Информер: Протест радника у култури “Стоп уништавању културе“

 

INFORMERKA (ЗАБРАЊЕНО ЗА ДЕЦУ ИСПОД 17 ГОДИНА)

И ОНА БИ ДАЛА ВУЧКУ…

Fine_Art_Nude___Pure_Erotik_by_ueulo

… АЛИ ЈЕ ВУЧКО ДАО ГВИДИ

алек-и-гвидо-педери

Stop uništavanju kulture

Pod sloganom „Stop uništavanju kulture“, više stotina umetnika i radnika u kulturi okupilo se danas na Trgu Republike kako bi mirnim protestom izrazili svoje nezadovoljstvo zbog neodrživog stanja u kulturi, odnosa države prema umetnicima i kompletne situacije u društvu. Bez govora, samo svojim prisustvom, poslenici u kulturi – njih oko 800 prema proceni policije – su želeli da skrenu pažnju na višegodišnji nemaran odnos vlasti prema kulturi.

страна 2

CECA EUROPLJANKA (CECA EX-НАЦИОНАЛЕ)

ВИДОВДАН ЈЕ ЦЕЦИН ДАН!

ЦЕЦА ПЕВА ЗБОГ УЛАСКА СРБИЈЕ У ЕУ!

ЦЕЦИН ДАТУМ

“БИЛА БИ НАЈСРЕЋНИЈА КАД БИ СРБИЈА НА ВИДОВДАН ДОБИЛА ДАТУМ“

Informerka

страна 10

Инсајдер Информер 

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

DRAGOLJUB PETROVIĆ: Dve Srbije u turbo-folku

UDBA – ознака (не)квалитета

Прва и Друга Србија

ТРЕЋА СРБИЈА Београд

42 Responses to Информер: Протест радника у култури “Стоп уништавању културе“

  1. Varagić Nikola каже:

    Datum za EU je pobeda 9. marta i 5. oktobra

    To je još jedna pobeda svih onih koji su 9. marta 1991. gutali suzavac boreći se za bolju Srbiju. I stotina hiljada, miliona onih koji su danima demonstrirali 1991, 1992, 1996… boreći se za bolju Srbiju.

    Dragan Đilas, predsednik Demokratske stranke

    http://www.danas.rs/danasrs/politika/datum_za_eu_je_pobeda_9_marta_i_5_oktobra.56.html?news_id=263226#sthash.IcedbJwS.dpuf

  2. Varagić Nikola каже:

    (…) Tek, Dačić i Vučić, kako trenutno stvari izgledaju, praktično priznaše Kosovo.

    Možda će napraviti i neke presudne korake ka EU. I jedno i drugo im kao veliku stvar priznaju i neki od pomenutih kritičara subotnjeg protesta.

    Je li onda bilo razloga očekivati sličan preobražaj i od Petkovića? Mislim da nije. Ali, ima li čvršćih osnova za takvu tvrdnju? Pa nema, jer ako sudimo putem analogija, moglo se i od Petkovića očekivati nešto drugačije, a u sklopu promena koje su se navodno dogodile u glavama njegovih nadređenih.

    Problem je u tome što su se stvari nerazmrsivo isprepletale, i u tom idejnom i vrednosnom haosu teško je izvući nit koherentnog argumenta.

    Toj pometnji bitan doprinos daju i kulturni radnici.

    Frljić bi da Srbija, kako on kaže, ima kvalitetnu kulturu, šta god to bilo. Ja bih rekao da Srbija ima upravo onakvu kulturu kakvom je mi, dakle i Srbljanović, Marković, Ilić, Aresnijević, Frljić i ja, zajedno stvaramo. Možemo li mi bolje? Možda, ako bi i institucije stale iza nas, što u stvari znači da se sredstva državne potpore usmere i ka onome što mi radimo. I to je bila jedna od tema subotnjeg protesta.

    U trenutnim okolnostima, pak, mislim da niko od nas ne može ni više ni bolje.

    Što opet ne znači da treba da dignemo ruke od elementarnih kategorija dobrog i rđavog, pravednog i nepravednog. Pitanje je samo koliko nam stvarnost dozvoljava da ih se dosledno pridržavamo.

    Zato mi se čini da je osuda protesta isuviše isključiva, te ne ostavlja prostora za alternativu postojećem stanju.

    Kamenovanje

    Dejan Ilić

    Peščanik.net, 25.06.2013.

    http://pescanik.net/2013/06/%E2%80%9Ekamenovanje/

  3. Varagić Nikola каже:

    Посланик Српске напредне странке Вучета Тошковић данас је у холу Скупштине Србије вербално напао сниматеља Новинске агенције Фонет, а потом је искључио рефлектор неопходан за рад камера, уз образложење да се троши струја коју он плаћа.

    Сниматељ Фонета Слободан Анђелковић рекао је агенцији Бета да му је Тошковић пришао у холу Дома Народне скупштине и питао га због чега је упаљен рефлектор.

    Анђелковић му је на то одговорио да је рефлектор упаљен због тога што се очекују изјаве народних посланика, а Тошковић је после тога у покушају да искључи рефлектор грешком сниматељу Фонета угасио компјутер.

    Након тога је Вучковић искључио и скупштински рефлектор, а на захтев сниматеља Фонета да се представи одговорио је увредама. Анђелковић је казао да му је посланик СНС Тошковић претио да ће да га пребије, а назвао га је и “гилиптером и коњином”. Инцидент је пријављен скупштинском обезбеђењу.

    Бета

  4. […] Информер: Протест радника у култури ”Стоп уништавању … […]

  5. Varagić Nikola каже:

    Gvidovdan

    Mirko Đorđević

    27/06/2013

    Reč je izvedena iz činjenice da u rukama Gvida Vestervelea leži naša sudbina o dobijanju Datuma.

    http://pescanik.net/2013/06/gvidovdan/

  6. Varagić Nikola каже:

    Bez izložbe mladih umetnika sa konkursa Niš art fondacije u Domu omladine Beograda

    DOB nezainteresovan za novi galerijski prostor

    AUTOR: K. R.

    Beograd – Niš art fondacija obavestila je javnost putem saopštenja da je prinuđena da odustane od projekta otvaranja novog, velikog galerijskog prostora unutar Doma omladine Beograd usled „novonastale situacije u kojoj se ispostavilo da Dom omladine nije zainteresovan za saradnju, odnosno, donaciju“.

    Kako stoji u saopštenju, NAF je, kako je najavljeno nakon potpisivanja Ugovora u decembru 2012, želeo da izgradi, „bez obzira na količinu novca koju bi to iziskivalo“, tzv. Mobilijar – mobilnu galeriju u prostoru foajea I i sale „Amerikana“ koja bi se po potrebi montirala, odnosno postavljala i sklanjala, „što se tehnički izvodi u kratkom vremenskom roku“. Ugovorom je bilo predviđeno da se ta galerija koristi za izložbu radova mladih slikara sa već kultnog konkursa NAF-a kao i za druge likovne manifestacije, postavke i slične aktivnosti za potrebe DOB-a i/ili NAF-a, u ukupnom trajanju od 15 do eventualno 90 dana u toku godine.

    Iz NAF-a kažu da, kao neprofitabilna organizacija, od DOB-a nisu potraživana nikakva sredstva već samo da kao dobar domaćin vode računa o galeriji, „pri čemu je ugovor predviđao da, nakon pet godina, galerijska oprema ostane u posedu DOB-a“.

    Kako kažu, nakon potpisivanja ugovora u decembru 2012. između čelnika NAF-a Radovana Laleta Đurića i tadašnjeg direktora DOB-a Milana Lučića, razvoj situacije je nametnuo potpisivanje još jednog, dodatnog ugovora, koji suštinski nije različit od prvog, ali jeste precizniji, zbog čega se prva izložba, prvobitno planirana za jun, odložila za jesen ove godine.

    „U međuvremenu na čelo DOB-a došao je novi direktor, gospodin Marko Stojanović, koji je utvrdio da tog drugog ugovora uopšte nema u DOB-u, iako je, dokazano, zaveden po propisu. Stojanović je takođe u telefonskom razgovoru sa gospodinom Đurićem, kao i na sastanku sa predstavnicima NAF-a, nedvosmisleno saopštio da ugovor koji je njegov prethodnik potpisao nije povoljan za DOB. Eksplicitno rekavši: ‘Nama takva galerija ne treba, mi imamo našu galeriju’, ukazao je da nije zainteresovan za izgradnju moderne, mobilne galerije u Domu omladine“, stoji u saopštenju NAF-a.

    Oni dodaju da je kasnije bilo ponuda za neke druge neadekvatne lokacije i, kako kažu, „slatkorečivih pisama u kojima se kao eventualne poteškoće apostrofiraju stvari koje to zapravo nisu, ali suština je ostala ista – novi čelnik DOB-a je nezainteresovan“.

    „Bez ulaženja u Stojanovićeve motive da Beogradu i Domu omladine uskrati modernu, pokretnu galeriju, a mladim i drugim likovnim umetnicima izložbeni prostor, NAF izražava uverenje da će naći drugu lokaciju na kojoj će donatorski upriličiti mesto namenjeno likovnim stvaraocima. Samo na za sada poslednjem 8. konkursu NAF-a učestvovalo je preko hiljadu mladih likovnih umetnika Srbije sa više od tri hiljade radova. Za sve ove godine bilo ih je osam-devet hiljada, a koliko god im je bilo važno da možda osvoje prvu, drugu ili treću nagradu (deset, pet i tri hiljade evra), još im je, sasvim prirodno, bilo bitnije da njihovi nagrađeni i odabrani radovi budu prikazani na izložbi, ne samo u Nišu nego i u Beogradu“, navodi se u saopštenju i dodaje da će NAF, kao fondacija koja ima veliku reputaciju i niz značajnih projekata, „dati sve od sebe da ne dozvoli da se na putu njihovih nada ispreči jedan ili dva direktora ma ko da su i ma čiji da su“.

    Đurić: Ostaje samo sivilo

    „Samo smo hteli da Beograd dobije veliku, moderno opremljenu galeriju za velike i male izložbe, prostor koji može imati i alternativnu namenu, a koji je, znamo, Beogradu preko potreban. Nažalost, sivi ljudi u sivim šinjelima to ne mogu ili neće da vide. Ostaje samo sivilo. Da li je moguće da u ovakvoj situaciji – kada je, između ostalog, kultura u Srbiji toliko pritisnuta nedostatkom novaca – iko može da odbije donatore i donaciju? Odnosno, u konkretnom slučaju novu, modernu prostranu galeriju koja može imati alternativne namene ili, ako hoćete, prostor namenjen slikarima i dizajnerima koji, priznali mi to ili ne, ulepšavaju naše živote“, kaže u svojoj izjavi povodom odbijanja Doma omladine da se izložba mladih umetnika sa konkursa NAF-a održi u njihovom prostoru, Radoslav Lale Đurića, osnivač i predsednik UO NAF-a.

    http://www.danas.rs/danasrs/kultura/dob_nezainteresovan_za_novi_galerijski_prostor.11.html?news_id=263278#sthash.jeHOXWUL.dpuf

  7. Varagić Nikola каже:

    Nataša B. Odalović

    Koliko anđela ostaje?
    Dugo, posle ratova devedesetih, u Srbiji se smatralo da je kultura poredak u javnom demonstriranju estetskog: Red resitala (recitala?) podobnih pesnika, ratnih ideologa i njihovih epigona, red nemontiranih dokumentarnih filmova sa svadbi i sahrana ratnih veterana i njihovih silikonskih izabranica, red kulturnih TV-emisija, čiji je lajtmotiv sadržavao obavezno trik-pitanje:

    „Da znate gde se krije Ratko Mladić, da ste ga lično videli, da li biste otišli do najbliže govornice i okrenuli broj i prijavili ga?“ Nakon takvog stanja sa kulturom, dugo je trebalo da prođe da bi se poredak, tek malo promenio, a kultura smestila u „razorna po državni poredak“ pitanja: „Koliko ste knjiga pročitali, čik, navedite bar jednu“. Ili: „Kad ste zadnji (mislilo se na poslednji) put otišli u pozorište“, ma, „čista subverzija“, koju je mogla i morala da donese novouspostavljena demokratija, pošto je vlast već uveliko sarađivala sa Haškim tribunalom. Dakle, moralo se nešto menjati u kulturi. I tako su se menjala pitanja, ne i postavljači. Menjala se ikonografija, ne i ideologija. Tako smo došli do državnog otkrića da se onaj dasa nije bez razloga hvatao za pištolj čim čuje reč „kultura“. Čim je država to razumela, uplovili smo u mirnu luku antikulture. Nekultura je zauzela sve: medijski prostor, ex-kulturne institucije, obrazovni sistem, sistem.

    Kultura se krijumčarila kao zabranjeni narkotici, kultura se prerušavala ne bi li tako neprepoznatljiva nalazila put do konzumenata. Za sve to vreme Država i njeni glasnogovornici pravdali su se da kultura nikog ne zanima, da nisu oni krivi što narod TO (elitno smeće) neće da gleda, sluša…

    Došli smo do današnjih dana. Imperativ: Kultura je proizvod a ne filozofiranje o proizvodu, kultura nema veze s politikom, a ne da politizuješ virgointaktno kultur-konstantino-polje, a ovamo, gle, tražiš pare za pozorišta, muzeje, biblioteke. I tako je kultura izgubila i ovaj rat. Jer, nekako, po definiciji, kultura uvek i gubi – u ratu. No, da li se predala? Kome?

    Prethodnu sezonu radila sam jednu, po svemu nezapaženu, neuticajnu, a po rezultatima nepogrešivih piplmetara – meračima kome je najveći (piplmetri su glede gledanosti isto što i poligrafi glede laži, znači ne možeš ih prevariti) – emisiju nulte do stepen više manje gledanosti, na TVB92. Ime joj beše „Hoću da znam“. Bilo je tu, doduše, nekih u vrh igle dvadesetak, najviše pedesetak dokonih anđela, koji su redovno pratili zbivanja u toj dozlaboga bespredmetnoj emisiji, javljali mi redovno svoje utiske, bes, očaj, nadu, zahvalnost, želju da pomognu, učestvuju, kažu neku reč, itd. Znajući čime se emisija bavi (kulturom) neretko sam se, verujte mi, sa čuđenjem pitala: „Šta je tim anđelima?“ „Koga još briga za to?“ „Mora biti da je problem u toj njihovoj blesavoj tankoćutnosti, jer, hebem li ga, teško je razumeti prirodu tih stvorenja. Anđeli se, da ne veruješ, ne vezuju za piplmetre, nego za et(e)re. Ali, dobro, njihovo interesovanje – njihova stvar. Šta se mene uopšte, da budem iskrena, ticala ta emisija, osim što sam joj bila autor, voditelj, scenarista, novinar, dobavljač materijala koji bi se pokatkad emitovao, i ništa više. Tako da kada je u junu, pre nekoliko dana, pala odluka menadžmenta B92 da se emisija „Hoću da znam“ iz gore navedenih razloga, skine sa programa (zaista piplmetarski neizbežna odluka, bez ironije) – odahnula sam. Najzad, ovaj grad i negov oficijelni medijski prostor ostaju et(r)ički čisti. Jedna vlada, jedno ministarstvo, jedan pogled na svet bez bola koji donosi tv diskusija o temama koje nemaju čak ni publiku, a kamoli dignitet i budućnost. Diskusija o kulturi.

    Oni anđeli su se uznemirili. Danima mi slali sms i svašta nešto. Zaključivali, postavljali pitanja. Nisam mogla da verujem da im je stvarno stalo. Jedna od najanđeoskijih poruka je glasila: „Strašan je naš slom! Mi smo država bez temelja. Bez načela i morala, svako je ljudsko društvo grupa lutajućih ljudi. Mislim da nešto treba da preduzmemo na nivou kolektivnog! Ovaj nihilizam ništi sve ljudsko u nama. Imate li neki predlog?“

    Nemam predlog. Kultura u Srbiji će ostati stvar lutajućih „holanđana“. Kulturom ćemo biti naizgled „zatrpani“ nakon što država završi „seču“ svih nepodobnih na čelu kulturnih institucija, i zastraši zavrtanjem budžeta svima koji smatraju da se o kulturi govori nužno politički, nužno subverzivno da bi se društvo menjalo sistemski. Za to nema šanse. Zato ćemo i dalje glavinjati u surogatima kulture. Šmiranti će doživeti neviđeni uspon. Piplmetri neće lagati, kao ni do sada: Konzumiraćemo atestiranu ponudu, umesto da ponudimo atest hrabrih delatnika u kulturi. Ostali će liti krokodilske suze. I počinjati ispočetka priču koju smo mi odavno završili. A onda će se ceo krug ponoviti.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/koliko_andjela_ostaje.891.html?news_id=263301#sthash.opi01CTj.dpuf

    • Varagić Nikola каже:

      Nataša B. Odalović

      Bum, Cile, bum!

      Lepa Brena („Poslednja Jugoslovenka nakon smrti Jovanke Broz“, prema oceni nedeljnika kome je dala politički intervju) kaže: „Želim da Vučić uspe jer je naciji potreban snažan lider.“ To treba da zvuči kao glas razuma? Da nas opameti?

      Ili je to samo sintagmatski džeparac za Cileta – Transformera velike lady u prepoznatljivom stilu: „Dečko mi je školarac pa mu šaljem džeparac, da ide u kino da mu bude fino.“

      Za to vreme u Srbiji, u tom zatvorenom svetu palanke, daleko malignije od Konstantinovićeve dijagnoze „političkog vašara“, odvija se zloćudni, histerično-cinični, samozatajni, netransparentni rat oko počasnih i nečasnih mrtvaca, kao „ideal organske kulture“, svi smo mi taoci kriminalizovanog sistema u kojem nema nevinih. Ova lakrdija nastala je kontingentim događanjem dve smrti: uglednog advokata Srđe Popovića i direktora RTS Aleksandra Tijanića. O, kakav besplatan poklon eufrozine ili sudbine politike onima koji ne bi da pričaju o izborima na Kosovu, o srpsko-srpskom ratu zbog Kosova, o svim mahinacijama u vezi sa kosovskim izborima, o „hapšenju Vulina“, o „neprospavanim Vučićevim noćima“ zbog prebijanja srpskih političara, zastrašivanja i ne znam čega sve još, o čemu je pričao pi-ar Vučićev, u slobodno vreme predsednik parlamenta Stefanović. Dno.

      Vratimo se Lepoj Breni. Odavno ona nije samo rodonačelnica turbo-folka već prva dama srpskog establišmenta i estradno-političkog mejnstrima. Svaki kulturnjak koji je na vreme shvatio „koliko para toliko muzike“ učestvovao je u utemeljivanju kultur-kulta jedne nove Lepe Brene, bliske krležijanskoj „Pijanoj noći…“ tačnije dekadentnoj izvedbi te predstave na jahti Željka Mitrovića, gde je nazočan bio krem srpske kulture, na čelu sa holivudizovanom verzijom jednog restauriranog, mlađeg ali lepšeg (kao mostarski most, kao Dubrovnik) Šerbedžije. Ali, družeći se sa Brenom, kultura od te pijane noći pa nadalje ne gubi ništa. Naprotiv, dobija više nego iz praznog budžeta.

      Brenino vizionarstvo prepoznao je još Mlađan Dinkić, na čijim predizbornim promocijama je govorila poslednja Jugoslovenka posle Jovanke Broz. Gorčin Stojanović je svojevremeno, imajući sve ovo u vidu, ni kriv ni dužan stradao jer je režirao Brenin koncert i, pljuvan od zavidne čaršije, nije hteo da se brani dvosmislenim odgovorima, nego je o Lepoj Breni govorio kao o kulturnoj ženi, koja „odlično peva sevdalinke“, a novac isplaćuje na vreme i po dogovoru.

      Priznajem, kao osobi kojoj je „Ubistvo s predumišljajem“, film Gorčina Stojanovića, snimljen 1995. po romanu i scenariju Slobodana Selenića, jedan od 15 najboljih filmova srpskog govornog područja: najtananiji, najinteligentniji, najsuptilniji, gotovo bergmanovski oštar i precizan urađen film srpskog govornog područja, ovaj izlet u režiranje Breninog koncerta nije lako palo, ali sam kasnije razumela Gorčinove argumente, i prihvatila da u Srbiji niko nema prava da sudi vrhunskim umetnicima kojima država ne daje žutu banku, jer banku drži estrada. Osim estrade, kome se obratiti za pare. Kriminalcima? Političarima koji se bogate pljačkajući državu? Dakle, uzeti pare od vlasnice srpske estrade je OK, bez ironije. To je realnost.

      I sad, gde smo? Lepa Brena podržala je ne Dinkića (kome je Vučić u kampanji dok ga je ona podržavala spremao prugastu zatvorsku košulju) već Vučića, jer „naciji“ treba „snažan“ „lider“. Takoreći novi Bengalski Tigar. Kojoj „naciji“? Šta je „nacija“? Odakle pevačici vizija o „potrebama nacije“, i novom, snažnom, jednom i jedinom Vođi?

      Na čemu počiva Vučićeva moć, ko ga je stvorio i zašto ga Evropa podržava, kao da mu je papa lično poklonio indulgencije za sva nedela od 90. do pre godinu dana, više nije važno. Važno je da smo zaista duboko zakoračili na opasnu teritoriju gde kult ličnosti, manijakalno podržavanje malog od kužine vazdignutog na tron Državnika, prestaje da bude pitanje palanke i postaje zaista ekletantan uvod u totalitarizam u kojem se ne zna ko pije, delimično naslućuje ko plaća, a saučesnika je toliko, da mi koji se bunimo, ili ćemo zaćutati, ili ima da nas nema. A niko nas neće uzeti u odbranu, jer smo samo obični građani.

      http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/bum_cile_bum.891.html?news_id=270744#sthash.vHI868zz.dpuf

  8. Varagić Nikola каже:

    Лудило и последњи дани Александра Вучића – има ли живота после власти?

    27. јун 2013.

    Милован Бркић

    Таблоид

    Службени гласник Александра Вучића, дневни лист Инфомер, већ месецима најављује, поименично, кога први подпредседник Владе Србије, министар одбране и “координатор рада свих служби безбедности“ намерава да ухапси. Обележенима се шаље порука да их очекује хапшење, прогон и заплена имовине. Ако желе то да избегну, треба да се јаве господину Вучићу, да одреше кесу и са својих рачуна новац пребаце на његов. Похлепа Александра Вучића је животињска, и неутољива је.

    Улога Информера је изузетно значаја у доказивању злочиначке природе садашње власти, коју представаља Александар Вучић са малом групом људи из врха Демократске странке и директором полиције Милорадом Вељовићем. Будућим истражитељима злочина Вучићеве мафије, листе Информер може послужити као доказ о постојању заједничког злочиначког подухвата првог потпредседника Владе Србије Вучића, директора полиције Милорада Вељовића и специјалног тужиоца за организовани криминал Миљка Радисављевића.

    Прве велике паре зарађује када Војислав Коштуница постаје премијер Србије, у фебруару 2004. године. Александар Вучић постаје веома близак и интиман са шефом кабинета тадашњег председника Владе Александром Никитовићем.

    Након што је Коштуница отишао с власти, истог момента Вучић успоставља најсрдачније односе са Миодрагом Ракићем, шефом кабинета тадашњег председника Србије Бориса Тадића. Њихова љубав постаје патолошка, и нераскидива, чини се. Вучић је псећи служио интересима жуте мафије, која је немилосрдно пљачкала Србију, доводећи је на просјачки штап.

    Безбедоносне службе су регистровале преко две хиљаде превара Александра Вучића! А Вучић је варао немилосрдно. Ниједна количина новца није му била довољна. Узео је велике паре од Станка Суботића, Сретена Јоцића званог Јоца Амстердам. Обећавао им је пуну заштиту, чим дође на власт.

    Велико гађење дипломатског кора у Београду Вучић је изазвао кампањом коју води преко свог службеног листа Информер и листа Курир против власника компаније Делта. Позивајући се на неименоване изворе у полицији, тужилаштву, суду и високог званичника у Влади Србије, Вучић се спрда са болешћу господина Мишковића.
    Није никаква тајна да се већ годинама Мишковић лечи од болести, које су са лошом прогнозом, али га Информер представља као симуланта, претећи лекарима са ВМА који га лече. Вучић је хомосексуалац који је бруталан према својим партнерима. Изјаве оних који су били Вучићеви љубавници су потресне. Он је насилан, мучи партнере и физички их злоставља. После им се умиљава.

    Процес против Мишковића је лажан, и оптужница се заснива на подацима које је фалсификовао директор полиције Милорад Вељовић и начелник криминалистичке полиције Родољуб Миловић. Иако је одбрана приложила доказе да су подаци на којима се заснива оптужница лажни, полиција успева, претњама смрћу судијама који одлучују о Мишковићевој судбини, да га држе, тешко болесно, у притвору, у најнељудскијим условима. Шокантно делује саопштење Информера да ће се тужилац радосављевић сагласити да Мишковић буде премештен у кућни притвор, уз кауцију од 50 милиона евра, у кешу!

    Ово је, нема сумње, најскупља кауција коју је икада тражило неко тужилаштво на планети, због финансијског преступа, који, уз то, и не постоји!

    И то све да би тешко болестан човек, уместо у болници, био лечен у кућном притвору. Очигледно је да тај новац Вучић жели да приграби за себе. Он, додуше, својим сарадницима прича да га амерички амбасадор Кирби тера да убију Мишковића, јер је он “претња америчкој безбедности“. Међутим, службеници америчке амбасаде, у депешама својим матичним службама, описују Вучића као “импресивног нелимитираног лудака“.
    Шта, уствари, стоји иза прогона Мишковића и његове породице?

    Бивша потпредседница компаније Делта Милка Форцан, која се “раздружила“ са господином Мишковићем пре три године, понудила је Вучићу неколико милиона евра, које је добила од компаније, у замену да Мирослав Мишковић буде ликвидиран. Опседнути новцем, а уверен да ће стећи популарност у народу, Вучић се латио овог злочиначког подухвата.

    Међутим, и апетити госпође Форцан су велики. Ова пословна жена у оставци, тражи да је Вучићименује за министра за привреду у Влади Србије! Она је, притом, инструисана од директора полиције Милорада Вељовића, Вучићу сервирала лажне податке о наводним милијардама којима Мишковић располаже!

    Није намера потписника ових редова да брани господина Мишковића од евентуалне кривице, финансијске злоупотребе, али је обавеза сваког човека да брани и његово право на законито и јавно суђење. Притвор и насиље које се над господином Мишковићем врши, за сваку је осуду. Ликовање над његовим мучним умирањем у затвору, представља ову земљу као мрачним друштвом, као што је, рецимо, Турска!

    http://www.vaseljenska.com/misljenja/ludilo-i-poslednji-dani-aleksandra-vucica-ima-li-zivota-posle-vlasti/

  9. Varagić Nikola каже:

    Penzija zbog borbe protiv korupcije?

    AUTOR: Z. MILADINOVIĆ

    Niš – Bivši upravnik Kazneno-popravnog zavoda Niš Živorad Branković najavio je da će podneti žalbu Žalbenoj komisiji Vlade Srbije protiv rešenja ministra pravde Nikole Selakovića kojim je potvrdio odluku njegove prethodnice Snežane Malović o prestanku Brankovićevog radnog odnosa, čime je on praktično smenjen sa mesta upravnika KPZ i poslat u penziju. Selaković je doneo ovakvo rešenje nedavno, nakon što su Upravni sud i Žalbena komisija Vlade Srbije poništile odluku Malovićeve, inače donetu pre više od dve godine, i naložili ponovno odlučivanje.

    – Rešenje je klasična odmazda Ministarstva pravde i resornog ministra. Ono je nastavak sramotnog, nezakonitog i bahatog ponašanja Ministarstva pravde i Uprave za izvršenje krivičnih sankcija prema prestanku mog radnog odnosa. U obrazloženju se kao razlog za njegovo donošenje bukvalno navodi sve ono na šta sam ja kao upravnik niškog KPZ savesno, profesionalno i odgovorno ukazivao Upravi i nadležnima, i protiv čega sam se svakodnevno borio.

    „Kriv“ sam, tako, što sam dobro organizovao Službu obezbeđenja da sprečava, pronalazi i oduzima nedozvoljena sredstva kod osuđenih koja su u KPZ unosili i zaposleni.

    „Kriv“ sam što je tada protiv zatvorskih službenika podneto pet krivičnih prijava, petorici prestao radni odnos, a pokrenuto je 59 disciplinskih postupaka.

    Najviše sam „kriv“ što sam, zajedno sa grupom svojih saradnika, ukazivao na korupciju i krađu državne imovine ne samo u KPZ već i u Upravi.

    Ja takvu „krivicu“ ne mogu da prihvatim i zato ću o svemu obavestiti nadležne međunarodne i domaće institucije – rekao je za Danas Branković, koji je bio upravnik niškog KPZ od decembra 2009. do juna 2011.

    U najnovijem rešenju Ministarstva navodi se da je prestanak Brankovićevog radnog odnosa u skladu sa zakonom, a da je jedan od osnovnih razloga za takvu odluku „nezadovoljavajuće stanje“ u niškom KPZ u vreme njegovog upravnikovanja. Zbog toga je bilo neophodno „adekvatnije organizovati upravljanje zavodom“, kako bi se „postigli bolji rezultati u održavanju reda i bezbednosti, koji nisu bili postignuti primenom Brankovićevih metoda rada“. Ovakve tvrdnje potkrepljuju se činjenicom da su u to vreme „gotovo svakodnevno kod osuđenika pronalaženi predmeti čije unošenje nije dozvoljeno, među kojima su bili mobilni telefoni, bodeži i opojne droge“. U kolektivu su tada postojali „znatno poremećeni međuljudski odnosi, što je rezultiralo učestalim obraćanjem zaposlenih ministru i direktoru Uprave“, navodi Ministarstvo.

    Žalba ombudsmanu

    Branković je zbog lošeg odnosa resornog ministarstva, Uprave i ministra Selakovića prema njegovom slučaju u toku ovog meseca podneo i pritužbu zaštitniku građana Saši Jankoviću. U njoj je naveo da je „uklonjen“ sa mesta pravnika KPZ zbog toga što je „ukazivao na korupciju i zloupotrebe službenog položaja nekih zatvorskih službenika“, ali i zato što je „odbio da sprovede nezakonito povlašćivanje pojedinih osuđenika po naređenju tadašnjeg direktora Uprave Milana Obradovića“.

    http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/penzija_zbog_borbe_protiv_korupcije_.55.html?news_id=263247

  10. Varagić Nikola каже:

    Pogledajte incident u Odžacima:

    Bahati odbornici SNS otvorili glasačku kutiju, izgužvali i bacili listiće

    Zasedanje lokalnog parlamenta Opštine Odžaci juče je obeležio incident prilikom glasanja o razrešenju i imenovanju dva člana Opštinskog veća. Mirko Važić, član SNS, prišao glasačkoj kutiji, otvorio je i iz nje uzeo glasačke listiće, koje je zatim zgužvao i bacio na pod.

    Odbornik SNS Mirko Važić vadi listiće iz glasačke kutije
    http://www.blic.rs/Vesti/Vojvodina/390368/Pogledajte-incident-u-Odzacima-Bahati-odbornici-SNS-otvorili-glasacku-kutiju-izguzvali-i-bacili-listice

  11. Varagić Nikola каже:

    Vidovdanske čarolije

    Sanja Radović

    Došao je još jedan Vidovdan. Čini mi se da je prethodnih nedelja ovaj Vidovdan bio očekivaniji no ranijih godina. To nije slučajno. U medijima je Vlada uporno stvarala tenziju i potencirala priču o “novom Vidovdanu” koji, valjda, treba da zameni “stari” i “prokaženi” i da anulira sve prethodne vidovdanske poraze. Sa jednim “pobedničkim” Vidovdanom, zaboravili bismo i Kosovsku bitku, i Gavrila Principa, i Miloševića. Pridodavanjem novog kvaliteta, Vidovdan bi ritualno bio oslobođen svoje prošlosti i “prokletstva”, i tako “očišćen” i “našminkan”, stao bi u red novih praznika, koje možemo i moramo ponosno da slavimo. To bi sada postao “evropski Vidovdan”, simbol nove Srbije koja je konačno prešla zamišljenu granicu sa Evropom, pre svega u civilizacijskom smislu.

    Međutim, šta ostaje od Vidovdana ako mu oduzememo njegovu istinsku istoriju? Šta Vidovdan znači Srbima ukoliko nije povezan sa Kosovom, Principom i Miloševićem? Taj demistifikovani Vidovdan ne korespondira sa sadašnjošću preko svojih skrivenih atributa – rezolucije Informbiroa ili prvog jugoslovenskog ustava. Ogoljeni i obezvidovljeni Vidovdan, gubi svoju magijsku ulogu u plemenu. Srpskom društvu u kome Vidovdan nije simbol stradanja i poraza, jednostavno ne treba takav Vidovdan. To je Vlada u lansiranju svoje nove vidovdanske politike nekako previdela. Pošla je od pretpostavke da će Srbi i taj novi, evropski Vidovdan slaviti sa istim žarom i predanošću, i da će, nekako, sve te čisto vidovdanske emocije sada preneti i na novo značenje koje se Vidovdanu ni krivom ni dužnom pridodaje.

    Pomislili su naivno da će se vidovdanski nacionalni naboj transferisati u evrooptimizam samo pukim preklapanjem praznika i zamenom simboličnog značenja.

    Na stranu što su se malo zatrčali i proglasili pobedničkim Vidovdan koji će i pored svog evropskog prefiksa izgleda ostati hronično gubitnički.

    Vlada ne samo da nije uspela u prevaspitavanju Vidovdana, već je i na sopstvenom primeru osetila sav njegov obredni potencijal. Prihvativši igru u kojoj Vidovdan zaista nešto znači, Vlada je prihvatila i da Vidovdan predstavlja usud, fatum srpskog naroda, pa ma u kom smeru se kretao i ma kakvu sudbinu birao. Kada to posmatramo kao celinu sa svim martovskim godišnjicama dolazimo do zaključka da se čitava naša istorija može svesti na dve reči, mart i Vidovdan. Šta nije izgubljeno u martu nije preteklo Vidovdanu. Pa se onda postavlja pitanje, ima li išta smisla, sutra, kada Vidovdan prođe?

    Peščanik.net, 28.06.2013.
    http://pescanik.net/2013/06/vidovdanske-carolije/

  12. Varagić Nikola каже:

    Главни генератор лудила или Издајник Миладин

    Последњу годиницу дана, лудило у Србији постаје својеврсни стил живота.Новине под влашћу Woochica & comp. препуне су суманутих текстова о садашњим, будућим и заувек хапшењима, о моћи Српске напредне странке, чији је унутрашњи мото „Напред, па у кречану!“, о невиђеним потенцијалима наше привреде која само што се није опоравила, итд. Шта све ту не пише? Има и загонетног Мише Банане, и неухватљивог Шарића, и Динкића који је опљачкао Националну штедионицу, при чему Динкић тврди да је то урадио Ђелић (а Лабуса нико не помиње), и Мишковића,иначе болесног, кога рекетирају тражећи му 50 милиона евра кауције да иде да се лечи (не браним Мишковића, него се чудим потпуном урушавању правне државе,без обзира ко је у питању), и Мркоњића који само што није смењен, а на његово место долази Веља (ето весеља!), и инвестиција из арапских земаља, и сарадње са Кином, Индијом, Тајваном, Бразилом, Бијафром, Тринидадом и Тобагом, Емиратима, Кувајтом и Свазилендом, и љубави према Русији, и поуздања у наше партнере из Вашингтона и Брисела, и скорих избора којих се СНС не плаши, али којих неће бити (ипак, због Србије, наравно!)

    Ту су напредњачки изборни тријумфи у Косјерићу, Земуну, Зајечару, евентуални пад Верка у Крагујевцу, одлазак Триванке од Ђиласа, Жељко Митровић против Ђиласа, Вучићев интервју у коме каже да, ето, има много криминала, али мало доказа за исти…Да и не говоримо о Вучићу на Архијерејском сабору СПЦ, на коме он одлучно каже да није издајник, него патриота („какав – такав патриотизам“,рекао би један аналитичар). Текстови новинара који хвале Вучића & његову веселу дружину су изазовни – изазивају на повраћање, а логичке конструкције које се у насловима текстова напредњачких пропагандиста користе звуче као реченице попут ових: „У Србији је за плаћање најпопуларније средство картица, само је Анте Готовина; Све су жене лисице, само је Јосипа Лисац; Сви воле Џерија, само Николић Тома; Сви пуше Марлборо, само Џемс Бонд; Сви играју поштено, само Че Гевара; Сви пију сокове, само Ружица Сокић; Сви возе купљен ауто, само Неда Украден; Све су жене лоше, само Аница Добра; Сви смо ми сељаци, само је Шаулић Шабан; Сви смо ми у затвору, само је Милошевић Слободан“. И то пролази: публика све гута, и као да хоће још, још, још…Привреда је у колапсу, и ништа; народ нема хлеба да једе – и ништа; медији су затворенији него у доба Броза – и ништа; Жарко Обрадовић, после срамне „тест – афере“, и даље наставља путем реформи достојних Хомера Симпсона, правећи се невиним као новорођенче – и ништа; здравство је урушено и – ништа (само спремају чиповане здравствене књижице, ваљда као допринос претварању Србије у концлогор)…

    До краја, али не без гласа дигнутог у небо над Србијом
    Вучић је решио да влада до краја. Нашег, не свог, наравно. Све држи у власти, сви га слушају: ЦИА, БИА, КОС, УДБА, ОЗНА, НКВД, КГБ, БНД, ВБА, Мосад („Где си досад? Поздравља те Мосад“, кличу му у Тел Авиву!) Сви му се клањају и химне певају. Чак и Друга Србија. Ако му крене лоше, са брода ће да избаци Дачића (можда доведе Ружића, који је клонирани Дачић), а ту је и Динкић, још један кандидат за избацивање са палубе. Опет ће да изађе и у пози интелектуалца мирног гласа да исприча своју причу, са фикусом у позадини, а његове наочари ће нас убедити да је то нови Макс Вебер. Власт се ваља на улицама, само је треба покупити, говораше мајстор политичке прагме, Лењин; и Макс Вебер домаће производње га је послушао…Улица га воли, воли, воли – ето, он је ухапсио Мишковића (додуше, Шутановац и даље гради на ливади у центру Београда, Ђилас и даље пљачка, Оливер Дулић кулира на суђењима, а хапшење није исто што и правоснажна пресуда; али, кога брига?Who cares? Вучић и даље језди кроз наше снове, што би рекла Лабораторија звука браће Вранешевић)…

    Него, како је све ово постало могуће? Зар се нисмо клели да нас никад неће преварити („Превари ме једном, превари ме други пут, никада ме више преварити неће“, певао је популарни Вајта), па ипак бејасмо преварени, чак и они из националне интелигенције… Не сви, наравно, не сви… И они који нису, треба да наставе да дижу свој глас, опет и много пута. Макар тај глас не допро далеко. Али, нека га, нека се диже у небо над Србијом.

    Дакле… Мора нешто да се каже. И то јасно, отворено, о кључном човеку савременог срама у Србији. И о његовом окружењу. Као што је, недавно, рекао Слободан Антонић, јављајући граду и свету: „/…/Данас само неколико људи – који виде мало даље од осталих, који се не боје уцене, а срамота их је да ћуте – сме јавно да каже да су потписници бриселске капитулације издајници. Али, тако неће остати заувек. Јер, иако неизговорено, већ сад се то зна. И већ сад то сви знају. Чак и кад се каже – главни издајник – зна се ко је то. Зна се да то није ни жовијални премијер, ни лисичасти председник. Није то, наравно, ни претходни, велики жути лидер, па ни овај нови, мали. (Јер, да би неко издао, он мора претходно бити наш. А ова двојица суштински то никад нису били. Зато они могу бити само капитуланти). /…/ Чак и он зна да га та реч неће оставити на миру – ма шта да му кажу његови другосрбијански пајташи, његови медијски чанколизи и његова квази – национална („маснокопитарска“) интелигенција. Отуда му нервоза и напетост, отуда и долазе његове, на први поглед необичне речи у вези са Косовом – да се не боји ако на крају испадне да је он за све крив. И те како се боји. Као некадашњи српски националиста, он одлично зна шта чини.“

    Антонић је, о ономе, који покушава да глуми деспота Стефана Лазаревића и да избегне назив Вука Бранковића, рекао да је тај само мизерни, из стрипа „Никад робом“, „издајник Миладин“. Али, зар то не виде и други представници националне интелигенције? Ако не виде, имају ли извине?

    Мајстори ишчуђавања
    Многи се, међу тзв. „патриотском интелигенцијом“ у Срба, данас ишчуђавају, као она наивка у дечјој серији „Невен“ и постављају питање, у истом „ију“ тону, из наслова овог чланка. „Ма је ли можно да су Николић и Вучић издали Србију онако како нико до сада, па чак ни Борис Тадић, није издао Србију? Ма је ли можно да су ту, највећу, издају центрирали баш око Видовдана? Ма је ли можно да је све то могуће?„Наравно да је можно и могуће, господо поротници (што рекао „велики комбинатор“ Иљфа и Петрова, Остап Бендер). И не само да је можно и могуће, него се и знало да ће овако бити. Ко је хтео, знао је. И имао је на основу чега да закључује. Подсетићемо се, тек да не буде да је издаја била тако добро скривена да нико није могао ни да је наслути. И то у неколико наставака, тек да се зна да је издаја припремана подуже и озбиљно.

    Наравно, јасно је зашто је народ гласао за издајнике; они су дводеценијски лажљивци који су причали басне и бајке о свом патриотизму и о томе да никад, али баш никад, неће продати своје идеале. Како о обичним гласачима рече генерал Божидар Делић у интервјуу „Печату“ (155/2011): „Морам да кажем да ти људи не гласају за идеју, програм или идеологију, јер они не знају ништа о томе, као што их није дефинисала ни сама странка, већ мислим да су то незадовољни људи и у нечем новом покушали су да препознају решење за своје проблеме. А њихови проблеми су глад, неправда и бес. СНС покушава да капитализује сиромаштво и незадовољство, да на несрећи мог народа задобије власт“. Уз то, ови лажљивци су причали да се никад неће одрећи Космета. Томислав Николић је, позивајући 2006. године гласаче да изађу на референдум за нови Устав Србије, рекао: „Српска радикална странка је задовољна тиме што је у преамбули Устава један део територије Србије издвојен, за који се посебно заклињемо да ћемо да га штитимо, да ћемо о њему да бринемо и да ћемо за њега учинити све да остане у саставу Републике Србије. Морало је тако. Косово и Метохија морају да буду и у преамбули и у заклетви највиших државних органа када је полажу пред Народном скупштином“. Народ, збуњени и слуђени, гласао је за напредњаке мислећи да су они и даље радикали, а будући згађен Тадићевом политиком „ЕУ нема алтернативу“. Но, има ли извине за интелектуалце? Поготово ако су они нешто писменији од већег дела нашег становништва.

    Зато се, ето, овом серијом чланака подсећамо. Да се не заборави, и да нема извлачења типа: добро су прикривали своје намере. У првом тексту серије, кренућемо од „инсајдерске“ приче човека који је све објавио још 2011. године.

    Интервју генерала Делића
    Године 2011, појавио се интервју генерала Божидара Делића, који је напустио Српску напредну странку (иако је био један од њених оснивача) и вратио се радикалима. У том интервјуу, Делић је, између осталог, указао на чињеницу да су напредњаци „странка преваре и представе“, у којој не постоји ништа осим личних интереса њених лидера. Иако је био члан Председништва СНС, Делић није знао каква је политика странке: „Ко је донео одлуку да се направи коалиција са Вељом, Вулином и Карићем, ко је донео одлуку да нас саветује Монтгомери, ко нас финансира – ми то нисмо знали“. Делић се суочио са ошљарском, шојићевском унутарстраначком политиком Томислава Николића, о коме каже: „Тако сам знао да га упитам: „Томо, мислиш ли ти да ћеш некад руководити Србијом?“, а када би одговорио потврдно, рекао бих му да пошто он не зна да води странку, Србију може само довести до пропасти. Он се не окружује и не даје шансу младим, часним и паметним људима, већ људима који шетају на ивици закона, људима којима је све људско страно и онима који су спремни на све не би ли стигли до циља…“

    Чији је био такав Томислав Николић? Генерал Делић вели: „Американци скрећу поглед са Балкана и окрећу се интересантнијим регионима. Али, како су свугде оставили жар, у Србији ће оставити Томислава Николића, човека који ће коначно и заувек решити питање Косова и Метохије. Око ове идеје, као око казана, окупљени су Чеда Јовановић, Чанак, Вук Драшковић и остали. Не би ме чудило да у некој далекој перспективи ДС испадне као странка која се највише залагала за идеју да се не призна КиМ. Јер Тома је тај политичар, виђен као „храбар и реалан“, који пристаје да прихвати реалност везану за Косово и Метохију. Остали ће му у томе само помоћи. Вероватно ће у историји бити тешко да се пронађе такав човек и таква издаја Србије и њених грађана/…/Посебан однос требало би да имамо према четири општине Косовске Митровице, у којима се Срби морају борити да елементи неке друге власти никада не заживе. То је оно чега морају бити свесни грађани Србије. А власт која ће се формирати има задатак супротан овоме“.

    И? Шта би? Испунише ли се речи генерала Делића? Наравно. Зато је Брисел честитао победу Николићу три сата пре затварања бирачких места. Зато су се ослободили Бориса Тадића. Ништа није вредело што је, како вели његов симпатизер Ненад Чалуковић,„крчећи европски пут Србије, Борис спровео све задатке Европске уније, који су нашој држави били неопходни да би добила кандидатуру у тој европској породици народа“: реформе у правосуђу, помирење са Хрватима и Бошњацима, извињење за жртве у Сребреници, окончање сарадње с Хагом и слање у тамницу Караџића и Младића, организовање крваве геј параде.. Јер, сматра овај новинар, Тадић није био сасвим спреман да се одрекне Севера Косова, и то му је запечатило судбину. Огњен Прибићевић је Чалуковићу рекао: „САД у Србији интересује само и искључиво Косово“ . И Чалуковић наставља: „У сваком случају, ЕУ је аминовала „залагање“ САД да Тадић напусти председничко кормило у Србији и да се покуша са неким другим политичким гарнитурама. СНС се наметнуо као решење, а њихов лидер као политичар који је једини могао да победи Тадића у председничкој трци./…/ Американци су, како наводе наши извори, били против Тадићеве кандидатуре за председника Србије“.

    Разлог је био крајње прост: Тадић је додијао Србима, и да је он остао на власти, не би могао да прода Косово тако као што га продају Николић и Вучић. Омрзнути Тадић је морао да оде да би дошли „некомпромитовани напредњаци“. И дошли су, на несрећу нашу. И неће отићи док Американци не смисле неку нову превару, и понуде је Србији.

    А за то време, лајаћемо с маргине. Лај и трај: нека то буде савет сваком поштеном Србину! Док лајемо, трајемо! Нека „издајници Миладини“ возе у провалију оне који им верују – али, без нас, наравно!

    Упутнице
    1. Наташа Јовановић: Генерал Божидар Делић: Одлазим из СНС, јер генерали не учествују у издаји, „Печат“,115/2011.
    2.Слободан Антонић: Миладин (изворни наслов: „Нормализација издаје“), „Сведок“, 11. јун 2013.
    3. Томислав Николић: Реферндум за Србију, „Велика Србија“, бр. 2747, октобар 2006.
    4. Ненад Чалуковић: Како је Запад продао Бориса Тадића, „Недељник“, 4. јул 2012.

    Владимир Димитријевић

    Нека „издајници Миладини“ возе у провалију оне који им верују – али, без нас, наравно!

    Београд/Чачак, 28.06.2013
    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/vladimir-dimitrijevic/vidvdanska-razmisljanja-ili-lajavac-sa-margine.php

  13. […] Информер: Протест радника у култури ”Стоп уништавању … […]

  14. […] Информер: Протест радника у култури ”Стоп уништавању … […]

  15. […] Информер: Протест радника у култури ”Стоп уништавању … […]

  16. […] Информер: Протест радника у култури ”Стоп уништавању … […]

  17. […] Информер: Протест радника у култури ”Стоп уништавању … […]

  18. Varagić Nikola каже:

    Како финансирамо сопствено уништење: Велики брат, Телеком и Ђилас

    8. јул 2013.

    Србел.нет

    Грађани Србије сами финансирају културни геноцид који се над њима спроводи, народни новац којим се тај геноцид финансира се без контроле прелива у приватне џепове, док се казне за непоштовање закона опет плаћају из народне касе.

    Повезаност фирме Драгана Ђиласа, Телекома и „Великог брата“ о чијим детаљима нас обавештава Пиштаљка је само један мали пример како сами финансирамо сопствено уништење. Наравно, не директно, већ преко легитимних представника које смо демократски изабрали.

    Спонзорисање културног геноцида

    Сезону „Великог брата“ емитовану у јесен 2009. године спонзорисао је Телеком, о чему су упадљиво сведочили баде-мантили учесника, беле боје са видним обележјима МТС (Мобилне телефоније Србије) на леђима, док је пренос био непрестано доступан на интернету, за шта захвалност дугујемо Телекому Србија. У то време, као и данас, власник компаније „Emotion Production“ која је емитовала Великог брата је био Драган Ђилас. Са друге стране, генерални директор Телекома је у то време био високи функционер ДС Бранко Радујко. Истовремено, народним новцем из Телекома финансиран је културни геноцид у Србији и богаћење високих функционера ДС.

    За време владавине ДС, Телеком је одбијао да објави уговор о сарадњи са Ђиласовом компанијом уз образложење да тражени уговор садржи одредбу о поверљивим подацима који се не смеју објављивати. У решењу тадашњег директора Телекома (Радујка) објашњава се да су у питању пословне, поверљиве информације, чијим би одавањем наводно могла да буде нанета штета Телекому, али и другом предузећу на које се односе информације.

    Телеком и Арена спорт

    Исто се десило и две године касније, 26. августа 2011. када је објављено да је Телеком Србија купио 51 одсто удела у предузећу HD-WIN д.о.о. које је власник четири ТВ канала Арене спорт. Са становишта добробити самог Телекома и државе, потпуно штетан посао, јер шта ће Телекому спортски канал. Међутим, са становишта личних интереса, овај „пословни“ потез сасвим логичан. Постоји сумња да је куповином од стране Телекома, HD-WIN д.о.о. платио дуг од 7,5 милиона евра Ђиласовој фирми. Увидом у уговор, то би се разрешило. Међутим, Телеком је и у овом случају одбио да објави уговор, уз образложење да Телеком није орган јавне власти и да нема обавезу да примењује Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја.

    Казне ће се платити из народне касе

    Сада наступа други део апсурда, а то је да за Радујкове и Ђиласове махинације казну плаћају грађани. Повереник за информације је 8. октобра 2010. донео обавезујуће решење којим је поништио одлуку Телекома да не објави уговор о спонзорисању „Великог брата“. Телекому је тада наложено да објави уговоре у вези са емитовањем „Великог брата“. У међувремену, Телеком није објавио уговоре, и због кршења Поверениковог налога уредно плаћа казне. Прву казну од 20.000 динара у буџет Републике Србије Телеком је уплатио 2010. године, док је друга казна од 180.000 динара плаћена 2011. Из једног државног џепа се новац пресипа у други државни џеп, а ни Радујка ни Ђиласа нико не дира.

    У овој махинацији са Телекомом саучествује и нова власт јер и поред галаме о борби против корупције није раскринкала виновнике махинације и није обезбедила да ново руководство Телекома објави уговор. У члану 28 Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја прописује се обавеза Владе да изврши решења Повереника у ситуацији када ни кажњавање не уроди плодом. У овом случају, још 16. фебруара 2011. године, Повереник је Влади Србије упутио захтев за обезбеђење принудног извшрења његовог налога о објављивању уговора, али од тада нема одговора.

    Радујко је отишао из Телекома, али његови наследници се понашају исто као он. Попут Радујка, нови менаџмент игнорише налог Повереника од 12. марта ове године, када је Телекому остављен рок од три дана да достави уговоре о куповини ТВ канала Арена спорт. Овај налог више од три месеца није спроведен у дело, а све указује на то да ће Телеком у буџет Србије поново „дотирати“ 200.000 динара казне.

  19. […] Информер: Протест радника у култури ”Стоп уништавању … […]

  20. […] Информер: Протест радника у култури ”Стоп уништавању … […]

  21. […] Информер: Протест радника у култури ”Стоп уништавању … (Н.В.) […]

  22. […] Информер: Протест радника у култури ”Стоп уништавању … […]

  23. […] Информер: Протест радника у култури ”Стоп уништавању … (Н.В.) […]

  24. […] Информер: Протест радника у култури ”Стоп уништавању … (Н.В.) […]

  25. […] Информер: Протест радника у култури ”Стоп уништавању … […]

  26. […] Информер: Протест радника у култури ”Стоп уништавању … […]

  27. […] Информер: Протест радника у култури ”Стоп уништавању … […]

  28. […] Информер: Протест радника у култури ”Стоп уништавању … […]

  29. […] Информер: Протест радника у култури ”Стоп уништавању … […]

  30. […] Информер: Протест радника у култури ”Стоп уништавању … […]

  31. […] Никола Варагић: Информер: Протест радника у култури ”Стоп уништавању … […]

  32. […] Информер: Протест радника у култури ”Стоп уништавању … […]

  33. […] да нисмо далеко од времена Информербироа и Голог отока, показује и снимак са последње седнице […]

  34. […] од времена Информербироа и Голог отока, […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: