Последице “колективизације“*, диктатура и окупација (од Османлија до Нато) – “инстикти стада“ и “робовски менталитет“

.

Ана Селић: ТО, НИСМО МИ

На шта личи кућа попуцалих зидова кроз које продире ветар, чији кров пропушта и мању кишу а камоли пљускове и снегове, у чијем су се влажном и запуштеном подруму запатили пацови? На шта личи њен воћњак, зарастао у густу траву, грана изломљених од немара и олуја, и неокопана башта у којој између корова случајно никне неки заборављени лук, неизвађен кромпир, или парадајз од прошлогодишњег, неубраног плода? На дом?

Расли смо уз причу да је наша кућа таква зато што је насред друма којим би сви да иду, куда год да их њихов циљ мами а гордост гони; уз њу су израсла наша деца, а сада стасавају и унуци, ако их има. Прича је била добра јер је у себи имала истине. О томе сведочи и амбар, још урушен од бомбе, и бабин гроб на оближњем брежуљку – умрла је у 92-ој од рака материце и сахрањена поред петогодишњег праунука кога је однела леукемија. Прогреса, очито, има: укућане су путници нашим друмом некад проређивали и тифусом и великим богињама, а данас то чине на почек, уз помоћ нуклеарне физике, и смањен ризик по себе.

Пред кућом седимо ми: неко на троношцу склоном превртању, још једном доказу да је немогуће постало могуће, неко у белој пластичној столици која ће надживети и то мало унука растрчаних по дубокој трави пуној крпеља и –  надамо се – само безопасних змија, неко у фотељи од ратана, волшебно пристиглој у оближњи „шопинг мол“ негде из Југоисточне Азије.

У руци нам је мобилни: чекамо да стигне порука од банке да је пензија легла. Знамо да је можда последња, али знамо и да је боље ишта него ништа. Ништа јако добро памтимо – кад новац није вредео ништа, кад су наши момци гинули за ништа, кад смо гласали за оне који су били и остали ништа, који су обећавали и урадили ништа. Ишта је, дакле, наш живот.

Са децом која су отишла јер им се наше „ишта“ мање свиђало од великог „све“ обећаног у туђој кући, разговарамо скајпом, кад временска разлика од минус-плус шест до девет часова дозволи. Наравно, ако интернет ради и има струје. Кад ради и кад има, готово да се радујемо; наше „ишта“ тада некако нарасте, чак постане и „нешто“.

Природно је што су деца отишла: ми смо своје одживели, а њима то тек предстоји. Тамо негде има кућа кроз које не дува ветар, чији су травњаци уредно подшишани, и где се пред кућом седи само уз батлера и базен. Познато је да смо успешнији у свему од оних који су у таквим условима генерацијама расли – ти су заборавили на продорност и сналажење, амбиције су им усахле неподстицане невољама и лишавањем. Доћи ћемо до њиховог боље и брже него они сами.  И при тим мислима наше „ишта“ још мало набубри, пунећи нам празнину у души.

Ако нам дојади поглед на некако увек исти призор, можемо ући у кућу у којој се телевизор никад не гаси. Погледати, у реалном времену, шта има наФарми – ко се с ким и како смувао, ко је коме боље подметнуо, завукао, увалио, у Београду, Бриселу или Приштини, свеједно. Између политике и спорта, биће и културе – можда ће нам Дива опет причати шта мисли о претенденткињама на њен положај, исходима хиљадитих по реду ванредних избора, економији, образовном систему, реформама, одрживом развоју, борби против организованог криминала…

Како пева, тако и говори. Али, одрешита је и самопоуздана, увежбана до врхунца, сасвим свесна да је ово њен свет, без остатка. За оно чиме је природа није обдарила, побринули су се наука и медији. Прво је помогло да све пластично на њој изгледа као право, а друго да све право у њој делује безалтернативно. Толико, да ћемо је гледати у разним инкарнацијама на сваком од 135 кабловских канала, а колико сутра – јер наука не зна за границе – можда и на свих 250, до краја наших технолошки усавршених живота.

Уз бенседине, бромазепаме и диазепаме падамо потом у сан да бисмо отписали још један исти, безалтернативни дан – обамрли у напола урушеној кући на запарложеној земљи, чекајући да нам неко с оне стране екрана још једном објасни шта треба да мислимо и желимо, срећни што није и горе. Јер и кад кажемо „Ово је дно“, знамо, негде дубоко у себи, да је дно људског пада релативан и увек помичан појам.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.srpskilist.net/gledista/to-nismo-mi

…

Srđan Milošević: Chariots of fire

(…) Naime, veliki broj vozila koja saobraćaju na ulicama Beograda (oko jedne trećine) snabdevena su klima-uređajima, kao svojevrsnim civilizacijskim minimumom i jednoj od pretpostavki za komforan prevoz tokom letnjih meseci. Osim onih vozila u kojima narečeni civilizacijski minimum ne postoji, problem se zaoštrava pošto ni u onima u kojima uređaj postoji on često ne radi ili radi bez efekta, budući da putnici, iz neznanja, nepažnje, inata ili ko bi znao kog još razloga otvaraju prozore dok je klima-uređaj uključen, čime se rad uređaja čini neefikasnim. Nekada se događa da vozač ostavi klima-uređaj uključen uprkos otvorenim prozorima, to traje neko vreme, pa vozač na kraju isključi rashladni uređaj. Dešava se i da, iako su svi prozori zatvoreni, klima tako slabo radi, da se njen efekat ne oseća, pa putnici gunđaju i na kraju se uvek nađe neko ko otvori prozor, što ponovo ne rešava problem, ali pokreće novu dilemu: da li je ipak bolja i koliko-toliko uključena klima, ili je bolje da se, kada klima ionako slabo radi, otvore svi prozori, i omogući makar kakvo strujanje vazduha, pa koga zapahne osvežavajući pramen povetarca, taj se može smatrati srećnim.

Moguće su i dešavaju se i druge varijacije: da u jednoj polovini autobusa prozori budu zatvoreni i da se u toj polovini autobusa oseća „blagodat“ rashlađivanja , dok se u drugom delu autobusa ljudi preznojavaju pored otvorenih prozora kroz koje ulazi malo vazduha i mnogo vreline julskog sunca. Ovakva situacija traje samo dotle dok vozaču „ne pukne film“, tj. dok ne isključi klimu (jedan je to učinio čak sa sadističkim užitkom uz komentar da „stoka“ i treba da se „kuva u sopstvenom smradu“), besan zbog nesavesnih putnika koji, uprkos tome što mogu da osete da je klima uključena, ipak otvaraju prozore ili ih ne zatvaraju ako ih je već neko drugi optvorio. Neće ili ne znaju da treba – teško je reći… A kada se svemu pridoda još i suštinska nezainteresovanost samog prevoznika za rad klima uređaja (jer je tada veća potrošnja goriva) ili pak neka „računica“ samog vozača koji će prijaviti da je klima-uređaj bio uključen, iako nije, pa će razliku u gorivu sipati u rezervoar svog automobila, situacija postaje idealno loša i zapravo dobijamo jedan problem koji se može opisati kao jednačina sa svim nepoznatim, uključujući i željeni rezultat: niti se zna ko je „kriv“ što klima-uređaji ne rade, ni da li ne rade jer su pokvareni ili su samo isključeni, ni da li su isključeni zbog otvorenih prouzora, ni da li su prozori otvoreni jer ne funkcionišu klima-uređaji, ni da li uopšte želimo da oni funkcionišu!?

Naravno, svako može iz svog iskustva da dopuni ovih nekoliko situacija čitavim nizom drugačijih scenarija, ali jedan scenario se najređe ostvaruje, a to je onaj kada se sklope optimalni uslovi, tj. da je jačina klime odgovarajuća, prozori zatvoreni, a putnici razumni da ih ne otvaraju, odnosno spremni da uljudno upozore one koji se mahinalno dohvate ručke na prozoru kako bi otvorili prozor da nema potrebe da to rade, jer je uključen klima-uređaj.

(…) Primer sa klimatizacijom u javnom prevozu svojevrsna je paradigma modernizacije Srbije, ilustracija unutrašnjih aporija tog procesa. Sa jedne strane, nemoguće je odmah zameniti sva vozila novim autobusima u kojima će pitanje klime biti sistemski rešeno. Sa druge strane, nedopustivo je (jer nema razloga) da se ljudi voze u autobusima u kojima nema jednog tako elementarnog činioca komfora kao što je klima-uređaj, ma koliko da je autobus star. Ali klima-uređaj će biti efikasan samo ako je ispravan, uključen i ako su prozori zatvoreni. To zahteva „saradnju“ onoga ko finansira ugradnju klima-uređaja i koji će nabaviti kvalitetnu rashladnu opremu; zatim onoga ko instalaciju vrši i koji će posao uraditi dobro; potom vozača koji uključuje uređaj i, konačno, putnika koji zatvara prozore.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://pescanik.net/2013/07/chariots-of-fire/

…

Boris Jašović: Bus ekstraplus izveštaj

(…) Dakle, vozim se nedavno gradskim busom. Nekoliko stepeni je iznad tridesetog podeoka, a na vozilu zamandaljeni prozori. Valjda zbog toga što klima-uređaj radi punom parom. Jedino me čudi što izostaje efekat sutona na Pešterskoj visoravni. Umesto toga, temperatura naginje neobično visokim vrednostima, pa me subjektivni utisak da se vozimo centralnim predelima Atakame nikako ne napušta. Po svemu sudeći, umesto da hladi, klima zapravo zagrejava prostor. Putnici su zajapureni, na ivici nesvesti, ali nikome ne pada na pamet da otvori prozor.

Starija gospođa, sa lepezom u ruci i početnim simptomima kolabiranja, odoleva iskušenju da odškrine prozor. Sličnu mogućnost ignoriše i tip s licem serijskog ubice i istetoviranim krstom, koji poslednjim atomima snage uspeva nekako da se prekrsti kad promilesmo pokraj lokalne crkve. Da kojim slučajem na staklima nisu izlepljene nalepnice – ne otvaraj prozor dok radi klima – pomislio bih da putujem s ekipom okorelih mazohista. Ovako, shvatam da je kvaka u tome što niko ne želi da ekstremnim nekonformističkim ponašanjem, poput otvaranja prozora dok je pokvarena klima, prekrši jedno od svetijih pravila Gradskog saobraćajnog.

Niko, po cenu toplotnog udara, ne želi da u očima drugih ispadne palanački filozof. Ljakse – što bi rekla današnja omladina. Napokon, tip sa bradicom a la Cune Gojković i Vudi Alen cvikerima (izvan svake sumnje slobodnolebdeći intelektualac), odlučuje da se žrtvuje. Manično počinje da drmusa, po svemu sudeći zaglavljeni „busplus šiber“, ali mu ta građanska inicijativa donosi samo bujicu negativnih komentara tipa „vidi ovog – ne zna da čita“ ili „džaba nam Evropa kad primitivci ne poštuju pravila“.

ЦЕО ТЕКСТ:

www.danas.rs/bus_ekstraplus_izvestaj

…

* Kolektivizacija je u komunističkim zemljama, po pravilu, sprovođena nasilno uz jake represivne mere. Stvaranjem državne svojine kroz nacionalizaciju i konfiskaciju, kao i privrednim planiranjem i kolektivizacijom, menjana je privredna i socijalna struktura i stvaran ekonomski ambijent u kom je, u etatizovanoj privredi, sve tokove kontrolisala partija na vlasti.

Wikipedija

…

СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

• ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ
• БОГата Србија
• Јелена Јанковић и Ана Ивановић
• Бити Србин православац 
• ”Atlas Shrugged” од Ayn Rand – на српском језику
• Информер: Протест радника у култури ”Стоп уништавању културе”
• Новак није Србин???