Проевропски таблоиди недавно су објавили вест да НАТО државе смањују финансирање прозападног НВО сектора у Србији, јер наводно, није било резултата, што се тиче промене свести српском народу. Већина православних Срба није за улазак у ЕУ, не жели Европрајд у Београду и подржава Русију. Делује да аутошовинисти нису испунили мисију.
Да ли има места за радовање, кад видимо шта се дешава у и око СПЦ? Одлуком о додели аутокефалности МПЦ и прећутном подршком режиму у вези Европрајда, у овом тренутку СПЦ разбија српски народ више него проевропске НВО.
Раскол који се десио због владике Артемија није ништа у односу на оно што чека СПЦ ако се у случају МПЦ догоди(ла) издаја и ако патријарх СПЦ хитно не учини све што може да се мирним путем спречи одржавање Европрајда. После септембра више ништа неће бити исто ако СПЦ не стане уз народ до краја августа.
Ако патријарх Порфирије не објасни како СПЦ штити интересе СПЦ и Срба у Северној Македонији и ако није спреман да поведе народ против власти у Србији уколико световна власт не откаже Европрајд, ко зна шта ће бити са патријархом и СПЦ, али и са српским народом, пошто за ових 800 година Српске Православне Цркве нисмо били у ситуацији да је патријарх СПЦ издао Цркву и српски народ и да је већина верника СПЦ била против свог патријарха. Патријарх Порифирије је, на жалост, на том путу.
Не постоје виши национални интереси од одбране традиционалних породичних вредности и да Србија остане савезник Русије. Ако патријарх и владике СПЦ позову народ у одбрану традиционалних породичних вредности и спречимо одржавање Европрајда, Империја ће ударити на СПЦ и патријарха. Можда ће повећати и улагање у проевропски НВО сектор. Наш одговор мора бити да станемо уз патријарха и Цркву. Није нормално да православац више мрзи патријарха СПЦ, него проевропске НВО, тј. Империју. Ако патријарх учини подвиг – да ли су за подвиге спремни и православци који га критикују? Ако је патријарх спреман да се жртвује – колико смо ми спремни да се жртвујемо и да не одустајемо?
До средине септембра сазнаћемо да ли ће патријарх Порфирије бити најгори патријарх у историји СПЦ, или је способан за велике подвиге, да постане један од најбољих у историји СПЦ. И сазнаћемо колико смо ми остали спремни за подвиге.
Освету Империје, због отказивања Европрајда, као народ, можемо преживети. Промениле су се и околности у свету, није исто као деведесетих. Међутим, ако уништимо породицу и традиционалне породичне вредности, нећемо преживети.
СПЦ је једина институција у коју народ има неко поверење, зато је највећа одговорност на људима који воде СПЦ. Већина верника СПЦ и већина грађана Србије не жели Европрајд, а само СПЦ може да поведе масовне и ненасилне протесте…
На Васељенскe Саборe одлазили су епископи чија су епископска седишта била у северној Македонији. Цар Јустинијан је у 6. веку основао, код данашњег Лебана у јужној Србији, Јустинијана Приму. Доласком Јужних Словена, настаје Охридска архиепископија (у 11. веку простирала се и до Београда). Вековима су се на простору северне Македоније за превласт борили Грци, Бугари и Срби, онда су Срби направили велико царство и седиште царства и цркве било је у северној Македонији. Архиепископ пећки Јоаникије проглашен је за патријарха Срба и Грка у Скопљу 1346. године.
Међутим, Османлије су стигле на Балкан и падале су грчке, бугарске и српске православне земље под власт муслимана. Служећи Турцима, Фанар је Пећку патријаршију, заједно са Охридском архиепископијом, укинуо у 18. веку. После Великог рата, северна Македонија постала је део Краљевине Југославије. Томосом Васељенске патријаршије из 1922. године, Охридска архиепископија ушла је у састав СПЦ. У СФРЈ настаје македонска нација. СПЦ је 1959. године дала аутономију МПЦ. Ипак, дошло је до раскола. СПЦ је сад на основу тог канонског статуса донела одлуку о аутономији, и одмах затим одлуку о аутокефалији МПЦ-ОА. То је урађено у клерикалном стилу, и сад народ тражи поништење те одлуке.
У саопштењу СПЦ наглашено да ће се СПЦ водити искључиво еклисиолошко-канонским и црквено-пастирским начелима, мерилима и нормама. Ипак, јасно је да је одлука донета и марећи за „реалполитичке, геополитичке, црквенополитичке и друге сличне датости или за једностране иницијативе“ и подлежући одређеним утицајима или притисцима, односно, због свега што се дешава између Русије и Запада, али и између Цариградске патријаршије и Руске православне цркве, као и између Цариградске патријаршије и СПЦ и МПЦ-ОА. (Фанар се за привилегије и слободе бори у оквиру Турске и НАТО, и Грчка је члан НАТО, а Грчка православна црква финансијски зависи од НАТО државе. Није ни Грцима лако.)
На простору северене Македоније Грци су ширили хришћанство од доба апостола до доба Климента и Наума, ученика Ћирила и Методија. Онда су Јужни Словени – Бугари и Срби, водили борбе за превласт на простору северне Македоније (тад није постојала македонска нација). Срби су чинили већину крајем Средњег века, и Срби су – као део Старе Србије – ослободили Македонију у 20. веку. Македонци тврде да су пореклом антички Македонци, и да је ОА, као и све друго из антике и средњег века, наслеђе С. Македоније, настале у 20. веку. Према попису из 2021. године у С. Македонији, Македонаца има 58.44 %, Албанаца 24.30 %, Срба 1.30 %, македонски као матерњи језик говори 61.38 %, албански 24.34 %, православаца има 46.14 %, а муслимана 32.17 %.
То је тренутно стање на терену. Историјски, ако би се делило наслеђе, од почетка средњег века, северна Македонија и ОА највише припадају српском народу, затим грчком и делом бугарском. Сада је Северна Македонија држава нације која себе назива Македонцима (што Грци оспоравају) и Охридска архиепископија је део македонске националне цркве. Спор са Грчом око назива државе решен је под притиском Запада. А спор са СПЦ (изгледа под притиском Запада) решен је добијањем аутокефалности. Дакле, македонски националисти успели су да дођу и до независне државе, која у свом називу има реч Македонија, и до аутокефалне цркве и да се македонски језик не признаје као западна варијанта бугарског језика. Македонаца који знају да су пореклом Срби и да су им се претци презивали на ић, има доста, али се сви на попису изјашњавају као Македонци, што значи да је македонски национализам јак. За сада, македонски националисти нису успели да убеде свет да полажу право на античко и средњовековно наслеђе Македоније и ОА (да су антички Македонци), и морају да деле власт са Албанцима, главним савезницима Запада у региону. Македонци су, уз помоћ НАТО (и пре тога комуниста) дошли до независне државе, али, Албанци, уз помоћ НАТО, постају господари С. Македоније, која је у суштини НАТО протекторат.
Већина Македонаца, према анкетама и кад се гледа културна и економска сарадња, српски народ сматра братским народом, а Србију пријатељском државом. Пошто МПЦ-ОА има проблем са недостатком монаштва и пошто ће, према најавама, српски клирици бити део МПЦ-ОА и служити на српском језику, очекује се да у будућности у МПЦ-ОА буде много више српских свештеника и монаха. Било би добро да Србија сад исправи грешке које је правила у 20. веку. Српска елита била је више окренута Западу и више пажње је посветила развоју Словеније, него Македоније, српски краљ више је волео Блед, него Охрид. Србија није успела да задржи Словенију и Хрватску, а док је покушавала да се приближи што више Западу, изгубила је Стару Србију – није имала никакву стратегију за Стару Србију. То се види и на примеру Сокола Рајева. За разлику од монархиста, у другој Југославији, комунисти су спроводили коминтерновску стратегију да се српске земље разбију на више мањих народа и држава и настају македонска нација и МПЦ. Иста стратегија примењена је у Русији, у СССР-у, и зато је сличан украјински проблем. Сад су македонски и украјински проблеми повезани, свеправославни, словенскоправославни и проблеми између грчких и словенских цркава и народа. Да ли ће Македонија постати место саборности или ће остати место сукоба и раскола? Да ли ће Украјина постати место саборности или ће остати место сукоба и раскола? Да ли је Православна Црква Једна, Света, Саборна и Апостолска?
Србија или српски народ имао је шансу да поврати Стару Србију, да већину становника на том простору чине Срби, али уместо до Вардара, српску елиту више је интересовало како да стигне до Триглава. На крају смо изгубили и Триглав и Вардар. У Старој Србији Срби нестају, али исто тако нестају и у Словенији и Хрватској. Ако искрено желимо да негујемо српско наслеђе и обезбедимо опстанак српског народа на простору Старе Србије, морамо да имамо стратегију и ресурсе. Ако је СПЦ, под спољашњим притиском, донела одлуку у вези МПЦ-ОА на штету српских интереса, да ли је више крива држава Србија или СПЦ, јер држава Србија мора да заштити СПЦ и српске интересе? Ако световна и црквена власт служе страним интересима, ко и како да промени власт у држави и СПЦ? Да ли је Сабор СПЦ могао да упути макар православне интелектуалце и новинаре у договор са МПЦ?
СПЦ још увек није издала саопштење за јавност и не знамо шта ће бити коначни договор и кад и како ће се реализовати спајање Православне охридске архиепископије коју је до сада водио архиепископ Јован, са МПЦ-ОА коју води ариепископ Стефан. Да ли ће после ове одлуке СПЦ нестати сваки траг српског присуства у Северној Македонији? Да ли ће МПЦ поштовати договор и да ли ће МПЦ и даље славити оне који су прогонили Србе? Реакција верника СПЦ поводом одлуке о додели аутокефалности МПЦ, показује да српски народ није заборавио Стару Србију. Надам се да ће се из реакције сад прећи у акцију, тако да се заштите интереси Србије и да везе између српског и македонског народа буду све боље…
Владајућа елита Запада види Православну Цркву као највећег непријатеља, који се мора што пре уништити. То су потврдили политичари попут Карла Билта, генерали војске САД, Велике Британије и других НАТО држава… Али, зашто је Православље за владајућу елиту Запада непријатељ број један? Владајућа елита Запада је антихришћанска и мрзи све што је хришћанско јер је Западноевропљанин (европски човек) прогласио себе (човека) за бога. Западноевропљани не осећају, иако то неће јавно признати, да су супериорни у односу на Источноевропљане, као што то осећају у односу на неевропљане. Римокатоличка црква се представља као супериорна, али кад се дође до чисто духовних тема и до разлога великог раскола, види се разлика између разума католика и духа православаца. Јер, католици (као и њихова чеда протестанти и просветитељи) ограничени су природном светлошћу разума, а православци верују да постоје и зато примају нестворене светлости или енергије Божије (спознаја срцем је виши ниво спознаје!). Дакле, освојили су цео свет – сви континенти и Северни и Јужни пол били су под ногама Западноевропљана – само нису успели да поробе (ако се не рачунају неуспешни походи Наполеона и Хитлера) православни и словенски део Европе. Због тога Западноевропљани мрзе и Словене (Источноевропљане) и Православље.
Знамо из историје, док је Православље цветало у Источном римском царству, а касније и у српској и бугарској средњовековној држави, Западно римско царство је било у распаду – само је Запад тада био у мраку. Ренесанса је процветала на Западу после пада балканских православних држава под окупацију исламског Османског царства, због чега су (учени) православци са Балкана и Мале Азије бежали на Запад. Али убрзо је дошло и до контакта између католика и муслимана (Турака и Мавара), па је окултни Запад прихватио исламску и далекоисточну мистику, а и даље одбацивао и потцењивао православну, тј. хришћанску мистику (исихасти су били смешни, а дервиши, или будисти, или кабалисти, егзотични?). Рационалистички или атеистички Запад гушио је хришћански, православни дух. Окултни Запад прихватао је сваки нехришћански мистицизам и египатску и остале магије. Запад је спој романског и германског паганизма и расизма. Запад је спој рационализма (атеизма), окултизма и паганизма. На тим темељима граде се њихови изми и идеологије. И new age.
На почетку последње деценије 20. века Запад излази као победник из Хладног рата, долази до слома СССР и Варшавског пакта, и НАТО државе покрећу две офанзиве – једну против православних држава (против Србије у рату у СФРЈ, бомбардовањем РС и СРЈ, а крајњи циљ је Русија, доказ је рат у Украјини) и другу офанзиву против исламских држава (рат у Ираку, па поново рат у Ираку, у Авганистану, Либији, Сирији, са циљем да се сломи Иран као једина исламска држава која пружа јак отпор вестернизацији и глобалистима). Србија је деведесетих пружила јак отпор Империји, помогла Русији да прогледа, и од почетка 21. века са доласком Владимира Путина на власт Русија се консолидовала и поново је постала важан фактор у свету. Са друге стране, осим Ирана, све остале исламске државе данас су под контролом НАТО држава. Ипак, после православаца, највећи отпор вестернизацији и глобалистима пружају муслимани. Кина је постала главни политички, економски и војни конкурент Запада, али Кина није идеолошки конкурент, Кина је усвојила две западњачке идеологије – прво социјализам, а затим и капитализам, тј. Кина нема своју идеју и духовни центар. Зато је Кина, која је започела модернизацију после православних држава – данас модернија и од евроатлантских држава. Запад жели договор са КП Кине, владајуће елите Запада и Кине идеолошки су блиске, и једни и други су атеисти. Међутим, шта ако Кинези преко православаца познају Христа и настане Кинеска православна црква? Или, шта ако се разочарани католици и протестанти на Западу окрену Православљу? Зато је за владајућу елиту Запада мета број један – Православље, уништити Православље.
Стубови Православне Цркве су грчке и словенске цркве или патријаршије. Срби, Бугари и Руси су преко Грка примили хришћанство. Грчка (тј. Источно римско царство) је хиљаду година била упориште Православља. Међутим, у 19. веку Грци су, поново, романизовани, тј. вестернизовани и у 20. веку интегрисани у културни, економски и војни систем Запада. То није било тешко пошто су Грци који су створили Источно римско царство себе звали и сматрали Ромејима, чак и већим Римљанима од оних из Западног римског царства, док је модерна (западна) Европа (модерна философија и наука) доживљавала повратак антици и старој Грчкој. Модерна православна Грчка је кроз вестернизацију доживела хеленизацију и више се поносила античким (паганским), него хришћанским коренима. Цена тога је да је савремена Грчка постала колонија Запада и база за напад на православне Словене. Колико је Грчка окупирана видело се по томе што је у Грчкој ковид фашизам примљен исто као и у Аустрији, Великој Британији, Немачкој, Италији, Аустралији, Канади, Израелу… Да ли ће Грци одбацити 2 000 година хришћанства и отпасти од Православне Цркве? То зависи и од Русије и Србије које нису у ЕУ и НАТО и данас су веће упориште Православља, него Грчка. Словени су најбројнији народ у Европи, а већина Словена је – православне вере. И словенске православне цркве доживеле су препород након што су преживеле комунизам. Међутим, Грци сматрају да имају првенство (показују културни расизам према Словенима што је последица романизације/вестернизације). Али, Руси и Срби нису унијати, и не могу да препусте духовно вођство Грцима, као у средњем веку. A Православна Црква не може постати централизована као Римокатоличка црква, цариградски патријарх (или руски?) не може да постане нешто као папа код католика.
Ако православци знају да је циљ Запада да се уништи Православље, шта предузимају да се одбране? На нивоу Православне Цркве, буквално ништа. На нивоу помесних цркава скоро ништа. Зато је значајна књига Слободана Стојичевића „Хибридни рат против Српске православне цркве“ (Српско одељење Међународног јавног Фонда јединства православних народа, Београд, 2021. године). Слободан Стојичевић у овој књизи објашњава шта је нпр. стратегија названа „рат изнутра према напоље“, или техника „Прозор Овертона“ и како се нове стратегије, технике и нови начини организовања користе против Православне Цркве. Јер, „у ранијим епохама фронтални напад је наилазио на спољни одбрамбени прстен и тек у случају победе над одбрамбеним механизмима остали део друштва је једноставно био освајан. У данашње време могуће је разним новим ратним техникама (информациони рат, психолошки рат, медијски рат…) нападати унутрашњост система“. Томе служи – мрежни тип организације. Друштво је „од хијерархијског постало мрежно“, а у мрежном друштву, „моћ је мултидимензионална и организована око мрежа које су у сваком домену људске активности програмиране према интересима и вредностима актера који имају моћ. Мреже моћи своју моћ остварују утичући на људски ум. Глобалне финансијске мреже и глобалне мултимедијске мреже су тесно повезане, а та метамрежа има изузетну моћ“. Тим мрежама – које су наднационалне – „суверена држава са својом хијерархијском организацијом само смета“, „за финансијску олигархију Америка је постала само једно од тржишта“ и ресурси САД користе се да се реализују мрежни пројекти. „У случају мрежа нема једне централне организације или једне агенције која би се поистоветила са целим процесом. Постоје само нивои или боље речено ,кластери’ мрежних актера“ – објашњава суштину мрежног типа организовања Слободан Стојичевић, позивајући се и на водеће теоретичаре мрежа, који су деловање мрежних структура против државне хијерархије назвали „Дубока држава“.
Дакле, све се програмира према интересима и вредностима мрежа моћи. Актери који имају моћ нису хришћани, то се види по вредностима које шире или по томе што је Православна Црква њихов највећи непријатељ. Циљ је да се промени суштина хришћанског учења. Уз помоћ „Прозор Овертона“, технике социјалних манипулација, могуће је у друштвену свест било ког друштва усадити било коју идеју. Последњи пример видели смо током свечаног дочека нове, 2022. године у Београду, који је у конзервативном друштву искоришћен да се промовишу либерална ЛГБТ идеологија, кич, шунд и разврат. „Пандемија“ којој се не види крај користи се за напад на Православну Цркву, и неке православне цркве и неки епископи СПЦ следили су инструкције СЗО, као да је то Свето Писмо, чак су забранили и улазак без маске у цркву, а сад и невакцинисаним верницима да долазе у цркве.
Кад је почела пандемија 2020. године, видели смо снагу мрежних структура. Финансијска олигархија, која контролише водеће медије Запада (света), умрежена је преко СТО, ММФ, СБ и највећих банака, преко којих контролише платни промет (swift, платне картице…), а једна од најважнијих организација под контролом глобалиста је СЗО. Власници највећих банака и медија власници су и највећих фармацеутских компанија; сви су део исте мреже. Пошто је Слободан Стојичевић књигу објавио током пандемије, иако се не бави том темом ова књига ће помоћи читаоцима да лакше схвате како мреже моћи делују током пандемије или како се Православна Црква присиљава на промене и током пандемије. „А управо је и тема хрибридног и мрежног рата против наше Цркве – неке од тих промена и нека од тих наметања захтева Цркви за ,одређивање према проблему’ и ,дефинисање става’ Цркве су смишљени тако да се дугорочно Црква прво покрене на промене а касније, током промена, усмерава у одређеном правцу“ – објашњава Слободан Стојичевић и закључује: „Када би се остварио и најмањи ,успех’ у мењању Цркве – то би само отворило врата за даље промене и захтеве. Чак и када би се (далеко било) Православна Црква прилагодила новом светском поретку и увела ђаконице или свештенице или увела ,геј бракове’ – да ли би тад престала агресија? Не! Идеологија људских права и идеја ,инклузивне цркве’ су много шири појам“. Дакле, увођење маски и аусвајса – од стране православних епископа – за Цркву је опасно колико и увођење геј бракова у Цркву. Јер, кад уведете маске, следи захтев да се забрани невакцинисанима долазак у цркву, а кад уведете ковид аусвајсе следи захтев да се забрани причешћивање из „исте кашичице“, пошто се тако „шири зараза“… Ако уведете геј бракове, следеће је да подржите трансхуманизам. Ко уведе једну промену (измену), крив је за све.
Запад (евроатлантске државе) има три идеологије – либерализам, социјализам и фашизам. Те идеологије су антихришћанске – следбеници тих идеологија верују у науку и прогрес, а ако су отворени за духовно, онда је то на нивоу – окултног. Мислим да је данас на Западу немогуће покренути било какву акцију или иницијативу или крсташки рат „у име Христа“. Кад би се појавио хришћански покрет, то би изазвало грађански рат између прогресиваца и конзервативаца на Западу. Прогресивци или трансхуманисти не желе хришћанство, ни у најмањим траговима, у својим државама, и хришћански устанак покушали би да угуше у крви. И тај модел желе да наметну целом свету. Прогресивци су и либерали и социјалисти. Комунисти су на силу уводили западњачки систем вредности у православним државама и створили услове за деловање мрежа (нпр. феминизам су ширили комунисти, а либерали су само додали нове захтеве). Комунисти су мењали свест православним народима. То раде и либерали. И једни и други Православље прогоне, попут нациста. Црква је део друштва, али друштво сад има много антихришћанских мрежа и држава постаје фашистичка. Дакле, Запад има своју идеологију, тј. све евроатлантске државе имају државне идеологије – то је данас трансхуманизам, као врхунац свих идеологија или изама, док Русија, како то истиче Слободан Стојичевић – нема државну идеологију. Истина, за разлику од грчке или српске власти руска власт „доноси законе које ми препознајемо као ,конзервативне’, али ти закони су само покушај да се озваниче и фиксирају неки конзервативни друштвени односи који већ постоје и које огромна већина народа у РФ жели и прихвата, али – то није идеологија“.
Православна Црква је „окамењена црква“, зато што не прихвата промене, које јој намећу антихришћани. Конзервативизам или традиционализам није идеологија ако се не зна шта се конзервира и која традиција се негује и штити. Ако је то Православље, онда говоримо о православном конзервативизму или традиционализму. То је онда нова политичка теорија, јер се православни конзервативизам разликује од западњачког – колико се Православље разликује од католицизма и протестантизма. Русија је сад тврђава конзервативизма, али да би Православље било одбрањено од напада, Русија мора да постане тврђава Православља, тврђава православног конзервативизма. Исто важи за Грчку, Србију и остале православне државе. Те државе ће такве постати ако помесне цркве остану стубови и тврђаве Истине. Ми припадамо медитеранској цивилизацији и четврту или нову политичку теорију, ако смо православци, морамо стварати у оквиру православногкоординантног система – правна свест је хоризонтала, вера је вертикала, личност је центар координантног система. Да је и либерализам постао варијантаегзогене или одбрамбене модернизације, да ли би се уместо права државе поштовало право личности? Како да Црква остане и „окамењена“ и отворена за свет? Ко је данас у Цркви, пуној јереси и раскола, неспорни духовни ауторитет?
Без тих одговора, предлог Слободана Стојичевића да СПЦ уведе акредитације за новинаре и даје благослове за рад православних медија, може да буде мач са две оштрице. Слободан Стојичевић је у својој књизи навео примере два медија – „Теологија.нет“ као либералног и „Борба за веру“ као ултраконзервативног православног медија или портала. Међутим, шта је са медијима или порталима као што је „Стање ствари“ који преноси текстове свих струја у СПЦ, и званична саопштења информативне службе СПЦ, и изјаве епископа који имају различита мишљења, и текстове Епархије рашко призренске у егзилу…? Како да се уведу акредитације и такве врсте благослова, а да то не изазове нове расколе у СПЦ? Колико је то компликовано показује и то што је Слободан Стојичевић поменуо Бошка Обрадовића, председника Двери, прве православне политичке странке у посткомунистичкој Србији, у контексту спиновања и стварања агената утицаја. Да ли су Двери исто што и Отпор, да ли је Бошко Обрадовић агент ЦИА? Са друге стране, добар је предлог да СПЦ забрани да се, без благослова патријарха, клирици појављују у јавности све док се не утврди ко исправно заступа изворно учење, или ко има таленат за писање и харизму за јавне наступе. Између осталог, због тога што се у свести јавности „полако ,таложи’ подсвесни асоцијативни след: ,СПЦ-скупи аутомобили-попови лопови’“. Међутим, да ли садашњи патријарх СПЦ има ту снагу и тај ауторитет да све то успешно спроведе у дело?
Чак и ако нема, и ако нису бољи ни проглавари осталих православних цркава – дужност је сваког православца да чува своју Помесну и Православну Цркву. Хибридни и мрежни рат који против Православља воде антихришћанске мреже моћи, православци могу да добију само ако створе православне мреже у свакој православној држави и између православних држава. Дужност је православних Руса да спасавају Србију, дужност је православних Срба да спасавају Русију, дужност је православних Словена да спасавају Грке, Румуне и остале православне народе, државе и цркве… Православна Црква је католичанска. Што је већа јерес етнофилетизма, то је већа и јерес екуменизма. Ако тријумфује јерес етнофилетизма у православним народима и црквама, Православна Црква неће бити Једна, Света, Саборна и Апостолска. То неће бити ни ако тријумфује јерес екуменизма, тј. ако победе паписти, јер је глава Цркве Христос. Православна Црква је и хијерархијска и мрежна организација. За разлику од Рима, речима Жарка Видовића, „,Византија’ је васпитавала народе да постану заветни народи, да сазру за аутокефалну Цркву, да сами осете шта је закон. Римско право схвата да реда не може да буде без закона… закони морају да буду спровођени искључиво слободном вољом“. Православци немају легалистички (моралистичко-јуридички) приступ духовном животу, већ духовно онтолошки – онтологија је важнија од етике. И зато термин „саборност“ нема – јуридистичко значење. „Не постоји светска Црква, већ свест парохијана да припадају заједници са другим парохијанима… Црквеност је осећање те заједнице. Не осећање послушности, него духовне заједнице, поистовећења“ – учио је Жарко Видовић. Најбоља одбрана од спољне агресије, стратегија „рат изнутра према напоље“ или технике „Прозор Овертона“, јесте стварати свеправославну мрежу (кроз саборност – личне односе). И кроз ту мрежу развијати – православну економију, да не зависимо више од Лондона.
У „смутним временима“, истиче Слободан Стојичевић, Црква се прилагођавала тако што је мрежна структура и организација постајала доминантнија. Мислим да су ово управо таква времена – православне државе економски зависе од финансијера са Запада, а у културном смислу су полуокупиране, премрежене мрежама Империје, тако да Црква може увек да се уцењује због новца, преко медија могу да се фабрикују афере, на друштвеним мрежама да се цензурише, могу да искључе са интернета званичне сајтове православних цркава, и све православне цркве осим руске цркве док су на власти у Русији православци, у том смислу су слабе или зависне од својих држава, а државе су зависне од Запада. Агенти утицаја су дубоко ушли и у православне цркве – „Црква се разара изнутра од стране свог клира а тај напад не препознаје као агресију и не мобилише одбрамбене механизме“, истиче Слободан Стојичевић и књигу, практично, завршава питањем, или примером са војском: „Да ли би НАТО био спреман да уложи озбиљна средства да сазна што више о сваком генералу неке (противничне или савезничке) војске? Највероватније да. У том случају погледајмо чисту математику (без емоција): Војска Србије има око 45 генерала а Српска Православна Црква има око 45 епископа! А за Војску Србије ниједан НАТО генерал није отворено изјавио да је препрека остварењу геополитичких и стратешких планова док за СПЦ јесте. Логично питање: колико ресурса (обавештајних, финансијских, медијских, логистичких…) је у том случају НАТО спреман да активира да би придобио једног или неколико владика СПЦ?“.
Или да завади грчке, руске и српске владике (цркве)?
“Косово је пропала ствар. Требало је овај народ навикавати на време да је Косово изгубљено, као што је говорио Добрица Ћосић“, рекао је академик Никола Хајдин, бивши председник САНУ у три мандата, за најновији Недељник.
Почетком јануара, садашњи председник САНУ Владимир Костић је изјавио: “Немојте очекивати да Академија прегласавањем заузима заједнички став о Косову и Метохији. То није у природи Академије. Академија може да понуди мишљења појединаца, а она су различита у мери која је присутна и у друштву“. Костић је додао да су сви чланови САНУ појединачно дужни да кажу свој став.
Ако ништа друго, академику Хајдину због тога треба одати признање – изнео је свој став. Исто тако размишљају скоро сви међу онима који чине Другу Србију, “круг двојке“, који се залажу за улазак Србије у Нато алијансу. Постоје међу нама људи којима Косово и Метохија није у срцу, који не осећају тај простор као свето место и не желе због одбране КиМ да се одрекну било чега или да поднесу ни најмању жртву. Наш проблем је што већину унутар владајуће елите чине такви људи, они се налазе на највишим државним функцијама и друштвеним положајима. То није нормално.
Шта је са осталим академицима САНУ, који су таквог човека чак три пута бирали за свог председника? Да ли остали академици осећају моралну одговорност и дужност да кажу свој став о Косову и Метохији, тзв. “унутрашњем дијалогу“ и тзв. “бриселском дијалогу“?
“Апел за одбрану Косова и Метохије“ је потписало 10 академика САНУ.
САНУ је после СПЦ најугледнија српска институција, коју су стварали српски великани.
Да ли су, они који сада воде те институције, достојни? Ако нису, да ли због недостојних треба рушити најстарије и најважније институције нашег народа?
У Свечаној сали САНУ, у петак, 25. јануара, одржана је промоција пројекта Историја српског богослужења Института за литургику и црквену уметност Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Том приликом председник САНУ Владимир Костић је рекао да “у овом чудном времену изгубљених оваца и пастира, гласови Српске православне цркве (СПЦ) и Српске академија наука и уметности (САНУ) треба да донесу истину, разумевање и наду“, додавши “да не жели да прави непристојна поређења између те две институције“.
“Има ли у том новом поретку конфузије места за наивна питања ко смо, шта смо, куда идемо и како путујемо до свог циља… Стереотипно чујемо савете да треба готово хипнотизерски усредсређено да гледамо у будућност, али без објашњења како се она, докле нам поглед досеже, препознаје“, као “да је прошлост само несрећна интрига, увелико санкционисана временом, коју је боље да не узимамо ни у какве рачунице. А сви који седимо овде знамо да није тако“, рекао је Костић и истакао “да се у САНУ зна да је СПЦ најстарија и најзначајнија национална институција српског народа“.
Да ли академици, који се још увек нису јавно изјаснили, мисле исто што и њихов бивши председник Никола Хајдин у вези Косова и Метохије, или је далеко више академика који се слажу са оних 10 академика који су потписали Апел?
Да ли постоји владика у СПЦ који се у вези одбране Косова и Метохије, тзв. “унутрашњег дијалога“ и тзв. “бриселског дијалога“, не слаже са оних 12 владика који су потписали Апел? Ако не постоји такав владика у СПЦ, зашто не позову (ако то нису урадили) и владику Артемија да потпише Апел, или, зашто владика Артемије не би потписао Апел?
Како да сачувамо и обновимо Косово и Метохију, ако уништимо најстарије институције које имамо – Српску православну цркву и Српску академију наука и уметности? Ко је најодговорнији за стање тих институција, ако то нису владике, за СПЦ, и академици, за САНУ? Да ли они заиста нису у стању да “сами промишљају алтернативу чланству у ЕУ“? Другим речима, да замислимо да је нека власт у Србији успела да постигне да се “замрзава конфликт“ на Косову и Метохији – шта даље? У начелу се слажемо да у том случају, док чекамо повољне геополитичке околности, треба да развијамо привреду, да победимо “белу кугу“, да зауставмо “одлив мозгова“, јер само ако имамо наталитет и добру економију, можемо опет да створимо довољно јаку војску, а без тога Албанци неће хтети било какав дијалог који би водио ка трајном и праведном решењу. Проблем је што нико ништа не предузима поводом тога. Време је да почнемо да стварамо конкретне планове и програме, у складу са стањем и могућностима, за реформу државне управе, развој предузетништва, владавину права, подршку мајкама и деци, финансирање младих талената, итд.
Сигуран сам да и унутар СПЦ, и унутар САНУ, и у српском народу, мањину чине људи који, попут академика Хајдина, сматрају да “народ треба навикавати на време да је Косово изгубљено“, као и они који мисле да су СПЦ и САНУ пропале институције и да због тога и од њих треба да дигнемо руке. Пре него што неко дигне руке на те институције, или од КиМ, могао би да погледа у каквом је стању институција у којој ради, или предузеће, или општина у којој живи, колико је он одговоран за то стање и шта предузима да се то стање поправи.
Објављено од стране Varagić Nikola 
KOSMET VIA KOSMOS 