Ко су људи који се највише питају око политичких одлука у Србији? Ко су људи који су стварали данашњу Србију, који су одговорни за стање у Србији? Који су створили ову генерацију која је тренутно на власти или у опозицији?
Чињеница је да су међу нама појединци који су ушли у политику пре 60, пре 50, пре 40 и пре 30 година, да су све време активни и утицајни у политичком животу Србије. Те људе, на првом месту, сада истичем. Њихову одговорност.
Њихову одговорност могао би овако да сумирам: како је могуће да од 1968. или од 1980. године до 1990. српска елита није створила услове да на првим вишестраначким изборима у својој изборној јединици Борислав Пекић победи Војислава Шешеља?
Колика је одговорност и какав је учинак “очева нације“, писаца Меморандум и “бораца за демократију“ који су ’80-тих помогли Шешељу да изађе из затвора да би овај популиста и ратни профитер почетком ’90-тих рушио Добрицу Ћосића са места председника државе, да би Аркан средином ’90-тих постао утицајнији од њих?
Какав је то “отац српске демократије“ који напусти странку чим је странка за председника изабрала млађег и паметнијег човека?
Какви су то “социјалисти“ били када су дозволили да се у процесу транзиције грађани Србије, радници, опљачкају? Колико су ти дисиденти из доба комунизма одговорни за долазак Слободана Милошевића на власт, за економску политику коју воде људи попут Данка Ђунића и Млађана Динкића од 2000. године, за настанак тајкуна попут Мирославa Мишковића?
Шта спаја антикомунисту и православца Војислава Коштуницу и комунисту и атеисту Добрицу Ћосића? Национализам. Да ли је национализам узрок кохабитације између антикомуниста из Српске православне цркве и комуниста из Српске академије наука и уметности која траје већ 40 година? Или, тачније, да ли је опасност која је долазила од других народа и држава била разлог за постизање јединства између антикомуниста и комуниста (стварања “национално одговорне интелигенције“), тако да су антикомунисти одустали од својих циљева, ако су их икада искрено и заступали, да би се нација одбранила од спољне агресије? Сасвим сигурно.
Међу комунистима су постојале две струје: национална (стаљинисти, русофили) и либерална (лењинисти, еврофили). И једни и други су у основи бољшевици (јакобинци). Током периода комунизма превласт су имали комунисти који су сарађивали са Западом. После тога су превласт имали они који су против Запада. Сада су снаге уједначене. Са ове историјске дистанце можемо видети да је међу антикомунистима било две струје. Једна је била изразито антизападно усмерена (комунисти су мрзели капитализам а православци западне хришћанске цркве, пре свих католичку) и друга која је била усмерена ка сарадњи са Западом. Ова друга струја настала је са Српским покретом обнове, који је имао изразито националистичку реторику све док није почео грађански рат у СФРЈ. Тада се ова антикомунистичка и национална струја придружила оном делу бивших комуниста који су по распаду комунизма створили неолибералне политичке организације. Па данас исту политику воде Вук Драшковић, Драгољуб Мићуновић и Јово Капичић. Али, само до тренутка док се не помене Дража Михаиловић. Са друге стране, међу антикомунистима који су антизападно расположени имамо пријатељске односе Матије Бећковића и владике Амфилохија са Добрицом Ћосићем и Милорадом Екмечићем и јединствену политику коју воде, коју су заједно створили. У каквом су личном односу Јово Капичић и Добрица Ћосић као бивши утицајни комунисти? Дали је љубав према комунизму код ових људи јача од свега осталог? Зашто Драгољуб Мићуновић као први председник Демократске странке никада није поменуо Голи оток где је као комуниста послат од стране других комуниста или зашто никада није тражио да се утврди одговорност људи попут Капичића? Зашто то није учинио заједно са Добрицом Ћосићем ако су почетком ’90-тих кренули путем демократије? Зашто је за Војислава Коштуницу и владике СПЦ Иван Стамболић био комуниста а Добрица Ћосић и већина академика нису?
Да би одговорили на ова питања, потребно је боље сагледати најважније тренутке који су обележили историју српског комунизма унутар СФРЈ.
Из Другог светског рата српски комунисти су изашли као победници у грађанском рату који се водио паралелно са ратом против страних окупатора. Брзо су се ослободили свих унутрашњих противника тако што су убили све оне који не мисле као они и који нису хтели да се помире са комунистичком диктатуром. Оне које нису убили, или су им отели сву имовину или су их натерали да оду у расејање и трајно напусте Србију. Познато је да су Дражу Михаиловића убили Срби комунисти. После антикомунистичке чистке, у којој је страдало на десетине хиљада невиних људи, дошла је на ред чистка унутар самих комуниста, па следе Голи оток и бројна хапшења и убиства оних који се нису слагали са врхом партије и њеним челником. Тако је 10 година после рата диктатура била потпуна. Шта се дешавало са српским комунистима и антикомунистима у периоду од ’60-тих 20. века до смрти диктатора 1980. године? Прво, у Србији антикомунисти у том тренутку нису постојали. Ко је био против комунизма није могао бити слободан у Србији. На примеру три политичка лидера можемо видети да никада није постојао озбиљан антикомунистички покрет. У расејању су одређени људи покушавали да изврше атентат на комунистичког диктатора, али безуспешно. Како је била организована опозиција у расејању најбоље годри то да је за првог предсеника Демократске странке уместо Десимира Тошића изабран комуниста Драгољуб Мићуновић а да је војвода Ђујић титулу војводе доделио шарлатану какав је Војислав Шешељ. Дакле, унутар Србије, три лидера која су требала да донесу раскид са комунизмом, Вук Драшковић као председник и оснивач Српског покрета обнове, Војислав Коштуница као оснивач Демократске странке Србије и Драгољуб Мићуновић као “угледни дисидент“ и први председник Демократске странке, то нису учинили. Ни пре 20 година, ни после 20 година. Зашто је то тако било и зашто су после 2000. године и ДСС и ДС изградили добре односе са СПСом а зашто је пре 2000. СПО био у влади са СПСом? Свима су познате легенде везане за комунисту Александра Ранковића и доктора Веска Савића. Дакле, можемо претпоставити да је у годинама после Другог светског рата међу одређеним српским комунистима прорадила савест, да се појавила свест о штетности политике коју воде по свој народ и своју државу, али и да су неки од њих радили у сарадњи са страним државама које су хтеле да имају контролу над диктатором и његовим најближим сарадницима. У том добу, такви Срби, који су били унутар система, било као комунисти типа Добрице Ћосића или антикомунисти типа Матије Бећковића, међусобно су се проналазили и препознавали. Но, да ли су они заиста били опозиција систему, или само диктатору? Колико су комунисти који су били против диктатора желели промену система и колико су антикомунисти радили на томе? Паралелно са буђењем национализма у Србији исто се дешавало и у Хрватској и Словенији, муслимани у Босни и Херцеговини постали су нација, на Космету су Албанци наставили са политиком стварања Велике Албаније. Југословенска тајна полиција убијала је непријатеље револуције по свету, унутар српског расејања. Практично, до краја свог живота а од доласка на власт, комунистички диктатор је ликвидирао, убио, све своје противнике. Праве противнике. Јер, остаће историјска чињеница – од 1945. па до 1980. године никакве побуне против диктатуре није било, није постојала озбиљна опозиција Комунистичкој партији Југославије. Чак ни у расејању. Дешавања из те чувене 1968. године само потврђују ову чињеницу. Дакле, они који се називају дисидентима, типа Ћосића, Бећковића, Мићуновића, Драшковића или Коштунице, нису оправдали тај назив. Посебно не у периоду док је био жив диктатор. Или су били лажни дисиденти, са различитим мотивима, или су били велике кукавице. Или и једно и друго. Такође, још једно је сигурно, ти људи нису имали никакву визију будућности Србије и српског народа у 21. веку. Бар не визију која је била добра за народ и државу.
Умро је комунистички диктатор 1980. године. Почињу нови таласи антикомунистичких протеста унутар Варшавског пакта. Отвара се простор за стварање темеља новог светског поретка. Расту националистички покрети у Хрватској, Словенији, БиХ, на Космету, поново се појављују антисрпске снаге из Другог светског рата. У СССРу почињу реформе.
У периоду од Другог светског рата па до средине ’80-тих година 20. унутар српског народа формирана је, од оних које комунисти нису убили или отерали из Србије, “национално одговорна интелигенција“, која доноси, или покушава да донесе, програм за будућност Србије, правећи пресек стања српског народа у том тренутку, чувени Меморандум који је писан у САНУ. Пошто није постојала визија, тај Меморандум никада није завршен и усавршен. Ми можемо претпоставити да “национално одговорна интелигенција“ није била монолитна и добро организована, јер то није било ни могуће, чак и да су то сви они заиста и хтели и умели да ураде, због репресије комунистичког режима који је спроводио политику слабљења Србије на свим нивоима. Тај режим је изашао као победник из Другог светског рата захваљујући подршци совјетске Коминтерне која је Србе видела као “тамничаре народа“ које треба казнити и ослабити да не буду јачи од других, али и на подршци Запада коме се убрзо после рата окренуо режим. Србија од почетка 19. века није успела, осим у појединим тренуцима и у одређеној мери са Русијом током 19. века и са САД и Француском почетком 20. века, да нађе савезнике међу великим силама који би подржали стварање јаке и стабилне државе српског народа на Балкану. То свакако није кривица само великих сила. Срби су се, осим у периоду кнеза Милоша Обреновића, показали као лоши трговци. Посебно након Првог светског рата и приликом распада СФРЈ. Зато Меморандум није завршен. “Национално одговорна интелигенција“ хтела је да ствара демократско друштво, али да остане комунистички систем. Хтели су да брину о националном идентитету и дозволе повратак народа Цркви, дакле демократију, али тако да Срби остану атеисти и дарвинисти. Хтели су на Запад, али и да Русија остане комунистичка држава па су подржали пуч у Москви. Хтели су и капитализам и приватизацију, али само да чланови партије и породице буду капиталисти. Ако није било могуће да антикомунисти попут Матије Бећковића, Војислава Коштунице, Вука Драшковића и свештенства СПЦ, пре смрти диктатора организују озбиљну антикомунистичку опозицију, зашто то није урађено у периоду од 1980. до 2011. године? Постоји више ралога зашто је то тако, делом због објективних околности, делом због личне (не)одговорности. Ако су српски либеракомунисти постали либералдемократе, зашто они ћуте о комунистичким злочинима, о злочинима других народа над Србима? Какав су они програм створили за период после краја Хладног рата? Слепу послушност према творцима “отвореног друштва“ који су их финансирали, некритично прихватање свих глупости које су “нови француски философи“ и разни “лекари без граница“ ширили светом? Коминтерновску пропаганду о Србима као “танмничарима народа“ коју су преузели сви непријатељи Србије и од Срба направили веће нацисте од Немаца и веће фашисте од Италијана и веће расисте од Енглеза и веће злочинце од усташа и муџахедина?
У периоду од 1980. до 1990. године Вук Драшковић пише књиге које буде у Србима јака национална осећања и оснива Српски покрет обнове. Средином те деценије САНУ покушава да напише Меморандум, већина интелигенције и обавешатајаца подржава Слободана Милошевића који односи победу над Иваном Стамболићем. Либералкомунисти (тврди марксисти за време комунизма) потпуно игноришу сепаратистичке и фашистичке појаве које су сваке године расле унутар хрватског, бошњачког и албанског народа. Прихватају неолибералну идеологију и као неолиберали дочекују рушење Берлинског зида и вишестраначки систем у Србији. Овај део Комунистичке партије Србије стајао је иза Ивана Стамболића. Почетком ’90-тих долази до сарадње између либералкомунистичког а сада неолибералног (грађанског) дела српске интелигенције и монархиста окупљених око Српског покрета обнове. Привукао их је заједнички непријатељ – режим Слободана Милошевића. До тог доба, 1991. године, Слободан Милошевић је учврстио своју власт са послушницима, али дошао је у конфликт са творцима, са онима који су му омогућили да дође на власт, а то је круг академика око Добрице Ћосића и бројних националиста попут Драгоша Калајића. Долази до ломова унутар Демократске странке. Део националиста око Војислава Коштунице формира Демократску странку Србије. Комуниста Драгољуб Мићуновић, пошто је Зоран Ђинђић изабран за председника Демократске странке, напушта странку. Социјалистичка партија Србије, као наследница Комунистичке партије Србије, без већих проблема влада од 1990. до 2000. године а од средине прве деценије 21. века поново су део власти у Србији.
Реституција још увек није спроведена. У Србији су све време на власти комунисти и њихова деца, а антикомунисти у расејању и Српска православна црква у Србији нису успели да створе јаку политичку организацију која би водила Србију после рушења Берлинског зида и краја Хладног рата. До ове 2011. године у Србији се још увек није појавио озбиљан антикомунистички покрет, нема такве организације или странке која би довела до дисконуитета са системом који је скоро до краја уништио српски народ. Они који су заступали такве идеје то су радили и раде на анахрон начин, покушавају да врате време, као да се комунизам није догодио, као да не живимо у свету који је потпуно другачији него пре 100 или 500 година, као да су Срби исти као пре 100 или 500 година. Црква је још увек слаба и неорганизована, а народ више није везан за догму и искључивост која доминира унутар редова свештенства СПЦ.
Да ли Срби заиста траже Вођу који би их водио са “чврстом руком“? Чињеница је да се из једнопартијске диктатуре формирала диктатура више партија само зато што нико није био довољно моћан да самостално и ауторитарно влада. Значи, нико није био довољно способан да влада и уреди државу тако да се народ не буни против власти. После смрти комунистичког диктатора многи су видели шансу “за себе“. Борба фракција и лажних месија и даље траје.
Учинак групе људи, која броји највише пар стотина имена, од оних који су ушли у политику после Другог светског рата до њихових потомака и ученика који су у политику озбиљно ушли почетком 21. века, који се међусобно лично познају, неки и по више деценија, за Србију и српски народ био је катастофалан. За 30 година нису направили 20 километара аутопута, нису завршили Храм, остали смо и без железнице и без авиопревозника… А погледајте елите Јужне Кореје или Ирске или Чешке шта су постигле у последњих 30 година…. Сви они, који владају Србијом, укључујући породицу и кумове, постали су богати људи. Нису на исти начин дошли до новца и привилегија комунистички комесари после Другог светског рата и тајкуни и политичари после 1990. или после 2000. године. О генералима ЈНА, КОС-а, УДБЕ, Војске Србије, БИА… не бих трошио речи. Не заслужују да им се имена помињу. Сигурно је да се ради о групи најгорих официра које смо имали у 1000 година дугој историји. Што је и логично, ако знамо у ком су систему створени, и као официри и као људи.
Лично, у овом тренутку, не знам како ова држава да опстане и како овај народ да преживи. Можда имам неки план, можда бих увео просвећени апсолутизам, и био бих спреман за такву жртву, а то јесте жртва имајући у виду унутрашње стање државе и народа и спољне околности и бројне непријатеље, као и начин живота који би морао да водим, али са ким то да урадим, а да то буде само привремено, да буде заиста просвећени апсолутизам који ће омогућити суштинску демократизацију, модернизацију и успостављања тржишне економије? Ко ће од БИА и Војске да направи институције у које народ има поверење, које раде у интересу државе, које ће се изборити са корупцијом у Србији? Шта се догађа у СПЦ после избора новог патријарха, имали неких позитивних промена? Да ли је дошло до подмлађивања у САНУ? Колико су српски уметници и културни радници организовани и сложни? Где су ти економисти и привредници способни да од Србије направе “тигра на Балкану“? Ко ће да води српске медије? У овом тренутку не постоји начин да се заустави ентропија и смањи корупција. Из моје генерације и генерација млађих од моје стасаће људи који ће донети промене, зауставити пропадање и покренути обнову, такви постоје у расејање, али је потребно време да се сви они повежу и организују.
Овај списак ће се допуњавати:
Прва Србија:
интелектуалци и политичари: Добрица Ћосић, Матија Бећковић, Љуба Тадић, Милорад Екмечић, Василије Крестић, Предраг Палавестра, Чедомир Попов, Емир Кустурица, Војислав Коштуница, Војислав Шешељ, Томислав Николић, Вук Јеремић, владика Амфилохије, Мирослав Тохољ, бивши владика Артемије…
привредници: Мирослав Мишковић, Душан Ступар, Миле Драгић, Пецони, Миша Омега, руске компаније које послују у Србији…
новинари: Милорад Вучелић, Александар Тијанић, Драган Ј. Вучићевић, Жељко Цвијановић…
медији: Печат, Правда, Прес, Вечерње новости, Нови стандард, НСПМ…
Друга Србија:
интелектуалци и политичари: Латинка Перовић, Соња Лихт, Борка Павићевић, Јово Капичић, Срђа Поповић, Сретен Угричић, Никола Хајдин, Војин Димитријевић, Даница Поповић, Драгољуб Мићуновић, Вук Драшковић, Борис Тадић, Млађан Динкић, Чедомир Јовановић, Драган Шутановац, Беба Поповић, Ненад Чанак…
привредници: Станко Суботић, Чуме, Драган Марковић, власници Викторија групе, инвеститори и компаније из Хрватске, Словеније, Немачке, Аустрије, САД, Црне Горе…
новинари: Светлана Лукић, Светлана Вуковић, Теофил Панчић, Веран Матић…
медији: Б92, Пешчаник, Време, Данас, Блиц, Е-новине…
У вези са или између Прве и Друге Србије:
интелектуалци и политичари: Весна Пешић, Драган Ђилас, Ивица Дачић, Петар Шкундрић, Видосав Стевановић, Светислав Басара, Драган Јовановић, Владета Јеротић, Љубомир Симовић, Душан Ковачевић, Небојша Попов, Момчило Селић, владике СПЦ…
привредници: Богољуб Карић, Жељко Митровић, Данко Ђунић, Миодраг Костић, Слободан Вучићевић, Вук Хамовић, Војин Лазаревић, Милан Беко, Филип Цептер, Родољуб Драшковић, Зоран Дракулић, грчке компаније и банке…
новинари: Драгољуб Жарковић, Слободан Рељић, Бошко Јакшић, Бојана Лекић…
медији: РТС, НИН, Политика, Пинк…
>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
Духови комунизма и осуда комунистичких злочинаца
Закон о реституцији и Трећа Србија
Двери српске – Покрет за живот Србије и Покрет Tea Party (САД)
Нови народни договор и грађанска држава
Izbori za predsednika 2012 (latinica)
ВИША (нечиста) СИЛА (у Јагодини)
KOSMET VIA KOSMOS 
18/04/2011 15:17
Krivi su i SNS i DS
Autor: Redakcijski komentar
Nesposobnošću da uspostave minimalni konsenzus o neposrednoj budućnosti Srbije, neodgovornim nadgornjavanjem oko međusobnih malih razlika, naprednjaci i demokrate doveli su zemlju u političku krizu, najozbiljniju od spaljivanja ambasada februara 2008, iz koje se u ovom trenutku ne vidi izlaz. Štrajk glađu i žeđu Tomislava Nikolića ništa dobro ne može doneti ni građanima Srbije, ni političkoj opciji koju predvodi, ni njemu samom. Nadobudnost s kojom pojedini funkcioneri DS tim povodom istupaju u javnosti, poput gosta jučerašnjeg Kažiprsta B92, ništa dobro ne govori o najvećoj vladajućoj partiji. Ali i Nikolićeva destruktivna akcija, i arogantska reakcija nekih demokrata, samo su pokazatelj krajnje nedoraslosti ovdašnje političke elite velikom zadatku evropeizacije i modernizacije Srbije.
Dugo najavljivani miting SNS, u subotu u Beogradu, već posle sat vremena pretvorio se u krah. Pored toga što se ispred parlamenta okupilo duplo manje ljudi od onoga što su prognozirali, videlo se da Nikolić, Vučić, Ilić i ostali nemaju ideju šta dalje. Masa je već posle prvih govora krenula da se rasipa. Niko nije mogao novinarima da kaže hoće li biti protestne šetnje. Od tvrdnji da će se tog 16. aprila saznati datum prevremenih izbora nije bilo ništa. I onda, lider najveće opozicione partije, pretendent na mesto predsednika Srbije, kaže da je u štrajku glađu i žeđu. Ljudi, među kojima znatan broj siromašnih, očajnih, obespravljenih, raziđu se kućama. Nikolić započne besmisleni performans, koristeći krajnje sredstvo za, reklo bi se, minimalni cilj.
S druge strane, DS nastavlja da se ukopava u rovove. Višemesečnu defanzivu zamenili su agresijom. Samo prošle nedelje objavili su dva saopštenja za javnost koja tonom podsećaju na socijaliste iz devedesetih. Odlukom da u četvrtak uveče razgovara s Nikolićem, a u nedelju da ga obiđe dok je u štrajku, Boris Tadić je povukao poteze za pohvalu. Ali, ono dobro što predsednik postigne, njegovi saradnici prvom prilikom poruše. Samim tim što ne priznaju sukrivicu za užasnu krizu, ne samo političku, već još više ekonomsku i socijalnu, demokrate prave grešku za koju nema opravdanja. Tu je, budimo realni, i evropejska demagogija. DS je najodgovornija za to što u prethodne tri godine gotovo ništa nije postignuto na reformama neophodnim za EU. Treba pogledati samo obaveze iz Akcionog plana, pa videti gde sve zaostajemo. I, na proleće 2011, setili su se Evrope, tog „istorijskog cilja“, pa zarad statusa kandidata hoće da za šest meseci obave ono što nisu za prethodnih osamnaest. Pa im je to i razlog što Nikoliću ne žele da kažu kada će sledeći izbori.
Krivi su i jedni i drugi. Ako tako nastave, većina građana ode u političku apstinenciju, a manjina, bojimo se, u radikalizaciju. Dobro nam se ne piše.
http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/krivi_su_i_sns_i_ds.46.html?news_id=213809
18/04/2011 14:51
Svetislav Basara
Vrhovna pometnja
E, da me Antonić, majka invencije i prozorljivac, nije pre nekoliko godina provalio i osujetio me u nameri da zavedem diktaturu, sada biste, cenjeni publikume, živeli u sasvim drugačijoj zemlji. Ne bi baš ovuda tekli med i mleko – konačno, nisam to ni obećavao – ali biste bar znali na čemu ste: u diktaturama, kao što znamo, nema labavo, bato. Rad, red i mir caruju. Moje bi čibukčijre, što rekao Velja Ilić, doduše kraduckali; ne zato što bih im to dozvoljavao, nego zato što ne bih mogao da ih sprečim. Ne može se lopovluk iskoreniti. Uvreženo je to u ljudskoj prirodi. Posebno na takozvanim „našim prostorima“.
Malo komendije nikada nije na odmet, ali belćim bi bilo bolje da smo umesto u višepartijskom sistemu završili u nekoj diktaturi s ljudskim likom. Jer očigledno je da nam parlamentarna demokratija ne ide od ruke. Evo, pre neko veče videh na TV-u našeg Gospodara u nedoličnoj situaciji: uzeo usisivač u desnicu ruku i posprema u nekoj privatnoj kući. Nedugo potom, eto ti ga (opet na TV-u, bez kravate, po običaju) u poseti štrajkujućem Tomi Nikoliću. Zatvorili se u poslanički klub, razgovarali, Jego Sijatelstvo ni da čuje za izbore 18. 12. 11. (Taj bi datum lako mogao postati naš 11. 9. 01.) Gospodar najposle izjavio da „izbori nisu njegovo privatno vlasništvo“, a Toma odbio da ode na VMA zbog toga što je ta bolnica „pod Tadićevom kontrolom“.
Sećate li se priče o onom, persijskom valjda, satrapu koji je, gnevan zbog utapanja vojnika, naredio da se išiba neka ni kriva ni dužna reka. Mene ovo natezanje sa datumom izbora pomalo podseća na tu sumanutu epizodu iz antike. Pa, Milošević se oko izbora lakše dogovarao sa ondašnjom opozicijom, a opozicionari su – kada je to bilo potrebno – bez zazora išili u državne bolnice. Jeste da je posle imao običaj da „kraducka“, ali otaljavalo se nekako. I bilo je neuporedivo manje otužno.
Šta je to do te mere zavadilo dve stranke ljutih evroentuzijasta, nisam dovoljno pametan da objasnim. A da budem iskren – nije me ni briga previše. Mada podozrevam da se radi o legendarnim uskostranačkim interesima, a ne o višku brige za Srbiju. Jer, da se makar malo brinu za Srbiju, valjda bi primetili jednu interesantnu stvar: da obični građani međusobno komuniciraju i funkcionišu bolje nego politička elita. Hoću da kažem: demokrati pazare kod radikala, espesovci zalaze u kafane u vlasništvu narodnjaka, espeovci trguju sa liberalima dok je politička elita, umesto da bude faktor stabilnosti, glavni uzrok narastajuće pometnje. Sve se okrenulo naglavačke. Postalo je lakše promeniti narod nego političare.
http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/vrhovna_pometnja.881.html?news_id=213807
Јово Бакић
Аутоголови политичких странака
Има више од једне деценије како писац ових редова студентима говори да увек треба излазити на изборе и гласати за најмање лошу странку, јер тешко да се добра може наћи. Но, шта онда када се не зна ко је најмање лош? У данашњој Србији успех у политици не зависи од добрих потеза неке странке већ од лоших потеза њене ривалке. Нема толико лошег потеза који не може бити надмашен још горим.
Из Србије се одлази, по истом саветодавцу, тек да би се проширили хоризонти, спознале како добре тако и лоше стране различитих друштава, па се онда у њу враћа и покушава садња плодоносног биља које се на страни узело. Нажалост, није извесно да је саветодавац у праву, јер овде се одвећ лако прихватају „Велики брат” и „Фарма”, а оно што је добро, примерице радна етика и одговорност према позиву који се врши, то се тешко „прима”. Тај калем не успева.
Један од основних разлога неуспешног пресађивања позитивних цивилизацијских тековина јесте слаб квалитет политичког дела олигархије у Србији. Тако је један од страначких вођа парламентарне странке која изгибе за промовисањем „европских вредности” пре неку недељу критиковао министра спољних послова што се „по Африци састаје са канибалима”. Изјава достојна вође неке крајње десне странке, али не и оних који се диче својом посвећеношћу људским правима. После се, са одоцњењем и у изнудици, извињавао. Напослетку, када је посланички клуб напустила најугледнија особа и председница политичког савета те странке, рекао је да је дотични савет неважан, па јој је било боље да напусти скупштину. Питање које се намеће гласи: каква је сврха Политичког савета, ако је неважан? Зашто га не укинути? Ко се ту заварава? Да ли угледници који у њему седе и њихове сујете?
Но, ова странка није нарочито велика, па ни њене грешке нису тако трагичне, иако су мучне. Вођство највеће странке у влади сматра да је нормално, па и у „реконструисаној влади”, да човек буде министар и да има приватно предузеће које ће влади продавати рачунаре. Сукоб интереса? Боже сачувај, то се грађанству само чини. Шеф мањег партнера у власти сматра, пак, да је сасвим нормално да у реконструисаној влади седи министар који обећава куле и градове, па иако му то нико не тражи, а онда не испуни ни пети део својих обећања. На страну то што би ова двојица министара у цивилизованом друштву сами поднели оставке чим би новинари открили њихову бруку. Ако им, пак, недостаје осећај одговорности, премијер би их опозвао са дужности. Овде је, међутим, премијер, тј. председник Тадић (да се не заваравамо), опозвао само оног који је својом дрскошћу почео да боде очи не само огуглале јавности Србије него и старијег коалиционог партнера. Тако је, бар, јавност од Млађана Динкића на тренутак предахнула.
Но, ту су други асови србијанске политике. Највећа опозициона странка, која је већ извесно време и најјача странка у Србији, не зна шта ће са собом и толиком популарношћу. Убеђени су да нешто помпезно морају чинити, јер се плаше, поучени рђавим искуством стеченим међу крајњим десничарима, да ће им некако власт опет измаћи. Што јесте – јесте, дуго већ чекају да зајашу, више од једне деценије. Боје се да им се предност од више од 10 одсто над водећом странком власти опет некако не истопи. Не знају, међутим, како да каналишу незадовољство сиротих опозиционо усмерених грађана и из те безидејности рађа се претерана нервоза, а из нервозе грешке. Тако, целу су политику свели на захтев за расписивање нових избора, као да ништа друго у Србији није важно и као да су избори та чаробна реч која ће довести одједаред до темељних промена у друштву. Некако им не пада на памет да поразговарају са једним од коалиционих партнера да, бар, они који су правоснажно осуђени на казну затвора не буду и потпредседници странке. Једини је проблем како да натерају власт да распише изборе када њима одговара. Прво су мислили да митингују из дана у дан, ђутуре с Миланком Карић и јуловским борцем против богаташа Вулином, а затим да вођ странке започне штрајк жеђу и глађу. Од првога су, на њихову срећу одустали, а од другога, на њихову жалост, нису. Пуцали су сачмарицом у сопствену ногу и сада крваре. Власт их зачикава, јер она је способна само за политикантске игре а не и за озбиљну политику, питајући зашто не би на изборе ишли месец дана доцније. Уистину, каква је разлика ако се избори одрже 15. јануара уместо 18. децембра? Да ли ико мисли да је ова разлика важна? Како из свега изаћи чистог образа? Власт и опозиција се морају договорити. Нажалост, услед неспособности домаћих политичара, десиће се то под покровитељством европских старатеља.
доцент на Филозофском факултету у Београду
Јово Бакић
објављено: 19.04.2011.
http://www.politika.rs/pogledi/Jovo-Bakic/Autogolovi-politickih-stranaka.sr.html
Борац против кривотворина
Нова књига Милослава Самарџића
Самарџић се бави фалсификацијом докумената и фотографија, а нарочиту пажњу посвећује кривотворинама које су титокомунисти уградили у своје филмове
Београд, 19.04.2011
Да је ђенерал Михајовић убијен на Ади Циганлији, да је тамо заиста сахрањен, да је убица био неки његов род који и данас живи на Дедињу – нећу веровати док то не потврди независни експерт из Крагујевца – Милослав Самарџић. Поготову сада, када је човек своју стручност показао у разобличавању комунистичких кривотворина наше новије прошлости, објављујући, код издавача UNA PRESS из Београда, пред крај 2010, књигу „Фалсификати комунистичке историје / ‘Четничка документа’ која су писали комунисти и фотографије које су монтирали“.
Самарџић је човек који је, после Другог светског рата, можда највише учинио да се разобличе титоистички митови о ђенералу Михајловићу као „сараднику окупатора“, па чак и „квислингу“, почев од објављивања чувене немачке потернице за Дражом у листу „Погледи“ који је уређивао још од краја осамдсесетих година 20. века, преко специјалног броја ових крагујевачких новина о комунистичким масовним гробницама у Србији и Југославији (то је било две деценије пре формирања државне комисије која треба да се бави потрагом за тим гробницама), па све до ове, најновије књиге.
Успут је Самарџић успео да објави томове Дражине биографије и историје његове (у ствари, легалне југословенске) војске у Отаџбини, низ фото-албума четника, двотоман приказ четничких борби против нациста, фашиста и њихових слугу, али и упутну књигу о сарадњи комуниста са хитлеровцима у борби против српског народа, који је, како сведочи Хитлеров специјални изасланик за Балкан, Нојбахер, био једини окупиран народ на Балкану (уз Грке) – сви остали били су Хитлерови и Мусолинијеви савезници.
Самарџић се бави фалсификацијом докумената и фотографија, а нарочиту пажњу посвећује кривотворинама које су титокомунисти уградили у кључно средство за митологизовање прошлости, своје филмове. Сазнајемо да не постоји никакво Дражино наређење за истребљење муслимана, као и то да су извештаји Павла Ђуришића о борбама са муслиманима, па чак и осветама које су том приликом чињене (због претходних злочина босанских и санџачких усташа над Србима), такође фалсификат.
Доказао је Самарџић и да су Дражина писма Павелићу и Степинцу измишљена, да Калабић није учествовао у хватању Драже (како су нам објашњавали у ТВ серији у којој је Зоран Ранкић, на одушевљење млађих гледалаца, играо Калабића), јер је пре тога убијен… Показао је како су комунистички кривотворитељи мењали плакате на којима је писало да су Немци стрељали присталице ђенерала Михајловића, и како су на споменике жртвама рата уписивали и оне који никакве везе нису имали са партизанским покретом.
О фотографијама да се и не прича – монтирали су их како су сами хтели, додавали и избацивали ликове немачких официра с којима су наводно четници сарађивали, нетачно потписивали визуелни материјал, скривали слике јединица Дражине војске на заклетви (било их је, нарочито у Србији, превише да би се могло рећи како је то „шачица издајника“), једном речју: радили оно што су радили и њихови узори, Стаљинови фалсификатори у Совјетији.
У тадићевско-неотитоистичкој Србији, једно од средстава злостављања ставновништва свакако је емитовање олињалих партизанских филмова, којима су нам у детињству испирали мозак.
Самарџић нам показује како је прича о „Отписанима“ у ствари прича о равногорским илегалцима у Београду, који су имали изванредну борбену организацију и радио-станицу, коју су нацисти открили помоћу гониометра (о чему једна од епизода „Отписаних“ говори као о случају непостојећих комунистичких илегалаца). И прича о Валтеру који брани Сарајево премештена је из Дражиног Београда у град у коме никакве озбиљне активности партизанске илегале није било.
„Битка на Неретви“ и „Битка на Сутјесци“ приказивале су тобож генијалног маршала који руши мост на Неретви да би заварао непријатеља и тобожњу битку за рањенике- који су у ствари, остављени на милост и немилост непријатељу. Користећи се архивским изворима, као и сведочењима најближих Титових сарадника, Самарџић показује да је филм „Десант на Дрвар“ највећи могући фалсификат, јер је Тито приликом немачког упада 1944. био толико уплашен да је, само захваљујући муњевитим реакцијама Ранковића и Жујовића, избегао заробљавање.
Док је његова љубавница Даворјанка Пауновић вриштала, Броз је паничио; саборци су га спасили, а затим су га Енглези склонили на Вис, да њихов човек, коме су наменили судбину господара Југославије, ничим не би био “уцвељен“. Све остало је историја са 400 хиљада црвеноармејаца који доносе комунизам Србији, непокорно антикомунистичкој.
У књизи је маестрална и реинтерпретација приче о Николи Калабићу – анализом фотографије лажног Калабића, али и правих слика и потписа Дражиног команданта, као и низа противуречних комунистичких исказа о његовој наводној сарадњи са ОЗНО-м, Самарџић у прах и пепео развејава мит који је настао да би потврдио комунистичку тезу о издајништву прирођеном четницима.
Кад се ова књига прочита бива јасно да је комунистичка фикција о Другом светском рату у Југославији само то што јесте – фикција. Јер, Краљевина Југославије није капитулирала, пошто су краљ Петар и његова влада одбили да предају признају, најављујући рат до коначне победе; комунисти су, све до Хитлеровог напада на СССР 22. јуна 1941. године, били савезници нациста, који се боре против родољуба спремних на отпор Хитлеру; позив народу да устане, КПЈ, минорна и слаба бољшевичка партијица, могла је да проследи само малом броју својих симпатизера, а не и читавом народу, који за ову дружину једва да је и знао; народ је у земљама Југославије остао уз странке за које је гласао пре Другог светског рата (Срби уз радикале, демократе и земљораднике, при чему чак ни левичари-земљорадници нису били уз Тита). Титова војска је, према Уставу Краљевине Југославије, имала улогу пете колоне, а Немци су, у јесен 1944. хтели да се предају западним савезницима и Дражи, а не партизанима, итд.
Улога Милослава Самарџића је, у доба лености умова који нису хтели да се служе чињеницама из аутентичне грађе и са терена, непроцењиво драгоцена. Он је човек који је засукао рукаве, и кијао у прашини архива централних и локалних, тражећи пуну истину о добу које је само наизглед прошло (јер, на власти су неотитоисти, који и даље иду путем Брозовим, путем с којег не скрећу, путем у пропаст нашег народа и државе).
Зато једва чекамо његову нову књигу, која ће бити посвећена англоамеричким бомбардовањима српских градова 1944, која су веома помогла Титу да дође на власт. Истинољубивом Самарџићу зато, и због свега другог (више од две деценије он је у слободним српским планинама националног новинарства):
МНОГАЈА ЉЕТА!
Аутор: Владимир Димитријевић
http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri/vladimir-dimitrijevic/borac-protiv-krivotvorina.php
[…] ПРОСВЕЋЕНИ АПСОЛУТИЗАМ? […]
[…] ПРОСВЕЋЕНИ АПСОЛУТИЗАМ? […]
[…] око Двери српске. Што може да се догоди и без избора (ПРОСВЕЋЕНИ АПСОЛУТИЗАМ?)… После […]
[…] ПРОСВЕЋЕНИ АПСОЛУТИЗАМ? […]
[…] ПРОСВЕЋЕНИ АПСОЛУТИЗАМ? […]
[…] ПРОСВЕЋЕНИ АПСОЛУТИЗАМ? […]
BRANIMIR MARKOVIĆ: SOVJETSKI KAPITALIZAM
petak, 04 novembar 2011
Konzervativci Srbima izgledaju kao najveći utopisti i pored toga što je jedino takve „klasične“ nacije ekonomska kriza mimoišla
„Istina je da slobodne nacije
gaje simpatije jedna prema
drugoj.“
Petar II Petrović Njegoš o
Crnogorcima, Francuzima
i Amerikancima
Pogledah slučajno pre neko veče gostovanje Majkla Mura na Sienenu povodom protesta ispred Vol Strita. Beše (ne)očekivano inspirativno. Ne baš slučajno, prethodno veče sam pogledao Sarapinu emisiju na Studiju B zbog „sučeljavanja“ tri možda najparadigmatičnija intelektualca (sa ili bez navodnika po ukusu) minulih dekada – sociologa Ratka Božovića, kralja mrsomuđenja iz dekade sedamdesetih, dramaturga Nebojše Pajkića iz pubertetski osebujnih osamdesetih kad je bilo in da se misli svojom glavom, pa makar i ludom, i besprekorno korektnog, bezličnog i dosadnog urednika Panovića Danasovskog – sadašnje.
Panović i Božović su bili odličan dekor i kontrast Pajkićevim rakijski originalnim i skandaloznim mislima. Teme ovog teksta biće jedna Pajkićeva i nekoliko Murovih misli a ideološka konstrukcija za danas je da se više, tj. odavno ne zna šta je levo a šta desno.
Kod Mura (u ovoj emisiji bar) ni traga od „socijalizmolikosti“ i i-riba-i-devojka zahteva [i], karakterističnih za „okupatore“ Vol Strita (i smanjenje poreza i silna državna davanja), kod Pajkića ni traga od nacionalizma.
Elem, deklarisani levičar Mur je današnji poredak u domovini mu nazvao sovjetski kapitalizam (u jasno negativnom kontekstu je „sovjetski“ a ne „kapitalizam“) ilustrujući ga svojom frustracijom identičnom mojoj kad u gradovima današnje Jevrope na svim trafikama nalazim jedino amstel i hajneken, dva piva koja najviše mrzim (em su skupa em bućkuriš) i samo otrove iz Koka-kolinih fabrika (zašećerene pljuvačke zvane sprajt i surogata našeg samoupravnog jupija zvanog fanta – tada još nisam skontao da je Koka-kola kupila i Hajneken).
Ni za vreme Tita nije bilo samo BIP-ovog piva, bilo je bar još jelena i jagodinskog.
Mur se, frustriran što danas u njegovom gradu postoje supermarketi, pića, lanci restorana i džank fuds samo jedne jedine kompanije, upitao gde je nestala ona Amerika ličnog preduzetništva, ideja, konkurencije, raznolikosti (Amerika „nepodnošljive lakoće življenja“ koju smo mi Srbi voleli, kojoj smo se divili i uz čiju kulturu odrastali).
Slično pitanje sebi postavljam svakodnevno u eks-Miškovim radnjama, u kojima nema čak ni zelenog pilsa, a kamoli BIP-ovog kvasa – samo hemijski napici one and only Apatinske pivare, poput piva sa ukusom limuna (odlično bi išlo uz jagode sa ukusom češnjaka).
LEVIČAR I KONZERVATIVAC Moja vizija kapitalizma (i demokratije kao od njega nedeljivog aspekta), za koji sam se borio za vreme Titove i postitove tiranije bila je sasvim drugačija. Brat iz još jedne od bivših (poput naših) nekada bratskih slobodnih nacija nastavio je da se jada.
Prvi put u celokupnoj istoriji prosečan Amerikanac nema novca da školuje decu (nama bar nije prvi put). Šta Amerika pravi od sebe, kakva će biti budućnost Amerike (nacije koja svoj primat ipak još uvek bazira na tehnološkoj superiornosti, tj. inovacijama i „mozgovima“), sa popupismenom neznavenom svetinom kao budućim preovlađujućim stanovništvom, upitao se simpatični debeljko, očigledno zabrinut za sudbinu svoje nacije. Već iz ovog pasusa jasne su osnovne karakteristike diskursa koga se Mur dosledno drži. Određen jasan socijalni problem ilustrovan životnim nedaćama i nepravdama prema konkretnim pojedincima odmah stavlja u kontekst zajednice i problematizuje moguće posledice pojedinačnih nepočinstava na budućnost čitave države, ekonomije i nacije.
Ovaj levičar ustvari dosledno nastupa kao najkonzervativniji branitelj nacionalnih vrednosti ovekovečenih u sintagmama american way of life i american dream. Dosledan pre-vratnik (da se vrati ono što je bilo pre, re-evolution).
Kao zagovornik zagubljenih izvornih principa kapitalizma – liberalnih vrednosti i jednakih šansi za sve – Mur se pita kako (i zašto) je doskoro američki radnik, pošteno radeći za svoju kompaniju, napredovao zajedno sa kompanijom (kupovao dobru, pa još bolju kuću, kola, školovao decu…), dok danas napreduju samo kompanije? Uzrok socijalne i ekonomske katastrofe njegovog Milvokija i obližnjeg Detroita vidi u bezumnoj alavosti kompanija.
Dženeral motors je, prema njegovim rečima, imao decenijama stabilan profit od četiri („nečega“ verovatno milijarde, ne sećam se tačno) dolara, a onda se neko iz menadžmenta setio da bi imali pet milijardi kad bi fabrike dislocirali u azijske zemlje jeftine radne snage, što su i učinili. Rezultat – potpuna propast lokalnog stanovništva.
Mur u vezi s tim postavlja jedno vrednosno pitanje, a moje misli s tim u vezi drugo, koje zadire u zaboravljeni imovinsko-pravni aspekt samog koncepta nacija. Prvo pitanje (tj. Murovo) je – šta se konkretno menja u životu vlasnika fabrike kad, umesto apsurdno ogromnih četiri zaradi još apsurdnijih pet milijardi dolara? Da li kupuje (tj., da li uopšte postoji još) bolji kavijar, da li posećuje još skuplje hotele, vozi još bolja kola, jahte i avione itd. nego pre – i da li ima isto toliko ili još manje vremena da konzumira svoja apsurdna bogatstva? A naročito – vredi li taj boljitak onolike patnje koju su izazvali sopstvenim sunarodnicima (dabogda imao, pa nemao, kao mi od 90-tih pa nadalje)?
Jedan od glavnih razloga zašto je Amerika postala to što je još uvek je protestantska etika štedljivosti, radišnosti i nerazmetanja. Etos koji oličava vlasnik skandinavske Ikee, koji – za razliku od, recimo, ruskih tajkuna, arapskih šeika ili Karića/Miškovića/Mitrovića, Marovića/Barovića, ili onog hrvatskog idiota što je naleteo gliserom na parkiranu jedrilicu, ubio dvoje Italijana, pa nije uopšte zvao hitnu već advokata – vozi prosečno star automobil, živi u kući bez gipsanih ornamenata i ponekad biciklom ide na posao.
AMERIKOLIKI VS. AMERIČKI Razumno je pretpostaviti da je porast šeikolikih američkih bogataša srazmeran brzini procesa kojim Amerika prestaje da bude to što još uvek jeste. Ne baš polako ali sasvim sigurno je prestižu zemlje u kojima žive amerikoliki radišni, kreativni i skromni bogataši, za koje rade radnici verni svojoj kompaniji kao nekad američki jer napreduju zajedno s njom – Koreja, Kina, Indija, Čile ili Japan.
Drugo, imovinsko-obligaciono pitanje je – imaju li kompanije i bogataši i neke obaveze prema sopstvenoj naciji, koja ih je uostalom i stvorila?
Imam utisak da ideologija neoliberalizma, veličajući ekonomske slobode i svet „odumrlih država“, bez granica, moralnih imperativa, obaveza i administrativnih prepreka zaboravlja neimenovani temelj, fundament, kontekst, na kojem je tradicionalni liberalizam počivao i bez koga je nemoguć. Neimenovan na sličan način na koji, na primer, u američkom ustavu nije eksplicitno naznačeno da je brak zajednica isključivo žene i muškarca, a kao što se u pomorskim zakonicima nigde ne definiše šta je more. Naime to je doskoro bilo toliko jasno svakome da se podrazumevalo.
Multinacionalne kompanije i banke, ti nomadski varvari, osvajači i pljačkaši našeg doba, se u vezi sa svojim obavezama posredstvom (svojih) ideologa neoliberalizma prave blesavi na isti način na koji gej-aktivisti kažu da „nigde ne piše“ (u ustavu SAD) da je brak zajednica samo između muškarca i žene, a „tročetvrtinske glave“[ii] , nemajući dovoljno moždane mase da problematizuju sam pojam braka, tj. šta jeste/a-gde- piše- da- nije (ako nije samo) zajednica žene i muža, kažu „pa jeste, stvarno ne piše“.
Elem, taj misteriozni zaboravljeni temelj i kontekst svih pisanih i nepisanih pravila i prvenstveno ekonomskih znanja je nacionalna država. Skraćeno – država! Ona nacionalna kojom upravljaju i prema kojoj imaju obaveze podjednako svi građani države, dakle i bogataši.
Razvod države, tj. onih 99 odsto stanovništva, kako je lucidno definisano u „okupatorskom“ Vol Strit protestu i jedan odsto bankara i bogataša morao bi proteći kao razvod prosečnog muža i prosečne žene, dakle nikako kao u Murovom Milvokiju ili u mnogim loše privatizovanim firmama Srbije.
Prosečan zaposleni muž (slično kompaniji i banci) lako kvantifikuje svoja davanja i ulaganja u porodicu odrescima plata, profita i sl., dok je domaćici/zemlji to nemoguće. Stan ipak po pravilu pripadne ženi-majci.
Iz razloga sličnim ovom, „… broj stvari čija unutrašnja logika negira tržište je u stvari jako veliki, otprilike onoliko velik koliko se protežu nadležnosti današnjih država“. [iii] Ekonomski doprinos porodici majke i domaćice jednostavno je nemoguće kvantifikovati.
Zašto onda ne bi, prema istoj analogiji, i imovina recimo Dženeral motorsa, u koju su živote i rad uložili njegovi američki radnici ili Delta Miška u sličnoj proporciji ostala građanima (pokretu 99 odsto) – tj. tradiconalnoj (sve manje postojećoj) nacionalnoj državi (muž ne može da šmugne kod mlađe sa svom imovinom tek tako, ma koliko jedini zarađivao, a u vezi sa dislociranjem kapitala je upravo o tome reč)?
Eto zašto više nema nacionalne države.
ŠTA KAPITAL DUGUJE Ovde dolazimo do teme koju sam očajno nejasno obradio (skoro niko ne kapira) na primeru Ustava Crne Gore kao modela za sve protektorate Ilirika a verovatno i šire [iv]:
„Imovinsko-pravno utemeljenje koncepta nacionalnosti/državljanstva u srpskoj javnosti je sasvim zanemareno. Pravo na državljanstvo proističe iz koncepta privatnog vlasništva koji je u temelju evropske civilizacije (i svih iz nje nastalih). Na suštinski isti način na koji građanin pojedinac nasleđuje od svog oca, dedova i rođaka njive, stanove, kuće i sl., uglavnom bez neke lične zasluge, i građanin, kao sastavni deo nacije (svih građana države) bi trebao da nasledi zajedničku svojinu koju su napravili njegovi preci – „akcije“(deo vlasništva) puteva, mostova, rečnih tokova, instalacija, parkova, pristana, nasipa, podzida, kanala za navodnjavanje… i ostalih tekovina koje su nekad divlju zemlju pretvorili u uređenu“.
Za našu današnju priču značajno je da kapitalista ulaže u „nekad divlju zemlju tek kad se pretvori u uređenu“. Svaki stranac kapitalista posredno i neposredno koristi tuđu imovinu (puteve, pruge, uređena zemljišta i vodotokove) i tekovine (obrazovanu i civilizovanu radnu snagu, da ne kažem „oruđa koja govore“, na primer) bez kvantifikovane naknade za minuli rad generacija koje su stvorile uređenu zemlju i civilizovane ljude u njoj. Jedina naknada je zajednički interes stanovištva/nacije i investitora/kapitaliste.
Nije li apsurdno što strani kapitalista, kad suprotno interesu stanovništva odluči da dislocira biznis (zbog za milijardu nečega većeg profita), sme da ostavi za sobom opustošenu ruiniranu ledinu i stanovništvo bez sredstava za život – bez ikakve naknade, kao stočari kad ispasu pašnjake ili varvari kad poharaju zemlju?
Kod domaćih kapitalista situacija je još apsurdnija. Nemoguće je kvantifikovati zasluge zajednice/nacije za samo njegovo postojanje takvim kakav je – civilizovan, uhranjen i obrazovan – i uslove koje mu je zajednica/nacija pružila u najširem smislu. Takvu kvantifikaciju u civilizovanom svetu zamenjuje patriotizam i moral. Bez te dve „prevaziđene“ komponente zajednica/nacija je bukvalno ekonomski oštećena. Između Kapetan-Miše i Miškovića razlika je suštinska. Kako izvući iz varvarskih Miškovića ono što su civilizovani kapetani Miše osećali kao moralnu obavezu i patriotsku dužnost? Nedostatak morala i patriotizma ne bi smelo da znači da ološ (menadžment Dženeral Motorsa/Mišković) može da ne da ono što je čestit svet (Ford/Kapetan-Miša) dobrovoljno davao. I još da uništava zajednicu nekažnjeno.
Šta nam je činiti nakon doslovno ostvarenog manifesta, „otvoreno komunistički“ izloženog davno u pesmi „Imagine“ Džona Lenona („Imagine there’s no countries… Imagine no possessions… no religion too… the world will be as one..“)? Prihvatanje realnosti?
„Desničar“ Pajkić reče, praćen tupim pogledima i sleganjem ramena prisutnih u emisiji, da „države više ne postoje“, što pre prestanemo da se zavaravamo biće nam navodno lakše. Ostaju nam samo porodice.
„Levi“ naivni i glupi Ameri bi, međutim, da se vrati ono što je bilo pre (skraćeno prevrat). Stara dobra nacionalna država kojom građani upravljaju, kapitalizam u kome radnici napreduju zajedno sa kompanijama i demokratija kao nekad. Virus nacionalizma odavno drma intelektualniji deo svetske levice (ne brkati sa našim palaničkim epigonima Suzane Zontag a ni sa pojmom „nacionalizam“ u srBskoj interpretaciji).
Na sabornost je nedavno pozvao i Slavoj Žižek, i to baš okupatore Vol Strita, pozivajući ih da ne odbacuju sledbenike Čajanke, ma koliko im izgledali glupi, a jedan nemački vrlo ekstravagantni levičar odavno je rekao: „Stidim se ako je čovek kao denacionalizovani kosmoplita stigao dotle da zviždeći u zadnjoj rupi kuka za stabilnom nacionalnom državom“. [v]
Konzervativci danas Srbima izgledaju kao najveći utopisti i revolucionari (u prevodu na srpski – budale) i pored toga što je „realnost“ da je jedino takve klasične nacije „nacionalističkog“ kapitalizma (kompanija poput Tate, Mitala ili Beka u vlasništvu domaćih) aktuelna ekonomska kriza mimoišla (Japana i Čile, i pored zemljotresa i silnih prirodnih katastrofa, Južnu Koreju, Indiju, Kinu, Tursku, Brazil, Island…)
__________
Napomene:
[i] „Što se samog spiska tiče, on je zdravom razumu odavno rekao laku noć. Kako će da funkcioniše sistem gde se slobodno kreću ljudi, a ne roba – zar to neće učiniti robu skupom, a ljude jeftinim? Odakle treba da dođu sve te silne pare? Koja je svrha povećanog minimalca ako je garantovana zarada za nerad? Zašto da se grade drumovi kada se ukida benzin, i kako da se ukine benzin, a da se istovremeno ugase nuklearke? Ko će da plati doktore i profesore, kako bi medicina i obrazovanje bili ‘besplatni’? Ima li gde mogućnosti da radnik istupi iz sindikata? Čak ni Kardelj nije svoj sistem radničkog samoupravljanja shvatio ozbiljno, a evo američka omladina (i Soroš!) hoće da ga sprovedu kod sebe.“ Nebojša Malić: Pobuna i prevara, http://sivisoko.blogspot.com/
[ii] Vidi: http://trzisnoresenje.blogspot.com/2011/10/ows-ponovo.html
[iii] http://www.filozofijainfo.com/index.php?option=com_content&view=article&id=673:kritika-ideologije-i-neoliberalizam&catid=37:ideologija&Itemid=57
[iv] http://branali.blogspot.com/2011/03/2007.html#!/2011/03/2007.html
[v] Klaus Tevelajt: „Playstation Kordoba/Jugoslavija/Avganistan itd. – model ratovanja”
(R)evolucija
http://www.standard.rs/branimir-markovic-sovjetski-kapitalizam.html
[…] ПРОСВЕЋЕНИ АПСОЛУТИЗАМ? […]
[…] ПРОСВЕЋЕНИ АПСОЛУТИЗАМ? […]
[…] ПРОСВЕЋЕНИ АПСОЛУТИЗАМ? […]