Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (12. део)

Никола Варагић

Никола Варагић

 

 

ПРОМЕНА СВЕСТИ (12. део)

.

Историја тек почиње

 

 

“Бдите, стојте у вери, мушки се држите, снажите се!“ (1. Кор. 16, 13)

“Коме је поверено много, од њега ће се више искати“ (Лк. 12, 48)

“Није ваше знати времена и рокове“ (Д.Ап. 1, 7)

“Вером се ум, расејан страстима, сабира, ослобађа чулнога, и постиже мир и кротост мисли. Живећи чулима у свету чулнога, ум је болестан.’Спавање разума’ је опасно као смрт, зато треба вером разбудити разум на духовну делатност, у којој ће човек савладати себе изгонећи страсти из себе. Гони сам себе, и твој ће непријатељ бити прогнан твојом близином. У подвигу вере од човека се тражи да дела на надумној антиномији вере: Буди мртав у овом животу, и живећеш после смрти. Вера низводи мир у разум, и тиме уклања бунтовне помисли. Грех је узрок немира и рата у мислима, и узрок човековог рата са небом и људима. Помири се са собом, па ће се с тобом помирити небо и земља.[1]

“У револуцији нема и не може бити слободе; револуција је увек непријатељски расположена према духу слободе… Ви, бољшевици, максималисти, анархисти и слични – ви сте најпасивнији људи, ви сте духовно инертни, неспособни сте да се одупрете стихијама, неспособни за духован напор, ви сте у власти енергија које се налазе изван вас. Ви сте медијуми безличних стихија, у вама проговарају туђи гласови и у тим се гласовима не могу разабрати људски гласови; ту се само чује шум и бука елементарних природних стихија. Узалуд ви, људи револуције, мислите да сте нове душе, да се у вама рађа нови човек….Ви сте људи у потпуности лишени стваралачког духа, ви сте огађени од тога, ви мрзите и уништавате стваралаштво. Јер стваралаштво је уистину аристократично, оно је дело најбољих, оно не подноси власт најгорих, власт гомиле којој ви служите… Стваралаштво не подноси једнакост, оно захтева неједнакост, узвишеност, оно не допушта да се осврћемо на суседе да их не превазиђемо… У скривеним недрима Русије, у души руског народа није дошло до унутрашњег-интимног брака, до брачног сједињења мушког и женског начела, није остварен андрогени лик. Мушки дух се није органски спојио са женском душом Русије, није изнутра овладао народном стихијом. Руска је земља пак остајала женска, она је била невеста, и једнако је чекала женика са стране. Она се давала многим мужевима који су долазили са стране али ништа није бивало од истинског брака. У Русији је постојала неоформљена структура друштвених класа и сталежа, искључиво се следило бирократско начело, а то је недостатак мушкости у народу, мушког чина и активности… Русије је била непросвећено сељачко царство на челу са царем. Цар је спречавао атомизацију Русије, он је обуздавао анархију. Цар је штитио културни сој од навале гомиле, народа којем није била потребна висока култура. Када је из ње испала мушка идеја цара која је била фактор дисциплине, женска и пасивна руска душа се изложила разлагању. Православље је током много векова васпитавало руски народ у духу религиозне покорности цару. Православље није васпитавало самоиницијативу и самодисциплину код народа. Ето у чему је један од разлога наше трагедије… Сазрела национална самосвест народа је заправо тајанствено сједињење – у тој самосвести – мушког и женског начела, мушког духа и женске духовне стихије.[2]

Слично се може рећи, имајући у воду ова запажања Н. Берђајева (слично је размишљао и Иван Иљин), и за развој српског народа и (посебно) вођење народа и државе од стране српске елите после 18. века, од настанка модерне Србије (у периоду од 14. до 19. века не можемо поредити историју Русије и Србије). Српски народ, када је постао слободан и обновио државу – ствара југословенску нацију. Стварање Југославије доказ је да није било довољно мушкости међу Србима, унутар српске елите (одлика мушкости није дугачка брада и послушна жена[3]). Мушкости није било зато што није било вере[4]. Разлике које су истицане између Срба православаца и Срба који нису били православне вере, и осталих Јужних Словена који нису православне вере, када се гледају у историјском смислу, могу да се доводе у везу и са српским “национализмом“ (етнофилетизмом), “духом паланке“ и осталим критичким мишљењима анационалиста (као и правих родољуба и православаца) које смо слушали претходних сто година и које и данас слушамо (и делом су, када се народ гледа као целина, а потпуно када се гледају екстремисти са деснице и верски фундаменталисти – те критике оправдане). Али, ако се истицање разлика у односу на друге гледа у духовном и есхатолошком смислу, то одвајање (издвајање) православних Срба, светосаваца, има везе са нечим другим. Одвајање од других (неправославних) делом јесте ишло на погрешан, нехришћански начин, постоје појаве међу Србима као што су шовинизам и ксенофобија (без генерализација, никада није постојала таква већина, посебно ако се Срби упоређују са онима који данас Србе највише оптужују за такве појаве), али то падање у “национализам“ (етнофилетизам) на начин како су то радили, на пример током Другог светског рата неки српски десничари, или деведесетих неки српски војници или припадници неких паравојних формација, нису били мушки чинови, злочини над цивилима немају никакву везу са хришћанском вером, хришћани нису антисемите и ксенофоби, хришћанство је антинационалистичко[5]. Суштина је у томе да Срби остану православан народ, да остану хришћански народ. Само тако су Срби – Срби. То не значи да сви Срби морају да постану православни хришћани. Суштина је у неговању хришћанских вредности и хришћанских врлина. Ако је дошло до неког “краја идеологија“ и “краја историје“ то је онда крај идеологије и историје који се завршава са хришћанским учењем. Србима не требају друга учења. Срби као православан народ нису обезбожен народ – само такав народ никада неће кренути у освајања, никада неће чинити етничка чишћења и геноцид над другим народима. Срби као православан народ нису пагански народ – само такав народ нема “своје племенске богове“, већ верује у Бога Логоса који је Бог свих људи, без обзира на етничке, расне или неке друге разлике међу људима. Срби као православан народ нису неспособни да уреде државу – само заиста хришћански народ може створити заиста демократску државу. Због тога је истицана разлика, због тога су се од почетка модерног доба продубиле поделе међу православним Србима и Србима и Јужним Словенима који нису православне вере. Само кроз Православље човек може упознати право хришћанство. Зато је пропала идеја Југославије. Југославија је била антихришћанска творевина.

Срби су изгубили умни рат (тј. битку, умни рат није готов) у 20. веку. Човек који изгуби веру јесте човек који није сигуран у себе. Срби су се одрекли своје вере, на првом месту, зато што је нису познавали, а на другом месту, као последица овог првог, зато што су мислили да је мање вредна у односу на вере, учења и идеологије других. Своју веру нису познавали, са једне стране, оправдано због тешких историјских околности, са друге стране, нема оправдања, јер се ради о духовном нераду (умној/интелектуалној лењости). Духовним радом човек стиче знање, знање је моћ. До знања (моћи[6]) не стиже човек који је несигуран у себе, који нема вере, који није упознао себе, који се није помирио са собом. Дакле, умним радом, истовремено са очишћењем срца, долази се до надумног (духовног) рада (делања). Грех је чин воље, а не део људске природе. Ђаво је кушач – демони могу наводити људе на зло, али их не могу приморати на зло без њиховог пристанка. Исто тако анђели не могу приморати човека да чини добра дела. Бог ће људима оставити путоказе, помоћи ће онима који иду путем добра, али неће приморати човека да иде путем добра. Све је на човеку и његовој слободној вољи.

Хришћанин је делатник – живи у складу са својом вером. У Христу вреди само “вера која кроз љубав дела“ (Гал. 5, 6). Хришћанин је делатник (подвижник – подвиг значи кретање) – прво у духовном и умном смислу, затим и у телесном (физичком). “Делатност вере испуњује се духовним мислима, у чисто духовном делању.“ Духовно делање је изнад осећања, изнад разума[7]. Разум може разумети да не може спознати Бога до краја и да је разумно не тражити суштину. Обожење је сједињење са Богом преко Његове светлости или енергија[8]. Ум треба да влада над душевним чулима и телесним осећањима. Очишћење ума стиче се уз очишћења срца, уз чистоту срца – које треба да влада над духовним чулима. Чистота срца је основа, духовно је изнад душевно-телесног. Преумљење (метаноја) јесте одбацивање свог ја (ега), и сусрет са Лицем Другог. Преумљење (метаноја) је динамичан процес (бесконачан пут усавршавања човека – појединца који је кренуо тим путем). Преумљењем човек постаје стварна Личност. Обожење је стицање “Христовог ума“ – када “Христ живи“ у човеку, човек постаје Личност, пошто су “Бог и човек у Личности сједињени нераздељиво.“ “Само човек који је сав обожен може истински љубити свог ближњег… Љубав према Богу и ближњему – тежак рад, свети рад, непрекидни рад.“ “Личност је апсолутна стварност која превазилази елементе који битишу у њој.“[9] Духовни живот не припада закону смрти. Личност не настаје у космичком стварању и не подлеже космичком распадању (законима еволуције). Личност остаје ван граница било којег психо-соматског и социјалног контекста. Хришћански живот схвата се као духовни и телесни напор (вежбање), као подвиг који се постиже кроз аскетску борбу (аскете су подвижници). Унутрашњи живот подвижника је у сталном покрету, динамичан, увек “овде и сада“. Важан је садржај искуства из садашњости, садржај искуства човека “овде и сада“ (одговорност[10]), а прошло искуство се појављује као навика.“Покајање је завет са Богом да ће се водити један нов живот.“ Хришћанин се бори са страстима, побеђује сујету света и таштину. Страсти осуђивања, злурадости, суровости представљају породе гнева, мржње и злопамћења. “Ко је у срцу свом злопамтљив, није на путу покајања.“ Хришћанин не показује људима своју врлину, да не би упао у гордост. “Надменост доводи до заборављања грехова.“ “Свака врлина је крст. Разликовање добра и зла веће је од сваке врлине.“ Смисао поста је самоконтрола и самодисциплина – у мислима, речима и делима, као и у јелу и осталим телесним и чулним насладама. Покајање је дубока самоспознаја (интроспекција) – преиспитивање свих мисли, осећања, речи и дела имајући пред собом лик Христа као идеал. Са расуђивањем које је “неупрљана савест и чисто осећање“ можеш да улазиш у созерцање. У созерцању, молитвеном усредсређивању над надумним тајнама, можеш наћи оно “што око не види, и ухо не чу, и у срцу човеку не дође“ (1 Кор. 2,9). Тамо не важи етика закона – људска етика (етика рођена из људског ума после грехопада), тамо не важе закони природе после грехопада и “закони Нужности (Немогућности) која не слуша људска уверења (да је све могуће)“. Преумљење је почетак пута који води до “мере висине раста Христове“. Из вере рађа се молитва, из молитве рађа се Љубав. Суштина хришћанске вере је у (личном) обожењу (да постане савршен као што је Бог савршен) и – животу у заједници (са Светом Тројицом, са другим људима, са другим).

Почетак пута који води до “мере висине раста Христове“ је – умни рад. Без умног рада нема успостављања поретка, вертикале – мушко начело. До тога се стиже надумним радом (духовним делањем). Основа је – чисто срце; чисто срце треба да влада над духовним чулима. Тако се гради свест која је способна да мисли надантиномијски. Владика Николај је о Светом Сави написао: “Он је био склон дубокој медитацији као оријенталац и био одлучан у акцији као западњак.“ Свет је део човека. Човек је део света. Свет је начин Божјег откривења. Тело је призвано да буде храм Божји. Постоје страсти које су дате од Бога и служе на корист. Нема сукоба између тела и душе, вере и науке. Одбацивање света и тела, у аскетском, у духовном смислу, од стране подвижника, не треба мешати са свакодневним животом и историјом (одвијањем живота у свету). Христ као идеални човек, Апостоли, Свети Оци, равноапостолни Свети Сава… јесу путокази. Без (Православне) Цркве, без монаха, свештеника и епископа Цркве, хришћанско учење не би опстало, хришћанска вера не би се преносила кроз векове. Српска Црква је током 19. и у првој половини 20. века, као и руска Црква, негде грешила, није се прилагодила модерном добу, комунистичка револуција из средине 20. века – са брзом и масовном атеизацијом и латинизацијом, без обзира на насиље које су комунисти примењивали, и десеткованост српског народа током два светска и два балканска рата – има везе и са радом Цркве и власти коју је Црква подржавала, није до тога дошло тек тако, није комунизам пао са неба и слично[11]. Међутим, одговоран човек, као појединац, неће кривити другог, у овом случају СПЦ, зато што је кренуо (ако је кренуо) погрешним путем. Још мање ће сву кривицу пребацити на ђавола, комунисте, католике, муслимане или неолиберале. Завере постоје, али се њима не треба бавити у теорији. Завера је превара и успева тамо где вера није делатна. Вера није делатна тамо где нема духовног рада, тамо где нема умног рада. Без тога нема успостављања вертикале, нема поретка у држави, у таквој држави нема позитивне селекције. Владари морају да буду најумнији, у православном и српском смислу то значи – духовни, они који су способни да мисле надантиномијски. И ту су свети Немањићи путоказ за Србе у 21. веку – владари су одлазили у манастире које су градили (уместо да граде раскошне палате и удовољавају својим чулима, као једна од најмоћнијих владарских лоза у то доба)[12], Србију су стварали да буде изнад Истока и Запада – да буде мост између Истока и Запада, али ни Исток ни Запад. Тако је и данас – већина у Србији није за улазак Србије у Европску унију, и исто тако, већина није за улазак Србије у састав Русије или Евроазијске уније. Међу Србима више од два века постоје отпори према свакој врсти асимилације – како према германизацији, тако и према русификацији, што се одвија(ло) (уз) деисламизацију (деоријентилизацију). Срби желе да буду Срби[13]. Проблем је што српска елита није умела да каналише ту енергију, елита је дозволила да Србија постане бојно поље Истока и Запада, елита није мислила надантиномијски. Временом је западно у Србима потиснуло источно из Срба (а Срби су управо Срби када су изнад тога, када нису ни само Запад ни само Исток). Несврстана Југославија била је симулација те идеје. Прво, српски комунисти били су антисрпски и антихришћански опредељени, исти такви били су руски комунисти – у Србији и Русији владари нису били Србин, тј. Рус. Друго, сукоб између југословенских и совјетских комуниста није од СФРЈ створио несврстану државу, већ Тројанског коња Запада, пошто су владари комунистичке Југославије и Србије били агенти Запада (или корисни идиоти, како ко)[14]. За (православне) Србе, то је било бирање између два зла.

Србија за ова два века није успела да се врати на пут светосавља. Зашто мислим да је то могуће у 21. веку, када ме реалност у Србији у свему демантује (и не само у Србији, пошто живимо у постхришћанском свету/добу)[15]? Они који се данас намећу као светосавци (међу онима који се називају националистима), част изузецима, више су пагани и атеисти и као такви су националисти – националисти који Православље прихватају само због тога што Православље схватају у националном кључу, као оно што је српска историја, што су били дедови и прадедови и што Србе чини различитим у односу на католике, муслимане, неолиберале, али не толико у односу на национал-комунисте (стаљинисте). Њих не занима суштина хришћанске вере, они не знају за доба патристике, нису чули за Свете Оце Цркве нити су упознати са њиховим учењем[16]. У (православној) Русији (православна) Србија има највећу подршку међу стаљинистима (национал-комунистима) – руска елита још увек није дубински рехристијанизована. Срби који нису светосавци и православци удаљили су се од своје традиције – све што је верско и црквено њима је настрано, све што је неолиберално њима је нормално. Међу њима је велики број анационалиста којима смета све што је српско и спремни су да подрже све што је антисрпско. Даље, већина, како она православна тако и она неокомунистичка/неолиберална, отпор модернизацији и вестернизацији пружа у духу комунистичке традиције, а неки у духу ретроградних конзервативаца из 19. века. Конзервативци који су били против градње железничке пруге, комунисти који су се аматерски и теоријски борили против империјализма, неолибералног капитализма и наметања културе потрошачког друштва, у добу компјутеризације и нових технологија – нису настављачи светосавске традиције. Светосавска традиција је цивилизацијска, а не варварска, са племенским боговима[17]. Србија је данас заостала и сиромашна држава, колонизована – некада “владајућа радничка класа“ сада ради као “јефтина радна снага“; део народа је потпуно неписмен, још више је оних без изграђене (само)критичке свести; унутар владајуће елите већину чине они без савести и самосвести, наставља се негативна селекција, итд. Зашто сам субјективно оптимиста када објективно треба да будем песимиста? Да ли је промисао Божја да Срби опстану – као хришћански народ, пошто нисам сигуран да могу да опстану као нехришћански народ? Не знам. То је вера, нешто апсурдно, а када није апсурдно, када је надумно, надантиномијско, онда је лично и речима неизрециво. За Бога – све је могуће. Буди мртав у овом животу, и живећеш после смрти. Да ли су због тога Срби народ усмене традиције, а не писмене традиције? Зар нисмо деведесетих 20. века имали Патријарха који нас је учио да је боље да нестанемо као народ, него да опстајемо и постојима чинећи злочине? Зар није говорио да будемо људи без обзира колика се неправда чини Србима? Када је 1994. године Патријарх Павле изјавио за једне италијанске новине “сви смо криви“, видело се да је он прави хришћанин (исихаста). Он није осудио (само) Србе као кривце за злодела која су се догодила приликом распада СФРЈ, нити признао “кривицу“ за распад државе у име српског народа (како су јеретици и “безгрешници“ са Запада “протумачили“, као потврду својих теорија и циљева медијске пропаганде, па су касније “подигли камен“, тј. бомбардовали Републику Српску и Србију), већ је подсетио да нико није безгрешан, па ни Срби. Зато је толико Срба, и не само Срба, и не само православаца, поштовало Патријарха Павла, истинског слугу Божјег.

После више од 70 година комунизма и неокомунизма у Русији и Србији, Запад данас делује више хришћански, на Западу није било отвореног и систематског прогона хришћана више од једног века – председници полажу заклетве на Библији, више је хришћанство присутно у култури и медијима, у САД постоји јак покрет креациониста и у цркве недељом долази више људи, у Европи постоје јаке конзервативне странке… Међутим, унутар евроатлантске цивилизације опстало је формално хришћанство (хуманистичко хришћанство; хришћанство просветитеља, а не светитеља). Код Срба може да дође до обнове хришћанске вере, побожности, на онај суштински начин, захваљујући традицији исихазма, светосављу које се примило у народној души, у људском срцу (у обичном човеку, у неписменом народу, и опстало, негде и у промењеној форми, током свих ових векова и искушења), а суштина исихазма и светосавља је тамо где је Истина која се не може отеловити, коју не можете оваплотити тако да је показујете свету. Монашки (Косовски) Завет не значи да сви треба да буду у целибату и манастиру, већ да се поштују Божје заповести, морал и етика православне аскетике, да се иде путем обожења, ка Христу. Када је владика Николај писао за Светог Саву да је био “склон дубокој медитацији као оријенталац, а одлучан у акцији као западњак“, на Западу (у “окупираној“ Француској) своја дела почели су да пишу Ж. П. Сартр и А. Ками[18]. Сартр пише о монизму људске акције и реалности и људском уму који сам себе конституише, Ками пише философију револта у којој побуњени човек није верник. Данас на Западу антихришћани преузимају доминацију и у владајућим структурама САД на свим нивоима; покрет чајанка[19] нешто покушава да промени, али су, у суштини, антихришћани преузели сву власт у САД и одатле спроводе дехристијанизацију свог друштва и целог света. Државе западне, северне и средње Европе нису дехристијанизоване у 20. веку, тај део Европе је дехристијанизован и пре настанка Холивуда, односно САД као најјаче светске силе (па Европљани сву кривицу пребацују на САД заборављајући своје грехе из доба колонизације, заборављајући да су и авиони Француске, Велике Британије, Немачке, Италије, Холандије… бомбардовали Србију, Либију… и да је смешно тврдити да они то раде само зато што их неко из САД на то тера, некада је обрнуто, Европљани користе САД као млађег, великог, јаког и приглупог брата[20]). САД, као бивша колонија Европљана, у својој основи има хришћанство, и француски републиканизам. Устројство САД је републиканско, а слоган “у Бога верујемо“. Дакле, то су били републиканци који у Бога верују. Природно, временом су у САД превладали републикански утицаји, односно, утицаји француских револуционара, тј. антихришћана[21].

Неки Срби пребацују свом народу да је забораван. Неки непријатељи Србије (изнова) нападају Србију зато што верују да ће Срби све заборавити. Истина је да су Срби у савременој Европи можда и највише хришћански народ (светосавље је међу Србима сачувано као што је лик Божји сачуван у човеку после грехопада – Православље је још увек основа српског идентитета). Срби као хришћани знају да ће Христ одвојити жито од кукоља, знају да ће све сакривено бити откривено, знају да овај живот није време ни коначне награде за добра дела, нити коначне казне за лоша дела; знају да је хришћански праштати; знају да ће правда на крају победити, да се зло враћа као бумеранг ономе ко мисли и чини зло, итд. Можда је то разлог зашто Срби миленијумима, као неисторијски народ, и вековима, као историјски народ, нису имали потребу да остављају писане, тј. материјалне трагове о свом животу, о својој историји[22]. Срби су (још увек) небески народ – народ који се определио за Царство Божје – народ који негује хришћанске вредности и који је свестан пролазности земаљског живота[23].   

Косовски Завет сачуван је међу Србима као што је лик Божји сачуван у човеку после грехопада. Потребно је обновити Завет. Косовски Завет је монашки, а не ратнички, и он може бити остварен само са правном државом. Да ли је могуће сачувати/вратити Косово и Метохију без новог рата? Да ли Србија може постати православна држава, нека (нова) врста Краљевине (тј. у начелу оно што краљевина представља), без крваве и осветничке револуције?

***

За две године (2016) одржаће се свеправославни сабор у Цариграду. На једном месту наћи ће се представници свих православних цркава, на званичном (Васељенском) Сабору – први пут после 12 векова (последњи Васељенски сабор одржан је у Никеји 787. године). Очекивања су велика, проблема има доста, разлике међу православнима нису мале. То је први словенско-грчки православни Сабор. Са једне стране, окупљене су словенске православне цркве (са центром у Москви), са друге стране, окупљене су грчке (јелинске) православне цркве (са центрима у Цариграду и Атини).

Русија је успоставила Царинску унију и полако ствара Евроазијску унију[24]. Будућност Евроазијске уније у европском делу доста зависи од тога како ће се решити проблеми у Украјини и да ли ће између Русије и Србије бити успостављен проток људи и робе и капитала, тако да ниједна држава која нас дели, не може и неће хтети да прекине промет између Русије и Србије.


НАСТАВЉА СЕ…

 

 


 

 

[1] Свети Јустин Ћелијски: “Гносеологија Светог Исака Сирина“

[2] Николај Берђајев: “Философија неједнакости“, Октоих, Подгорица, 2001.

[3] У Србији постоји једна лоша особина код (пре)великог броја људи, а то је подсмевање онима који се труде да створе нешто материјално, који мисле на свакодневни живот и свакодневне потребе, на “ситнице које живот значе“. Често то раде и они који се називају хришћанима и конзервативцима. Такви себе виде као десничаре, а то значи као оне који следе “мушко начело“. Управо небрига према материјалном свету око нас није нимало мушки однос према животу. Посебно када тако размишљају мушкарци. Потпуно је ирационално не размишљати о “круху за трбух“ (а после оптуживати Српкиње како се удају или продају странцима). Погрешно је томе прићи фаталистички, искључиво, раздвајати душу и тело. Како се може одбранити Космет или повећати наталитет ако се не обезбеди “крух за трбух“? Србија се данас налази где се налази зато што о томе нико није размишљао последњих деценија. Они који су морали о томе да размишљају, који су водили и који воде државу, обезбедили су “крух за свој трбух“ и за своје ближње. Међу таквима има и оних који су најгласнији у “одбрани“ Космета. На крају, нема ништа ружније (најблажа реч) од тога да се залажете за одбрану Космета док примате новац из буџета, од пореских обвезника, од грађана Србије, од јавних предузећа, од Срба, а да им говорите да не размишљају својим стомаком, да не иду “трбухом за крухом“, да им не обезбедите посао, храну и новац за живот достојан човека. Нечасно је тражити од других да се жртвују, а да нисте спремни и сами да се жртвујете. Нечасно је другима говорити да “није све у новцу“, звати људе из расејања да се врате у Србију, а ви школујете дете на Западу, запослили сте све чланове породице и родбине и све кумове у државној администрацији, јавним предузећима и тајкунско-монополистичким компанијама, док примате новац из буџета и ништа нисте учинили да се они који се врате у Србију запосле и достојно живе од свог рада.

[4] Делом је то последица стогодишњих утицаја из романтичне и револуционарне Француске.

[5] Делом је то последица стогодишњих утицаја из паганске Немачке, где се појављује имитација мушкарца, симулација мушкости – Хитлер и нацисти.

[6] “Моћ“ у хришћанском смислу – обожење, достизање мере висине раста Христове и саучествовање са Духом Светим у дешавањима у свету. “Моћ“ и да живиш скромно, да спокојно и чистог образа примиш мучеништво или пораз, итд.

[7] Односи међу људима морају се уредити, свакодневни живот мора функционисати – све то олакшава употреба здравог разума (индуктивне и дедуктивне логике). Такође, разум је неопходан да се човек не би уплео у замке психологизма и мистицизма. Да се у исте замке не би уплео, али и у замке рационализма и натурализма (материјализма), замке нихилизма, да би знао где је граница науке, шта су “забрањени плодови“ – човеку је потребна вера.

[8] Бог постоји изван и независно од Своје творевине. Бог није створио свет из себе и своје Суштине. Божанске енергије су Бог, али нису Његова Суштина.

[9] “У личности Богочовека Христа… трансцендентна истина постаје иманентна човеку.“ “Бог и човек су у Личности сједињени нераздељиво; разум човеков се не уништава, него се препорађа… чистота ума је плод вежбања у врлинама – практиковање врлина умножава благодат у човеку…  Христос је послао апостолима Духа Светога, који је очистио и усавршио њихов ум, стварно умртвио у њима старог човека страсти, а оживео новог, духовног човека.“

[10] Више о томе у наставку.

[11] Још један доказ колико је човек склон греху, без обзира што је формално хришћанин – унутар православних народа као што су руски и српски појавило се нешто тако мрачно – терор комуниста. Православни Срби и Руси нису спроводили хришћанску инквизицију, али атеисти међу Србима и Русима јесу спровели комунистичку инквизицију. Владика Николај Велимировић: “Небеска литургија“ – у извођењу оца Воје Билбије: https://www.youtube.com/watch?v=zld1j47Akps

[12] Да ли можете да замислите председнике СПО, ДСС, СНС, садашњег председника окупиране Србије… како користе свој међународни ауторитет и своје везе да би у некој енклави на Косову и Метохији изградили или обновили манастир, у коме би се замонашили и настанили?

[13] По мом мишљењу, у овом тренутку не би успео ни референдума за улазак у Европску унију ни референдум за улазак у Евроазијску унију. То не значи да међу Србима влада слога, јер је, по мојој процени, у Србији негде око 30% оних који би сигурно гласали за улазак у ЕУ, и исто толико оних који би гласали за улазак у ЕА. Ову популацју њихова сопствена глупост, и неко са стране, може навести на међусобне сукобе и ето украјинског сценарија у Србији, ето поново рата између четника и партизана.

[14] Слично важи за совјетско-руске комунисте, уз, можда, веома мали – изузетак, када је у питању Стаљин, који је, наводно, био искрени, да кажемо – словенски националиста, и прави противник западног империјализма. Ако је то за Стаљина тачно, да је био противник Империје, на чијој страни је био југословенски диктатор када се сукобио са Стаљином у време Информбироа (Коминформа)?

[15] И када знам да ће мали број људи ово прочитати, а још мањи прихватити или разумети?

[16] Такви знају по пар цитата од аве Јустина и владике Николаја, и то је то од њиховог верског знања (у суштинском, не у формалном, смислу, у формалном смислу има оних који знају обичаје).

[17] Традиционализам је варијанта верског фундаментализма који се јавља међу (екстремним) десничарима. “Традиционализам је обрнуто пропорцијалан верности Светом предању. Што више традиционализма то мање предања јер традиционализам негира промену као категорију живота, а предање је укључује у себе… Традиционалистички бег у прошлост представља гетоизацију Православља… Традиционалиста свој идентитет црпи из историје, из једне секуларизоване есхатологије, где прошлост постаје будућност… То су крајње јефтина животна, политичка и духовна решења. То је бег из садашњости у прошлост који ниједан једини проблем не решава.“ – Проф. Зоран Крстић (ректор крагујевачког и професор београдског Православно-богословског факултета): “Православни фундаментализам и модерна“. www.eparhija-sumadijska.org.rs/Pravfund

[18] Сартр и Ками своја најпознатија дела објављују током Другог светског рата. Сартр објављује “Биће и ништавило“ 1943. године, Ками објављује “Странца“ 1942. а драме 1944. године. Владика Николај је тада у немачком логору као заробљеник. Почетком 1945. г. немачки војници дозвољавају Патријарху Гаврилу и Епископу Николају да посете цркву Светог Саве у Бечу, и Владика Николај, док немачки војници нису гледали, на празним листовима Библије пише молитве: “Светитељу оче наш Саво, моли Бога за нас: да се српски народ обожи, сложи и умножи…“ У наставку више о философији Сартра и Камија.

[19] Припадници овог покрета више су националисти него хришћани – настали су као одговор на превласт интернационалиста и неолиберала унутар политичке и привредне елите САД. Овај покрет води политику изолационизма (против су тога да САД и даље глуме “светског полицајца“, да се фабрике селе у државе Трећег света…), нису агресивни према православним хришћанима (нпр. доста њих има умерене ставове по питању Русије, подржава Србију и опстанак Косова и Метохије у саставу Србије…)

[20] На сличан начин Енглези користе Немце.

[21] Да ли је Француска поклонила САД-у Кип слободе због ослобађања од “окова“ хришћанства?

[22] Одатле можда и “немар“ према својим жртвама, често се не обележавају места страдања, не подижу се споменици, и слично (истина, не може се порећи да је то последица и одрођавања, покондиравања, свих негативних појава унутар српског народа, али то важи за део народа и одређене тренутке у историји). Међутим, то не значи да су жртве заборављене, посебно то не важи за Српску Православну Цркву која обележава све мученике и сва стратишта. Хришћанин зна да: “Васкрснуће мртви твоји, и моје мртво тело ће устати“ (Иса, 26,19). “Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос“ (Ефес. 5,14). “Прво ће мртви у Христу васкрснути, а потом ми живи који останемо бићемо заједно са њима узнесени на облацима у сретање Господу“ (1. Сол. 4, 3-17). Такође, неко ће у народу увек да се сети и преносиће се усмено, биће урезано у срцим и умовима Срба: “Рођен у селу у Јовићима/не верујем таквих више да има/тамо где туга нема краја/у Босни, негде код Маглаја/У крвавом рату, где смрт не бира/Обавља дечак дужност курира/стазама козјим од чете до чете/Споменко Гостић то храбро дете/ Могао је да не буде близу/ да безбрижно шета по Паризу/да не легне млад у хладну раку/јуначко срце је у дечаку/Несрећног марта, несрећног сата/на Јовиће паде граната/оста дечак вечним сном да спава/покрио га је вео заборава/Није за њим заплакала мати/није суза потекла ни тати/сестра дуге косе не расплете/никог није имало то дете/Имао је четрнаест лета/волео је земљу којом шета/Решио за српство да погине/нека ти је лака земља сине.“ (Песник: Василије од Семберије)

[23] “Као што ми, земљано тело, живимо телесно у овом свету, и тако треба да се обучемо у небеског човека и да постанемо небески људи – вели Апостол Павле. Да се обучемо у кога? У Господа Христа… Човек је небоземно биће – то је Благовест Еванђеља Христова. Човек је у исто време и Небеско биће и земно биће… И зато, сваки од нас треба да живи у овоме свету као небеско биће, као небески човек, као пријатељ и друг Христов. У дивним молитвама црквеним много пута се понавља како сви покајани грешници задобијају љубав Господа Христа и постају Његови пријатељи. Пријатељи Господа Христа, каква част! Такву част може задобити сваки од нас.“ – Свети Јустин Ћелијски, беседа у манастиру Ћелије 1977. године.

[24] Руски председник Владимир Путин изјавио је да је потребно извршити анализу догађаја у Украјини и свих “обојених револуција“, како би се грађани заштитили од терористичких елемената и људи с екстремистичким ставовима. Он је притом апеловао на парламентарце да не доносе одлуке које могу суштински да ограниче права и слободе грађана. “Потребна нам је анализа свих обојених револуција, укључујући последње догађаје у Украјини, ради заштите грађана од дивљања различитих екстремиста, од терористичких елемената и људи с екстремним ставовима“ – рекао је председник Русије. “Не треба да упадамо ни у какву еуфорију нити да стварамо услове који су неприхватљиви за цивилно друштво у циљу заштите својих права. Грађани земље треба увек да знају да имају на располагању скуп средстава и метода – законских средстава и метода које могу да искористе да упуте своје замерке власти, уколико то на други начин није могуће, укључујући митинге и демонстрације“ – додао је председник РФ. Он је нагласио да такво изражавање воље “мора бити у оквиру закона“. “Нико не треба да претендује да изађе из тог оквира, треба користити само мирне методе, како власт не би створила за себе стакленичке услове и како се не би скривала иза неког репресивног оквира, без мере проширујући своју репресивну функцију“ – рекао је руски председник и додао да “све то мора бити у извесној равнотежи“. “То да треба да анализирамо догађаје око нас – у информативној сфери, око протестног покрета – то је сигурно, само вас позивам да понесени тиме  не доносите неке одлуке које би суштински ограничиле грађанске слободе и право грађана на изражавање сопственог мишљења“ – обратио се Путин члановима Савета Федерације. Путин је тако реаговао на говор председника одбора Савета Федерације за законодавство Андреја Клишаса, који се, истичући велики број жртава током митинга у Украјини, заложио за измену закона о митинзима. Клишас сматра да за кршење закона о митинзима треба увести кривичну одговорност. Танјуг/Факти 29.03.2014.

 

———————————–

 

10 Responses to Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (12. део)

  1. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (12. део) […]

  2. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (12. део) […]

  3. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (12. део) […]

  4. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (12. део) […]

  5. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (12. део) […]

  6. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (12. део) […]

  7. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (12. део) […]

  8. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (12. део) […]

  9. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (12. део) […]

  10. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (12. део) […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: