БОГата Србија

Пре пет-шест година, колико се сећам, постојала је идеја да Србија (из буџета) финансијски помогне возача Милоша Павловића у намери да постане возач Формуле 1, и да се тако Србија укључи у Формулу 1. Од тога није било ништа.

Пар година после тога у Србији је одржан велики међународни турнир у тенису. Турнир се одржавао две-три године и онда је угашен.

Тенис је “спорт богатих“. Србија је држава у којој већина грађана живи сиромашно или на граници сиромаштва. Гашење Belgrade Open-а то доказује. Нисмо чак ни држава латиноамеричког или азијског типа где се издвојила малобројна изразито богата каста на власти која контролише озбиљне (када се праве поређења у целом свету) економске ресурсе, па може да издвоји новац за организацију престижних такмичења и догађаја, где долазе “светске звезде“. Тениски турнир у Србији није био највише категорије, и није успео да се одржи – толико је сиромашна Србија. Велики међународни турнир, на који долазе најбољи играчи, може да се организује само у богатој држави. Исто важи за трку Формуле 1, “најскупљи циркус на свету“.

Да би се у Београду сваке године одржавао велики турнир у тенису потребно је да у Србији постоји довољан број грађана који могу да купе карту и плате остале услуге током посете турниру. Богат друштвени живот могућ је само тамо где постоји јака средња класа. Потребни су медији који могу да прате, са комерцијалне стране, такав турнир. Најпотребнији су спонзори – јаке и стабилне српске компаније (српски брендови) које освајају светско тржиште или део светског тржишта. Такође, потребно је да постоји и тржиште у Србији и региону које је занимљиво за спонзоре из иностранства. Србија не испуњава ове услове – нема средње класе, нема довољно богатих, нема јаких и стабилних компанија, нема занимљиво тржиште за стране спонзоре, нема медије који могу да прате турнир

***

У тексту ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ описао сам какво је стање са развојем предузетништва у Србији. После тога прочитао сам мишљење амбасадора Јапана у Београду о Србима. Он је изјавио: ако све људе на планети поделимо у три групе – ратнике, сељаке и трговце, Срби су пола ратници, пола сељаци, а трговци нису уопште. Међутим, то стање је тренутно, Срби су народ који има предузетничког духа и велики број таквих појединаца. Потенцијали за развој економије су велики, о томе и конкретним предлозима писао сам у тексту ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ.

Ово напомињем зато што (пре)велики број грађана Србије мисли да је породица Ђоковић одустала од организације Belgrade Open-а зато што су “стипсе“, зато што мисле само на профит, зато што су добили шта су хтели од града, зато што неће да улаже новац у Србију иако је “довољно богат“. Наравно, не знам све разлоге. Но, економска логика говори све ово што сам до сада написао у тексту. За грађане Србије који су живели у комунизму, па 20 година у транзицији, који сада једва преживљавају са 200-300 евра месечно, који немају никаква знања о економији, неко као Новак Ђоковић, ко је зарадио десет милиона долара, је веома богат човек, и њему “није проблем да финансира Belgrade Open“ или шта већ коме падне на памет. Међутим, за финансирање таквог турнира, а посебно још престижнијег турнира, Новак Ђоковић је “сиромашан“. Нико не очекује од њега да све што је зарадио у животу потроши за организацију једног турнира у Београду. То је бесмислено. Међутим, за (пре)велики број грађана Србије такви предлози нису бесмислени. Они мисле тако и предлажу то јер не знају. У Србији расправа о буџету никада није најважнија расправа у скупштини, у друштву, нити у њој учествују сви делови друштва, тако да ни приликом узимања од свих делова друштва нити приликом расподеле појединим деловима друштва, већи део оних којима се узима и већи део оних којима треба да се дели – нема заступнике у Скупштини. Толико је не-знање о економији међу грађанима Србије, толико Срби нису трговци, како је исправно увидео јапански амбасадор. Да ли зато “губимо у миру оно што добијамо у рату“? Да ли зато данас само Србија у целој Европи нема синдикате који штите права радника и да ли се због тога грађани Србије не буне као грађани Грчке и Словеније чији је животни стандард далеко виши него грађана Србије? Ако су Срби народ ратника и сељака, значи да нису народ лењиваца и кукавица. Зашто је, онда, Србија најсиромашнија држава у Европи, зашто у овом тренутку грађани Србије живе са најнижим стандардом у Европи и зашто ништа не предузимају да се то промени?

То су, између осталих, разлози зашто “спорт богатих“ и “најскупљи циркус на свету“ заобилазе Србију. Српске компаније морале су да подрже Милоша Павловића, српски брендови који освајају светско тржиште, а не држава из свог буџета. Србија није УАЕ или Катар да може, од зараде од нафте коју контролише једна породица, организовати врхунске спортске турнире. Србија није Кина да се такви догађаји финансирају у државној режији. Србија једва сакупи новац да финансира неколико скромних културних догађаја, попут Кустендорфа, Битефа или Феста. Такве спортске турнире не треба да финансира држава, из свог буџета, не може влада сиромашне Србија из свог буџета да издваја милионе евра за награде тенисерима, а има милион људи који немају шта да једу и све се у држави распада. То мора да буде приватна иницијатива, подржана из приватних извора. Држава може на друге начине да помогне, и мора да помогне такве турнире. За финансирање највећих спортских догађаја, попут светског првенства у фудбалу или Oлимпијаде, потребно је јавно-приватно партнерство (у Србији су “оба партнера“ слаба). Међутим, Србија је од тога далеко. Поред свих до сада набројаних услова које сам поменуо да су неопходни да се испуне да би у Србији били организовани светски спорстки догађаји (мањи од СП у фудбалу и Олимпијаде), потребно је имати инфаструктуру – аеродром, железницу, аутопутеве, хотеле, интернет и телекомуникације… Да ли је Новак Ђоковић довољно зарадио да финансира и изградњу аеродрома, железнице, аутопутева, хотела… да би имао где да прими тенисере и гледаоце који желе да дођу на турнир који организује? За оне који се не разумеју у “велике цифре“ – Србији је за развој инфраструктуре потребно преко 20 милијарди долара, а Новак Ђоковић је од турнира до сада зарадио десетак милиона долара. Да би се “спорт богатих“ и “најскупљи циркус на свету“ одржавали у Србији потребно је да БДП Србије буде 200 милијарди долара, уместо 30 милијарди колико је сада (Чеси стварају 200 милијарди долара годишње вредан бруто домаћи производ Чешка има приближно исти број становника као Србија). Буџет Србије мора да буде бар 50 милијарди долара уместо садашњих 8 милијарди (и када би био 50 милијарди, 5-6 пута већи него сада, био би то дупло мањи буџет од шведског Шведска има приближно исти број становника као Србија). Извоз пољопривредних производа мора да буде на нивоу извоза који остварује Холандија у тој сектору привреде, а која има мање обрадивог земљишта од Србије. Новак Ђоковић је најбољи тенисер на свету (и спортиста) а од уговора са спонзорима зарађује мање од петопласиране тенисерке на свету. Не постоје српске компаније које освајају светско тржиште и свој маркетинг спроводе и тако што постају спонзори успешних српских спортиста (дакле, не рачунам компаније попут Телеком Србија која се рекламира само у Србији а која има уговоре са спортистима и савезима и клубовима у Србији – у односу на светски просек то су мали износи).

***

Капитализам, какав је стваран у Србији у последњих 20 година, као да је стваран са циљем да се никада и не успостави, већ, ”да се вратимо” на ”стари добар комунизам”. ”Ето, видели сте, капитализам ништа не ваља”. Када нису успели да приватизују све ресурсе, да их задрже само за себе, под притиском страног капитала свако је, од оних који су владали и који владају већ 20-30 година и који су спроводили приватизацију, гледао како да за себе извуче што више добити – продајући националне ресурсе странцима и стављајући новац од препродаје или провизија у свој џеп.

Зашто нема развијеног приватног предузетништва (капитализма) у Србији? Зато што нема у довољној мери ”предузетничког духа”. То значи да још увек нема довољно појединаца који су покретачи, храбри, вољни, са идејама, са знањем. Још увек се нису добро повезали они који сами раде-предузимају, који не чекају да други нешто предузме, већ сами покрећу оно што треба урадити, што други не преузима на себе, што други не зна и не може. Премало је оних који мисле својом главом, који смеју да кажу шта мисле. Премало је оних који могу да изграде, да организују, да ураде нешто где нема ништа, да од ништа створе нешто. Нема довољно оних који не завиде другоме на успеху, који ће признати бољем да је бољи. Премало је оних који се прилагођавају променама у свету. Потребно је развијање предузетништва у свим сегментима живота и друштва, не само у економији, не само због материјалног благостања. Због тога је и спорт у Србији пропао. И привреда и спорт неразвијени (пропали) су због немања (губљења) ”духа” (и духовности). Предузетнички и спортски ”дух” истог су ”порекла” – циљ је, на првом месту, победити самог себе, циљ је, затим, поштено победити другог у борби са јасним правилима. Колико је тога у српском спорту данас, у српским такмичењима у фудбалу, кошарци, рукомету, ватерполу…? Да ли се спортисти буне због намештених утакмица? Ко води клубове и савезе? Ко води економију? Људи без части и морала, људи из света криминала, људи којима је стало само до пара

Зато је важно разумети основе економског конзервативизма, зато је важно чувати православну традицију, познавати хришћанску религију. Чињеница је да су услови живота ”обичних људи” најбољи у државама у којима је настао економски конзервативизам, где се и данас живот одвија на принципима конзервативизма, где су држава и економија уређени на конзервативним (хришћанским) основама. У тим државама велики број појединаца живи у складу са десет Божијих заповести, вредно раде, стално се усавршавају, помажу друге… У те државе одлазе најбољи српски спортисти. Да ли ће тако бити у тим државама и у будућности видећемо. Нама, овде у Србији, треба више економског конзервативизма. Треба мислити и “’шта ја могу да урадим за државу“ и треба мислити “шта држава може учинити за мене“. Треба спутати што више моћ државе и истовремено што више државу учинити Државом. Економски конзервативизам је управо то: ограничавање моћи државе – према својим грађанима; јачање државе – у односу на друге државе. Са једне стране, економски конзервативци су највећи противници државе јер стално врше контролу токова новца, поштовања Устава и закона, ограничавају уплитање државе у приватне животе, боре се за лична и људска права. Са друге стране, економски конзервативци су лојални својој држави, патриоте, плаћају порезе, спремни су да иду у војску и ратују за своју државу, итд. Са једне стране, економски конзервативци су иновативни, са друге стране су традиционални.

Ако не умемо да се организујемо без помоћи државе, како да организујемо државу. Ако не умемо да опстанемо без помоћи државе, како да сачувамо државу. Државу чине људи, њени грађани. Због чега за ових 200 година нисмо изградили нормалну економију? Ако нисмо способни за створимо неколико компанија (светских брендова), да ли смо способни да организујемо министарства и друге државне институције? Треба стварати друштво слободних људи – који знају да брину сами о себикоји ће врло мало зависити од државе.

Зао човек није само онај ко је богат, зао човек може да буде и сиромашан. Хоћу да кажем: све је до људи – до њиховог карактера, морала, васпитања, образовања. Само по себи, сиромаштво није грех или врлина, само по себи није ни богатство грех или врлина.

Треба водити рачуна да Србија не постане потрошачко друштво у оном негативном контекстуда не спроводимо идеје неолиберализма и не стварамо културу конформизма (чак и сад у сиромаштву тога има превише – пример је естрада). Неолиберална идеологија отуђује човека од другог човека, поставља лични профит, егоизам и (сопствено) чулно задовољство као највише вредности. Не говорим о материјалном благостању и незаситом конзумеризму када се залажем за развој капитализма, већ о условима за живот достојним за човека у 21. веку, имајући у виду људске и природне потенцијале које Србија има. Без духовног препорода нема економског препорода. Не треба нам економски препород заснован на похлепи и крађи, видели смо како је изгледао процес приватизације у Србији, који су спроводили људи без духовности, мали и себични политичари и тајкуни са великим жељама.

***

Мало напора је потребно да достигнемо стандард и уређеност Чешке и Мађарске (држава које су сличне по броју становника, величини територије, 50 година су као и Србија биле део комунистичког екпсперимента…). Србија извози робу вредну нешто преко 10 милијарди долара, а Чешка и Мађарска извозе робу вредну преко 100 милијарди долара годишње. Много више напора је потребно да достигнемо услове за живот који постоје у Шведској и извоз пољопривредних производа који остварује Холандија. Зато не смемо да останемо периферија (видети: Boris Jašović: Periferizacija i niklovanje) За почетак – у својим главама. Није решење ни да се достигне стандард Чешке и Мађарске на начин на који је то тамо урађено, тако што, на пример, немачке компаније купе чешке и мађарске фабрике, или изграде своје фабрике, и онда за мање плате и порезе него у Немачкој, чешки и мађарски радници производе робу за Немачку. Тако се повећава извоз Чешке и Мађарске, повећава се БДП, расте и стандард, али тај стандард је далеко нижи него у Немачкој. Чешка и Мађарска су, попут Србије, колоније, само што су боље трговали и знају боље да уреде своју државу (и кад нису под окупацијом). Такође, Србија не треба да води политику “двоструких стандарда“ (непримењивање моралних начела који важе за појединце и на државу, лажни пацифизам, лицемерна борба за људска права…) попут Шведске или Холандије. Убеђен сам да Србија и без такве политике може да развија своју економију.

Они који спроводе економску деструкцију Србије у последњих 13 година једино су на пољу “јефтине радне снаге“ конкурентни у Европи – српски политичари своје грађане страним инвеститорима нуде као “јефтину радну снагу“. Продају своје грађане као да су у питању робови. Српски радници од месечне “плате“ коју им обезбеде српски политичари имају новац за један оброк дневно, а робови су имали и по два оброка дневно током целог месеца. Зашто је то тако? Срби су паметан и храбар народ, нису народ “преписивача“ и робова, Србија се не налази у Сахари или Сибиру, и друге државе, сличне Србији, прошле су кроз ратове и разарања, и друге државе имају непријатеље, али нису толико сиромашне као Србија. Зато опстају а опстанак Србије је доведен у питање. Без економије немогуће је развијати културу, одбрану, науку… Ако се култура и наука не развијају, ако нема новца за војску, држава не може да опстане. У Србији има доста неписмених људи, али, са друге стране, Срби су народ са доста даровитих људи. Елита образује народ. “Економска неписменост“ не мора да траје вечно. Људи се могу научити како да контролишу буџет, да знају колики је порез на плату, да прате токове новца. Са тим иде и стицање “грађанске храбрости“. Постати богат и остати скроман, то је циљ. Данас економски писмених има више него пре 12 година, данас је оних са предузетничким духом далеко више него пре 30 година. Можемо да нађемо начин како да изађемо из сиромаштва а да се “не прода душа ђаволу“. Долазе нове генерације Срба који боље познају свет и немају комплекс ниже вредности, не осећају се као део периферије. Зато је важно одржати везу између матице и расејања.

Два кључна економска проблема која треба решити у Србији:

1.     Како да дође до раста плата и нижих цена – нижих трошкова живота и пословања? Како да у Србији не ради јефтина радна снага, а да српска роба и услуге буду конкурентне на домаћем и светском тржишту?

2.    Како доћи до новца за инвестирање у инфраструктуру, развој малих и средњих предузећа, подршку извозницима, а да се не увећа јавни дуг и задуженост према страним кредиторима (бар до тренутка док се не стекну услови да се дуг исплаћује из прихода из реалне економије)?

Нови људи у политичком и економском животу Србије, који се полако окупљају (а чије окупљање треба убрзати, због тога пишем овај текст), када дођу на власт, препознаће праве развојне шансе за економски препород Србије, српска привреда ће на светском тржишту постати конкурентна а негде и иновативна и штитиће државне интересе и интересе свих грађана (предузетника, радника и потрошача). Када се поставе прави и здрави темељи, када постане јасна политика која дугорочно предвидиво и вешто комбинује најбоље елементе либералног капитализма и државног интервенционизма, уз изградњу владавине права, отвориће се путеви за развој приватног предузетништва у Србији. То је пут за излазак из кризе и економски препород Србије. Економска криза постоји и у најразвијенијим државама света, у којима живи највећи број Срба из расејања. Млади не могу да нађу посао, старији губе посао или раде за мање плате. Због чега Србин који живи и ради у Канади, САД или Аустралији не би имао и приходе од дивиденди из Србије, или од провизије за продату робу из Србије, зашто не би радио у дистрибутивном или продајном центру српске компаније у Торонту, Чикагу или Мелбурну? Да ли је то баш толико нереално и далеко? Постоји велики несклад између броја даровотих људи и креативних потенцијала са једне стране, и, сиромаштва и лошег стања нације и државе са друге стране. Не можемо вечно да кривимо комунисте и странце. Србија као држава предузимљивих људи који знају да брину сами о себи и једни о другима не чекајући помоћ са стране – умеће да искористи све шансе које ће се указати приликом промена у међународним односима и на светским тржиштима, умеће да пронађе решења за све негативне утицаје који могу доћи из региона и света у наредним деценијама. Тада ће се у Београду поново одржавати Belgrade Open и то на вишем нивоу, тада ће у Београду радити сви музеји и градиће се нови.

Никола Варагић

ТРЕЋА СРБИЈА

Блог: KOSMET VIA KOSMOS

Срби нису робови без мозга

“Ми имамо Новака, Новака, а где је вама?“

Јелена Јанковић и Ана Ивановић

Nik Vujičić: Igraću tenis sa Noletom

 

58 Responses to БОГата Србија

  1. Varagić Nikola каже:

    Zahuktali voz – Bliži Datumu dalji od Evrope

    dragoljub žarković

    Obrtanje svesti: Korupcija i siromaštvo

    Manjak socijalne pobune protiv siromaštva i nezaposlenosti čini vladanje relativno lagodnim. Sindikati su odavno postali deo establišmenta i bliža im je Nemanjina 11, nego bilo koja adresa na kojoj je korov počeo da raste ne u krugu nego u fabričkim halama. Nema pritiska na vladu – niti spontanog niti organizovanog preko radničkih predstavnika – da se prioriteti vlade drugačije uspostave.
    To nas u dobroj meri razlikuje od Evrope koju potresaju štrajkovi masovnih razmera i vrlo visokog intenziteta, koliko zbog nezaposlenosti toliko i zbog kresanja javne potrošnje, i gde su razni „degolovi i čerčili“ smešteni u psihijatrijske ustanove.
    To samo pokazuje da je uz nekoliko veštih taktičkih postupaka i mnogo medijskog spinovanja došlo do promene percepcije najvećih društvenih nevolja, pa je, pokazuju serijska istraživanja javnog mnjenja, korupcija, na primer, uočena kao veći problem društva nego što su to nezaposlenost i siromaštvo, a kao vrhunski cilj politike predstavlja se dobijanje datuma za pregovore sa Evropskom unijom, a prečica ka tom putu ide preko usiljenog i neiskrenog normalizovanja odnosa s Kosovom i priznanja kosovske nezavisnosti u doglednoj budućnosti.
    Živimo u sluđenoj zemlji i nema nikog da kaže da se takvom terapijom pacijentu samo obara temperatura, ali se ne leči osnovna bolest: potonuće nade da bi ljudi svojim radom mogli da obezbede bolji život i budućnost svojih porodica.
    Dobro, i obaranje temperature oseti se kao olakšanje, ali to ne uklanja opasnost da pacijent umre dok mu se na noge stavljaju obloge od sirćeta.

    Biznis: Dačić je video Forbsa

    Pođimo redom: prvo, korupcija. Podaci Cesida i UNDP-a krajem prošle godine o najvažnijim društvenim problemima u Srbiji pokazuju da što je borba protiv korupcije bila intenzivnija tim je ona postajala veći problem u očima građana. U junu prošle godine – mesec dana pre formiranja nove vlade, korupciju je kao najveći problem videlo devet odsto građana. Tada je ona zauzimala treće mesto na listi najvažnijih problema iza nezaposlenosti i siromaštva. Šest meseci kasnije, nakon velike medijske kampanje i hapšenja koja su potresla Srbiju, rezultati novog istraživanja pokazali su da korupcija zauzima drugo mesto po značaju jer je kao najvažniji problem vidi 15 odsto građana.
    Ne uviđa se, pa se onda i ne razmatra, čak ni logična i tesna sprega između dva zla: siromaštva i korupcije. Povećana percepcija korupcije odlika je siromašnih društava, a nekima je bazična, sitna koruptivnost način preživljavanja.
    Stvorena je atmosfera opšte sumnjičavosti prema svakom ko ima nešto. Poslodavci, posebno krupni, ćute i rekao bih da smanjuju aktivnost na srpskom tržištu rada i kapitala. Onaj savet privrednika formiran kad i vlada i u kome je više od polovine članova iz kluba „Privrednik“, čeka rasplet aktuelne antikorupcijske kampanje i rasplet „slučaja Mišković“. Možda njih, krupne privrednike, nešto i pitaju ili bi želeli da ih pitaju i mimo istraga koje se vode, ali nisam siguran da su oni voljni bilo šta da govore.
    Shvatili su da je ćutanje zlato i ne bi me iznenadilo da se, kad jednog dana dođe do raspleta ove situacije, otkrije da su sopstvene težišne poslovne inicijative prebacili van granica Srbije.
    Protekle nedelje objavljena je vest da je premijer Ivica Dačić, tokom američke turneje posetio i magazin „Forbs“, svetski poznat po tome što objavljuje i listu najbogatijih ljudi na svetu. Kristoferu Forbsu, potpredsedniku te kompanije, rekao je da bi za Srbiju bilo dobro da neko s te liste investira u našu zemlju.
    Recimo, a već sam pisao o mogućem dijalogu predsednika i potpredsednika, da je ovaj drugi, Forbs, pitao Dačića: „Pa zar nije jedan Srbin već na našoj listi. Šta je s njim“? Dačić je odgovorio: „E, to mora da pitate Vučića!“
    Primetno je da su od svih društvenih grupa najtiši radnici i poslodavci. U zemlji gde je gotovo sve papreno skuplje nego u okruženju, gde je nezaposlenost rekordna, gde plate kasne mesecima, pa radnici ne mogu da ostvare ni pravo da se leče, nema štrajkova. Još će se pokazati da je bilo zlatno doba kada je simbolički, sekući katance na zatarabljenim fabrikama Bogoljub Karić na predsedničkim izborima dobio skoro 700.000 glasova, što je pokazatelj da su ljudi tada još verovali da će živeti od rada.
    Ono malo pobune što je sada ima to je unutar fabričkog kruga i usmereno je protiv poslovodstva koje je ili nesposobno ili nepošteno ili, najčešće, ne može ništa da uradi ni kad je sposobno i pošteno. Ova vlada nije još kreirala ambijent poslovnosti i podsticaja svim oblicima preduzetništva.

    http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1099539

    —————————————————–
    —————————————————–

    Komisija častila Koleta

    Mijat Lakićević

    Valjda zaokupljenoj „mlečnim skandalom“, javnosti je potpuno promakla odluka Komisije za zaštitu konkurencije kojom se firmi Sunoko, odnosno Miodragu Kostiću, dozvoljava da kupi Helenik šuger.

    Time je potvrđena najava koja se na sajtu Novog magazina našla pre tri meseca. Da podsetimo, Kostić je prošle godine pokazao nameru da kupi Helenik šuger, ali mu antimonopolska komisija to nije dozvolila. Kostić se žalio Upravnom sudu koji je, ne upuštajući se u sadržinu spora, zbog proceduralnih grešaka u prvobitnom postupku, predmet vratio Komisiji na ponovno odlučivanje. Krajem oktobra pisali smo da „u Komisiji sada postoji raspoloženje da se ranije doneta odluka promeni“. To se, dakle, ovih dana i obistinilo.

    Ono što je u toj odluci zanimljivo, jeste da je Komisija istovremeno Kostiću naložila da proda jednu od dve šećerane koje poseduje grčka kompanija. Komisija takvu svoju odluku objašnjava namerom da se Kostićev udeo na tržištu smanji. Ako bi kupio obe šećerane, “Crvenku” u istoimenom mestu i “Šajkašku“ u Žablju, Kostić bi imao oko 80 odsto tržišta; sa jednom manje imaće 65 odsto, tvrdi Komisija.

    Problematično je to što je Komisija tačno propisala koju šećeranu mora da proda – onu u Žablju. Šta je tu, da kažemo, sumnjivo? Pa, u najkraćem, to što na taj način Komisija savršeno ide na ruku Kostiću. Jer, njemu ta šećerana i ne treba. Ona u Crvenki je super šećerana, nova, moderna, efikasna.

    Šećerana u Žablju je zastarela, malo je verovatno da će iko hteti da je kupi, a Kostiću bi dobro došlo da je se otarasi. U drugim lako može da nadoknadi to što bi izgubio gašenjem „Šajkaške“.

    Uostalom od četiri koje sada ima – Vrbasu, Pećincima, Kovačici i Baču – ova poslednja ni sada ne radi. Svako ko se imalo razume u industriju šećera u Srbiji sve to zna. Prosto je nemoguće da to ne zna Komisija za zaštitu konkurencije.

    Novi magazin, 21.02.2013.

    Peščanik.net, 21.02.2013.

    Монсанто и МК Комерц

  2. Varagić Nikola каже:

    Ombudsman pozvao ministre na odgovornost zbog mleka

    AUTOR: BETA

    Zaštitnik građana Saša Janković pozvao je danas nadležne ministre i druge funkcionere na odgovornost u vršenju dužnosti i preduzimanje „energičnijih mera“ za sprečavanje opasnosti po zdravlje građana zbog moguće neispravnosti i štetnosti mleka.

    Janković je ukazao da ga posebno zabrinjava to što se pitanja povezana sa zdravljem građana, koje treba da bude prioritet u radu organa javne vlasti, koriste za rasplamsavanje političkih obračuna.
    Zaštitnik građana želi da, kako je saopšteno, ukaže da građani svoje političke predstavnike ne biraju da bi se oni borili za rejtinge stranaka kojima oni pripadaju, nego da bi se starali o javnom
    interesu.

    On je istakao da je neophodno da se zna da li opasnost preti samo od eventualno štetnog mleka, ili i od drugih proizvoda, i šta je preduzeto da se spreči korišćenje zatrovane stočne hrane koja ne
    utiče samo na kvalitet mleka.

    „Mora se utvrditi i odgovornost zbog čega nacionalna referentna laboratorija, o čijem je osnivanju drzzava odluccila pre šest godina i u čije opremanje je Evropska unija uložila milione evra, do danas
    ne radi, zbog čega je evropski donator prekinuo isporuke već obezbedjene opreme“, zatražio je ombudsman.

    Janković je zatražio i da se saopšti šta je učinjeno po prijavama najmanje jednog republičkog veterinarskog inspektora koji je godinama unazad službeno obaveštavao i podnosio prijave zbog nezakonitosti na putu hrane od proizvođača do potrošača.

  3. Varagić Nikola каже:

    Komentar Danas

    Milanska boljka

    Nije malo domaćih političara koji su umeli da konstatuju da je obeležavanje 17 vekova Milanskog edikta, kojim je legalizovano hrišćanstvo, dobra prilika da se Srbija i Niš, rodna lokacija autora Edikta, cara Konstantina Velikog, „predstave u najboljem svetlu“ i „ izvuku što veće benefite“. Ispostavilo se, međutim, da ni ova država ni grad nisu spremni ili sposobni da svehrišćanski i planetarni jubilej iskoriste na taj način.

    U Niš najverovatnije neće doći papa, nije sasvim izvestan ni dolazak patrijarha moskovskog i sve Rusije Kirila II, a SPC i Katolička crkva imaće odvojene verske službe, te je propuštena prilika za praktikovanje ekumenizma. Velelepna Niška tvrđava, kao i Palata sa oktogonom, smeštena uz njene zidine, koja je carska, a možda i Konstantinova, nedovoljno su istražene i uređene. Lokalitet Medijana upravo se pokriva i neće biti na usluzi turistima sve do septembra. Arheološka nalazišta starog Naisa još su manje dostupna. Turistima preostaje samo da veruju stručnjacima na reč da je Niš drugi grad u Evropi po arheološkom bogatstvu – odmah iza Rima, pošto to neće moći da vide golim okom.

    Konstantinov „rodni grad“ , koji je i mesto održavanja centralne državne proslave, još nije počeo da mu podiže ni ovovremeni, veliki, a više puta najavljivani spomenik. Niš verovatno neće moći da bude domaćin ni izvanredno vredne državne arheološke izložbe „Konstantin i njegovo doba“ jer još uvek „nema prostorne, a ni bezbednosne uslove“. U niškom Narodnom pozorištu igraće se, doduše, predstava „Konstantin“, ali u senci ozbiljnih optužbi nekih članova UO pozorišta da je „bezobrazno skupa“ i „nejasno finansirana“.

    Mada je nezvanično najavljeno da bi u Niš samo na dan svete mise 21. septembra moglo da stigne stotinu hiljada turista, svi hoteli u gradu moći će da im ponude samo 4.000 kreveta. Neki od najvećih hotela tek se zidaju ili su zatvoreni. Sa niškog aerodroma već godinama redovno leti jedino Montenegro erlajns, sa kojim se, međutim, ovih dana vode razgovori da li će nastaviti da to čini i ubuduće. Sve to je, nesumnjivo, rezultat višedecenijske političke i ekonomske nebrige, kao i velikog zakašnjenja prethodne vlasti u pripremi i organizaciji ovog jubileja. Dodatni problem je što i nova vlast dozvoljava sebi propuste, na šta nema pravo, jer obeležavanje uveliko traje.

    A bila je ovo krajnje predvidljiva i elegantna šansa da i Srbija i Niš „porade“ na dobrom imidžu. Da li to još uvek jeste, ili je propuštanje prilika naša endemska boljka?

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/milanska_boljka.46.html?news_id=256181

  4. Varagić Nikola каже:

    U zemlji meda, mleka i aflatoksina

    Koliko li sam samo puta ovde (nadam se argumentovano) optužio srpsku politiku da se bavi svim i svačim osim onim što bi trebalo da radi. I šta smo dočekali? Na šta je spala politika nebeskog naroda? Na aferu sa aflatoksinima u mleku (za koje opravdano sumnjam da su samo još jedan od takozvanih svinjskih gripova) koja je potpuno bacila u zasenak krucijalne pregovore Dačić-Tačić.

    Jedni tvrde da je mleko otrovno, drugi kažu da je ispravno, treći su uzdržani, gledaju, valjda, ko će pobediti pa da mu se pridruže. Jednom rečju, opšta furtutma. Zašto onda ja minimiziram kancerogene potencijale aflatoskina, sigurno će zagrajati komentatorluk, zašto se takoreći sprdam sa narodnim zdravljem? Sad ću da vi kažem. Polako.

    Zato što je i moja malenkost u više navrata bila žrtva raznoraznih trovanja hranom i – hvala Bogu – nekako izvukla živu glavu. Kad bolje razmislim, ne poznajem gotovo nikoga ko se bar jednom nije otrovao srpskom salamom, srpskom paštetom, srpskom kobasicom i – da, da – mlekom. Da ne budem na kraj srca, takve stvari se događaju i u neuporedivo uređenijim društvima od našeg (setite se afere ludih krava), a uzrok svemu je kleta propadljivost svega na ovom svetu. Nije da propagiram kvarljivost, ali upozoravam da se mora uzeti u obzir tokom jednog tako rizičnog poduhvata kakav je ljudski život. Koji, ipak, ne mora da bude baš toliko rizičan. A za to se, dame i gospodo – brine služba poznata pod imenom Sanitarna inspekcija, manj ako u međuvremenu nije promenila ime.

    Operativci te, nazovimo je, službe u uređenijim zemljama ne izbijaju iz proizvodnih pogona hrane i na licu mesta proveravaju da li je sve u redu. Sad, ako se nekom proizvođaču omakne da nešto zabrlja, njegovo mleko, pa taman da je majčino, uopšte ne stiže do prodavnica. I onda šta – nema otrovnog mleka i nema političkih afera. Ako se otrovno mleko ipak pojavi, onda to jeste politički problem, ali ne onakav kakvim ga predstavljaju naši mesijanski političari.

    Politika ne treba da nas spasava od aflatoksina, njena je dužnost da organizuje službu koja će sprečiti distribuciju aflatoksičnog mleka. Ako to nije u stanju – a izgleda da nije – džaba kreči. Konačno, uvek postoji spasonosno rešenje. Kome je moj drug, Jaša Grobarov, pribegavao u mnogo manje toksična vremena. Uđe, tako, Jaša u kafanu i pita kelnera: imate li visokokalorično, kondenzovano, alpsko mleko? Kelner, kud će, šta će, kaže: nemam. A Jaša bi na to pomirljivo: pa dobro, daj mi dupli vinjak.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/u_zemlji_meda_mleka_i_aflatoksina.881.html?news_id=256174

  5. Varagić Nikola каже:

    NEBOJŠA KATIĆ: FLEKSIBILNO TRŽIŠTE RADA ILI KAKO JE ČOVEK POSTAO BALVAN

    Jedna od najčešćih ekonomskih kovanica koja se danas mogu čuti je ona o fleksibilnom tržištu rada. Neprekidnim ponavljanjem ove kovanice, koju više niko niti analizira niti dovodi u pitanje, ona postaje nova prihvaćena mantra. U njoj je sadržana sama suština „novog“ kapitalizma i ona simbolizuje budućnost koja ne samo da se sprema već je uveliko tu.

    Argumentacija u korist fleksibilnog tržišta rada je na prvi pogled logična. Ako poslodavci nemaju troškove kada otpuštaju radnike (otpremnine npr.), ako nema zakonske regulative koja otpuštanje otežava i komplikuje, tada će poslodavci mnogo lakše zapošljavati nove radnike. Kada je otpuštanje lako, i zapošljavanje je mnogo lakše.

    Kao dodatni argument se navodi i postepeno ukidanje razlika između stalno zaposlenih i onih koji rade na određeno vreme. U novom ambijentu više ne bi bilo diskriminacije radnika i zaštite koju stalno zaposleni uživaju na teret ostalih, pogotovo mladih. Trend je potpuno jasan – ide se ka tome da svi zapravo rade na određeno vreme, s tim da poslodavac diskreciono odlučuje koliko to određeno vreme traje.

    Pored lakog otpuštanja radnika, druga dimenzija fleksibilnog tržišta rada podrazumeva i elastičnost plata nadole. Ako poslodavci mogu smanjivati plate zaposlenih bez suvišnih procedura, bez pogađanja sa sindikatima i bez propisane minimalne cene rada, zaposlenost će svakako rasti. Poslodavci će lakše odlučivati da uđu u nove preduzetničke poduhvate, a to će otvarati nova radna mesta.

    KADA SE LJUDI MOGU OTPUŠTATI Promotori ovih ideja smatraju da su sindikati i državna regulativa osnovne prepreke efikasnom funkcionisanju tržišta rada i osnovni generatori nezaposlenosti. Radikalni korifeji slobode i slobodnog tržišta, poput Hajeka na primer, smatraju da je i parlament prepreka funkcionisanju tržišta i da njegovu moć treba ograničiti. Uostalom, Hajekovo dirljivo poštovanje za generala Pinočea je jasan signal u kom pravcu treba ići.

    Hladnom ekonomskom analizom se dolazi do logične poente – u „novom“ starom kapitalizmu čovek je stvar u najbukvalnijem smislu te reči. Kao što se preduzetnik oslobađa zaliha prodajom po bagatelnoj ceni ili bacanjem, slično će se osloboditi i viška radnika – otpuštanjem. Ljudi koji su sekli i slagali balvane, biće tretirani baš kao i ti balvani kada do krize dođe.

    Oni koji ne prihvataju ovu logiku misle da između balvana i čoveka ipak postoji nekakva razlika i da bi je možda trebalo uvažiti. Balvan nema balvančiće kojima mora objasniti da više nema ni posla ni primanja, da ne zna kako će ih sutra nahraniti, kako će otplaćivati kredite ili do kada će moći da ostanu u kući u kojoj trenutno žive. Balvan nema ni samopoštovanje, pa nema ni osećaj poniženosti, ne mora se kljukati bensedinima da bi funkcionisao, a nema ni običaj da se baca pod voz ili skače sa krova.

    Ako bi ove sentimente i odbacili, ostajemo uskraćeni za mnoge odgovore. Nejasno je i nedefinisano, u kom to trenutku ljudi mogu biti otpušteni. Da li je to u trenutku kada firmi prete gubici ili je otpuštanje opravdano već sa padom profita, kada bonusi i dividende postaju manji? Da li se može opravdati praksa da se ljudi otpuštaju samo da bi se stvorila atmosfera straha kako bi „preživeli“ radili bolje i više, pod tenzijom? Da li je opravdano otpuštati ljude kada su stigli do stepenice na kojoj im treba dati veću platu, pa je jeftinije na njihovo mesto dovesti mlađe i jeftinije? Da li fleksibilno tržište podrazumeva da ćete brzo naći novi posao i da li će taj posao biti sličnog kvaliteta onome koji ste izgubili iako vam je na primer pedeset godina?

    TRI TABORA ZAGOVORNIKA Protivnici fleksibilnog tržišta rada neretko se etiketiraju kao demodirani levičari, socijalistički i socijaldemokratski nostalgičari, naivni i sentimentalni humanisti. Sa etiketama ili bez njih, oni protiv sebe imaju tri mnogo čvršća tabora.

    U prvom taboru su oni mali preduzetnici koji nemaju previše sentimenta prema drugima, ali ni prema sebi. Njihova teza je logična i prihvatljiva – oni rizikuju iz dana u dan svoju imovinu, trud, nerve, ponekad i glavu. Njihovi zaposleni rizikuju samo radna mesta, i tu sentimenta ne može biti.

    Drugi tabor je mnogo moćniji i čine ga menadžeri velikih kompanija. I njihova argumentacija je logična, bar iz njihovog ugla. Možda bi tu poziciju najbolje okarakterisali kao zalaganje za tržište rada ograničene fleksibilnosti.

    Ova vrsta menadžera ima jasan stav – tržište jeste fleksibilno, ali ne i za njih. Kada oni izgube posao, aktivira se tzv. zlatni padobran i oni dobijaju ogromne otpremnine, u pravilu milionske. Nasuprot njima, žrtve njihovog lošeg vođenja firmi dobijaju otkaz i ništa više. Iz njihovih kancelarija koje su u pravilu na najvišem spratu poslovne zgrade, to sigurno izgleda kao viša pravda.

    I ovoj se argumentaciji može progledati kroz prste budući da reflektuje već prihvaćenu praksu. Ako se niko ne buni, ako se može… pa zašto da ne? Konačno, pre nego je dospeo u takvu poziciju moći, menadžer je morao koristiti i pamet i laktove, ponekad nokte, zube, narkotike, morao je raditi kao pas i morao je preći sve stepenice da bi se konačno oslobodio rizika fleksibilnog tržišta i dokopao zlatnog padobrana.

    Treći tabor je, po mom uverenju, najsporniji, najgroteskniji i najglasniji. U njemu su se udobno smestili akademski ekonomisti i sociolozi koji iz svojih fakultetskih kabineta uporno i strasno promovišu vrline i društvene koristi fleksibilnog tržišta rada.

    Paradoks je da upravo oni koji su od rizika pobegli i sklonili se u zavetrinu akademskih institucija, sada junački promovišu vrline života sa puno rizika. Zahvaljujući autoritetu naučnih institucija, akademsko zalaganje za fleksibilno tržište rada time dobija prizvuk naučne egzaktnosti, što već predstavlja ozbiljan problem.

    Zalaganje za fleksibilno tržište rada ne reflektuje nikakve naučne zakonitosti, nije nužnost i ne može se potkrepiti nikakvim ozbiljnim empirijskim analizama. Reč je pre svega o moralnom izboru i afinitetima, a tu egzaktnosti nema, niti je može biti. Odbrana fleksibilnog tržišta rada sa aspekata moralnog izbora može biti legitimna, ali naučna ne može biti nikako. Svi pokušaji kojima se fleksibilno tržište rada brani oslanjanjem na nauku, samo je još jedna od velikih intelektualnih podvala ovog vremena.

    Blog Nebojše Katića

  6. Varagić Nikola каже:

    Holland is world-leading exporter of agro-food products

    The Netherlands is the world’s second largest exporter of agricultural products, after the USA.

    Together with the USA and France, the Netherlands is one of the world’s three leading producers of vegetables and fruit.

    It supplies a quarter of the vegetables that are exported from Europe. The agri-business is one of the driving forces behind the Dutch economy. At the same time, it poses challenges to the environment. In recent decades, farms became larger in scale and production became more intensive. As a result, fertilizers and manure made more impact on the countryside. Farming had to become more sustainable, the Dutch government said. Today, the Dutch agricultural sector is strongly focused on sustainability: it is a source of healthy, safe food that is produced with respect for the landscape and the environment.

  7. Varagić Nikola каже:

    Тек сам данас увидео да се турнир зове Сербиа Опен а не Белград Опен. Није случајна грешка, тек у БОГатој Србији може да се одржи прави Сербиа Опен.

  8. Varagić Nikola каже:

    U Srbiji nestaje srednja klasa

    B. STJELJA | 22. februar 2013. 20:58

    Od 3,4 miliona radnika i penzionera u Srbiji tek njih 719.679 ne moraju da razmišljaju da li će imati dovoljno novca za prehranu jer ”za dlaku” žive bolje od ostatka Srbije. Ipak, tek svaki osmi među njima može se nazvati ”srećnikom” jer živi po standardima srednje klase kakvi su važili osamdesetih godina.

    Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku i Republičkog fonda PIO u našoj zemlji 585.923 radnika i 133.756 penzionera svakog meseca u novčanik ubaci više od prosečne republičke plate. Ipak, ”ozbiljnije” iznose zarađuje daleko manji broj njih pa sa više od hiljadu evra mesečno raspolaže tek 87.008 građana.

    – Za život bez stresa potrebno je da plata bude između 110.000 i 150.000 dinara jer tek sa toliko novca možete da poplaćate sve troškove i da vam ostane koji dinar za letovanje, benzin, garderobu… Upravo se tako živelo krajem osamdesetih jer su plate bile u tom rangu – zaključuje Zoran Popov, ekonomski analitičar. – Danas je takvih građana manje nego pre tri decenije, ali više nego što tvrdi statistika jer mnogi ne prijavljuju svoje realne prihode. Zato se procenjuje da bar pola miliona građana, mahom onih koji rade kao samostalni preduzetnici i vlasnici radnji i preduzeća, imaju plate iznad 1.500 evra mesečno, ali to ne žele da ”ozvaniče”. U okviru tog proseka se kreću i zarade mnogih univerzitetskih profesora, direktora, bankara…

    http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:421132-U-Srbiji-nestaje-srednja-klasa

  9. Varagić Nikola каже:

    Светислав Басара

    Socijala

    Koliko ima, ne više od desetak dana otkako smo optužili sirotinju da je i Bogu teška, a sad, evo, Gospodu su sve teži (ionako ih odranije popreko gleda) i funkcioneri naše zemlje ponosne koji su u skladu sa ustavom, zakonom i bla, bla, bla prijavili promene u imovinskim kartama.

    Na osnovu kojih možemo zaključiti da i oni rapidno siromaše. Ako je prijavama verovati, neku malu vajdu su videli džumhurbaškan Nikolić, Ivica Dačić i Mlađan Dinkić. Prvopomenuti je prijavio onaj već legendarni polovni audi, Dačić je uvećao imenovinu deviznim dnevnicama (pa kolike li su – 5.000 evra na dan), a Dinkić je „kupovao domaće“ i postao bogatiji za fijat 500l.

    S druge starne, Velja i Mrka su žestoko kalirali. Velji kirajdžija otkazao zakup za lokal, pa sad ne zna kud udara od brige, a Mrka, Mrka je već priča za sebe: Tradicionalno go ko pištolj! Nema ni stan, ni auto, ni ušteđevinu. Dobro, znamo da je pomenuti gospodin kafanski čovek a takvi (znam iz ličnog iskustva) nisu baš najbolji domaćini. Ama ljudi, meni je takoreći u opisu radnog mesta da jedva sastavljam kraj s krajem, ali mišljenja sam da bi ministri morali da budu sušta suprotnost mojoj malenkosti. Od umetnika se, da kažemo, očekuje da budu nasthažateljni, u čemu im i okolnosti idu na ruku, ali kako očekivati da privredni preporod zemlje pokrenu ljudi na ivici egzistencije.

    Čak je i Đilas, od koga se to ne bi očekivalo, otišao u minus. Riknuo za udeo u firmi MDI International, za koju, pošteno govoreći, nisam nikad čuo. Za razliku od Mrke, koji platu troši po kafanama, Đilas se svoje odriče u humanitarne svrhe. Ima deonice u nekoj drugoj firmi i dvoja kola, ali to su gotovo krševi. Ni sa jednim od tih se ne bi smeo pojaviti u Strahinjića Bana, nijedna sponzoruša ga ne bi startovala, jedva bi ga pustili u kafić.

    Pa i Čeda, stalna meta tabloidnog istraživačkog novinarstva, spao sa konja na magarca, to jest sa nekih besnih kola na motor. Ono, doduše, nasledio neku obradivu zemlju, ali sva je prilika da je neće obrađivati, dakle – mrtvi kapital. E sad, cenjeni publikume, vaistinu me ne suštinski interesuje šta ko poseduje, samo se pitam: kako naša politička elita objašnjava činjenicu da su beogradske ulice prepune besnih kola i kako to da su beogradska naselja načičkana novosagrađenim kulama i gradovima. Para, znači, ima. Ako smo siromašni i mi, sirotinja raja, a i naši političari, ko su onda ti koji su puni ko brodovi? I ko, onda, vlada ovom zemljom?

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/socijala.881.html?news_id=256291

  10. Varagić Nikola каже:

    Naša vizija: Kanal Dunav–Sredozemno more

    AUTOR: MILINKO BUJIŠIĆ

    Zamoljen sam da napišem govor koji će biti pročitan na svečanom obeležavanju početka radova na kanalu Dunav – Sredozemno more. Rečeno mi je da požurim sa pisanjem, jer se može desiti da svakog momenta mogu početi radovi, odnosno, da mogu biti raspisani izbori.

    Na kanalu će neki dobiti, a neki izgubiti izbore, nekog će ta silna voda izbaciti na površinu, a neke će zauvek potopiti. Evo šta sam sročio kao prvu radnu verziju:

    Danas, draga gospodo, počinje ostvarivanje viševekovnog sna da naša zemlja izađe na Sredozemno more. Mi smo se opredelili da mirnim putem, da krampom i lopatom, izađemo na more, umesto sa sabljama i konjima kako su nekad neki narodi osvajali mora i kopna.

    Veličina ovog poduhvata, najvećeg u istoriji našeg naroda, jeste i u tome što ćemo ga graditi bez para. Dakle, naši poreski obveznici neće osetiti ovu ogromnu investiciju, a ko će to platiti još ne znamo, samo znamo za nepisano pravilo da sve neko mora da plati. Uostalom, lako je graditi kad se ima para. I najvećoj neznalici daj pare ona će da uradi sve što mu se kaže. Ovde je reč našem umeću i snalažljivosti u veštini investiranja bez novca.

    Pored toga što će ovim kanalom naši kontejneri sa industrijskim proizvodima brže stizati do velikih morskih luka, kanal će služiti i za navodnjavanje okolnih brda, tako da čobani više neće morati da čekaju da im kiša padne sa neba. Sva sela koja će kanal podeliti biće povezana mostovima koji će omogućiti nesmetan protok ljudi i stoke. Uz kanal ćemo podići i mnoge restorane i pečenjare, nešto poput onih, nadaleko čuvenih, na Ibarskoj magistrali. Uz kanal ćemo podići i velelepne hotele tako da, ako nekad neko odnekud naiđe, ima gde da prenoći.

    Sada je najvažnije da počnemo sa radom, a sve što se počne uglavnom se završi. Mi smo pre četrdeset godina počeli da gradimo put od Beograda do Novog sada i još ga završavamo. Svaki metar toga puta je po nekoliko puta svečano otvaran, na svakom izrađenom metru su se dobijali izbori. Ako je na toj kratkoj relaciji i tako maloj investiciji dobijeno toliko izbora onda tek kol’ko se može dobiti na ovom epohalnom kanalu.

    Desi li se da nam se na tom putu ispreče Makedonija i Grčka, kakvih već najava ima, bićemo zadovoljni i sa ovim vodenim pravcem do i od makedonske granice. Odatle roba i narod mogu da se transportuju drumskim i železničkim saobraćajem, dok se problem sa tim državama ne reši diplomatskim sredstvima. U krajnjem, i da napravimo kanal samo kroz našu državu, skratićemo drumski put do mora za trista kilometara.

    Imovinsko pravni odnosi bi se lako rešili svuda sem u Preševskoj dolini, gde bi zbog konfiguracije terena veliki broj ljudi bio iseljen pa bi opozicija i naši drugi neprijatelji rekli da je kanal građen da bi se napravilo etničko čišćenje nesrpskog naroda. Ali i to ćemo rešiti uz pomoć međunarodne zajednice, ili uz pomoć specijalnih jedinica i žandarmerije.

    I najvećim skepticima će danas biti jasno da sve što smo obećali u izbornoj kampanji to i radimo. Postavljanjem ovog kamena temeljca opoziciji smo zatvorili usta u narednih sto godina. Neće moći više da nam govore da mi samo hapsimo i arčimo budžetski novac već i da mi nešto radimo. Danas oni ismejavaju ovaj naš poduhvat, a sutra ćemo mi njih ismejavati. Ovim činom mi počinjemo da radimo ono što su naši preci sanjali, a nisu uspeli da urade, radimo i ono što ni buduće generacije ne bi uspele da urade. Hoću da kažem, da istovremeno radimo i za prošlost i za sadašnjost i za budućnost. Ako buduće generacije budu pametne neće morati ništa da rade, već će moći da žive od plodova našeg rada.

    A sada ću kao nadležni ministar da simbolično iskopam dva ašova zemlje i postavim ovaj zlatni kamen u zemlju. Predlažem građevinarima da na ovom mestu ostave nekoliko lopata, dva budaka i ručna kolica kako protivnici ovog projekta ne bi rekli da je ovo samo predizborni trik. Radove ćemo ubrzati uoči izbora, koji će se uskoro održati.

    Svi oni koji na predstojećim izborima glasaju za nas, glasaće zapravo za ovaj kanal, za ovaj grandiozni objekat, glasaće za svoju prošlost, svoju sadašnjost, svoju budućnost. U ime mog ministarstva koje je ovo sve osmislilo i u ime naše Vlade, predvođene našom partijom, zahvaljujem vam se na prisustvu i na verovanju u ovu ideju.
    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/nasa_vizija_kanal_dunavsredozemno_more.46.html?news_id=256295

  11. Varagić Nikola каже:

    TIHOMIR TRIŠIĆ

    Banana milkšejk država!

    nedelja, 24.02.2013. | 22:30

    Zaista, svaka naša vlast bila je sklona teškom laganju i populizmu iza kojih se, u svim garniturama unazad, krila individualna nesposobnost i amaterizam istaknutih funkcionera na svim nivoima vlasti.

    Nije drugačije ni danas. Postoji buljuk aktuelnih funkcionera koji su lažovi, demagozi i populisti, a među njima je i značajan broj onih kojima to služi za prikrivanje prave suštine njihovog bavljenja javnim poslom, pre svega političkim.

    Ta suština je njihov lični interes, a način njegovog ostvarenja, modus operandi, jeste korupcija.

    U našem slučaju imamo najnegativniju vrstu korupcije.

    Korupcija je prisutna svugde, nije karakteristična samo za Srbiju, ima je u značajnijoj meri u najuređenijim državama sveta, poput Amerike ili Nemačke, čak i u sedištu EU u Briselu, pa i u sedištu Evropske komisije u Beogradu, i među njenim lokalnim službenicima.

    Ali srpska korupcija jedna je od najdestruktivnijih.

    Mnogo je društveno razornija nego one vrste korupcija kojima su sklona uređenija društva od našeg.

    Kod nas je princip na kojem se korupcija odvija zasnovan na „šteti“ nečeg što vredi 100 evra, da bi sebi putem korupcije neko pribavio 20 evra.

    Kod drugih je prisutan princip stvaranja viška vrednosti, od 100 evra novonastale vrednosti na korupciju se izdvaja i više od 20 evra.

    Naša korupcija je po karakteru u potpunosti autodestruktivna, društveno, državno i nacionalno razorna, dok je u uređenim i razvijenim zemljama konstruktivnijeg karaktera.

    Zato mi stagniramo i propadamo u svakom pogledu već decenijama, dok su drugi narodi, pa i oni ispred kojih smo svojevremeno bili miljama, danas za toliko ispred nas.

    Dakle, mi primenjujemo u sopstvenoj zemlji najdestruktivniji model korupcije, dok ceo svet taj model isključivo primenjuje u inostranstvu, ali ne i kod svoje kuće.

    Za kod kuće namenjen je koruptivni model baziran na principu stvaranja viška vrednosti.

    Čemu sad ovaj uvod o vrsti i karakteru našeg i stranog modela korupcije?

    Dva su razloga za to.

    Oba su u poslednje vreme nanela ozbiljnu štetu svima nama kao građanima.

    Prvo afera „Miša Banana“, kao udar na prvi pogled na Ivicu Dačića, a prikriveno zapravo na Vladu Srbije, koja je time oštećena. Posledica toga je i umanjen državni kapacitet i snaga za ostvarenje dva vrlo važna i aktuelna interesa i za državu i za sve njene građane.

    Govorim o finiširanju pregovora sa Prištinom pod pokroviteljstvom EU u vezi sa Kosovom i Metohijom, i govorim o procesu dobijanja statusa kandidata, tj. datuma za otpočinjanje pregovora za članstvo u EU.

    U pozadini te afere, koju niko još nije u celosti rasvetlio domaćoj javnosti, u potpunosti leži korupcija kao njen osnovni pokretač.

    Pozadina afere sa zdravstvenom neispravnošću mleka, koja ovih dana uznemirava javnost i proizvodi ozbiljne posledice ne samo agroindustrijskom kompleksu, već utiče i na društveno-političke prilike u širem smislu, takođe je nalik na korupciju.

    Nalik na lične i partikularne interese pojedinaca.

    Aferu sa mlekom lansirao je Goran Ješić, pokrajinski sekretar za poljoprivredu i višegodišnji predsednik opštine Inđija.

    Iznoseći podatke iz analize dobijene iz laboratorije u vlasništvu „Viktorija grupe“, čiji je suvlasnik Milija Babović, on je u ime „Viktorija grupe“, stiče se takav utisak, objavio svojevrsni rat i najavio obračun Aleksandru Vučiću.

    No, Gorana Ješića nijedan uticajni medij nije upitao o njegovim vezama sa Milijom Babovićem, a bilo je sto miliona evra razloga za to.

    Recimo, otkud baš da se „Fešn park autlet centar“ Milije Babovića izgradi na 60 hektara u opštini Inđija, dok je tom opštinom rukovodio Goran Ješić?

    Ili, recimo, zašto je Miliji Baboviću bio simpatičan Saša Dragin, a nije, recimo, naredni ministar Dušan Petrović i sadašnji ministar poljoprivrede Goran Knežević, ali zato jeste sadašnja Ješićeva koleginica, pokrajinska sekretarka za energetiku, koja je na tu dužnost stigla direktno iz „Viktorija grupe“?

    Kako to da nije postavljeno pitanje kvaliteta proizvodnje sirovog mleka najveće farme u zemlji, koja vodećim srpskim mlekarama prodaje sirovo mleko, govorim o PKB, kompaniji u vlasništvu Grada Beograda, ponosa i dike Ješićevog stranačkog predsednika Dragana Đilasa?

    I kako baš koincidencija da dana kada Goran Ješić javno lansira aferu, u kompaniju „Imlek“, a suštinski na adresu Milana Beka, stigne tužba iz „Direkt medije“, marketing kompanije u vlasništvu Dragana Đilasa, za raskid ugovora „Imleka“ sa tom marketing agencijom, kojoj je „Imlek“ otkazao usluge posrednika u poslu zakupa oglasnog prostora u srpskim medijima?

    Nešto mi sve ukazuje da su naši medijski giganti zatajili sa istraživačkim novinarstvom u poslednje vreme i u vezi sa ovom temom. Pitam se zašto.

    Nešto mi govori da se Milija Babović i „Viktorija grupa“ ponašaju slično Miroslavu Miškoviću i „Delta holdingu“ svojevremeno.

    Nešto mi govori da će Dragan Đilas i Bojan Pajtić imati više političke štete nego koristi od Ješićevog delovanja i afere sa mlekom.

    Nešto mi govori da je uznemirena javnost, i pričinjena ozbiljna materijalna šteta mlekarskoj industriji i agroindustrijskom kompleksu u Srbiji.

    Kako nije državi na korist ni afera sa Mišom Bananom, tako nije ni afera sa mlekom.

    Srbija nije banana milkšejk država, iako ponekad dosta liči na taj omiljeni napitak onih sklonih delovanju koje pominjem na početku ovog teksta.

    Nisu građani baš toliki majmuni, iako ponekad jedu banane.

    Svim ljudima bez mera i granica, đavo jednom zakuca na vrata.

    Nekom će i zbog mleka.

    http://akter.co.rs/weekly/kolumna/143-banana-milkejk-dr-ava.html

  12. Varagić Nikola каже:

    Antigona Laketić : SOCIJALNA PRAVDA – na srbijanski način

    by prevrat

    Opšte je poznata stvar da je zdravlje najveća sreća, te da je bolest sama po sebi, gde god se čovek nalazio, najgore što može da mu se desi.

    Međutim, ukoliko bolestan čovek živi u iole uređenoj državi, koja vodi računa o svojim građanima i makar i minimumu socijalne pravde, on ima mogućnost da u bolesti i starosti bude dostojanstven.

    Kada se bolest i starost urote protiv građanina Srbije, e to je onda život nedostojan čoveka u 21. veku, u Evropi.

    Samo u Srbiji je moguće da čovek prima penziju od 60 evra, a da takozvana potrošačka korpa iznosi čak deset puta više. Ima li još negde da je levica na vlasti, a da nema minimuma socijalne pravde?

    Zapravo, postoji nešto od toga na papiru. Na primer, primaoci najnižih penzija imaju pravo da budu oslobođeni plaćanja zdravstvenih usluga. I to zvuči kao velika olakšavajuća okolnost u situaciji kad se sve plaća kao da je porez na zdravstveno osiguranje ukinut.

    Ali, kada dobijete taj papir, u praksi on znači samo jedno, oslobođeni ste participacije od 50 dinara u Domu zdravlja. U Domu zdravlja, inače, provedete ceo dan (ali to je već drugi problem) najčešće samo zbog papirologije – da biste dobili recept za lek ili uput za kontrolu kod lekara specijaliste.

    Papir koji vam garantuje da ste socijalni slučaj, tj. primalac neverovatno male penzije, ne oslobodja vas nijednog drugog plaćanja, skenera, lasera, niti plaćanja ogromnih nadoknada za lekove.

    Istini za volju, s tim papirom možete da dobijete zube ukoliko prethodno odete sedmnaest puta u Republički zdravstveni zavod, da to završite.

    Ali, da se vratim na recepte za lekove i šta to u Srbiji u stvari znači. Na taj papir, lekar iz Doma zdravlja, ako je dovoljno pismen i iole pažljiv u prepisivanju (ako nije, apotekarka vas vraća nazad), prepisuje sa izveštaja lekara specijaliste šifru i lek.

    S tim receptom odlaziš u apoteku i oslobođen si plaćanja samo ukoliko taj lek nije skuplji od 250 dinara, tj. plaćaš obavezno učešće od 50 dinara. Ukoliko je lek skuplji, plaćaš pola ili trećinu iznosa, što kao zavisi od šifre, bolesti i tome slično.

    Na primer, lek “ebiksa” koji koriste bolesnici s Alchajmerovom bolešću uz recept se plaća 7.500 dinara. Kako će sad osoba s početka ove priče, s penzijom od 6 hiljada dinara da plati ovaj lek i živi?

    Pa, nikako! Umreće u bedi i bolesti ukoliko nema decu ili nekog drugog ko bi je izdržavao.

    Da u Srbiji postoji socijalna pravda na papiru, ali samo na papiru, pokazuje još jedan institut – tudja nega i pomoć.

    Nadoknadu za tudju negu i pomoć, prema papiru, dobijaju dementne ili nepokretne osobe. Možete vi da budete istovremeno i dementni i nepokretni, nadoknadu nećete dobiti ako to direktor PIO fonda lično ne naloži lekarima koji glume komisiju za procenu.

    Kažu, dešava se da i sam lekar, može to da ti završi, ako se nađete u četiri oka s plavom kovertom.

    A šta će, starac, s početka priče koji je dementan, nepokretan i ima mizernu penziju? Ništa bez veze! Komisija će jednostavno proceniti da on “ne ispunjava uslove za tuđu negu i pomoć” i kraj priče.

    Može da se žali, drugostepeni organ će samo potvrditi odluku kolega iz prvog stepena, ili odmah, ili nakon što ga ponovo namuči da dođe na pregled. A sve to se maksimalno oteže i procedura odlučivanja traje po godinu dana. Inače, ta nadoknada iznosi samo 14.000 dinara (za one koji imaju vezu).

    Ukoliko bolesni penzioner želi da bude smešten u dom za stara lica, vozaće ga u Centru za socijalni rad godinama, pa će ga staviti na listu čekanja i neće ni dočekati, osim ako neko ne interveniše za njega.

    Tako stvari funkcionišu u državi Srbiji. Pre demokratskih promena iz 2000. godine, lečenje je bilo besplatno, a najmanja penzija imala je neku donju, tzv. “socijalnu” granicu ispod koje nije mogla da ide.

    Ako se uspon korupcije i pad socijalne pravde nastave dosadašnjim trendom, o starcima u Srbiji pričaće se kao o deci u Africi.

    Geto Srbija

    http://getosrbija.wordpress.com/author/getosrbija/

  13. Varagić Nikola каже:

    Владислав Ђорђевић: ЛЕВИ ПОРЕМЕЋАЈ

    25.02. 2013 Српски културни клуб

    Србија пати од левог поремећаја. Политички спектар је код нас исувише померен у лево. Најбољи начин да се стекне увид о томе колико смо лево поремећени јесте тај да се упоредимо са Хрватима. Оно што је код нас екстремна десница – у Хрватској je центар; оно што је код нас центар – у Хрватској је екстремна левица; оно што је код нас екстремна левица – у Хрватској не постоји! Али зато: оно што је у Хрватској екстремна десница – у Србији не постоји. Лево смо поремећени.

    1. Први избори

    О нашем левом поремећају сведоче многе чињенице. Једна од њих је и та да је Србија, уз Црну Гору, била последња република у којој су организовани вишестраначки избори. Не само да су у њој огранизовани избори после свих других, него су само у њој (и Црној Гори) остали на власти левичари. На изборима у Словенији 8. априла 1990. победили су конзервативци (ДЕМОС). На изборима у Хрватској 24. априла победили су такође конзервативци (ХДЗ). На изборима у Македонији 11. и 25. новембра 1990. такође су победили конзервативци (ВМРО-ДПМНЕ). На изборима у Босни и Херцеговини 18. новембра 1990. победили су конзервативци окупљени око својих националних странака (СДА, СДС, ХДЗ). За разлику од тих република, на изборима у Црној Гори 9. децембра 1990. победили су левичари (ДПС) – чланови преименованог СКЦГ. На изборима у Србији 9. и 23. децембра 1990. такође су победили левичари (СПС) – чланови преименованог СКС.

    У Словенији, Хрватској, Македонији, Босни и Херцеговини дошло је до националне револуције. У Црној Гори и Србији није. Али и Црна Гора се упутила на стазе национализма. На референдуму за независност (21. маја 2006), победила је опција за независност. Све те промене, српска културна и политичка елита дочекала је потпуно неспремна. Она је била – и остала – лево поремећена.

    2. Екстремни левичари

    Не само да смо били лево поремећени, него смо то и данас. Екстремно леве странке ЛСВ и ЛДП немају свој пандан ни у једној југословенској републици. У Хрватској не постоји ниједна странка која се залаже за „Републику Далмацију”, „Републику Истру” или „Републику Славонију”, као што се код нас ЛСВ отворено залаже за „Републику Војводину”. Лево смо поремећени.

    3. Екстремни шовинисти

    Ко што наши левичари немају свој пандан у Хрватској, тако ни хрватски шовинисти немају свој пандан у Србији. Док у Србији не постоји ниједна антихрватска станка, са делимичним изузетком СРС, у Хрватској је антисрпство легалан део политичког живота. Екстремни националисти су отворено антисрпски настројени. Ако ми патимо од левог поремећаја, Хрвати пате од десног. А за националну интеграцију и хомогенизацију десни поремећај је много кориснији него леви. Леви поремећај води у национално растројство и анархију; десни поремећај води у националну хомогенизацију и интеграцију. Пропадамо јер смо лево поремећени.

    http://www.srpskikulturniklub.com/levi-poremecaj

  14. Varagić Nikola каже:

    Класични либерализам – либертаријанизам
    FEBRUAR 25, 2013

    Др Најџел Ешфорд, са Института за Хумане Науке (ИХС) у Џорџ Мејсон Универзитету, објашњава 10 основних принципа класичнолибералног-либертаријанског виђења друштва и исправне улоге државе:

    1) Слобода као примарна политичка вредност
    2) Индивидуализам
    3) Скептицизам према власти
    4) Владавина закона
    5) Цивилно друштво
    6) Спонтани поредак
    7) Слободно тржиште
    8) Толеранција
    9) Мир
    10) Ограничена држава

    Шта је то класични либерализам?

    То је сет идеја чија централна одлика је индивидуална слобода. Класични либерали се не слажу једни са другима у многим стварима, али сматрам да се слажу око 10 основних принципа.
    Број један је да је слобода примарна политичка вредност. Ми сви имамо много различитих вредности, ми бринемо о нашим фамилијама, нашој цркви, али када је у питању шта чинити политички – шта би влада требала да чини – класични либерали имају један јасан стандард: Да ли она повећава или умањује слободу појединца.Влада треба да делује само у циљу спречавања наношења штете другима.

    Други принцип: Индивидуализам – са значењем да је појединац важнији од колектива. Ми не бисмо требали жртвовати интерес појединца за оно што неки људи тврде да је ‘опште добро,’ то је централна одлика комунизма и фашизма, да појединци нису важни. Сваки појединац је важан, сваки појединац је достојан поштовања.

    Трећи принцип: Скептицизам према власти. Моћ је способност да се другим људима наметне да раде оно што ви желите а што они у супротном сами не би чинили. Влада на примјер често тврди: “Ми вас приморавамо да урадите то и то јер је у вашем интересу да то учините.” Међутим врло често када људи на власти то чине, они то раде јер је то добро по њих саме. Класични либерали верују да је појединац најбољи просуђивач сопствених интереса. Ми можемо давати препоруке, али на крају сам појединац је најбољи судија о сопственим интересима. Не би требало приморавати људе да раде ствари које не желе да чине.

    Четврто: Владавина права. То је идеја да постоје неки виши принципи по којима би требало испитивати шта влада ради. На пример закони који се доносе, владине акције. Баш као што ће и Врховни суд САД понекад оборити делове закона који је прошао Конгрес и добио потпис председника, јер иде против одређених принципа садржаних у Уставу САД.Класични либерали верују да би се одређени принципи владавине права требали примењивати на све што свака влада ради било где у свету. Класичан пример тога је једнакост пред законом. Људи треба да буду третирани једнако, без обзира на расу, пол или сексуалну оријентацију. Због тога је класични либерализам увек био критичан према идеји да треба да постоје закони који третирају црнце и бијелце другачије.

    Пет: Цивилно друштво. Цивилна друштва су оне добровољне организације које постоје између појединца и државе. Класични либерали верују да већину друштвених проблема можемо ефикасније решити кроз ове добровољне организације, као што је породица, као што је црква, као што су добротворне организације, јер оне имају знање о појединцима којима се баве. Цивилно друштво је много ефикасније од владине бирократије и нефлексибилних правила, они се не могу промијенити у зависности од индивидуалних околности. Дакле, цивилно друштво може да уради многе ствари за које се сада уздамо у социјалну државу да нам обезбеди.

    Шест: Спонтани поредак. Ред односно поредак, значи постојање правилности и предвидљивости у свету. Када људи доносе одлуке о томе шта да раде, они треба да буду у стању да предвиде какви би требали бити резултати доношења те одлуке. Многи људи имају претпоставку да поредак захтева неке институције, неки орган, да манипулише и организује ствари. Класични либерали у то не верују. Они верују да се поредак може спонтано створити. Људи путем својих добровољних интеракција креирају правила на основу којих људи могу да живе. Класичан пример тога је језик.Нико је изумео енглески језик, он је настао комуникацијом међу људима, при чему су се одређена правила у том процесу мењала . Нису нам потребни други људи да планирају наше животе.

    Седам: Слободно тржиште. Да економску размену треба препустити добровољној активности између појединаца. Влада не би требала да говори људима гдје да раде, како да уштеде, шта да граде, шта да производе, то би требало оставити добровољној интеракцији између људи. Да би то могли да радите потребна вам је приватна својина, и треба да обезбедите када дође до спорова да исти могу бити решени мирним путем.Историја нам показује да препуштањем ствари слободном тржишту, а не државном планирању или организацији, повећава се просперитет, смањује се сиромаштво, повећава се број радних места, обезбеђују се производи које људи желе да купују.

    Осам: Толеранција. Толеранција је вјеровање да се не требамо мешати у ствари које не одобравамо. Толеранција не значи да ви дозвољавате људима да раде ствари зато што се слажете са њима, или зато што мислите да је то добра ствар. То је питање поседовања одређених моралних принципа, на пример: Мислим да ова акција није у реду, али нећу покушати да на силу намећем своје мишљење. Рецимо, нећу тражити од владе да забрани нешто само зато што ја то не одобравам. Класичан случај тога за класичне либерале је слобода говора, људима треба бити дозвољено да говоре ствари које ми снажно оспоравамо. Ми толеришемо ствари иако нам се не допадају и лично их не одобравамо.

    Девет: Мир. Мир је стање у којем можемо да се бавимо нашим свакодневним пословима без насиља или рата. По размишљањима класичних либерала, најбољи начин да се то постигне није мешање у проблеме других земља, другим речима они се залажу за неинтервенционистичку спољну политику. Њихово стајалиште у погледу наше (америчке) интеракције са другим народима је да она треба да се заснива на ономе што обично иде под називом четири слободе: Требало би да постоји слободно кретање капитала, радне снаге – односно људи, робе, и услуга. Ту бих додао још једну ствар, слободно кретање идеја. Ако имамо свет у коме је ово слободно кретање прихваћено, онда мислим да ћемо имати онакав свет каквим га класични либерали замишљају, имали би свет заснован на миру.

    И на крају: Ограничена држава. Да постоји врло мало ствари које држава треба да ради.Циљ државе је једноставно да заштити живот, слободу, и имовину. Све преко тога није оправдано. Строго ограничена власт.
    Дакле, то су десет принципа класичног либерализма… Да ли сте Ви класични либерал?

    http://prevrat.com

  15. […] БОГата Србија […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: