBA SUPROTSTAVITI „PARADI PONOSA“

    utorak, 14 septembar

    Lični režim Borisa Tadića, koji je neustavno na sebe preuzeo sve bitne funkcije u državi uključujući i vođenje spoljne politike zemlje, što je dovelo do potpunog debakla državne kosovske politike, i koji neustavno u isto vreme drži funkciju predsednika države i predsednika stranke, neprekidno ponavlja da će Kosovo i Metohiju braniti samo i isključivo „pravnim, političkim i diplomatskim sredstvima“ (a sada, očigledno, čak više ni njima). U isto vreme je lični režim Borisa Tadića objavio da će se najavljena „Parada ponosa“ braniti stotinama, možda i hiljadama oružanih pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova. Dakle, za državnu teritoriju Republike Srbije i vrednosti koje Kosovo predstavlja režim Borisa Tadića neće koristiti sva raspoloživa sredstva kojim jedna suverena država raspolaže, ali za odbranu vrednosti agresivnog homoseksualizma, koje „Parada ponosa“ propagira, isti režim će i te kako biti spreman da koristi sva raspoloživa sredstva jedne suverene države. Ima li jasnijeg dokaza do kojih je vrednosti sadašnjem marionetskom režimu u Srbiji stalo? Svaki građanin/poreski obveznik koji se protivi ovakvom vrednosnom i fizičkom usmeravanju oružane sile Republike Srbije ima pravo da stane na ulicu i da blokira pokušaj korišćenja državne oružane sile u te svrhe, tj. za zaštitu profesionalnih agitatora određenih seksualnih opredeljenja, koji ne zastupaju nikoga osim sebe pred svojim finansijerima i sponzorima, umesto u svrhe sadržane u Ustavu Srbije – odbrane teritorijalne celovitosti zemlje.

    – Izlazak na ulicu 10. oktobra je i suštinski demokratsko pitanje. Naime, postalo je poznato da se novcem poreskih obveznika sada finansiraju profesionalni agitatori homoseksualizma okupljeni u više organizacija, koje se predstavljaju kao „nevladine“. Suprotstavljanje državno-sponzorisanoj „Paradi ponosa“ ujedno predstavlja i javni protest protiv činjenice da se te iste „NVO“ koje promovišu homoseksualizam – tj. agresivno propagiranje istopolne seksualne orijentacije, i njene apsolutne moralne i pravne ravnopravnosti u vidu prava na sklapanje istopolnih brakova, usvajanja dece homoseksualnih parova, učenja dece da je homoseksualnost jednako vredna kao i heteroseksualnost itd. – sada finansiraju i iz državnog budžeta Republike Srbije.

    – Činjenica da se profesionalni homoseksualistički aktivisti finansiraju iz državnog budžeta sve ovo pretvara i u pitanje demokratskog legitimiteta. Naime, da su stranke sadašnje vladajuće koalicije jasno u svojim izbornim kampanjama istakle da se one zalažu za pravnu ravnopravnost homo i heteroseksualnosti, da će finansirati njene pobornike novcem poreskih obveznika i da će trošiti u opštoj bedi i nemaštini milione dinara iz državnog budžeta za organizovanje ne samo „Parade ponosa“ već i agresivnih propagandnih kampanji u gradovima širom Srbije koje promovišu homoseksualističke vrednosti – da su stranke sadašnje vladajuće koalicije sve to jasno i glasno predočile glasačkom telu Srbije i na toj platformi osvojile većinu, svi pobornici demokratije bi se morali pomiriti sa činjenicom, ma koliko se s njom moralno ne slagali, da većinsko biračko telo u Srbiji podržava ovakav program, koji uključuje i finansiranje i oružano obezbeđivanje „Parade ponosa“. Međutim, kako to nije slučaj i kako je očigledno da sadašnje vladajuće stranke nisu sve ovo istakle u svojim izbornim programima – verovatno zato što znaju da većinsko biračko telo u Srbiji ovako nešto ne podržava – izlazak na ulicu 10. oktobra predstavlja i demokratski akt građanskog suprotstavljanja jednoj agresivnoj i bezočnoj uzurpaciji glasačke volje građana Srbije i otimačine iz njihovog već osiromašenog džepa.

    – Svi oni čija se verska ili moralna ubeđenja nedvosmisleno kose sa vrednostima koje zastupa „Parada ponosa“ imaju pravo a i moralnu obavezu da se lično suprotstave korišćenju njihovog sopstvenog novca za javno promovisanje vrednosti koje su u suprotnosti s njihovim najdubljim verskim, moralnim i egzistencijalnim vrednostima. Diskriminacija, tj. razlikovanje između dobra i zla je neotuđivo pravo svakog čoveka i ni jedna državna ili režimska struktura nema pravo da to pravo povredi. Privatno izražavanje onoga što vernici smatraju da je porok je stvar svakog pojedinca, i to je nešto što ni jedan čovek, pa čak i ako je vernik, nema pravo da sprečava, ali i te kako ima pravo da spreči da se njegov poreski novac upotrebljava u svrhe javnog propagiranja vrednosti suprotnih njegovim/njenim najdubljim verskim uverenjima. Zato je organizovanje raznih „parada ponosa“ praktično jednako varvarskom, paganskom primoravanju vernika da jedu hranu poškropljenu krvlju idolskih žrtava, što organizatori i sponzori takvih manifestacija vrlo dobro znaju. Suprotstavljanje raznim „paradama ponosa“ je stoga neodvojivo od svakog pokušaja organizovanja takvih „parada“.

    – Svima kojima je i dalje stalo do Kosova i vrednosti Kosovskog zaveta jasno je da borba za njih počinje u sopstvenom okruženju. Nikada nećemo kao narod biti dostojni povratka kosovskih svetinja u državni okvir Srbije ako dozvoljavamo da nam se te vrednosti ruše ili devalviraju ispred naših očiju u srpskoj prestonici. Dakle, suprotstavljanje „Paradi ponosa“ je i početak bitke za vaspostavljanje vrednosti koje Kosovo i Kosovski zavet oličavaju, a koje su nas kao narod očuvale tokom vekova.

    – Na kraju, izlazak na ulicu 10. oktobra predstavlja i simboličan čin suprotstavljanja svim uzurpacijama sadašnjeg vladajućeg režima – od prekrajanja izborne volje građana, do nenajavljenog usvajanja Statuta Vojvodine, nenajavljenog usvajanja Rezolucije o Srebrenici, nenajavljene prodaje Telekoma Srbije, nenajavljenog odstupanja od oslanjanja na Rezoluciju 1244 u odbrani teritorijalne celovitosti i suvereniteta zemlje, i svih drugih uzurpacija, koje su predugačke za nabrajanje. Svaki građanin, kao glasač čija se izborna volja ne poštuje i čiji se novac nenamenski troši ima pravo da se lično suprotstavi takvom bezakonju. I, kao što ga nisu pitali pre nego što su odlučili da pogaze njegovu suverenu biračku volju, tako ni on nije dužan da pita ikoga da li ima pravo da izađe na ulicu, čije održavanje on/ona plaća i iskaže svoje građansko neslaganje i svoj građanski otpor.

    Vidovdan

  7. Varagić Nikola каже:

    DEJAN LUKIĆ

    ZAŠTO TADIĆ NIJE SMENIO JEREMIĆA

    ponedeljak, 13 septembar 2010

    Revnosno ponavljam da će Srbija ući u Evropsku uniju (ako ikada uđe) kada pametnji počnu da iz nje izlaze. Prošlog petka pridružio mi se i londonski „Tajms“: „U trenutku kada se Evropskom unijom teško upravlja, kada je podeljena i kada joj ponestaje daha i para, ohrabrujuće je za evropske lidere da čuju kako i dalje ima onih koji hoće da im se pridruže“.

    Koja je to zemlja koja tako imbecilnom revnošću glavinja u Uniju kojoj ponestaje daha i para, a Kosovo isporučuje Velikoj Porti u Briselu u zahvalnost za magličastu „perspektivu“ u EU, to već znate.

    U međuvremenu, u Beogradu teče politička burleska oko sudbine koja, navodno, čeka ministra spoljnih dela,Vuka Jeremića. Hoće li ga (hoće), kada će ga (uskoro) Tadić pustiti niz vodu. Itd… Žvaka za narod da voz lakše prođe.

    Sada se vi pitate o čemu se tu radi? Evo o čemu: Tadić je svom bivšem učeniku iz Prve beogradske gimnazije, odmah nakon što ga je poslao u svet da obavi zadatak, izdiktirao onaj tekst koji je već dojadio i Bogu i ljudima: „Srbija će se boriti za Kosovo isključivo mirnim i diplomatskim sredstvima“ – dakle ni kamena na okupaciju – i „Srbija nikada neće priznati jednostrano otcepljenje Kosova“.

    Ključni detalj u ovoj priči je da je Tatko koncipirao „malog Vuka“ kao vuvuzelu koja ima da striktno trubi zadatu, lažno patriotsku partituru. I Jeremić je trubio. Sve dok se nije u jednom trenutku malo zaigrao i tako zaigran počeo da pomalo veruje u ono što je trubio. E, to je već bilo blasfemija, jer je „Vuvuzeli“ nalog bio da trubi, a ne da veruje.

    Kada je – da dodamo i ovaj detalj – „đavolov učenik“, iznerviran stalnim, novim uslovima Brisela Srbiji, izgovorio ono „što je dosta dosta je“, Tatko ga je za taj prestup prema svojti u Briselu već tada hteo da smeni. Onda je, u završnici ove farse sa tekstom rezolucije Jeremić još jednom zgazio na crtu, bio je protiv toga da iz teksta ispadne izričita naznaka da je secesija neprihvatljiva i da u budućim razgovorima sa Šiptarima mora da se pregovara i o statusu Kosova. Ali ga, Tatko, nije ni onda ni sada smenio. Zašto?

    U vrhu Tadićeve Demokratske stranke već duže vreme teče neobjavljeni bratoubilački rat suprotstavljenih struja, ličnih animoziteta, velikih i malih ega i grabeža za stolice, pa nije vreme za kadrovsko krvoproliće dok Toma diše Tadiću u potiljak. Jakobinci oko Tadića, protivnici Jeremića (Šutanovac, Đilas, Đelić) su jači blok. Ima tu krvi do kolena. Iz najintimnijeg Jeremićevog okruženja čućete, tako, da sa Šutanovcem „Vuk ne bi delio ni Nobelovu nagradu“. A Đilas neće da dođe ni na sastanak na koji je pozvan i Jeremić, toliko se vole…

    I da se vratimo na Temzu. U Vajtholu će vam reći da od kako je oboren Milošević, u Beogradu nisu imali „mekšeg“ saradnika od Tadića, uključujući i Đinđića. Pa, kažu, da bi radije i u Miloševoj videli neku drugu Tadićevu vuvuzelu. I zato svoj žeton ne bih stavio na „Vuvuzelu“. Treba samo obratiti pažnju kako će Tadić da obavi zadatak i Jeremićevu političku glavu isporuči evroatlantskoj Velikoj Porti. Svilen gajtan? Carski ferman? Hatišerif? Ili, u dobroj srpskoj tradiciji – sekira na spavanju…

    Izvor Vesti, 13.09. 2010.

  8. Varagić Nikola каже:

    SAŠA RADULOVIĆ:

    NADAM SE DA ĆE PRISTOJNI LJUDI U DS POBEDITI TRULI DEO STRANKE

    Ko je podvalio građanima priču kako će predsedink zvati ministra inostranih poslova na razgovor o ostavci? Priča je prvo osvanula u listu Danas. Pa su je svi ostali mediji preneli bez ikakvog kritičkog preispitivanja. Posle ko, dolazi i pitanje zašto?

    Borba u DS-u je počela. Rukavice su skinute. Na jednoj strani su bezimene birokrate i bezlični ministri, partokratija, otelotvorenje IMT-a, moralnog posrnuća države, negativne selekcije, koji ništa ne govore javno jer ih niko i ne poštuje i ne sluša, koji govore kroz lidera LDP-a, kroz bezimene izvore, kroz prijateljske medije, kroz strane „prijateljske“ ambasadore, kroz … Ne sviđaju im se novi ljudi koje podržavaju građani. Koji govore svojim rečima. Koji ne pune svoje džepove. Koji rade u interesu države i građana. Koji će nadam se pobediti.

    Politika je umetnost mogućeg. Pre poslednje rezolucije u skupštini UN, Srbiji se oko Kosova nudio samo Ahtisarijev plan. Odnosno ništa. Primedba da je bolje prihvatiti to ništa jer će nam sutra ponuditi manje od ništa je neozbiljna.

    Ta rezolucija u UN nije poraz politike. Niti je kapitulacija. Niti promena politike. Niti zaokret. To je jedan korak u borbi za naše nacionalne interese, za našu imovinu i naše građane lojalne državi Srbiji na Kosovu. Za mnogo više od ništa.

    Zaustavili smo masovno priznanje nezavisnosti. Došli smo do novih pregovora. Kako će pregovori teći, videćemo. Šta smo dobili u pregovorima sa EU prilikom pisanja rezolucije, videćemo. Kako će se postaviti u predstojećim pregovorima, videćemo. Na osnovu toga će se i meriti uspešnost predsednikove politike i politike njegovog tima.

    Tu politku nije kreirao ministar spoljnih poslova. Nju je kreirao tim oko predsedinka. I ministar spoljnih poslova je tu politiku sprovodio i sprovodi sa velikom energijom. U interesu građana Srbije. Podmetačina o njegovoj ostavci bi bila smešna da nije zlonamerna i da nema onoga što se iza te podmetačine valja.

    Imajući u vidu da su se pregovori odvijali u krajnje nepovoljnom okruženju, gde jedna članica vlade, deo ministara DS-a, kao i deo partijske aparature DS-a, igra za protivnički tim, mislim da je uspeh značajan. Protivnički tim je jak. Čine ga najmoćnije zemlje sveta. Protivnički tim ima „naše“ igrače u svom timu. Protivnički tim koristi sva sredstva. I to čini naš uspeh značajnijim. Ali i postavlja pitanje ko igra za naš tim.

    Interes za prikazivanje rezloucije kao neuspeha ima protivnički tim, osovina Vojislav-Vojislav, ima zastupnik specijalnih interesa LDP, ima nemam-pojma-o-čemu-pričam-samo-da-dođem-na-vlast SNS, ali ima i partokratijski DS. Ima onaj najgori deo DS-a zbog kojeg stranka gubi glasače. Zbog koga od sebe tera pristojne ljude.

    Isti taj tim koji je podvalio i podvaljuje građanima, kroz prijateljske medije, kako je mišljenje međunarodnog suda pravde nepovoljno za Srbiju.

    Jedini koji je otvoren o svom „shvatanju“ interesa Srbije jeste upravo LDP. Oni kažu da je nacionalni interes Srbije da prizna nezavisnu državu Kosovo i da postane članica NATO-a. Ja mislim suprotno. To naravno ne znači da nisu u pravu. To znači samo da je mislim da nisu u pravu. Jedna članica vlade (tu ne mislim na SPO), jedan čitav deo DS-a misli isto. Samo ne sme da kaže. Zato što to građani ne podržavaju.

    Šta zaista koči napredovanje Srbije? Reforma“ pravosuđa je najgora stvar koja se desila u Srbiji od ubistva premijera i pogroma 2004.godine. „Reforma“ pravosuđa je velika sramota i najveća prepreka napredovanju Srbije. Dozvola nepotrebnim pokrajinskim administratorima da suprotno ustavu zadrže izvršnu i zakonodavnu funkciju kroz urušavanje Agencije za borbu protiv korupicje je druga takva sramota i prepreka. Pokušaj disciplinovanja zastupnika građana i poverenika za informacije od strane partokratijske skupštine je još jedna. Korupcija i monopoli još jedna …

    Integracija sa EU i ispunjenje EU standarda je nacionalni interes Srbije. I borba za Kosovo je nacionalni interes Srbije. Kosovo nije uslov za proces integracije sa EU. Uslov je ispunjenje standarda. Na putu ispunjenja standarda stoji okoštala, korumpirana, partokratija koja se bori protiv svih reformi. Bori se za svoj džep i svoje interese. Na putu ispunjenja standarda stoje privatizatori, monopolisti koji deluju kroz medije i političke partije. Bore se za svoj džep i svoje monopole. Glavni problemi Srbije su unutrašnji.

    Novinske podmetačine su svojevremeno rezultirale ubistvom premijera. Građanima Srbije je trebalo nekoliko godina da na kraju vide istinu. Veliki broj ljudi danas priznaje da su mislili da je premijer bio kriminalac. Sada se kaju. Samo što je kasno.

    Mislim da taj truli deo DS-a mora da izgubi. Nadam se da će pristojni ljudi u DS-u imati snage da pobede.

    Izvor Blog B92, 13. 09. 2010.

  9. Varagić Nikola каже:

    15. 09. 2010

    PRESS

    KOMENTAR DANA – Svetomir Marjanović

    Kaznite Vuka

    Nemam dilemu da ministar Vuk Jeremić treba da bude kažnjen! I to zbog svega što je učinio u vezi s rezolucijom koju smo podneli, pa povukli, pardon promenili u Generalnoj skupštini UN. Jer, Vuk ne može da prođe nekažnjen zato što je radio svoj posao i što je verovao da sprovodi dogovorenu državnu politiku

    Jer, ako ne kazne Vuka zato što je radio svoj posao, onda će morati da kazne sve one koji ne rade svoj posao. Moraće da kazne one zbog kojih je plata u Srbiji najmanja u Evropi, one koji i dalje kradu državni novac, one zbog kojih danas nema mleka i ulja, one zbog kojih najbolji opet odlaze iz Srbije! Lakše je zato kazniti Vuka.

    Nemam dilemu ni da je Vuk kriv zato što je, kao niko u Vladi, dve i po godine svog života potrošio da dokaže da je Srbija u pravu. I da možemo da igramo diplomatsku igru sa najjačima. Da možemo i da dobijemo tu utakmicu, ali ako je odigramo do kraja. Šta bi s tom pobedom, drugo je pitanje.

    Kriv je što je više vremena proveo u avionu nego što je veliki broj ministara bio u svojim kabinetima. Što je ubeđivao Ruse, Kineze, Evropljane, Afrikance, Latinoamerikance da to što se Kosovo otcepilo od Srbije ipak nije u redu i po svetskim pravilima. I što ih je ubedio.

    I zato samo kažnjavajući Jeremića pokazaćemo da su u pravu svi oni kojih je danas tako mnogo, a koji misle, govore i kukaju kako smo mi mali, sitni, kakao moramo da slušamo jer smo nesposobni, kako nama trebaju tutori…

    Ali, nemam ni dilemu da je Jeremić kriv jer se zaigrao, jer je sve karte stavio na to da EU neće postići jedinstvo oko rezolucije i što je poverovao da Srbija 2010. može da živi uz pomoć nesvrstanih, Afrike, Azije i Južne Amerike. Kriv je i što je trčeći da podnese prvu rezoluciju u UN pred svršeni čin doveo čoveka koji ga je doveo tu gde jeste.

    Nemam ni dilemu da je predsednik Tadić napravio jedini potez koji je i mogao da napravi: prihvatio je rezoluciju o Kosovu koju nam je napisala EU.

    Kako će kazniti Jeremića? On neće podneti ostavku, iako mu je sada ozbiljno urušen diplomatski kredibilitet, niti će ga smeniti Vlada predsednika Srbije Borisa Tadića. Dilema je da li će mu trajno zabraniti ulaz u Predsedništvo, ili će ga izabrati za potpredsednika DS-a.

  10. Varagić Nikola каже:

    RAT ZA SLOBODU JOŠ UVEK SE VODI SAMO U NAŠIM SRCIMA I GLAVAMA

    sreda, 15 septembar 2010

    Vukašin MILEUSNIĆ

    Cena koju dobri ljudi plaćaju za svoju nezainteresovanost je ta da njima vladaju zli ljudi. Platonove reči koje, kako više odmičemo na našem EUropskom putu, sve snažnije odzvanjaju u mojim ušima, podložnim neprolaznim antičkim mudrostima. Šta se to desilo sa javnošću kada je spremna da žrtvuje svoju demokratiju, slobodu i zajedništvo zarad uskih partijskih interesa korumpirane političke elite? I zaista, kako drugačije objasniti situaciju u kojoj se nalazimo, i da li ona zavređuje baš ovakvu dramatizaciju?

    Idemo redom. Građani Srbije su u situaciji da im sudbina direktno zavisi od “unutrašnjeg osećaja” predsednika Republike, koji je ujedno i ministar spoljnih poslova, predsednik Vlade, i predsednik najveće režimske partije. I sam Tadić svedoči o tome da Vuk Jeremić sprovodi politiku predsedničkog kabineta i da zbog toga ne treba da snosi odgovornost za poraz pred Međunarodnim sudom pravde. S druge strane, niko zaista ne računa na to da Mirko Cvetković, koji i sam predstavlja proizvod političkog kompromisa unutarstranačke borbe u DS, samostalno donosi odluke u Vladi kojoj predsedava. Politika Vlade i kabineta predsednika Republike, dakle politika koja donosi najvažnije istorijske odluke ovih dana, direktno zavisi od odgovornosti, demokratičnosti, političke zrelosti i sposobnosti, intuicije, i raspoloženja jednog čoveka – Borisa Tadića.

    Pomenuti se, glavom i bradom, pojavio u Skupštini Srbije na zasedanju posle poraza njegove politike pred MSP, i stoički izdržao sednicu od 12 sati, da bi na kraju iste dobio priliku da nam se obrati sa centralne govornice tražeći podršku za tadašnju verziju rezolucije o Kosmetu. To je bio pokušaj, po svoj prilici uspešan, da politici svog kabineta po tom pitanju obezbedi legitimitet u Skupštini. Da, njihovoj politici uopšteno, a ne konkretnom predlogu srpskog nacrta rezolucije, jer je isti sada potpuno promenjen po formi i suštini, tako da odgovara gospodarima. Tom prilikom su prevareni svi oni koji su dali glas takvoj Rezoluciji ne pomišljajući da ovaj marionetski režim neće izdržati a da je naknadno ne promeni pod pritiskom “prijatelja”. Pored ogromnog samopouzdanja s kojim nam se Predsednik obratio tada, autoritativnog pogleda iznad naočara – istakavši da je on tu, da je sve razumeo, ali da će, ipak, ostati pri svom uverenju da je politika koja već dokazano gubi najbolje što Srbija trenutno ima, i što sme da ima. Ono što najviše “bode oči” je snishodljiv stav koji mi – velika većina građana ove države koji nisu glasali za Borisa Tadića – dobijamo od njega kada govori o pitanjima koja suštinski definišu našu sadašnjost i budućnost. Sceni u kojoj “veliki vođa” odlučno maše pesnicom, naglašavajući kako “jedino politika EU integracija ima pun legitimitet građana”, samo fali muzički krešendo da dospe na listu najvećih srpskih horor epizoda. Stav “brižnog pastira”, koji Predsednik “pantokrator” gaji prema svom stadu, je svetlosne godine daleko od ideala “sluge naroda”, kojim bi trebali da se vodimo kada biramo naše vođe.

    MR PREVARA Odakle Tadiću toliko samopouzdanja u govoru pred Skupštinom, dan posle poraza njegove lične ideje da se Kosmet brani traženjem neobavezujućeg mišljenja MSP? Lako ćemo se setiti da je svoj aktuelni mandat dobio “na mišiće” tesnom pobedom nad Tomislavom SRS Nikolićem. Još je zanimljivija analiza legitimiteta aktuelne Vlade. Naime, iako pobeđen na prethodnim izborima za Skupštinu, DS sa Tadićem na čelu je poručio kako će učiniti sve da ipak formira vladu. Tako i bi, i tako su prevareni glasači SPS, koji tada sigurno nisu glasali za politiku “Evrope bez alternative”. Za oba slučaja je karakteristična intenzivna negativna kampanja prema oponentima i igranje na kartu straha kod naroda, oličenog u jednoj poruci: “ako oni dođu na vlast, idemo u izolaciju i rat!”. I oba slučaja su testament realnosti u kojoj se pri ustoličavanju vlasti ovde više gleda na interese pojedinih stranih ambasadora, nego na interese nas glasača, pa tako i Tomislav SNS Nikolić otvoreno govori o tome kako ne može doći na vlast bez podrške Evropske Unije.

    Ali prevareni su i svi oni koji su očekivali da će u pogledu EU integracija sve stajati dobro, samo ako DS sa Tadićem pobedi. Kako su tek prošli oni koji su verovali da će borba za Kosmet biti barem u istoj ravni prioriteta sa željom za ulaskom u Evropsku Uniju? Ništa bolje ne stoje ni oni koji su verovali da će im ovaj režim obezbediti novih 100.000 (ili beše 200.000) radnih mesta. Kako su tek prevareni oni koji su verovali da je DS socijalno odgovorna partija? Šta sada misle oni koji su očekivali da će ova Vlada makar obezbediti stabilnost dinara? Da li iko više veruje u “četiri stuba spoljne politike” posle potpunog ignorisanja svih međunarodnih faktora osim EU i SAD?

    Najopasnija prevara, ipak, je iluzija o demokratičnosti Borisa Tadića i DS. Prethodna Vlada je, vođena demokratskim principima, raspisala izbore čim je politika koju je sprovodila upala u krizu. Ova Vlada gubi na svim poljima politike koju je sama definisala i ponudila narodu kao svoju platformu, pa ipak ne pomišlja na proveru legitimiteta. Štaviše, traži alibi u potrebi za “očuvanjem političke stabilnosti” i upozoravajući na posledice ako se prekine kontinuitet državne politike. Dakle, DS koji je momentalno po dolasku na vlast prekinuo kontinuitet državne politike prema Kosmetu i koji je na to mesto i došao neprekidno destabilizujući vladu DSS, sada posle poraza svoje impotentne inicijative u MSP i izdaje državnih interesa koju upravo posmatramo, poziva na stabilnost i kontinuitet. Ova bezobzirna hipokrizija je ipak samo deo dekora naše fantazmagorične stvarnosti.

    Još jedan aspekat situacije u kojoj se nalazimo je jednako mračan. Kontrola medija je odavno prepoznata kao jedan od glavnih faktora koji doprinose uspostavljanju i održavanju autokratskih režima. Mediji oblikuju naša mišljenja, a mi svojim glasanjem na izborima ili neglasanjem oblikujemo konture vlasti. Kontrola medija se ne završava samo na uspostavljanju “pozitivnih” – EU, zapadni prijatelji, SAD i NATO, neoliberalni ekonomski model, saradnja u regionu, hrvatsko more, itd. i “negativnih” – Kosmet, traženje alternative EU integracijama, saradnja i trgovina sa Rusijom, Kinom, “trećim svetom”, sve što osporava neoliberalni ekonomski model, nacionalni interesi uopšteno, itd. – paradigmi, koje služe da se prema njima usmerava svest građana. Ta ista svest se, usmerenim naporima medija, zatvara u zadate koordinate unutar kojih joj je dozvoljeno da razmišlja. Posle nekoliko meseci besomučnog isticanja u svim medijima da je “Kosovo izgubljeno davno”, prosečnom primaocu te poruke i ne preostaje ništa drugo nego da traži rešenja unutar te “pragmatične realnosti”.

    STRAH I CENZURA Mediji se obilato koriste i za promociju ličnosti i stavova režima, dok se opoziciji ostavljaju margine medijskog prostora oko kojih bi trebalo da se glože. Izražena je nekritičnost reportera i novinara koji nam prenose režimske poruke i opravdanja nepopularnih poteza. Najveće televizijske kuće i najčitanije dnevne novine u Srbiji listom drže stranu režimu.

    Za “nezavisno” mišljenje se uvek pitaju isti, dokazani evropejci i evroatlantisti: Simići, Jakšići, Todorići, Blagojevići, Vejvode, Derete, nezaobilazna Liht, i ko sve ne. Tako nam se objašnjava šta je realnost, a šta mit. Tumače nam se – inače vrlo jasne – izjave stranih zvaničnika koji govore o račvanju dvostrukih koloseka. Evropa nam se izjednačava sa EU. Igraju se obilato sa našim slabostima, pa nam se Kosmet predstavlja kao teret koga se treba konačno rešiti, uz pokušaj umirivanja naše savesti pričom da se Kosmet gubi već 150 godina i da su ga zapravo svi ti pre nas izgubili. Koristi se kriza integriteta i identiteta ovog naroda, pa se plašimo pompeznim izjavama o sukobu sa najjačim državama sveta. Elaborira nam se zašto je pametno prodati porodično srebro onda kada je najjeftinije. Laki šinski sistem nam se predstavlja kao metro, a most bez usvojenog projekta za prilaznice, kome cena neprestane neplanirano skače, kao “dokaz da se nešto radi”. A umirujemo se i sa pričom da nas je najveća svetska ekonomska kriza u istoriji zapravo zaobišla. Mediji na taj način postaju instrumenti ušuškavanja javnosti u Matriks–realnost, dizajniranu da nas drži uspavane, apatične, nezainteresovane i, u krajnjoj liniji, nemoćne da utičemo na sopstvenu sudbinu.

    Kod izraženije kontrole medija uobičajena je pojava cenzure i autocenzure – Fobosa i Tanatosa, slobode govora i misli, opasnih protivnika autokratije. Pa tako na sajtu RTS možete pročitati po desetak komentara gledalaca koji gotovo isključivo hvale vlast i žele predsedniku večnu mladost, dok u isto vreme i na istu temu na sajtovima većine ostalih medija preovlađuje izrazito negativan stav prema režimu, iskazan u desetostruko većem broju komentara. Odskoro je i „Politika“ pooštrila svoju moderatorsku politiku, pa sve više politički nepodobnih komentara ne biva objavljeno. Takav odnos medija, koji su, po svemu sudeći, pod instrukcijom nadležnog odbora iz Krunske, nas ubrzano vodi u autocenzuru. O tome kako to ugrožava naše demokratske prerogative je možda izlišno i govoriti.

    Zbir svih okolnosti nas ostavlja u situaciji u kojoj jedna partija, sa manje od 30 odsto podrške izašlih, ili manje od 15 odsto upisanih birača, ali i bezrezervnom podrškom svih inostranih faktora, koji već 20 godina od Balkana prave laboratoriju – u svojim rukama drži najveće budžete, sve tokove novca u državi i ima predsednika, premijera i veliki deo vlade. Njeni funkcioneri su učestvovali u gotovo svim sumnjivim privatizacijama od 2000. godine naovamo, koje su poreske obveznike, dakle vas i mene, koštale milijarde evra. Politika te stranke je najzaslužnija što se manevarski prostor države na frontu za Kosmet smanjuje iz godine u godinu jer se taj prvi nacionalni interes podređuje svim ostalima.

    Neprincipijelno držanje DS i nezasita želja za vlašću radi vlasti i mogućnostima korupcije koje ona nosi, a ne radi mogućnosti da se sprovede jasno definisana politika, doveli su ponovo do razvoja mafijaške države, koju je nekada oličavala Miloševićeva vladavina. Stepen kontrole medija koji imamo sada i koji ima tendenciju rasta, direktan je uzrok krize demokratičnosti naše političke scene. Ovakva koncentracija vlasti, moći i uticaja sabranih na jednom mestu, u jednom centru, neumitno vodi ka formiranju autoritarnog društva, ovog puta kontrolisanog spolja. To već i formalno liči na okupaciju. Rat za slobodu, uistinu, nikada nije ni prestajao, a bitke se trenutno vode u našim srcima i glavama.

    Fond Slobodan Jovanović, Beograd

  11. Varagić Nikola каже:

    Otvoreno pismo Vladi Srbije

    O Vuku Jeremiću

    Autor: Zagorka Golubović

    Mislim da treba da zahvalimo Gordani Logar zato što je javno i vrlo jasno progovorila (Danas, 13. septembar 2010), ono što, verujem, većina od nas misli, a vrhovi vlasti ćute – o diplomatskoj (ne)sposobnosti ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića; jer kad god pročitam neku njegovu izjavu, pomislim da to govori ministar u Vladi Vojislava Koštunice, budući da su te izjave kontraproduktivne u odnosu na vladajuću koaliciju u kojoj je ministar.

    A posebno zato što narod misli da on govori ono što Boris Tadić neće javno da kaže. Činjenica da se sada, pred Generalnu skupštinu UN, umešao lično predsednik Republike da bi bar donekle smanjio zategnutost između međunarodne zajednice i Srbije, koju je stalno potencirao ministar spoljni, govori u prilog mišljenju koje je vladalo: da će Vuk Jeremić biti smenjen. Ali, kako reče Logareva, to ne samo da se nije desilo (pitam/o/ se zašto?) već je gospodin ministar, ohrabren time, nastavio da se „kočoperi“ kao jedino ovlašćeni kreator spoljne politike.

    U čijem interesu on izoštrava svoju agresivnost; i drugo, ko ga u tome podržava, iako je i nama laicima u diplomatskim poslovima očigledno da ne doprinosi ugledu Srbije u svetu?

    Izvrsno znanje engleskog jezika sigurno nije jedino, ni primarno, za vođenje dobre spoljne politike (a meni je time objašnjeno zašto je Jeremić izabran za to zvanje).

    http://www.danas.rs

  12. Varagić Nikola каже:

    BEOGRAD 18. 09. 2010

    PRESS

    DRAGAN J. VUČIĆEVIĆ – DOSTA ZLOČINA!

    Da li nam je danas gore?

    Da li je u Srbiji danas gore nego pre Petog oktobra? Jesu li u pravu svi oni obični ljudi širom Srbije koji kažu da im je za vreme Miloševića bilo bolje? Da, danas jeste gore. Da, onda jeste bilo bolje. Ne razumete? Pokušaću da objasnim.

    Istina je, dakle, da mi danas, u proseku, imamo nešto više para. Istina je da mi danas nemamo ekonomske sankcije, da nam nad glavama više ne vise NATO bombe, da možemo bez viza da putujemo po Evropi, da na vlasti nije zločinački režim koji proganja, otima i ubija političke protivnike… Ali, nama ipak nije bolje. Kako to? Pa, tako što danas nemamo nadu, tako što danas nemamo perspektivu.
    Elem, i u vreme najcrnjeg slobizma i usred bombardovanja i usred strahovlade julovske tajne policije videli smo pred sobom jasnu alternativu diktaturi, verovali smo u demokratsku Srbiju, bili smo ubeđeni da nas čeka bolje sutra. A danas? Šta danas znamo? Šta danas vidimo? Čemu se danas nadamo? U šta smo danas ubeđeni?

    E, baš o tome vam pričam. O demokratsko-evropejskoj političkoj eliti koja je u protekloj deceniji efikasno u Srbima ubila svaku nadu da im može biti bolje. O sistemu negativne selekcije, kojim je srpska politika bespovratno dezinfikovana od svake ideje i ideologije. O ukidanju svakog sistema vrednosti i pretvaranju srpske javne scene u buvlju pijacu.

    Sve se, bre, svelo na prljave pare i na goli interes. U srpskoj politici danas je sve moguće. Svako može sa svakim i svako na sve pristaje. Samo ako se dovoljno plati. I što je najgore, na političkom horizontu nema ni naznake da bi se mogla pojaviti neka nova politička opcija, neka grupa ljudi koja bi Srbiju stavila iznad privatnog interesa. Nema, dakle, nade. Nema perspektive.

    Elem, iako je informisanje u Srbiji danas kontrolisanije nego u vreme Komrakova, iako danas opozicioni mediji bukvalno ne postoje, onaj običan čovek sa početka teksta, onaj uniženi, opljačkani, obespravljeni Srbin instiktivno nepogrešivo oseća da ovo danas, deset godina posle Petog oktobra, nikako nije bolje. Šarenije, upakovanije, evropejskije jeste, ali suštinski bolje nije. Iako ga režimski mediji uporno ubeđuju da je Srbija na pravom putu, taj običan čovek vidi da je gurnut u jarak bez ikakve šanse da se, za ovozemaljskog života, iskobelja i dokopa pristojnog života. Osuđen na doživotno preživljavanje, taj običan čovek ima pred sobom samo dve opcije. Da ćutke trpi ili da se pobuni.

    I zato se, na žalost, varaju svi oni koji misle da je u Srbiji bespovratno prošlo vreme revolucija, da ovde više nije moguć petooktobarski scenario.

    DRAGAN J. VUČIĆEVIĆ

  13. […] Млади лавови, стари мангупи […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: